Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Десетог јула изјутра, у време када су јединице Шумадијске дивизије II позива отпочеле покрет за поседање граничне линије од Грамаде до Колунице, стигло је следеће наређење Врховне команде: “Упутите одмах један пешадијски пук преко села Божице ка Босиљграду. Препоручите дотичном команданту обазривост и са њим одржавајте сталну везу. Са осталим вашим трупама осигурајте се што боље према Трну.” Овим смелим маневром, српска Врховна команда је желела да олакша ситуацију на криворечком правцу, где су трупе бугарске 5. армије 9. јула ујутру прешле у напад, заузеле Чупино брдо и опасно угрозиле лево крило 1. армије. Будући да је оперативна ситуација на Власини била повољна, српском командовању се пружила прилика да са Власине изврши удар у десни бок и позадину бугарске 5. армије и тиме не само спречи њен напад на лево крило 1. армије већ и да је одбаци са граничног фронта и олакша напад српских трупа криворечким правцем. Врховна команда је уочила ту могућност, али је према Босиљграду упутила сувише слабе снаге, јер је страховала да би, ангажовањем јачих снага Шумадијске дивизије II позива за ову акцију, довела у питање безбедност најкраћег и најосетљивијег правца за долину Јужне Мораве (Трн – Сурдулица – Владичин Хан), који је та дивизија требало да брани по сваку цену. Ваља, међутим, истаћи да је, 9. јула, у Велесу почело укрцавање у возове Дринске дивизије I позива ради транспортовања за Ниш. Ова дивизија се, дакле, без тешкоћа могла превести на Власину и ангажовати за извођење пројектованог маневра према Босиљграду. Уместо тога, Врховна команда је наредила да се Дринска дивизија I позива искрца у Куманову и одмах упути на Страцин да би непосредно учествовала у одбијању бугарског напада на криворечком фронту.
У духу цитираног наређења Врховне команде, командант Шумадијске дивизије II позива упутио је, 10. јула у 16,20 часова, 10. пук II позива (2, 3. и 4. батаљон 10. пука и 3. батаљон 5. прекобројног пука) са једном пољском батеријом ка Босиљграду, а осталим трупама издао ново наређење за поседање и утврђивање граничног фронта.
Маршујући целе ноћи тешким планинским тереном, једном колоном (3. батаљон 5. прекобројног пука) преко Миљевске планине, а другом (три батаљона и једна батерија) долином Божичке реке, Босиљградски одред је, у зору 11. јула, упао у Босиљград, где је затекао на спавању делове бугарског 6. коњичког пука и, после краће борбе, нанео им осетне губитке и разјурио их. До 5,30 часова, Босиљград и околна села били су потпуно очишћени од бугарских коњичких и комитских делова.
Заузимањем Босиљграда створени су повољни услови за дејство у десни бок и позадину бугарске 5. армије. Али, за овакав маневар Босиљградски одред није имао ни снага ни овлашћења, јер је по заузимању Босиљграда требало да се “утврди на погодним положајима и чека даље наређење”. Стога је пуковник Плазина са 2. и 3. батаљоном посео Радичевачку и Рајчиловачку Косу јужно од Босиљграда, док је 3. батаљон 5. прекобројног пука и митраљеско одељење упутио (сутрадан 12. јула) на положај Церовицу источно од Босиљграда, а 4. батаљон задржао у резерви. У таквом распореду одред је целога дана остао у пасивном ишчекивању. Изненађени Бугари су се, међутим, убрзо прибрали и, већ око 10,30 часова, отпочели да туку ватром једне батерије 3. батаљон на Радичевачкој коси. Истога дана, упутили су према Босиљграду шест батаљона и две батерије. За то време, остале трупе Шумадијске дивизије II позива ограничиле су се на извиђачку активност у правцу Трна. Врховна команда је, наиме, препоручила команданту дивизије да буде врло опрезан и да без посебног наређења не врши даље покрете.
