Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Због свог географског положаја и унутрашње економске и националне структуре, Аустро-Угарска је подржавана и помагана од Немачке, своју привредну и политичку експанзију била усмерила скоро искључиво на Балканско полуострво. Опште економско заостајање иза развијених капиталистичких држава и велика зависност од иностраног капитала, пре свега немачког и француског, онемогућавали су Аустро-Угарску да своју експанзију усмери на прекоморске земље. Аустроугарски империјалисти су због тога настојали да сувоземне границе хабзбуршке монархије прошире према југу, освајањем моравско-вардарске комуникацијске артерије и њене излазне луке Солуна. Они су сматрали да су “земље Балканског полуострва природним положајем одређене да буду колоније Аустроугарске”, а Солун њено јужно пристаниште. Ове аспирације Беча појачавале су супарништво Италије на Јадранском мору која је настојала да загосподари јужном Албанијом и Отрантским вратима, а исто тако и супарништво Русије на Балкану и њене претензије на Цариград и мореузе. Страхујући да би пресецањем њеног јединог поморског пута за светска тржишта једнога дана могла да буде затворена на Јадранском мору, Аустро-Угарска је тежила да изаће на Егејско море и тиме отклони такву опасност. Осим тога, изласком на Солун, она је могла да у своју утицајну сферу укључи источни Средоземни базен, да постане посредница између Европе, југоазападне Азије и северне Африке и, разуме се, да потпуно загосподари целим балканским подручјем.
Освајачке тежње Аустро-Угарске према балканским земљама и Солуну расле су упоредо са развитком крупне капиталистичке индустрије – железничких предузећа и банака. Крајем седамдесетих година монополи Аустро-Угарске су добили од Турске концесију за изградњу железничких пруга у европској Турској, а већ 1888. године успостављен је непосредан железнички саобраћај од Беча и Будимпеште за Солун и Цариград, који је имао изванредан трговински и стратегијски значај. Поред железннчких пруга, аустроугарски капитал је пласиран и у поште европске Турске. Удео Аустро-Угарске у турском увозу порастао је у периоду од 1887. до 1910. године од 13 на 21%. Аустроугарска дипломатија чинила је велике напоре да добије луку и утицај у јужној Анадолији. Непосредно пред сарајевски атентат, две аустроугарске банке, удружене са немачком банком “Дисконтогезелшафт”, направиле су конзорцијум за изградњу железничке пруге Хемилк-Бруса-Симов.
Упоредо са економским и политичким продирањем у Турску, аустроугарски империјалисти су форсирано радили на претварању балканских земаља у јефтину сировинску базу своје индустрије и уносно тржиште за своје производе, намећући им, у разним споразумима, полуколонијалне пљачкашке услове. Да понемо само неколико уговора који се односе на Србију: Железничком конвенцијом из 1880. године Србија се обавезала да у року од три годихе, у смислу 38. члана Берлинског уговора, изгради железничку пругу од Београда до Ниша, са огранцима до Врања и до Пирота, ради повезивања Аустро-Угарске са цариградском и солунском железницом, што је, без сумње и за Србију било од велике користи јер се укопчала у мећународну робну размену; Трговински уговор из 1881. године закључен је са клаузулом највећег повлашћења без узајамности; Тајна конвенција, коју је кнез Милан Обреновић закључио у Бечу 23. јула 1881. године без знања народа, скупштине и владе, обавезала је Србију да без знања и одобрења бечке владе не може закључити политичке уговоре са другим државама, као и да се одрекне активности на ослобођењу Босне, Херцеговине и Санџака; Ветеринарском конвенцијом је регулисано питање извоза живе стоке (није се односила на свиње, које су сачињавале 41,1% српског извоза) из Србије у Аустро-Угарску, која је могла, кад год је хтела, да забрани српски увоз: уговором о уступању Аустро-Угарској регулације доњег Дунава и другим сличним уговорима Србија је стављена у зависан положај према Аустро-Угарској. Овим уговорима Аустро-Угарска се користила као принудним средством политичког притиска против Србије кад год је била незадовољна њеном спољном политиком, подвргавајући српске пољопривредне и сточарске производе царинским и ветеринарским ограничењима. Они су Србију претворили у јефтину сировинску базу, тј. у аграрно-сировински додатак аустроугарске привреде, намећући јој извоз сировина за увоз готових фабричких производа. Захваљујући уговорима утврђеном привилегованом положају и повластицама у пограничном промету, аустро-угарски капитал је заузео одлучујуће место у целокупној спољној трговини Србије. Већ у првим годинама после потписивања трговинског уговора 80% српског извоза одлазило је у Аустрију, док је из ње долазило 90% увоза. Уочи царинског рата у Аустро-Угарску је ишло 89,8% укупног српског извоза, а сточног извоза 98%. Иако је увоз из Аустро-Угарске стално опадао, он је ипак био већи од увоза из свих осталих земаља, пошто је домаћа индустријска буржоазија настојала да се царинском политиком заштити од страних индустријских производа. Он је 1905. године износио 60% српског увоза. Аустроугарски капиталисти су само један део увоза из Србије реализовали на домаћем тржишту, док су други део извозили у Немачку, Италију и друге земље, остварујући велике посредничке зараде.
