Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
После изгубљене брегалничке битке, бугарска 4. армија се заобилазним правцима извукла на линију: Ждропаница – Сива кобила – Калиманци – Голак. На новим положајима њене трупе су заузеле следећи распоред:
– 8. тунџанска дивизија посела је положаје на десном армијском крилу, од врха Ждропанице до Сиве кобиле;
– 7. рилска дивизија, 2. бригада 4. преславске дивизије, Македонско-једренско ополчење и 24. пук 3. балканске дивизије образовали су центар армијског распореда на фронту од Сиве кобиле до с. Грљана;
– 3. бригада 2. тракијске дивизије и 1. бригада 3. балканске дивизије поселе су положаје на левом армијском крилу, од с. Грљана преко Голака до виса Бришнице (к. 1185);
– 2. тракијска дивизија (без 3. бригаде) и 5. коњички пук образовали су армијску резерву у рејону Драмче.
Десним крилом 4. армија се наслонила на лево крило 5. армије, која је држала линију Рујен – Бождарица – Деве-баир – Голеш, а левим на десно крило 2. армије у рејону с. Будинараца. Бугарска Врховна команда је, 12. јула, од трупа 4. и 5. армије формирала тзв. “Уједињену армију”, под командом бившег помоћника главнокомандујућег генерала Михаила Савова. Десно крило и центар нове одбрамбене линије 4. армије били су веома погодни за одбрану, јер су постављени испред тешко проходног граничног гребена.
Лево крило је, међутим, било угрожено продором грчких дивизија према Царевом Селу. У целини узев, 4. армија је била много боље груписана него у почетку брегалничке битке. Она је могла да упорно брани своје положаје од српских напада и да делом снага помогне одбрану 2. армије. Најслабија страна њеног распореда била је слаба веза са позадином, која је, дубљим продором грчког левог крила, убрзо могла бити пресечена.
По завршетку брегалничке битке, српска Врховна команда је вршила прегруписавање снага 1. и 3. армије на фронту од Патарице, преко Криве Паланке, Царевог врха, Побијеног камена и Безикова до гребена Плачковице, широком преко 85 километара. Прегруписавање ради предузимања офанзивних операција криворечким и брегалничким правцем вршено је једновремено. Прва армија (Дунавска, Шумадијска и Дринска дивизија I позива и Дунавска дивизија II позива) добила је задатак да наступа ка Ћустендилу, а 3. армија (Моравска I, Моравска и Тимочка дивизија II позива, Коњичка дивизија и Добровољачка бригада) правцем Кочани – Царево Село – Црна скала. Пошто је прегруписавање вршено споро, на брегалничком правцу владало је затишје пуних осам дана, што је омогућило замореним трупама бугарске 4. армије да се среде, ојачају и солидно припреме за упорну одбрану нових положаја који су затварали приступ ка Царевом Селу.
Тек 16. јула, српска 3. армија завршила је груписање снага за напад. На десном крилу имала је Моравску дивизију I позива прикупљену на линији Градец – Виница ради дејства у правцу Голака. На левом армијском крилу, Моравска дивизија II позива посела је полазне положаје на линији Оризари – Безиково, за обухватни напад на Калиманске висове. Тимочка дивизија II позива задржана је у армијској резерви на косама испред Кочана, иза десног крила Моравске дивизије II позива. Коњичка дивизија, која је требало да послужи као спона између српске и грчке војске, заноћила је 16/17. јула на гребену Плачковице изнад Новог Села, док је Добровољачка бригада остала у Радовишту ради спречавања упада бугарских комита у долину Вардара. Празнину између 1. и 3. армије од Китке до Безикова попунили су: Осоговски одред (једна црногорска бригада и 4. прекобројни пук), који је држао гребен између Китке и Побијеног камена, и Црногорска дивизија (без једне бригаде) развијена на фронту од Побијеног комена до Пресеке. У оперативном погледу, Црногорска дивизија и Осоговски одред били су потчињени 1. армији, што је било погрешно, будући да је правац на коме се налазила Црногорска дивизија био од пресудног значаја и за офанзивне и за дефанзивне операције 3. армије.