Сутрадан (12. јула) изјутра, Босиљградски одред је нападнут од пет бугарских батаљона и три батерије, најпре на десном, а затим и на левом крилу и центру. Пошто је артиљеријска ватра на десно крило (то крило је држало Радичевачку косу, која обухвата Босиљград са југозападне стране) отворена са велике даљине, 3. батаљон 10. пука II позива се у току дана није упуштао у борбу, већ је остао у заклонима које је изградио у току ноћи. Центар је, такође, тучен артиљеријском ватром са велике даљине, без већег успеха. Најјачи притисак Бугари су вршили на лево крило Босиљградског одреда, тј. на 3. батаљон 5. прекобројног пука, који је око 13 часова стигао на косу која се од Миљевске планине спушта ка с. Рајчиловцима и обухвата Босиљград са источне стране. Са овим батаљоном стигла је и пољска батерија, али није успела да се постави за дејство због снажне концентричне ватре три бугарске батерије. Трећи батаљон, тучен артиљеријском и бочном пешадијском ватром, био је принуђен да продужава своје лево крило према с. Извору да би спречио обухват. Захваљујући томе, успело му је да се до пада мрака одржи на положају.
Шумадијска дивизија II позива остала је, дакле, током 12. јула прикована у место, на фронту широком преко 40 километара, са јако изложеним десним крилом код Босиљграда. Због њеног осетљивог иоложаја, Врховна команда је тога дана наредила да се 6. прекобројни пук из Калне и једна “Дебанжова” батерија из Призрена одмах упуте на Власину.
Жестока борба код Босиљграда настављена је и сутрадан, 13. јула, када су Бугарима пристигла нова појачања. Око 5 часова, они су отпочели напад на целом фронту са тежиштем на левом српском крилу. Нападнуто од вишеструко надмоћнијих бугарских снага, лево крило 3. батаљона 5. прекобројног пука почело је да се повлачи са положаја изнад с. Извора. Упућене су му у помоћ две пешадијске чете, али су и оне биле принуђене на повлачење. Да би спречио продор бугарских снага командант одреда је наредио 2. батаљону, који није био озбиљније нападнут, да појача лево крило борбеног покрета. За то време, 2. пољска батерија мајора Драгомира Стојановића пожртвовано се борила са једним целим бугарским дивизионом. Тек пред вече, лево крило је поново почело да се колеба и узмиче. Због тога и због осетне закошености борбеног поретка, пуковник Плазина је увече наредио Босиљградском одреду да се повуче на југоисточни део Миљевске планине иза с. Миљеваца и Грујинаца. Повлачење је отпочело под заклоном мрака и извршено без узнемиравања.
Напуштање Босиљграда извршено је у последњем тренутку, јер су бугарским трупама које су нападале Босиљградски одред хитала појачања од Ћустендила из 5. армије и од Трна из 1. армије. Осим тога, бугарски комити су, око 15,30 часова, напали комору 10. пука II позива и одељење муницијске колоне код с. Божице. Напад је одбијен ангажовањем једне чете III позива која је претходнот дана стигла у с. Божицу, али опасност за сигурност позадине Босиљградског одреда тиме није била отклоњена.
Током 14. јула, Бугари су вршили прегруписавање снага ради извођења обухватног маневра, па до борбе пешадије нигде није дошло. Али је зато артиљеријски двобој био врло жесток: батерија Босиљградског одреда водила је неравну борбу са троструко надмоћнијом бугарском артиљеријом све до 18 часова, када је била принуђена да обустави ватру да би избегла уништење. После тога, дејствовала је само повремено. То је олакшало бугарској пешадији која је наступала према центру и левом крилу Босиљградског одреда да се приближи српским рововима на 2-3 километра, где се зауставила да би сачекала избијање левокрилног батаљона на Глошку планину и долазак појачања из Трна. Снаге Босиљградског одреда су остале на својим положајима, на косама које се од темена Миљевске планине лепезасто спуштају ка југоистоку, са три батаљона у првој и једним батаљоном у другој линији.
У раним јутарњим часовима 15. јула, Босиљградски одред су напали, са три стране, 12 бугарских батаљона и четири батерије, којима је командовао лично начелник штаба 5. армије. Развила се огорчена борба на целом фронту, а нарочито код деснокрилног батаљона, који је – због бочне артиљеријске ватре са Глошке планине – био принуђен да напусти своје ровове и постави се иза њих. Напад Бугара на десно српско крило заустављен је увођењем у борбу једне чете из резерве, али је убрзо лево крило запало у озбиљну кризу. Тамо је, око 16,30 часова, бугарски 38. пук, упућен из Трна, предухитрио 2. батаљон 10. пука II позива и пре њега избио на гребен Царица – Лисац, који се налази на левом боку Миљевске планине. Због тога је пуковник Плазина наредио батаљонима прве линије да се, по паду мрака, повуку на највећи део Миљевске планине, и од команданта дивизије затражио или да му упути појачање или, пак, да му одобри да напусти Миљевску планину.
