Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Током 22. јула обе стране су вршиле прегруписавање снага за нове борбе, које су са великом жестином почеле 23. јула изјутра. Бугари су тога дана енергично напали Шумадијску дивизију II позива на фронту од Букове главе преко Панчиног гроба да испред Стрешера. Српске трупе су успешно одбијале све нападе бугарске пешадије, који су вршени уз врло интензивну артиљеријску подршку. Истина, левокрилна чета 1. батаљона 6. прекобројног пука, која је држала Бели камен, обасута је у почетку напада бочном шрапнелском ватром једне бугарске батерије и принуђена да се у нераду повуче са свог положаја, али се вратила на напуштени положај чим је бугарска батерија привремено ућуткана прецизном ватром српске артиљерије. Обавештавајући Врховну команду о успешном одбијању противниковог напада, пуковник Мариновић је посебно подвукао да је фронт његове дивизије несразмерно широк, па је тражио појачања. Одговорено му је да је дивизија, доиста, сувише развучена и да би Власину требало бранити прикупљеном снагом, али да не рачуна са појачањима. Но, упркос томе, он није одустао од своје одлуке да се упорно брани на дотадашњим положајима, већ је замолио Врховну команду “да му одобри да се управља према ситуацији”. Генерал Мишић му је сутрадан ујутру одговорио “да командант дивизије ради по својој памети, па ако налази да треба да се брани на граничном фронту, да то учини, подешавајући своје груписање према развоју нападача”.
Борбе на граничном фронту настављене су 24. јула са још већом жестином. Чим се, око 8 часова изјутра, магла почела дизати, Бугари су извршили силовите јурише на Бели камен и Големи стан, али без успеха. Дочекани снажном пешадијском и артиљеријском ватром, бугарски стрељачки стројеви су убрзо били принуђени да се повуку на полазни положај. Овај успех је још више појачао решеност команданта Шумадијске дивизије II позива “да гранични фронт брани докле год може”. Војвода Путник, међутим, није делио његов оптимизам, већ је, сматрајући да је даље задржавање на граничном фронту сувише ризично, наредио да се све јединице ШумадијсКе дивизије II позива одмах повуку на Чемерник и да, према томе, правац који води преко Стрешера и Сурдулице за долину Јужне Мораве остави небрањен. Али, будући да су управо у то време (око 11,30 часова) бугарске снаге појачале притисак на десно дивизијско крило, пуковник Мариновић је издао наређење својим трупама “да се по сваку цену држе на дотадашњим положајима до пада мрака, а потом да отпочну повлачење ка Чемернику”.
У раним поподневним часовима, Бугари су извршили трећи силовит јуриш на Бели камен, али су, упркос томе што су њихови војници понегде ускакали у српске ровове, били одбијени уз осетне губитке. Око 14,30 часова, ситуација на одсеку Бели камен – Големи стан поново се погоршала. Пошто су се два бугарска пука примакла српским рововима на свега 100 – 200 метара, Командант одсека је обавестио пуковника Мариновића “да је стање на његовом левом крилу очајно” и затражио појачање. Одговорено му је “да добро оцени да ли се на положају може одржати уколико буде ојачан са две пешадијске чете, па да се под заклоном мрака повуче”. Бугари су се, међутим, задржали на јуришном одстојању и дејствовали само ватром. Додуше, њихове снаге (један и по пук) су, око 19,30 часова, извршиле енергичан обухватни напад на Букову главу и Дугу пољану, али га је 10. пук II позива, ангажујући све расположиве снаге у првој линији, успешно зауставио добро организованом пушчаном и митраљеском ватром, а затим прешао у противнапад и принудио Бугаре на неуредно повлачење ка Колуници и с. Божици. Готово у исто време, десно крило Шумадијске дивизије II позива отпочело је повлачење ка Чемернику, на коју су последњи делови стигли 25. јула око 5 часова. Тиме је завршена дводневна борба на граничном гребену, у којој је Шумадијска дивизија II позива изгубила 220 људи.
