Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Док су све буржоаске политичке партије у Србији и Бугарској, од крајњих десничара до крајње левице, подржавале политику мећусобне нетрпељивости и искључивости коју су водиле владе и монархије, Српска социјалдемократска партија и Партија тесних социјалиста у Бугарској устале су одлучно против припрема међусавезничког рата стојећи на позицијама пријатељства, узајамне помоћи и сарадње међу балканским народима. Сматрајући да се национално питање на Балкану може правилно решити једино у оквиру балканске федерације, оне су се упорно бориле да се мећу балканским народима постигне “пуна економска, политичка и културна заједница у федерацији балканских република, у којој ће свима нацијама бити гарантована пуна национална слобода и самосталност”. Без балканске федерације “нема мира на Балкану ни самосталности и слободе за балканске народе” – истицали су српски социјалдемократи. Подржавајући ове ставове српских и бугарских социјалдемократа Лењин је, 21. октобра 1912. године, писао: “Свесни радници балканских земаља први су истакли паролу доследног демократског решења националног питања на Балкану. Та парола је федеративна балканска република”.
Чим су мећусавезнички спорови око Македоније избили у јавност и наговестили могућност новог ратног заплета на Балкану, Српска социјалдемократска партија је повела одлучну борбу – преко штампе, народних зборова и живе парламектарне акције – против припреме новог рата. Она је у току фебруара, марта, априла и маја 1913. године одржала низ народних зборова у циљу мобилизације широких народних маса за противратну акцију и вршење директног притиска на владајуће кругове да одустану од свега онога што би водило међусавезничком рату. О томе је партијски орган “Радничке новине” свакодневно доносио чланке. Поред тога, у редакцији овог листа штампани су и летећи листићи који су растурани у широким народним масама, па чак и у војним јединицама. Када је, у пролеће 1913. године, буржоаска штампа у Србији и Бугарској повела мећусобну жучну шовинистичку полемику у циљу психолошке припреме становништва за међусавезнички рат, “Радничке новине” су, у чланку “Против шовинистичког лудила”, писале: “Наша је дужност да сузбијамо шовинистичко лудило наше штампе, која из дана у дан постаје све беснија и која убризгава у умове својих читалаца мржњу према Бугарима и изазива код њих зверско расположење према бугарском народу. Не тиче нас се каква је бугарска штампа и шта она пише, јер је дужност и право наших бугарских другова да је прате и да од њезина злокобнога утицаја спасавају пролетерске масе”. Српски социјалисти су говорили да Срби и Бугари не би смели да се сваћају око Македоније нити да је деле, већ да се уједине са Македонијом у једну економску, културну и политичку целину.
Када је орган бугарских широких социјалиста “Народ”, у једном од својих чланака, поставио питање коме ће припасти Македонија, “Радничке новине” су, половином фебруара 1913. године, одговориле да Македонија није ни српска, ни бугарска ни грчка земља и да чак “и онај словенски живаљ који бугарски шовинисти називају Бугарима, а српски Србима знатним делом се не осећа ни бугарским ни српским”. Због свега тога се “ми социјал-демократи не можемо питати коме ће припасти Македонија, јер се не можемо помирити са гледиштем да она припадне ни Србији, ни Бугарској ни Грчкој, нити да се мећу тим државама подели – писале су “Радничке новине” и истицале да се македонско питање праведно може решити једино у оквиру балканске федеративне републике. Овакав став према македонском питању заузеула је Српска социјалдемократска партија непосредно после свог оснивања и остала му доследна за све време свог постојања. Овакав став је заузела српска и бугарска студентска омладина још почетком 1903. године. Она је, наиме, на заједничком састанку у Софији стала на становиште да је потребан заједнички рад на решењу македонског питања онако како то најбоље одговора тежњама македонског народа и осудила уске националне тежње српске и бугарске буржоазије. На новом састанку у Софији, јануара 1904. године, на коме су вршене припреме за Први југословенски омладински конгрес, донета је резолуција у којој се истиче “да Македонско питање није питање ни бугарско ни српско ни грчко итд. већ искључиво питање потлачених народа који тамо живе и једини правилан пут за извојевање слободе у смислу аутономије Македоније јесте: револуција политички свесних и уједињених потлачених народа.”