Пошто је војвода Путник затражио да се Босиљградски одред по сваку цену одржи на Миљевској планини и да се ради тога ојача свежим снагама и пошто су, у току 14. и 15. јула, пристигли на Власину 6. прекобројни пук, 1. батерије Шумадијског пољског артиљеријског дивизиона II позива и једна “Дебанжова” брдска батерија, командант Шумадијске дивизије II позива наредио је да се у току ноћи 15/16. јула упуте на Миљевску планину два батаљона (1. батаљон 10. пука II позива и 4. батаљон 6. прекобројног пука) и једна брдска батерија, као појачање Босиљградског одреда; да се приспела пољска батерија, 16. јула ујутру, упути на Колуницу и уђе у састав десног одсека; да се коњички ескадрон који је претходног дана упућен у рејон с. Божице да растера бугарске комите не враћа назад, већ да се стави на располагање команданту Босиљградског одреда. У исто време, обавестио је пуковника Плазину о упућеним појачањима и наредио му да остане на Миљевској планини и да успостави везу са Пчињским одредом 1. армије у рејону Жутог камена.
Сутрадан (16. јула) изјутра, бугарске главне снаге подишле су новом положају Босиљградског одреда и зауставиле се испред његових ровова (ван домета успешне пешадијске ватре), да би сачекале да се јаче испољи бочно дејство помоћних снага (три батаљона 38. пука) са Царице. У исто време, артиљерија је почела да туче центар и десно крило српског положаја, али без већег успеха, јер је бугарску брдску батерију која је са Глошке планине отворила бочну ватру на српско десно крило убрзо ућуткала, снажним и врло ефикасним дејством, 2. пољска батерија. Њој се, око 7 часова изјутра, придружила и једна брдска “Дебанжова” батерија, која је усиљеним маршем стигла са Власине. Својом снажном подршком, ове батерије су омогућиле левом крилу Босиљградског одреда (2. батаљон 10. пука II позива и две чете 3. батаљона 5. прекобројног пука) да потпуно заустави напад бугарског 38. пука на гребену између Царице и Миљевске планине. Напад бугарске пешадије на центар и десно српско крило заустављен је пушчаном и митраљеском ватром у подножју Миљевске косе.
Око подне, Босиљградском одреду су почела да стижу појачања упућена са Власине (два батаљона и један вод 9. моравске батерије). Онако заморена од напорног ноћног марша, одмах су уведена у борбу у продужењу левог крила 2. батаљона 10. пука II позива, који је, под непосредном командом пуковника Плазине, предузео енергичан противнапад гребеном Царице. Стављене под унакрсну ватру српске артиљерије, бугарске трупе су почеле да се колебају. У том тренутку цео борбени поредак левог крила Босиљградског одреда (три и по батаљона), са својим командантом на челу, извршио је силовит јуриш и, у 18. часова, збацио бугарске снаге са гребена Царице, који је био покривен погинулим бугарским и српским војницима. Разбијени бугарски 38. пук је принуђен да по други пут предузме опште повлачење ка Трну, гоњен ватром српске артиљерије. Тиме је отклоњена велика опасност која је са Царице запретила левом боку и позадини Босиљградског одреда, а његов положај на Миљевској планини стабилизован.
Маневар 10. пука II позива са Власине ка Босиљграду, после шестодневних неравних борби у којима је изгубио 523 војника, подофицира и официра, успешно је окончан. Привлачећи на себе 12 батаљона и четири батерије из бугарске 5. армије, у време када је она предузела офанзиву на левом Крилу српске 1. армије, Босиљградски одред је сјајно извршио задатак који је пред њега поставила Врховна команда. Истина, изведени маневар је могао дати знатно веће резултате да је предузет јачим снагама и да је доведен до краја. Међутим, њима је српска Врховна команда желела да бугарске снаге протера са своје територије и ослаби 5. армију на криворечком правцу, а то је постигнуто.