Зајмови које је Аустро-Угарска давала Србији били су саставни део њене политике економског и политичког потчињавања Србије. Иако су се интереси на неким зајмовима пењали чак до 30%, они су увек били повезани са разним политнчким и економским уступцима. Тако је зајам за наоружање, који је српска влада 1882. године закључила са Англо-аустријском банком у Бечу у номиналном износу од 5.600.000 динара, био везан за искључиво право ове банке на увоз соли у Србију за 15 година. Уговор о зајму, закључен 1884. године са бечком Лендербанком и париским Контоаром у номиналном износу од 40.270.000 динара, познат под именом “Таксена рента”, дао је у залог приходе од такса и од пореза на потрошњу пића за све време трајања уговора. Следеће године са истим банкама је закључен нов уговор о зајму у номиналном износу од 40.000.000 динара, назван “Дуванска рента од 1885”, уз услов да српска влада уступи зајмодавцу у залог приходе од дуванског монопола. Зајам закључен 1888. године са поменутим банкама и Берлинским трговачким друштвом у номиналном износу од 30.000.000 динара – назван је “Обртна рента” јер је у залог уступљено убирање пореза на обрт. И тако даље, и тако даље. На тај начин, сви значајнији економски извори Србије дошли су у руке страних капиталиста, пре свега аустроугарских. Повлашћен царински положај Аустро-Угарске дестимулативно је деловао на целокупну привреду Србије. Ситуација се нешто поправила тек када је, 1889. године, држава преузела од сграног капитала експлоатацију железница и када је монопол соли и дувана, дотад у страном закупу, прешао у државне руке. Мећутим, хронична слабост српских финансија, притисак летећих дугова и неплаћених отплата натерао је српску владу да 1895. године закључи Конвертовани зајам са Отоманском банком, бечком Лендербанком и Берлинским тргоначким друштвом, у номиналном износу од 355.292.000 динара, и да, као гаранцију, заложи приходе од монопола дувана, соли, петролеума, шибица, цигарет-папира, царинске приходе и приходе од обртног пореза.
У истом периоду Бугарска постаје поприште оштрог супарништва измећу Аустро-Угарске и Русије. Непосредно после ослобођења Бугарске, 1878. годнне, руски финансијери, уз пуну подршку царске дипломатије, извршили су снажан притисак у Софији ради добијања концесија за изградњу железничке пруге Русе-Софија, која би за Русију имала изванредан стратешки значај у евентуалном рату с Турском. Мећутим, приоритет је добио аустроугарски пројект изградње деонице железничке магистрале Беч-Београд-Софија-Цариград, од српске границе преко Софије до Вакарела, који је истакнут насупрот руском захтеву, а ради јачег економског и политичког продирања аустроугарског империјализма у балканске земље, на Блиски и Средњи исток. Изградња ове деонице значила је све тешње везивање Бугарске за Тројни савез. Бугарска спољна трговина са Аустро-Угарском непрестано јача и 1910. године достиже висину од 55 милиона златних лева, док са Русијом стагнира или опада, износећи у истој години свега 7 милиона златних лева. У току 1911. године 50% целокупног увоза Бугарске долазило је из Аустро-Угарске и Немачке, које су заузеле доминирајући положај у спољној трговини Бугарске.