Партија тесних социјалиста у Бугарској исто је тако непоколебљиво стајала на позицијама пријатељства међу балканским народима и њиховог уједињења у балканску федеративну републику и одлучно се борила против припрема новог међусавезничког рата, истичући да позиви буржоазије за стварање “Велике Бугарске” путем рата са дојучерашњим савезницима воде земљу у катастрофу. Она је, у периоду април – мај 1913. године, развила живу политичку активност на спречавању новог међусавезничког рата на Балкану. У томе циљу ова је партија организовала штрајкове у низу индустријских предузећа са основним захтевима да се закључи мир и спречи братоубилачки рат мећу балканским народима. Под њеним руководством, у већим центрима одржаване су демонстрације и митинзи под паролама: “Доле рат!”, “Мир и братство међу народима!” Партијски орган “Работнически вестник” је разобличавао шовинистичку, ратнохушкачку политику бугарске буржоазије и писао да ће, после завршетка рата са Турском, “балкански народи морати закључити царински савез и образовати општи балкански парламенат”. Због свог бескомпромисног противратног става лист јс често пута излазио са великим белим просторима, јер је владина цензура строго брисала чланке. На крају је руководство партије било принуђено да привремено обустави излажење листа. Подржавајући бугарске тесне социјалисте у њиховим противратним напорима, “Радничке новине” су пренеле више чланака објављених у “Работническом вестнику” у то време, као и првомајски манифест тесних социјалиста о борби за мир и балканску федерацију, у коме се каже: “Рат против Турске још није завршен, а балкански народи се гурају у нову још страшнију опасност. Балканске владе припремају балканским народима нову страшну касапницу, братоубилачки истребљивачки рат… (насупрот томе) балканска социјалдемократија подиже паролу за Балканску федеративну републику као јединствену политику балканских народа, која води ка слободи, независности, националном уједињењу и социјалном напретку”. Манифест се завршава паролама “Крај рату!” и “Живела балканска федеративна република!” Када је, априла 1913. године, Народно собрање расправљало о ванредном допунском кредиту од 50 милиона лева за ратне потребе, партија тесних социјалиста се одлучно изјаснила против тога истичући да одобрени кредит треба искористити за побољшање економског положаја радног народа.
На свим скупштинским заседањима од почетка марта до краја јуна 1913. године, без обзира на то о чему се расправљало – о спољној политици, железницама, буџету, кредитима и сл., посланици Социјалдемократске партије Србије су свој говор започињали и завршавали захтевима за мир, безусловну демобилизацију и заједницу балканских народа у федерацији балканских република. Критику владиног политичког курса Социјалдемократска партија је повезивала са анализом узрока и последица буржоаског егоизма и неразумевања историјских задатака. Прослава Првог маја искоришћена је и у Србији и у Бугарској за сузбијање ратнохушкачких страсти које су ширили шовинисти, као и за појачавање притиска на владајуће кругове да постојеће међусавезничке спорове реше мирољубивим путем.
Мобилисани чланови социјалдемократских партија развили су међу српским и бугарским војницима живу политичку активност у циљу спречавања братоубилачког рата. Под утицајем ове пропаганде, заморености од рата, великих људских и материјалних жртава, појаве колере и сл., у време пребацивања бугарске војске из источне Тракије према Србији и Грчкој, у внше њених јединица почели су немири, који су у неким јединицама добили карактер отворених побуна.
Приликом претреса експозеа српске владе о српско-бугарским односима, 28. маја 1913. године, посланици Српске социјалдемократске партије дали су изјаву у којој се, између осталог, каже: “Социјал-демократска партија се гнуша и помисли на братоубилачки рат између Срба и Бугара. Како Срби и Бугари говоре на два приближна дијалекта једног истог језика, како су им обичаји и склоности ка миру и заједничком раду идентични, како је њихова кулгура подједнака, привреда слична и како су им интереси истоветни, то социјал-демократске партије у Србији и Бугарској одлучно подижу свој глас против провокације господарећих класа и владајућих сфера, које воде непријатељствима и истребљивачким оружаним сукобима”. У изјави се затим унапред оптужује српска влада за политику која би водила размирицама и рату и шаље “братски поздрав мира и заједнице пролетерским и народним масама Бугарске и осталих балканских земаља”.
Када је буржоаска опозиција у српској народној скупштини, 14. јуна, поново покренула питање о ситуацији на Балкану и отворено се заузимала за међусавезнички рат, социјалдемократски посланици су оптужили не само владу и њену партију већ и све опозиционе буржоаске партије да гурају развој догаћаја у правцу оружаног сукоба међу балканским народима. Они су, приликом гласања о владиној декларацији о српско-бугарским односима, 30. јуна 1913. године, када је рат мећу балканским савезницима био већ почео, поново тражили хитну демобилизацију војске, споразум међу балканским народима и њихово уједињење у федерацију балканских република.
Иако су захтеви и српских и бугарских социјалдемократа за уједињење балканских народа у балканску федерацију, у датим историјским и друштвеним условима, били нереални, ограничени на подручје агитације и пропаганде, без разрађене револуционарне стратегије и тактике за њихово конкретно спровођење у живот, – они су допринели сузбијању шовинистичких страсти, које су узимале великог маха у свим балканским земљама, и пружали пуну подршку свим оним снагама у Србији и Бугарској које су тежиле мирољубивом решавању међусавезничких спорова и политичком, економском и културном зближењу балканских народа. Међутим, ни српски ни бугарски социјалдемократи нису тада били ни толико снажни ни тако утицајни да би могли усмерити развитак догаћаја у томе правцу.