Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Напад на десно крило српске 2. армије, правцем Дашчани кладенац – Свође – Власотинци – долина Јужне Мораве, Бугари су предузели 6. јула ујутру. У првом налету они су потиснули предње делове 4. батаљона 3. пука III позива са превоја Дашчани кладенац, а затим, око 7,30 часова, јаким снагама напали положај тог батаљона на Самару и положај 2. батаљона на Црном врху. Развила се огорчена борба у којој је 2. батаљон успео не само да задржи јуриш бугарске пешадије већ и да је одбаци за један и по километар уназад. Подржаван ефикасном ватром позицијске батерије са Тумбе, 4. батаљон се држао до 11 часова, али су тада Бугари увели у борбу приспела појачања и обухватним нападом принудили га да се повуче на Тумбу, где су га прихватиле трупе 1. и 3. батаљона.
Командант 3. пука III позива мајор Јован Цветковић известио је генерала Степановића “да је непријатељ кренуо главне снаге на Клинчарницу да би обишао Тумбу и извршио бочни напад у току ноћи или сутрадан”, али му је он одговорио да обилазак Тумбе није опасан пошто се она може упорно бранити са свију страна. “Положај 3. пука је неосвојив ако се буде бранио као што треба” – подвлачио је он. Међутим, мајор Цветковић је убрзо затражио хитну помоћ, упозоравајући команданта 2. армије да сумња да ће са три батаљона III позива моћи задржати напад два ојачана бугарска пука. Ценећи да би, продором преко Тумбе и форсираним надирањем преко Калне, противник могао окружити главне снаге 2. армије у рејону Пирота, генерал Степановић је одговорио да Тумба може пасти тек када цео пук буде сатрвен. “Ви сте имали и времена и средстава да положај солидно утврдите” – истицао је он – “сада уложите све снаге да га одржите, па макар изгинула сва команда. Мислите на то да и ви имате снагу, а не само непријатељ.” У исто време, немајући друге могућности да ојача одбрану свог десног крила, командант 2. армије је наредио команданту Моравске дивизијске области да одмах упути на Тумбу одред обвезника последње одбране из околних села.
Депешу команданта 2. армије генерала Степановића мајор Цветковић је саопштио свим војницима, подофицирима и официрима и усмено им наредио: да се 6. јула увече подели војницима храна и вода за наредни дан; да се на погодним местима припреме довољне количине муниције и да војници не смеју узалудно трошити муницију, већ само онда када рачунају на сигуран погодак; да бомбашка одељења буду спремна да на дати знак својих командира “обаспу непријатеља ручним бомбама и да се поседнути положаји бране до последњег војника”.
Трећи пук III позива, састављен од Пироћанаца, спремно је дочекао бугарски напад који је почео у раним јутарњим часовима 7. јула, једновремено на Тумбу и Црни врх. Користећи се пошумљеним тереном, бугарска пешадија се у водним и четним колонама несметано приближила главном положају пука на Тумби и, уз подршку снажне артиљеријске ватре, извршила силовит напад на оба његова крила. Прикривени у својим заклонима, Пироћанци су сачекали да се Бугари сасвим приближе, а онда их обасули блиском пушчаном и шрапнелском артиљеријском ватром, нанели им велике губитке и принудили да залегну на 200 – 300 корака испред српских ровова. Нарочито снажан притисак противник је извршио на српско лево крило, али је мајор Цветковић, увођењем једне чете из пуковске резерве, успешно спречио и овај маневар. Пошто су њихови напади на оба крила српског положаја на Тумби осујећени, Бугари су после подне пренели тежиште напада на центар, уз источни гребен Тумбе, али су густи стрељачки стројеви бугарске пешадије заустављени прецизном пушчаном ватром и ручним бомбама, местимично на свега 50 метара испред српског положаја. Велику улогу у томе одиграла је и позицијска батерија, која је шрапнелима косила бугарске редове. Али, иза првих наилазили су други таласи бугарске пешадије и још снажније кретали напред, па је жестока борба на Тумби трајала све до 20 часова; тада су Бугари, пошто су изгубили преко 600 људи, почели нагло и у нереду да се повлаче, бацајући пушке, ножеве и муницију.
Главне снаге 3. пука III позива издржале су више узастопних напада знатно надмоћнијих противникових снага током 6. и 7. јула и одбациле их ка Великом самару и Дашчаном кладенцу. Међутим, 2. батаљон тога пука, снажно притиснут с фронта и с оба бока, био је принуђен да напусти Црни врх и повуче се на раније припремљен положај Чуку, који је, уз повремену подршку артиљеријске ватре са Тумбе, упорно бранио.
Иако наоружан једнометним “Берданкама” и застарелим “Дебанжовим” топовима, 3. пук III позива је, изванредно извршио задатак који му је поставио командант 2. армије, учинивши Тумбу и Таламбас неосвојивим тврђавама. Он је у најкритичнијим тренуцима за српску 2. армију препречио пут једној јакој бугарској колони и исписао најславнију страницу своје историје.
Очекујући да ће Бугари сутрадан, 8. јула, наставити са још снажнијим притиском на оба армијска крила, командант 2. армије обавестио је, 7. јула увече, Врховну команду да је 3. пук III позива издржавао више енергичних јуриша Бугара и одржао Тумбу. Пошто је укратко изложио ситуацију и на осталим деловима фронта, нарочито на опасно угроженом левом крилу, на крају је посебно подвукао: “Прешно је потребно да ми се хитно упуте бар два пешадијска пука I позива.” Зато је Врховна команда наредила да се 11. пук II позива (3 батаљона), са једном брзометном батеријом, хитно упути у Свође ради ојачања одбране на правцу Дашчани кладенац – Власотинци. Међутим, управо те ноћи, у духу наређења генерала Димитријева, бугарске снаге су почеле да се повлаче са Великог самара и Црног врха према Трну. Показало се да је ојачавање десног крила 2. армије било непотребно, јер се 8. јула на том крилу није догодило ништа сем чарки патрола. Наиме, пошто противник није обновио напад, командант 3. пука III позива наредио је да једна чета 4. батаљона изврши рекогносцирање и ступи у додир са бугарским снагама, а остале јединице да остану на својим местима, спремне за упорну одбрану Тумбе и Чуке. Српске извиђачке патроле су наишле на бугарске предње делове једино на Црном врху и Орловцу, где је дошло до препуцавања које је трајало до пада мрака, када су Бугари напустили и те положаје.
Па ипак, командант 2. армије је сутрадан, 9. јула, на Дашчаном кладенцу образовао одред од јединица 11. пука II позива које су приспеле у Свође (два батаљона, један коњички ескадрон и једна брзометна батерија), 3. пука III позива, 2. позицијске батерије и две чете обвезника последње одбране; он је, под командом мајора Петра Бајалића, требало да одсудно брани правац Дашчани кладенац – Црни врх – Преслап и осујети све покушаје Бугара да тим правцем обиђу Пиротски утврђени логор.