Према плану Беча, Албанија је, због својих природних богатстава, а нарочито због веома значајног војногеографског положаја на улазу у Јадраиско морс, имала да буде “у тесним економским, културним и политичким односима са (двојном) монархијом”, како би јој послужила као противтежа према Србији и Црној Гори, а у исто време и као препрека експанзионистичким тежњама Италије на источној обали Јадранског мора. Због тога су бечки владајући кругови грозничаво радили на њеном економском поробљавању и претварању у аустроугарску провинцију, ади су у томе нашли на жилав отпор и конкуренцију Италије. Аустро-Угарска и Италија су постале прави господари привредног живота Албаније. Главни део увоза и извоза преко Валоне држао је аустроугарски капитал. Аустријски “Лојд” и компанија “Фијума оботи” обављали су највећи део албанске поморске трговине. Пароброди “Лојда” одржавали су 1913. године 73% редовног паробродског саобраћаја. Аустроугарске компаније отпочеле су експлоатацију шума и руда и преговоре око прибављања концесија за изградњу железница и отварања банака. Тако, на пример, аустро-угарска влада је 1913. године тражила концесију за градњу железничке пруге Скадар-Валона, али је у томе наишла на отпор италијанских владајућих кругова. Још пре балканских ратова Албанија је у економском погледу била више везана за Аустро-Угарску него за Турску.
Трговачки споразуми од 1875. и 1883. године стнорили су могућност за пласман аустроугарског капитала и у Румунију, пре свега у железничком и речном транспорту. “Цивилизаторска” акција Беча у Босни и Херцеговини конзервирала је турске феудалне односе и претворила се у најнрепреденије методе колонијалне пљачке, распаљивања националних, верских и социјалних супротности мећу народима ових покрајина. Уместо решења аграрног питања, које је Андраши на Берлинском конгресу означио као главни задатак аустроугарске акције, политичким властима у Босни и Херцеговини издата је наредба “да у свакој прилици објашњавају кметовима да их окупација није ослободила обавеза које већ вековима постоје и да се влада одлучно решила да помогне аге (и бегове) да очувају своја давно стечена права”. Иако је 1911. године донет Закон о факултативном откупу кметова (уз пристанак ага и бегова), његово дејство је било безначајно, па је после ослобођења 1918. године у Босни и Херцеговини затечено преко 100.000 кметовских породица. У овом периоду, међутим, аустроугарски капитал вршио је интензивну експлоатацију природних богатстава ових покрајина. Бечки и пештански новчани заводи господарили су у Босни и Херцеговини. Посебну област колонијалне пљачке представљала је експлоатација немилице уништаваних босанских шума. Аустроугарска управа је дугорочним уговорима давала приватним капиталистичким фирмама на експлоатацију 52 шумска подручја са укупно 314 хиљада хектара најбољих босанских шума. Годишње се секло и извозило око 2 милиона кубних метара. Појава тако велике дрвене масе на светском тржишту по релативно ниским ценама изазвала је праву узбуну у конкурантским трговачким круговима овог тржишта где се отворено говорило о “босанској опасности”. Поред тога, аустроугарска управа је дозвољавала становништву крчење шума, јер је са тих крчевина убирала десетину. Профити аустроугарског капитала ангажованог у експлоатацији босанских шума били су баснословни. И огромна рудна обатства Босне и Херцеговине постала су плен аустроугарског капитала. Изградња путева и железничких пруга предузимана је с намером да се реализују економски и стратегијски циљеви Двојне Монархије на Балкану. Железничка и путна мрежа имала је да омогући извоз дрвних производа и рудног богатства копненим путем у Аустрију и Мађарску, а преко луке у Метковићу извоз поморским комуникацијама на светске пијаце, као и брзо пребацивање трупа на српску и црногорску границу. Сва индустрија у Босни и Херцеговини била је у рукама страног капитала, служећи колонијално-ексилоататорским циљевима аустроугарске окупационе власти.
