Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Што су се међусавезнички односи више заоштравали и претили да се претворе у оружани сукоб, то су се Србија и Грчка, с једне, и Бугарска, с друге стране, све више трудиле да на своју страну придобију Румунију, а по могућности и Турску, јер су многи наговештаји указивали на то да ове две земље, непосредно заинтересоване у балканском питању, неће остати равнодушне у евентуалном међусавезничком рату. Аустроугарски посланик у Београду Угрон је извештавао: “Сви водећи државници у Софији данас су убеђени да будућност Бугарске зависи од тога да ли ће доћи до уже сарадње Бугарске са Румунијом и Турском, а преко ове сарадње и до наслона на Тројни савез, или не”. Чим је потписан Лондонски мир, Данев је телеграфисао Гешову да је потребно што пре успоставити дипломатске односе с Турском. Још крајем маја бугарска влада је упутила у Цариград, преко Беча и Букурешта, бившег министра и бугарског агента у Цариграду и Букурешту Начевића да би, у случају сукоба са Србијом и Грчком, обезбедила подршку Аустрије и благонаклону неутралност Румуније и Турске. Начевићева мисија није дала очекиване резултате, јер су и румунски и турски владајући кругови видели могућност да, служећи се уценама и застрашивањима, задовоље бар неке своје територијалне претензије на рачун балканских савезника, и у том правцу су оријентисали своју активност.
Иако је румунски краљ Карол 2. априла 1913. године говорио српском посланику у Букурешту Ристићу о могућностима и потреби ужих веза између Румуније, Грчке и Србије, Румунија је, испитавши расположење Аустро-Угарске, одбила предлог српске владе, са образложењем: “Пошто су Румуни предали Европи да реши њихов спор са Бугарима, то они не желе улазити ни у какве нове преговоре и обавезе докле год решење (великих сила) не буде саопштено и примљено од Румуније и Бугарске, – тек после тога Румунија ће имати одрешене руке”. После таквог одговора српска влада је пожурила са потписивањем грчко-српске војне конвенције.
Са истим образложењем румунска влада је одбила и бугарске понуде о савезу, сматрајући да је најбоље имати одрешене руке и не улазити ни у какве споразуме, јер је страховала, с једне стране, од аустроугарског притиска, а с друге – од сувише великог јачања Бугарске, која би могла поново поставити питање бугарско-румунске границе у Добруџи. Поред тога, у румунским владајућим круговима су постојале две струје: прва је прихватила аустроугарску концепцију споразумевања са Бугарском, али без активног ангажовања, и настојала да за благонаклону неутралност извуче што веће територијалне уступке; друга је упорно истицала да Румунија не сме, чак ни по цену територијалне добити или прекида сваког пријатељства са Аустро-Угарском, да се упушта ни у какве комбинације са Бугарском.
Обавештена о понуди коју је српска влада учинила Румунији, бечка влада је одговорила негативно: Берхтолд је 16. маја упутио поруку румунском краљу Каролу да он уопште не може да схвати “да се у Букурешту озбиљно мисли на приближавање Србији, или чак на споразум с њом, с обзиром на дотадашњу румунску политику пристајања уз Тројни савез и постојеће супротности измећу нас и Србије”. Краљ Карол је, међутим, у таквој ситуацији видео могућност добијања нових територијалних концесија од Бугарске, па је 18. маја, на Берхтолдову поруку, одговорио да је “расположење у земљи тако раздражено против Бугарске, да нити он нити икаква сила на свету не би били у стању да задрже Румунију да се на страни бугарских непријатеља не умеша у сукоб Бугарске са њеним данашњим савезницима. Стога он не може да без устезања одбије понуде Србије и Грчке за савез, већ се само стара да одгоди одлуку како би Бугарској дао времена да спонтаном понудом малих територијалних концесија да доказ пријатељства”.
Берхтолд је поручио у Букурешт да Румуни “већ данас морају бити начисто с тим да ћемо ми, у случају српско-бугарског сукоба, бити присиљени да устанемо против Србије и да јој се, ако устреба, успротивимо и са оружјем”. Истога дана бугарски посланик у Букурешту учинио је званичну посету председнику румунске владе и, говорећи о могућности оружаног сукоба са Србијом и Грчком, изјавио “да бугарска влада рачуна на благонаклону неутралност Румуније и да је (због тога) расположена да Румунији пружи свако задовољење које она жели”. Румунска влада је одговорила: “Ако сасвим ускоро не дође до преговора са Бугарском, ми ћемо се споразумети са Србијом и, у случају сукоба, кренути са њом против Бугарске”. Тек пошто је и немачка влада, на упорно инсистирање Аустро-Угарске, упозорила Румунију да не треба да склапа споразум са Србијом, румунски министар унутрашњих послова Токе Јонеску позвао је, 8. јуна, српског посланика Ристића и саопштио му да с “обзиром на међународну ситуацију није повољан тренутак за закључење савеза, јер би он значио рат кога Румунија не жели”, додајући да у евентуалном рату између балканских савезника Румунија неће бити против Србије.
После два дана румунска влада је саопштила великим силама да она не би могла остати уздржана у случају сукоба међу савезницима, али се није изјаснила на којој страни и против кога би ратовала. У исто време, да би јасно показао Бугарској и Србији да Румунија неће остати равнодушна у евентуалном међусавезничком рату, краљ Карол је одлучио да се позову резервисти 1, 2. и 3. армијског корпуса и у разговору са француским послаником у Букурешту изјавио да није издао заповест да се изврши ова одлука због тога што жели да сачека резултате посредовања руског цара. На питање француског посланика: какво ће бити држање Румуније када се изврши одлука о мобилизацији, краљ је одговорио да ће румунска војска заузети линију Тутракан – Балчик и да Румунија “ни по коју цену неће дозволити уништење Србије”.
