Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
После прекида мировних преговора, крајем јануара 1913. године, председник грчке владе Венизелос, на повратку из Лондона за Атину, задржао се извесно време у Београду, где је са Пашићем наставио преговоре – које је био започео у Лондону са шефом српске делегације Новаковићем – о будућој граници измећу Грчке и Србије, као и о разграничењу са Бугарском. Постигнута је начелна сагласност да би српски и грчки интереси били најбоље осигурани уколико би две земље имале заједничку границу на десној обали Вардара, што се, мећутим, косило са одредбама српско-бугарског уговора од 13. маја 1912. године. Пошто бугарска влада, и поред упорног инсистирања грчке дипломатије, никако није хтела да се прецизно изјасни о будућем грчко-бугарском разграничењу у јужној Македонији, Пашић и Венизелос су усвојили идеју да о питању разграничења са Бугарском треба расправљати не појединачно и одвојено, него на заједничком састанку представника свих балканских држава, а уколико се не постигне сагласност, треба тражити посредовање сила Тројног споразума.
После одласка Венизелоса из Београда незванични преговори су настављени у Атини тек почетком марта 1913. године, између председника грчке владе, с једне, и српског посланика у Атини, с друге стране. Венизелос је на првом састанку усвојио предлог српске владе да се за основу разграничења између балканских земаља узме стање окупације. На основу тога принципа српско-грчка граница би ишла од Ђевђелије на запад у правцу Лерина, нешто северније од тога места, према стању окупације, са извесним одступањима код Морихова, које би припало Србији, и на јужном крају равнице између Битоља и Лерина, који би припао Грчкој. Даље на запад граница би се одредила према стању окупације. У погледу солунског пристаништа Грчка је обећала Србији најпотпуније гаранције. Грчко-бугарска граница ишла би линијом коју су у то време држале грчке трупе, док би се српско-бугарска граница одредила на истом принципу према предлогу српске владе. Србија и Грчка су се обавезале да неће примити никакву подвојену дискусију о питању разграничења са Бугарском, које се има расправљати учетворо. Венизелос је, том приликом, предложио да се, уз споразум о разграничењу, закључи и формални одбрамбени савез између Грчке и Србије, а и царинска унија, уколико српска влада то жели. Овлашћујући посланика Бошковића да у име српске владе ступи у званичне преговоре са Венизелосом за склапање српско-грчког одбрамбеног савеза, Пашић му је 12. марта ставио до знања да је Србија званично покренула питање разграничења са Бугарском, и да ће у даљем раду на том питању ићи споразумно са Грцима, упозоравајући га у исто време на потребу убрзавања грчко-српских преговора.
Поред свега изложеног, преговори нису ишли без тешкоћа, како о питању српско-грчког разграничења, тако ни о питању циљева будућег грчко-српског савеза. Грчка влада је, наиме, у почетку упорно инсистирала, позивајући се на споразум који су наводно постигли српски и грчки делегати у Лондону, да гранична линија пође са запада од гребена Свети Никола (отприлике на половини Охридског језера), да сече Охридско и Преспанско језеро на висини села Рахмали, нешто северније од села Соколова, и иде даље на исток планинским гребенима који са севера обухватају Моглен и излази на Вардар код Ђевђелије, која би припала Грчкој. Српска влада је, мећутим, тражила да будућа српско-грчка граница пође јужно од Ђевђелије и да иде на запад изнад Гуменџе вододелницом измећу Могленске и Црне реке, да сече равницу измећу Битоља и Лерина код села Соколова тако да Охридско и Преспанско језеро припадну Србији. Пашић је у почетку упорно одбијао да се поменута језера деле “јер је око њих чисто словенско становништво”, док је Венизелос то најенергичније захтевао, наводно “сходно тексту српског и грчког мемоара који су предати Конференцији амбасадора у Лондону”, претећи да ће у противном грчка влада “задржати слободу акције у преговорима о разграничењу измећу балканских савезника”.
У питању циљева грчко-српског савеза тешкоће су биле још веће. Суочена са изразито агресивном политиком Аустро-Угарске према Србији, српска влада је настојала да грчко-српски савез буде уперен не само против Бугарске већ и против Аустро-Угарске, односно да уговором обавеже Грчку да Србији притекне у помоћ уколико буде нападнута од Аустро-Угарске. Грчка влада је, међутим, упорно избегавала да прими такву обавезу, јер се њени интереси нису директно сукобљавали са интересима Аустро-Угарске, сем донекле у Албанији. Још за време незваничних разговора Венизелос је заступао мишљење да би српско-грчки споразум требало да обавеже стране уговорнице да не допусте ни једној страној сили да загосподари албанском јадранском обалом, а за случај да нова албанска држава не буде способна да се сама организује и одржи треба предвидети заузимање и поделу њене територије измећу Грчке и Србије. Другим речима – да се уговором обухвате само она питања која су задирала у интересе или претензије Грчке.