Тежње аустроугарских империјалиста да овладају економским, географским и војностратегијским преимућствима Балканског полуострва веома је јасно изразио члан бечке трговинске коморе Берхард Сингер: “Све земље које смо увукли у круг наших трговинских, политичких и стратегијских интереса – Румунија и Бугарска, Србија и Босна, Херцеговина и Црна Гора – све оне могу имати своје владаоце, могу их штавише закраљити, своју земаљску аутономију, своје законодавство, свој језик и обичаје очувати; али економски и војнички морају нама да се приљубе”. И заиста, Беч је толерисао разне режиме и привредни развитак у балканским земљама уколико су му омогућавали да из тих земаља вуче замашне профите. “Наша акција на Балкану може бити само средство ка циљу: дати оним областима толико могућности за развитак како би биле од користи за нашу привредну експанзију” – писао је бечки “Преглед”. Због тога је Аустро-Угарска била огорчени непријатељ свих националноослободилачких покрета на Балкану, који су тежили економском и политичком ослобоћењу од Аустро-Угарске. То се најјасније испољило на примеру односа према Србији.
Од када је мајски преврат 1903. године учинио крај зависности Србије од Аустро-Угарске и од када је Србија постала средиште југословенског покрета, у Аустро-Угарској су до већег утицаја долазили они дворски и војни кругови који су тражили да се југословенско питање реши путем освајања Србије и њеним припајањем Аустро-Угарској. Ова идеја се појавила још на почетку XIX века, када се на Балкану почела изграћивати нова српска држава. Будући да су се српска и хабзбуршка државна идеја, по својим општим стремљењима, узајамно искључивале, у Бечу се поставило питање да ли ће хабзбуршка монархија моћи да сачува своје поседе на југу ако се у њиховом суседству изгради једна југословенска држава, па се, још тада, сто година пре 1914. године, помишљало да тога опасног противника треба уклонити једним ратом. Мећутим, основна дилема пред којом ће се доцније наћи Аустро-Угарска била је несразмера измећу динамике национално-политичког развоја на Балкану и сопствене снаге да се он заустави и спречи.
С друге стране, с обзиром на то да је 50% становништва Аустро-Угарске било словенско, анексија новог југословенског подручја је носила у себи и опасност да једнога дана угрози немачко-мађарску хегемонију у монархији. Због тих и других унутрашњих тешкоћа, ратоборни пројекти неких војно-политичких кругова у Бечу наилазили су на неразумевање оних званичних личности монархије које су биле свесне тих тешкоћа и које су, управо због тих тешкоћа, увек тражиле сагласност Берлина пре предузимања одлучујућих корака на Балкану. Но без обзира на то, после мајског преврата у Србији захтеви за агресивну политику на Балкану нагло су се повећали. Њима су, овога пута, нарочито ишли у прилог економски разлози, јер се аустроугарски владајући кругови никако нису могли да помире са губитком једног тако важног аграрно-сировинског подручја као што је била Србија, па су због тога прибегавали отвореном економском, политичком и војничком притиску на сваки корак српске владе који је имао за циљ даљу еманципацију од Аустро-Угарске.