Офанзива 3. армије почела је 17. јула изјутра. Први ешелон Моравске дивизије I позива (2. и 3. пук са две брдске батерије), потпомогнут снажном артиљеријском ватром својих батерија, прегазио је блатњаво земљиште око р. Осојнице и избио на леву обалу Драгобрашке реке, где је дочекан бришућом пушчаном и митраљеском ватром. У исто време, добро постављене и маскиране бугарске батерије на положајима код с. Грљана и Пекљана, снажном концентричном ватром, зауставиле су наступање српских трупа на положајима између Осојнице и Драгобрашке реке. Да би парирао ватру бугарске артиљерије, командант дивизије је наредио да се једна брдска батерија пребаци на десну обалу Осојнице. Уз њену подршку, први борбени ред је, у раним поподневним часовима, поново кренуо напред, али су само две чете успеле да се пребаце на десну обалу Драгобрашке реке. Међутим, будући да десно крило, тучено бочном артиљеријском ватром, није могло ни корака напред, поменуте чете су се у току ноћи повукле на леву обалу те реке. Десна побочница Моравске дивизије I позива (два батаљона) потисла је бугарске предстражне делове са положаја испред с. Пекљана и ту заноћила. Због нејасне ситуације на десном дивизијском крилу, главнина другог ешелона је задржана у рејону с. Липеца и Блатеца. Коњичка дивизија је враћена у с. Зрновце у армијску резерву, сем једног пука који је остао на гребену Плачковице.
Моравска дивизија II позива предузела је напад у две колоне: десном (3. пук, са две пољске и једном брдском батеријом), општим правцем Црни камен – Преслап, и левом (1. пук, са две брдске батерије), од Безикова ка Дуличким висовима, ради наткривљавања бугарских положаја код Калиманаца. Други пук је образовао дивизијску резерву која се кретала иза десне колоне ради потхрањивања и развијања њеног успеха. Поред придате артиљерије, напад колона подржавале су три пољске и две хаубичке батерије. У току ноћи 16/17. јула, делови десне колоне су без тешкоћа прешли р. Брегалницу и заузели неоштећени мост код с. Истибање. Међутим, чим су, 17. јула ујутру, отпочели покрети главних снага десне колоне, Бугари су на целом фронту отворили снажну пушчану и митраљеску ватру, а отпочела је да дејствује и једна брдска батерија са гребена Киселице. Па ипак, први борбени ред, подржан јаком артиљеријском ватром (у дејство је ступио и пољски дивизион Тимочке дивизије II позива), постепено је потискивао бугарске снаге ка гребену Црног камена. Оруђа једне брдске батерије вучена су у стрељачком строју ради непосредне подршке пешадије. Упркос жилавом отпору бугарских трупа, први борбени ред је око подне овладао Црним каменом, али је у даљем наступању задржан жестоком пешадијском и артиљеријском ватром са суседне Киселице и њеног јужног огранка. Ускоро је десна колона добила наређење да се утврди на достигнутој линији и припреми за настављање напада.
Лева колона тога дана није учествовала у борби. Непосредно пред почетак напада, њен командант пуковник Милан Јаношевић обавестио је команданта дивизије “да му је колона неспособна за акцију, пошто је колера захватила и онеспособила цео пук и обе брдске батерије”. Због тога је овај пук извучен у дивизијску резерву, а уместо њега леву колону је образовао 2. пук, који је претходно морао да изврши дугачак и тежак марш под јаком ватром бугарских батерија; тек око 18 часова стигао је код с. Дулице и ту заноћио, под заштитом Црногорске дивизије.
Не чекајући да лева колона Моравске дивизије II позива изврши пројектовано захођење преко Дуличких висова ради обухватног напада на бугарске положаје на Калиманцима, Црногорска дивизија је око подне прешла у напад са 1. бригадом преко Брегалнице према Калиманским висовима, а са 3. бригадом преко р. Каменице ка с. Луковици. Друга бригада је образовала дивизијску резерву у рејону Говедарника. Предњи делови 1. бригаде прешли су Брегалницу под снажном ватром бугарске артиљерије и заузели прве окомке на њеној левој обали. Будући да лева колона Моравске дивизије II позива тога дана није прелазила Брегалницу, Црногорска 1. бригада је заноћила на заузетим положајима, у непосредној близини противника. Трећа бригада је одбацила предстражне делове Македонско-једренског ополчења са првих положаја источно од р. Каменице и ту заноћила, оријентишући свој борбени поредак ка североистоку ради обезбеђења левог бока Моравске дивизије II позива. На тај начин, Црногорска дивизија је уместо помоћне преузела на себе главну улогу и, будући сувише истакнута напред, довела своје трупе у тежак положај.