Грчкој влади није одговарао ни строго дефанзивни карактер грчко-српског савеза, као што је предлагала српска влада, јер је, нарочито после пада Јанине, претендовала на нека места која су држале бугарске групе, пре свега на Кавалу и Серез. Као што се види тешкоће су биле озбиљне. Међутим, одбијање бугарске владе да прихвати и трећи грчки предлог за поделу јужне Македоније и њено енергично противљење српском захтеву за ревизију уговора, пад једренске тврћаве и потписивање другог примирја са Турском, којима је обустављена бугарска офанзива на Чаталџи, жучна кампања у штампи балканских земаља ради психолошке припреме јавног мнења за мећусавезнички рат, праћена масовном концентрацијом трупа дуж демаркационе линије и крвавим оружаним сукобима у Суботском и код Нигрите, као и неуспех више покушаја руске дипломатије да спорове мећу балканским савезницима реши мирољубивим средствима – убрзали су отклањање постојећих тешкоћа и потписивање протокола о закључењу грчко-српског уговора о савезу.
Уплашена агресивношћу са којом су бугарски владајући кругови истицали своје претеизије на Македонију, српска влада је почетком априла пристала на деобу језера, док је грчка влада одустала од претензија на Ђевђелију. Српска влада је 9. априла предложила да цело Охридско језеро припадне Србији, а јужни део Преспанског језера, Мало језеро и Мелничко језеро Грчкој, стављајући до знања да је то максимум преко кога она не може попуштати. Грчка влада је, међутим, тек крајем априла најзад пристала да Охридско језеро у целини припадне Србији, али под условом да, приликом повлачења грчко-бугарске границе, Серез припадне Грчкој.
Тако су разлике између српског и грчког предлога о разграничењу биле сведене на минимум, али тиме нису усклађена гледишта у погледу циљева грчко-српског савеза. Међутим, 30. априла грчка влада је, с обзиром на држање Бугарске, тражила од Пашића да што пре сазна хоће ли споразум убрзо бити закључен “или ће се сама морати старати за осигурање својих интереса”, наговештавајући да ће у противном примити одвојене преговоре са Бугарима. Три дана касније грчка влада је поновила питање, наиме, Коромилас је саопштио Бошковићу “да грчки краљ жели да у року два до три дана одређено зна је ли потписан грчко-српски споразум”, ради одлуке о даљем држању Грчке у мећусавезничким споровима.
Упорно инсистирање грчке владе да се убрза закључење споразума и бојазан да би Грчка могла прихватити одвојене преговоре са Бугарском утицали су на српску владу да попусти грчком притиску и 3. маја да налог посланику Бошковићу да потпише протокол о закључењу уговора о савезу измећу Грчке и Србије и да одмах, са грчким министром иностраних послова, приступи изради савезног уговора а његов пројект пошаље на увид и одобрење. Истога дана затражила је од Врховне команде да одреди два генералштабна официра који ће, по пријему инструкција у Београду, отпутовати у Солун ради закључења војне конвенције са Грчком, као и ради утврћивања српско-грчке границе. Тако је најзад, после тромесечних дискусија, 5. маја 1913. године у Атини потписан протокол о закључењу уговора о савезу између Грчке и Србије, који, поред означавања пограничне линије између Србије и Грчке на десној обали Вардара, садржи и одредбе: о закључењу дефанзивне војне конвенције као превентиве за случај изазваног напада од неке треће силе на једну од страна уговорница, о солидарном држању у преговорима са Бугарском око поделе територија које ће напустити Турска, о грчким гаранцијама и олакшицама за српски транзит преко солунског пристаништа и, најзад, декларацију о подели албанске територије између Србије и Грчке.
Иако садржина шесте тачке грчко-српског протокола није објављена, на основу преписке посланика Бошковића са српском владом сасвим сигурно се може тврдити да је управо та тачка садржавала декларацију о заузимању и подели албанске територије између Србије и Грчке, која се, наводно, имала извршити само у случају неспособности нове албанске државе да се сама организује и одржи, а која је “имала остати у највећој тајности”. Из те преписке се такође види како је у основи извршена та подела у Албанији: граница је ишла од Камене планине на запад гребенима који се пружају поред десних обала река Деволи и Семени, а затим доњим током реке Семени до њеног ушћа у Јадранско море. Протоколом о споразуму, обе стране су начелно прихватиле принцип ефективне окупације у моменту потписивања споразума, као основу за повлачење нових граница између балканских земаља. На упорно инсистирање грчке владе, изузетак је учињен у односу на грчку источну границу која је обухватила и неке пределе које су у томе моменту држале бугарске трупе. Било је предвиђено да све граничне линије буду детаљно одређене у тексту грчко-српског уговора о савезу који се имао закључити у року од двадесет дана од дана потписивања Протокола.