Почетком XX века, под утицајем опште политичке и економске ситуације у Европи (ратом измећу Русије и Јапана нарушена је равнотежа на Балкану у корист Аустро-Угарске, а систем заштитних царина, заведен у интересу немачких и аустроугарских аграраца, претио је да угуши мале и неразвијене балканске државице), дошло је до зближења измећу Србије и Бугарске: 1904. године потписале су два тајна уговора – “Савезни договор” и “Пријатељски уговор”, а 1905. године склопиле и Царинску унију, све са циљем да створе повољније услове за пружање отпора страном политичком и економском поробљавању. У Србији је све више јачао покрет индустријске буржоазије за потискивање аустроугарске индустријске робе са унутрашњег тржишта. У мају 1905. године српска влада је у Паризу закључила зајам од 110 милиона динара за набавку брзометне артиљерије, изградњу железница и исплату летећих дугова. Све наведене мере директно су погаћале аустроугарске интересе на Балкану. Да би спречила српско-бугарско зближење, стишала узбуну угарских велепоседника који су тражили сузбијање јефтинијих српских аграрних производа са унутрашњег тржишта увоћењем заштитних царина на те производе, приморала српску владу да уместо код Крезоа купује топове код Шкоде (“топовско питање” било је у ствари питање спољнополитичке оријентације Србије) и, пре свега, приморала Србију да поново доће под њено окриље, бечка влада је одлучила да економским притиском обори Србију на колена и затражила од Београда и Софије да повуку царинску конвенцију, запретивши да ће, у противном, прекинути преговоре са српском владом о закључењу новог трговинског уговора. Пошто српска влада није прихватила њене захтеве, Аустро-Угарска је прекинула преговоре и забранила извоз и превоз живе и заклане стоке и живине преко своје територије. То је било изванредно средство политичког притиска, јер је 98’% српског сточног извоза ишло у Аустро-Угарску. Иако тешко погоћена, Србија није поклекнула. Прихватила је наметнути царински рат и из њега изашла као победница. “У царинском рату ми смо били страна која губи” – писао је будимпештански “Vilag”, 30. марта 1913. године. Аустро-Угарска је постигла супротно од онога што је желела. Србија је нашла нова тржишта за своје пољопривредне производе, а домаћа индустрија, која је до тада имала претежно мануфактурни карактер, заштићена од аустроугарске конкуренције, убрзано се развија и узима све више обележје капиталистичке машинске индустрије. Српски извоз у Аустро-Угарску опао је са 89,9% на 18,11%, а увоз из Аустро-Угарске са 60% на 19%. У погледу извоза Аустро-Угарска је са првог пала на треће место и без оружаног напада више није могла да поврати своју економску хегемонију у Србији.
Следећи корак у спровоћењу агресивних планова аустроугарског империјализма према Балкану уопште, а према Србији посебно, био је пројект о новопазарској железници која би спајала босанску железницу од Сарајева са Косовском Митровицом и даље, преко косовске железнице, са вардарском долином и Солуном. Требало је да аустроугарски коридор у Санџаку буде стална преграда између Србије и Црне Горе и да пресече Србији излаз на Јадранско море. Анексија Босне и Херцеговине, иако није битније мењала положај ових покрајина, била је акт отвореног колонијализма, уперен не само против народа Босне и Херцеговине, већ и против животних интереса Србије и Црне Горе. У резолуцији Српске социјалдемократске партије о томе се каже:”… жртва ове колонијалне политике јесте српски народ. Њоме је један добар део српског народа бачен у најтеже економско и политичко ропство модерног времена, у колонијално ропство, и тиме су му одузети најелементарнији услови за даљи развитак. Другом, пак, делу српског народа, који није потчињен, спречено је такође нормално и интензивно развијање”. Иако је бечка влада званично изјавила да је анексијом Босне и Херцеговине “територијално засићена”, иако се, у циљу давања одговарајуће компензације Италији, одрекла права у Црној Гори, као и права окупације Новопазарског Санџака која су јој била дата 25. и 29. чланом Берлинског конгреса, радило се само о првој етапи њеног продора на Исток. У следећој етапи планиран је рат против Србије и њена анексија.
Мада и сама погоћена анексијом, Русија није могла активно да помогне Србији, јер се још није била опоравила од руско-јапанског рата и револуције од 1905-1907. године. Енглеска и Француска, и поред савеза са Русијом, нису биле спремне да се ангажују у одбрани балканских народа па су, да би стишале опасност аустро-руског сукоба, заједно са Италијом предложиле посредовање. Немачка је, мећутим, то одбила. Обавештавајући руску владу о ставу Немачке, енглески министар спољних послова Едвар Греј је упозорио “да никада није помишљао да би царској влади (у случају сукоба) дао више од дипломатске подршке”. Француски министар иностраних послова Пижон ставио је до знања руској влади “да Француска не би могла ући у рат због ствари у којој “витални интереси” Русије нису били угрожени”. Истовремено је врло енергично саветовао Србији да сачува хладнокрвност и не учини никакав непромишљени корак који би могао изазвати општи рат. Док су француски финансијери у аустроугарском пројекту санџачке железнице видели велику опасност по привредне интересе Француске и због тога дигли на узбуну и француску владу и француску штампу, њихову равнодушност према анексији најјасније је изразио париски “Фигаро”: “Шта се то тиче наших француских сељака да ли су Босанци окупирани или анектирани”. У таквој ситуацији, пошто јој је Немачка запретила ратом, Русија је попустила и саветовала Србији да призна анексију. Српска влада је била принуђена да изјави да нова ситуација, створена у Босни и Херцеговини, не задире у права Србије и да ће примити одлуку великих сила о анексији и изменити своју политику према Аустро-Угарској.