Сутрадан, 18. јула, напад Моравске дивизије I позива почео је са знатним закашњењем због јаког невремена. Око 12 часова, артиљерија је снажном ватром обасула бугарске положаје, али је пола сата доцније поново почела да пада јака киша, па је напад пешадије почео тек око 13 часова. Деснокрилни батаљон се пребацио на супротну обалу Драгобрашке реке, где је дочекан фронталном и бочном ватром бугарског 39. пука и заустављен. Лево крило и центар су, такође, заустављени после незнатног напредовања, док је командант десне побочнице обавестио команданта пука да је изложен унакрсној пушчаној, митраљеској и артиљеријској ватри и да се без артиљерије и митраљеза не може одржати на дотадањем положају. Бугари су, искористивши јаку олују, убрзо извршили снажан противнапад на српско десно крило, али су одбијени уз велике губитке. Чим је олуја престала, цео борбени поредак Моравске дивизије I позива је енергично прешао у напад. Артиљерија је снажном ватром обасипала бугарске ровове, рушила утврђења и затрпавала стрељачке заклоне. Бугарске трупе нису издржале, већ су се у нереду повукле на Грљанске висове. Тек после оштрих дводневних борби у којима је претрпела знатне губитке, Моравска дивизија I позива је овладала бугарским предњим положајима испред Грљанских висова.
Моравска дивизија II позива је наставила напад 18. јула у раним јутарњим часовима. Уз снажну подршку својих батерија, предњи делови десне колоне су успели да се пребаце преко Калиманског потока, али нису могли даље због добро организоване ватре левог крила 2. бригаде бугарске 4. дивизије са суседне Киселице. Бугарским снагама је ишла наруку и страховита киша која се по подне претворила у снажну олују. Лева колона се, око 6,30 часова, под борбом пребацила преко Брегалнице и главне снаге усмерила уз стрми нагиб Калиманске косе, а помоћне уз северне огранке Преслапа. Њен напад је подржавало пет батерија разног калибра. Бугари су, међутим, најпре зауставили напад десне колоне, а затим рокирали главне снаге према левој колони и, уводећи у борбу свеже трупе, по највећем пљуску извршили енергичан противнапад и довели лево крило Моравску дивизију II позива у веома тежак положај. Запретила је опасност да цела колона буде уништена или заробљена, будући да је услед провале облака Брегалница нагло надошла, па је повлачење на њену десну обалу било веома отежано. Криза је достигла врхунац око 15 часова, када је Црногорска 1. бригада почела да се повлачи под притиском надмоћнијих бугарских снага, откривајући бок и позадину Моравске дивизије II позива. Крајњим напрезањем снага, лева колона је ипак успела да се одржи на заузетим положајима до пада мрака, а потом да се преко Брегалнице и Дуличких висова повуче на Безиковску косу. Иако Бугари нису предузели гоњење покретом, приликом преласка преко набујале Брегалнице известан број војника се удавио, што је повећало и онако велике губитке које је 18. јул дивизија II позива. Бугарски губици били су, такође, велики. Само 31. пук је изгубио 307 војника и старешина.
До још неповољнијег обрта дошло је тога дана на фронту Црногорске дивизије. Да би олакшао притисак на лево крило и центар грљанских положаја, нови командант бугарске 4. армије генерал Диков одлучио је да са Македонско- једренским ополчењем и 8. тунџанском дивизијом енергично нападне српско лево крило. Немајући никаквих података о тим бугарским намерама, Црногорска дивизија је наставила напад 18. јула ујутру, али су Бугари отворили снажну пушчану, митраљеску и артиљеријску ватру и принудили црногорске стрељачке стројеве да залегну испред ровова 2. бригаде (8. и 31. пук). Око 10,30 часова, противник је покушао да противнападом одбаци Црногорску 1. бригаду преко Брегалнице, али у томе није успео. У раним поподневним часовима, бугарска 2. бригада, ојачана деловима 21. пука, предузела је нови противнапад на фронту црногорске 1. бригаде. У исто време, трупе 8. тунџанске дивизије и Македонско-једренског ополчења напале су црногорску 3. бригаду на положајима источно од р. Каменице. Нападнута од вишеструко надмоћнијег непријатеља, Црногорска дивизија је, после огорчене неравне борбе, била принуђена на повлачење: левим крилом ка Говедарнику, а десним ка Пресеци. Тек када је његов покушај да, увођењем у борбу дивизијске резерве, заустави бугарско наступање на положајима источно од р. Каменице остао узалудан, сердар Јанко Вукотић је издао наређење да се 1. бригада повуче на Дуличке висове и “да их држи по сваку цену”, да трупе 2. и 3. бригаде одступе на Говедарник и да 4. бригада, која се налазила у саставу Осоговског одреда, ојача одбрану 1. бригаде на Дуличким висовима. Захваљујући добро организованом прихвату, густој магли и паду мрака, повлачење је извршено без великих тешкоћа. Ипак, приликом преласка преко Брегалнице удавило се 15 људи.