Српска влада, изгледа, није била обавештена о оваквој одлуци румунске владе и није била сигурна да ће Румунија, у предстојећем рату, бити на страни Србије и Грчке, па је настојала да за савез против Бугарске придобије дојучерашњег непријатеља – Турску, иако са њом дипломатски односи још нису били успостављени.
У наглом заоштравању односа међу балканским савезницима турска влада је видела могућност повратка једног дела изгубљених територија, пре свега ранијег једренског вилајета, па је 18. маја понудила Србији склапање засебног уговора о миру. Српска влада је у почетку била резервисана према турским понудама, али је убрзо, пошто покушај склапања савеза са Румунијом није успео, прихватила ту идеју и предузела званичне кораке у том правцу.
Тако су почетком јуна и српска и грчка влада одвојено отпочеле тајне преговоре о савезу с Турском. На томе је нарочито упорно радила грчка влада. Српско-турски преговори почели су 7. јуна 1913. године у Букурешту, али су се већ на првом састанку појавила озбиљна размимоилажења око циљева српско-турског савеза. Српски делегати су инсистирали да савез треба да буде строго дефанзиван и усмерен за међусобну одбрану од бугарске агресије. Турски делегат је одмах истакао претензије на једренски вилајет без обзира на то хоће ли доћи до рата измећу Србије и Бугарске и истакао потребу за стварањем офанзивног савеза, ставивши до знања српским представницима да су “Бугари нудили Турцима концесије приликом постављања граница, под условом да их помогну са 100.000 војника у евентуалном сукобу са Грчком”, да би сву своју војску могли употребити против Србије.
Обавештен о овим турским ставовима, Пашић је пожурио са новим упутством своме делегату: “Ми тражимо закључење дефанзивног савеза с Турском, а из дефанзивне алијансе лако се прелази у офанзиву, нарочито када измећу нас и Бугара постоје таква спорна питања која се једино ратом могу решити. Турци као наши савезници били би дужни да нападну Бугарску, ако она нападне нас и обратно”. Подсећајући да ниједан савез у Европи није офанзиван, он је истакао да и дефанзивним савезом Србија и Турска могу изнудити територијалне концесије од Бугарске. Истим телеграмом српска влада је обавестила свог делегата да се она радо одазива молби турске владе и прихвата посредништва у преговорима измећу Турске и Грчке, стављајући му, у исто време, до знања да се не упушта у дискусију о острвима, већ да истакне да то питање треба препустити одлуци великих сила.
Турски делегати нису прихватили српску дефанзивну концепцију савеза, па је Пашић 9. јуна телеграфисао Ристићу да уђе у дискусију о офанзивном уговору. У српским владајућим круговима појавио се ипак озбиљан песимизам у погледу даљег тока српско-турских преговора, јер се сматрало да су турски територијални захтеви претерани, да Велике силе вероватно неће допустити Турској да узме активно учешће у рату измећу Бугарске и Србије и да ће се бугарско-српски спор решити пре потписивања уговора са Турском. Међутим, влада је и даље настојала да се преговори наставе јер је ценила да би савез са Турском двоструко олакшао положај Србије: прво, самим актом мобилизације Турска би везала на својој граници знатне бугарске снаге; друго, олакшала би положај Србије код турског и муслиманског становништва у Македонији, на Косову и у Метохији.
На последњем састанку, који је 10. јуна одржан у Букурешту, турски делегат је изјавио да прима српске понуде као основу за преговоре и да ће поново доћи у Букурешт са опуномоћеним владиним делегатима и пројектом уговора, који он, без одобрења Порте, није могао поднети. Том приликом он је обећао да ће Турска, уколико Бугарска у међувремену нападне на Србију, извршити војну демонстрацију на Чаталџи без обзира на то да ли ће српско-турски уговор до тога времена бити потписан.
Због нереда у Цариграду преговори су привремено прекинути и настављени тек после почетка другог балканског рата. С обзиром да то да се већ била одлучила да искористи насталу ситуацију и поврати бар једренски вилајет у његовим старим границама, турска влада је показала знатно више спремности за споразум него у претходним преговорима. Међутим, српска влада је постала обазривија, пошто је савез са Турском био непопуларан у српском народу и пошто већина српских дипломатских представника у иностранству није одобравала преговоре с Турском. Посланици из Лондона, Париза и Петрограда саветовали су Пашићу да одмах опозове српског изасланика који је у Цариграду водио преговоре с Турском. Дипломатски представници Антанте, по налогу својих влада, такоће су захтевали прекид преговора. Међутим, тек пошто се сасвим сигурно уверио да ће Румунија ступити у рат против Бугарске, Пашић је 12. јула (13. јула румунска војска је прешла границу и упала у Добруџу) дао налог делегату у Цариграду да одуговлачи преговоре и поново се врати на одбрамбену концепцију савеза, коју су Турци у самом почетку преговора одбацили. Схвативши да је пропуштен погодан тренутак када су се Србији могли постављати услови, јер је Румунија била ступила у рат против Бугарске, која је већ трпела прве поразе у сукобу са Србијом и Грчком, Турска влада је покушала да добије пристанак српске владе за закључење сепаратног уговора о миру, нудећи јој велике концесије при одрећивању границе. Српска влада је сматрала да се, без обзира на измењену ситуацију на Балкану, Турска не може лако ослободити одредаба Лондонског уговора, па је и даље остала врло резервисана. Мећутим, иако није потписан никакав споразум измећу Србије и Турске, поменути преговори су олакшали положај турске владе, која је искористила ситуацију и 13. јула, прекршивши Лондонски уговор, ушла у рат против Бугарске без претходног споразума са Србијом.