Иако се анексиона криза завршила дипломатском и политичком победом Тројног савеза, агресивни експанзионистички кругови Аустро-Угарске нису били задовољни. Њихов је циљ био не само понижење већ и уништење Србије, јер је долинама Мораве и Вардара, кроз срце Србије и Македоније, водио најкраћи пут за Солун. С друге стране, сматрали су да ће уништењем Србије најефикасније сузбити све веће тежње и захтеве за независношћу словенских народа под Аустро-Угарском, односно угушити њихову националну револуцију, чији је талас све више надолазио и претио да сруши трошну зграду хабзбуршке монархије. “Ми хоћемо доћи ближе истоку, али не зато да будемо мост запада, него да будемо даље од Германије и Беча; ми хоћемо уједињење, али не зато да будемо јачом полугом Беча, него јачом одбраном нашом и одбраном Балкана од германизације” – писао је орган Српско-хрватске коалиције у Загребу “Покрет”. Бечка влада је одговарала терором. Бан Раух је хтео да југословенској идеји зада смртни ударац загребачким велеиздајничким процесом, који је немачки историчар Вендел назвао “најдрскијом правном лакрдијом у историји”. У ствари “велеиздајничка парница”, цетињска “бомбашка афера” и апсолутизам бана Цуваја политички су припремали освајање Балканског полуострва.
Руководеће начело хабзбуршке балканске политике било је “divide et impera”. То се нарочито показало у политици Аустро-Угарске према Србији и Бугарској. Настојећи да бар једну од ове две земље истргне испод руског утицаја, аустроугарска дипломатија је систематски распаљивала српско-бугарско супарништво око Македоније, подстичући измећу њих мржњу и неповерење, како се њихово зближење не би завршило балканском федерацијом – тежњом најпрогресивнијег дела српског и бугарског народа. Ставивши Србију под свој утицај и склопивши са њом Тајну конвенцију, она је 1885. године гурнула краља Милана у рат против Бугарске, сматрајући “да је свака стопа освојеног бугарског земљишта добит за хабзбуршки скиптар”. У кнезу Александру Батенбергу Аустро-Угарска је нашла погодну личност за своју антируску политику у Бугарској, а када је он ипак био присиљен да абдицира, извршен је нови преврат. На власт је дошао русофобски кабинет Стефана Стамболова, који је на бугарски престо довео официра аустро-угарске војске Фердинанда Кобурга. Овај је са својим најближим сарадницима постао агентура аустро-немачког империјализма у Бугарској, која је онемогућавала сваки покушај бугарско-српског зближења. Супротно изричитој одредби споразума са Србијом од 1904. године, они су, без сагласности српске владе, почетком 1906. године изнели пред Народно собрање текст уговора о српско-бугарској Паринској унији, што је Аустро-Угарској послужило као повод за царински рат против Србије. Бугарска влада је тада тајним уговором дала Србији тарифне олакшице на својим железницама и ставила јој на располагање пристаништа у Варни и Бургасу, што је знатно олакшало положај Србије, јер је овим путем кренуо први српски извоз на нова тржишта. Мећутим, после жестоког притиска Аустро-Угарске, бугарска влада је отказала повластице којима се користио српски извоз у транзиту преко Бугарске, при чему је била пресудна улога Фердинанда Кобурга и његових најближих сарадника. По наговору цара Фрање Јосифа и његовог министра спољних послова Ерентала, Фердинанд је прогласио независност Бугарскe у исто време када је Аустро-Угарска објавила анексију Босне и Херцеговине, и тако тај прогресиван догађај повезао са једним колонијалистичким актом аустроугарских имиеријалиста према балканским народима. То је имало за циљ тесно везивање Бугарске за Аустрију и њено претварање у упориште аустро-немачког утицаја на Балкану. Аустро-Угарска је рачунала да ће јој стварање “Велике Бугарске” омогућити да у погоднохм тренутку освоји преостали део Србије, да продре даље према Солуну и пороби остале балканске народе. У време анексионе кризе Ерентал је поднео предлог о деоби Србије измећу Аустрије, Румуније и Бугарске. Ова идеја је нарочито оживела у другој фази првог балканског рата, када је дошло до заоштравања српско-бугарских односа. “Како ће иначе Срби и Бугари доћи до сукоба, зар није боље да се још сада споразумемо с Бугарима, ућемо у Србију и мећусобно је поделимо и тако Бугарску обавежемо на дуги низ година” – резоновали су агресивни дворски и војни кругови Беча. Фердинанд Кобург их је са своје стране саветовао да се Аустро-Угарска обрачуна са Србијом и припоји је својој територији. Иако је у марту 1912. године, “притеран уза зид”, ставио свој потпис на српско-бугарски уговор, Фердинанд није ни помишљао да се држи тога уговора и да, у случају потребе, помогне Србији у рату против Аустро-Угарске.
Пошто је осетила да је ратни сукоб на Балкану на помолу, Аустро-Угарска је, преко свог тадашњег министра спољних послова грофа Берхтолда, поднела предлог за “децентрализацију” турских области и била иницијатор предлога да велике силе ставе до знања балканским државама да су оне за одржавање status quo-а на Балкану. Мећутим, аустроугарска дипломатија је увиђала да се економски и културно заостала полуфеудална Турска, раздирана социјалним и националним противречностима, неће моћи одржати, па је настојала свим средствима да Бугарску привуче на своју страну, и тако од ње, уместо Турске, створи упориште аустро-немачке политике иа Балкану. “Када једнога дана куцне судбоносни час за Турску” – писао је октобра 1912. године Берхтолд у својој инструкцији Тарновском – “то ће бити тренутак да се са Бугарском споразумимо о балканским питањима”. Аустро-Угарска се мирила са ликвидацијом европске Турске под условом да се истовремено распадне Балкански савез и да Бугарска приступи Тројном савезу.
Без обзира на сва Фердинандова уверавања, бечка влада је била веома непријатно изненађена стварањем Балканског савеза, који је претио да уништи све њене освајачке планове на Балкану. Због тога је поставила као главни циљ своје балканске политике да по сваку цену одвоји Бугарску од њених савезника: Србије, Грчке и Црне Горе, да је затим приближи Турској и Румунији и тако разбије постојећу и створи нову балканску коалицију у служби Тројног савеза, рачунајући на пуну подршку Фердинанда Кобурга и једног дела аустрофилски оријентисане бугарске буржоазије. “Ми смо уверени” – писао је гроф Берхтолд свом посланику у Берлину грофу Сегењу – “да је Софија оно место у коме се Тројни савез мора ангажовати, да би, вештим искоришћавањем садашње констелације, спречио да се балканска криза закључи уз салдо на његову штету, а у корист Русије и Антанте”. Берхтолд је даље истицао да се бугарски интереси ни у једној тачки не сукобљавају са аустроугарским и да је у заједничком интересу да се спречи даље јачање Србије. Међутим, бугарски народ није одобравао аустрофилски курс Фердинандове политике. О томе је гроф Тарновски, коме је био поверен задатак да разбије Балкански савез, почетком марта 1913. године писао: “Приметио сам да расположење у многоме још не задовољава и да се у јавности Аустро-Угарска овде у Бугарској не сматра пријатељем, Добровић (секретар краља Фердинанда — прим. С.С.) се сагласио да народ у Бугарској у нама види непријатеља, али се ово у политичким круговима већ мења и да бисмо ми морали на овоме даље да радимо”. И заиста, аустроугарска дипломатија се дала на посао, не бирајући средства, систематски гурајући Бугарску против Србије с циљем да разбије Балкански савез и обезбеди своје интересе на Балкану.