Неповољан развој ситуације на фронту Црногорске дивизије и левом крилу Моравске дивизије II позива принудио је команданта 3. армије да ангажује Тимочку дивизију II позива из армијске резрве ради спречавања бугарског маневра на левом армијском крилу и стабилизације одбране на линији Безиково – Пресека – Побијени камен. Њене трупе су, 19. јула ујутру, почеле да пристижу на гребен између Пресеке и Побијеног камена. Управо у том тренутку, Бугари су предузели снажан напад на Црногорску дивизију, која је 1. бригадом држала Дуличке висове, а 2. и 3. бригадом Говедарник. Њена 4. бригада се задржала у рејону Пресеке. У продужењу левог крила Црногорске дивизије налазио се један батаљон 4. прекобројног пука, а на десном крилу Говедарника два батаљона 13. пука II позива. М. Лазаревић истиче да се црногорске трупе нису укопавале, јер су сматрале да “није достојно јунака да се крије по рупама”, па су због тога трпеле велике губитке од противникове артиљеријске ватре. Упркос томе, Црногорска дивизија је на целом фронту пружала жилав отпор, наносећи Бугарима велике губитке. Тек када су јој вишеструко надмоћније бугарске снаге обухватиле оба крила и када је положај 1. бригаде на Дуличким висовима постао неодржив због бочне артиљеријске ватре са Калиманаца, добила је наређење да отпочне повлачење ка Безикову и Пресеци. Око 15 часова Бугари су избили на Дуличке висове и Говедарник, али су ту заустављени снажном ватром српских трупа са линије Безиково – Пресека – Поријен камен.
Будући да су у оштрим тродневним борбама на грљанским и калиманским положајима претрпели озбиљне губитке (ополченски батаљони сведени су на четвртину формацијског састава) и да им је, продором грчких дивизија уз долину Струме, леви бок озбиљно угрожен, Бугари су прекинули започету офанзиву и зауставили се на линију Дулица – Говедарник. И српске трупе су у тим борбама претрпеле осетне губитке. Само Црногорска дивизија изгубила је 570 људи. Осим тога, велики број српских војника је страдао од колере.
У то време и на фронту српске 1. армије иницијатива је била у рукама противника. Већ 16. јула српски Пчињски одред, који је имао задатак да заузме Црноок и ухвати везу са Шумадијском дивизијом II позива, нападнут је од знатно надмоћнијих бугарских трупа и принуђен да се повуче на линију Дукат – Виле коло – Близник. Ради упорне одбране ове линије упућена му је у помоћ једна чета 17. пука Дринске дивизије I позива.
Изјутра 18. јула, начелник штаба 1. армије генерал Петар Бојовић наредио је командантима дивизија да изврше детаљно рекогносцирање ради евентуалног пробоја бугарске одбране на простору Бождарица – Девебаир – Црвени дел. Истога дана, команданти Дринске и Шумадијске дивизије I позива одговорили су да артиљерија, услед велике испресецаности земљишта, не може успешно подржати напад пешадије на централни одсек противниког положаја и да због тога не би требало нападати центар већ крила бугарских положаја на граничном фронту. Дунавска I и Дунавска дивизија II позива биле су озбиљно анагажоване у борби са Бугарима на својим спољним крилима. Офанзива 1. армије свела се, дакле, на мање локалне нападе, који су више личили на насилно извиђање него на напад већег замаха.