После напуштања граничног гребена, појавио се проблем како затворити правац који са Стрешера преко Сурдулице води у долину Јужне Мораве. Пуковник Мариновић је сматрао да треба применити активну одбрану, тј. пустити бугарске трупе да се са Стрешера спусте ка Сурдулици и даље ка долини Јужне Мораве, па их онда са Чемерника нападати у бок и леђа. Ради тога је на правцу Стрешер – Сурдулица оставио само 2. батаљон 1. пука III позива, а све остале снаге прикупио на линији Чемерник – Грамада.
После избијања на линију В. Стрешер – Бели камен – Букова глава, Бугари нису одмах предузели наступање ка Сурдулици, страхујући да тиме не изложе свој десни бок удару српских снага са Чемерника. Тек 27. јула упутили су на Стрешер једну јаку колону. У исто време, 3. прекобројни пук (три батаљона), који је упућен као појачање на Власину, стигао је у Владичин Хан (27. јула по подне), где је добио наређење од војводе Путника да одмах крене ка Стрешеру и пошто-пото овлада његовим гребеном. После заморног ноћног марша, пук је стигао на Арнаутски преслап, 28. јула у 8,50 часова, и одмах прешао у напад. Трећи батаљон 12. пука III позива предузео је напад правцем Големо равниште – В. Стрешер, тек око 11 часова. Међутим, бугарске трупе су дочекале српске стрељачке стројеве снажном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром и зауставиле их понегде на 50 корака испред својих ровова. Блиска борба је вођена све до пада мрака, када су се српске трупе повукле на Арнаутски преслап, Варденик и Големо равниште. После тога, Бугари су овладали гребеном Стрешера и 29. јула предузели неколико узастопних напада на Арнаутски преслап и Големо равниште ради отварања пута ка долини Јужне Мораве. Српске јединице су успешно одбиле те нападе, јер су им у међувремену стигла нова појачања. Од свих снага на правцу Стрешер – Сурдулица (три батаљона 3. прекобројног пука, два батаљона 5. пука II позива и један батаљон 12. пука II позива) формиран је Стрешерски одред, коме је наређено да по сваку цену спречи продор Бугара преко Сурдулице ка Владичином Хану. Наиме, страхујући од продора јачих противникових снага овим правцем, Врховна команда је наредила команданту Шумадијске дивизије II позива “да поседнуте положаје брани до последње капи крви, а у погодном тренутку да пређе у напад и одбаци непријатеља преко границе”. У томе циљу дивизија је ојачана са три батаљона 3. прекобројног пука и два батаљона 5. пука II позива.
Ценећи да се на правцу Стрешер – Сурдулица налазе јаке српске снаге, Бугари су 29. јула почели да рокирају трупе према Малом врху, Грамади и Клинчарници ради појачавања напада на лево крило Шумадијске дивизије II позива, које је успешно одолевало притиску бугарске десне и средње колоне. Бугари су, међутим, убрзо добили наређење да се повуку на гранични фронт и ту се добро утврде. У међувремену, српска Врховна команда је упутила на Власину 15. пук I позива и Комбиновани пук Тимочке војске са две батерије. Од тих трупа формирана је тзв. Сурдуличка (Масуричка) колона под командом пуковника Живка Павловића, са задатком да што пре овлада Стрешером и целим граничним гребеном и затвори правац ка Прибоју и Врању. Међутим, пре него што је ова колона прешла у напад, наређено је обустављање непријатељства.
У почетном груписању српске војске, Власина је била најслабије поседнут део граничног фронта на старој српско-бугарској граници. На њој се налазио само један батаљон III позива са једном позицијском батеријом. То је Бугарима пружало могућност да, концентричним дејством надмоћнијих снага правцима Трн – Сурдулица – Врање – Бујановац и Штип – Велес – Скопље, окруже 1. и 3. српску армију у ширем рејону Овчег поља. Међутим, бугарска неактивност на овом делу граничног фронта омогућила је српској Врховној команди да благовремено уочи важност власинског одсека и, упућивањем Шумадијске дивизије II позива на овај одсек, осујети покушај Бугара да преко Власине продру у долину Јужне Мораве и предузму обухватну акцију против левог крила српске 1. армије на криворечком правцу.
После успешног одбијања првог бугарског напада на правцу Трн – Сурдулица – Владичин Хан, створени су повољни услови да се са Власине преко Босиљграда дејствује у десни бок бугарске 5. армије код Ћустендила. Врховна команда је то уочавала, али је према Босиљграду упутила сувише слабе снаге (10. пук II позива и једну пољску батерију). Тек када су оне постигле значајне резултате, војвода Путник је наредио Шумадијској дивизији II позива да преко Миљевске планине и Босиљграда дејствује ка Црнооку.
Убрзо се показало да је та одлука била плод слабе процене снага и могућности противника, па се због тога пројектовани маневар морао напустити. Бугарско командовање је у међувремену схватило значај власинског одсека за ток операција на целом српско-бугарском ратишту, па је својим снагама код Трна упутила велика појачања и наредила им да продру у долину Јужне Мораве, пресеку везу између главних и помоћних снага српске војске и угрозе бок и позадину српске 1. армије на криворечком правцу. У таквој ситуацији, наступање Шумадијске дивизије II позива према Црнооку било би скопчано са великим ризиком.
Нови снажан напад Бугара на Власину принудио је српску Врховну команду да напусти пројектовани маневар Шумадијске дивизије II позива и нареди јој да се повуче на гранични гребен. Ипак, изненадна појава те дивизије на Миљевској и Глошкој планини омела је припреману бугарску офанзиву у правцу левог крила и бока српске 1. армије; чак и после повлачења на гранични фронт, она је представљала сталну опасност за десни бок и позадину бугарске 5. армије и присиљавале је на дефанзиву. Њеним враћањем на гранични фронт, осујећени су сви покушаји бугарских снага да преко Власине продру у долину Јужне Мораве.
Шумадијска дивизија II позива је, и поред свих пропуста, успешно одиграла своју веома деликатну улогу. Мада су се све њене јединице пожртвовано бориле, посебно ваља истаћи 10. пук II позива, његов босиљградски маневар и успешну одбрану Букове главе и Миљевске планине. Он је привукао на себе јаке бугарске снаге и тиме олакшао притисак на лево крило 1. армије у критичном тренутку. Његова пољска батерија је водила неравну борбу са целим бугарским дивизионом и пожртвовано помагала пешадији да заустави напад вишеструко надмоћнијег противника. Истакао се и 5. прекобројни пук, који је одбио неколико узастопних напада знатно надмоћнијих бугарских снага, а затим прешао у противнапад и принудио их на повлачење, омогућавајући на тај начин несметано повлачење Шумадијске дивизије II позива на гранични фронт. Одајући заслужено признање својим војницима за постигнуте успехе, командант дивизије подвлачи да су они “пуштали Бугаре да приђу на блиско одстојање, па их тек онда обасипали тачном и прецизном ватром, и да их је лако било покренути да из одбране пређу у напад, чак и онда када су се Бугари налазили на јуришном одстојању”. Официри Шумадијске дивизије II позива, сем ретких изузетака, командовали су својим јединицама из стрељачког строја, што се косило са ондашњим званичним правилима. Чак су и команданти батаљона предводили своје јединице у јуришима. Официри су личним примером подстицали своје војнике, уливали им веру у победу и стицали њихово поверење. Командант 10. пука II позива пуковник Милован Плазина и командант 5. прекобројног пука потпуковник Драгољуб Костић били су способни и храбри и стога уживали опште поверење својих потчињених. Тиме се, поред осталог, објашњавају велики успеси које су ти пукови постигли у операцијама на Власини. Насупрот томе, командант 10. пука I позива потпуковник Душан Димитријевић озбиљно је подбацио. Иако је његов пук био састављен од првокласних трупа, он није постигао запаженије резултате. Мада је Врховна команда својим наредбама спутавала његову самоиницијативу, пуковник Милутин Мариновић је умешно командовао Шумадијском дивизијом II позива за све време трајања операција на Власини.
За време операција на Власини појавиле су се тешкоће око снабдевања јединица храном и муницијом, нарочито оних које су се удаљиле од база за снабдевање. Интензивније коришћење месних средстава омогућило је да се озбиљније не осети оскудица у храни. Стање се осетно побољшало после стизања позадинских делова Шумадијске дивизије II позива. Посло тога само је Босиљградски одред наилазио на тешкоће у снабдевању храном због дужине комуникацијског правца и планинског карактера земљишта на коме је дејствовао.