Из 5. тачке Протокола могао би се извући погрешан закључак да је грчка влада прихватила српско гледиште о циљевима грчко-српског савеза, јер се под појмом неке треће силе могла подразумевати и Аустро-Угарска. Међутим, из Војне конвенције, која је 14. маја потписана у Солуну, види се да то није тако, јер се уместо формулације “ако једна од две државе буде нападнута од неке треће силе” – као што је стајало у Протоколу – изричито каже да две државе, Грчка и Србија, обећавају једна другој узајамну војну помоћ “у случају рата измећу Грчке и Бугарске, или измећу Србије и Бугарске, или у случају изненадног напада бугарске војске на грчку или на српску војску”. Као што се види, под појмом “неке треће силе”, који је употребљен у Протоколу, имала се подразумевати само Бугарска. Питање циљева грчко-српског савеза биће, због тога, предмет нових једномесечних дискусија све до потписивања Уговора о савезу и нове Војне конвенције 1. јуна 1913. године, у којима је прихваћено гледиште српске владе.
Војна конвенција потписана 14. маја садржавала је и обавезу Грчке да, у почетку непријатељстава, држи војску од 20.000 људи концентрисану на просторији измећу планине Пангаиона, Солуна и Гуменџе, као и обавезу Србије да, у исто време, држи војску од 150.000 људи концентрисану на просторији Ђевђелија, Велес, Куманово, Пирот. Осим тога, Грчка је била дужна да своју целокупну флоту држи у приправности. Смањивање поменутог броја снага, од једне или друге стране, могло се извршити само по обостраном писменом споразуму. Конвенција је садржавала још и одредбе: о заједничком плану операција грчке и српске војске; начелном разграничењу зона окупације измећу две војске; регулисању питања узајамног помагања и садејства грчке и српске војске у циљу уништења војних снага Бугарске; одређивању општих услова под којима, једна од страна уговорница, може обуставити непријатељства и закључити примирје.
Преговори о закључењу и потписивању Уговора о пријатељству и одбрамбеном савезу измећу две земље одмах су настављени. У њима су са Грчке стране учествовали опуномоћени посланик у Београду Александропулос и генерал-штабни инжењерски капетан Стратигос, а са српске опуномоћени посланик у Атини Бошковић и пуковници Петар Пешић и Душан Туфегџић. Ни овај наставак преговора није ишао глатко. Највеће дискусије вођене су око 1. и 6. члана Војне конвенције. Српска влада је, наиме, настојала да се савезом са Грчком обезбеди не само од бугарске већ и од аустроугарске агресије. То јој је нарочито било потребно због родбинских веза грчке и немачке династије, пошто су ове везе могле имати значајан утицај на став Немачке према евентуалном мешању Аустро-Угарске у мећусавезнички рат. Због тога је предложила да се 1. члан Војне конвенције потписане 14. маја, који је грчко-српском савезу давао искључиво антибугарски карактер, преформулише тако да гласи: “У случају рата измећу једне од савезничких држава и неке треће силе, који је отпочео под условима предвиђеним Уговором о савезу измећу Грчке и Србије, или у случају изненадног напада јачих снага – најмање две дивизије – бугарске војске против грчке или српске војске, две државе, Грчка и Србија, обећавају једна другој узајамну војну помоћ…”
Грцима ова формулација није одговарала јер се под појмом “неке треће силе” мислило у првом реду на Аустро-Угарску, а то је управо оно што су они хтели да избегну, сматрајући да би то у војном погледу било штетно по грчке интересе. Исто тако није им одговарао ни строго одбрамбени карактер грчко-српског савеза, јер им је самим тим оспоравао право да траже сву територију јужно од линије Килкич – Орљак, коју су држале бугарске трупе, а која је Протоколом о споразуму била предвићена за Грчку.
Што се пак тиче 6. члана Војне конвенције, Србија је тражила да се његовом изменом помери граница зоне коју њене трупе, у случају победоносног рата против Бугарске, имају право да окупирају: од линије Градец – гребен планине Беласице – врх 1800 (северозападно од Каракаја), до линије с. Сехово (јужно од Ђевђелије) – Дуб (к. 535) – гребен Хисар-тепе и Круше Балкана – к. 645 – Бутковско језеро – р. Струма – врх 1800 (северозападно од Каракаје). Грчка је одбацила овај предлог који би је лишавао једне доста велике и богате просторије са целим Дојранским и једним делом Бутковског језера, а посебно природно јаких граница северно од Солуна, као што су планина Беласица и Рупелски теснац.
Тражећи могућност за споразумевање, капетан Стратигос је иступио са новим компромисним предлогом према коме би линија војне окупације између грчке и српске војске ишла од с. Сехова на Вардару гребеном измећу с. Селемли и Даутли на Дуб (к. 535), затим би пресецала Дојранско језеро од к. 227 до к. 208 (тако би његов мањи југоисточни део припао Грцима), а потом се преко к. 397 и к. 1494 пела на гребен Беласице, ишла овим гребеном право на исток, пресецајући долину р. Струме, до врха 1800 код Каракаја. Србија је пристала на овај предлог, али је, као компензацију за те уступке, тражила да јој Грчка уступи један појас земљишта, од Каракаје дуж леве обале реке Месте, ширине око 10 километара, како би могла добити једну луку на Егејском мору и железничку пругу која води до ње.
Било је неслагања и ценкања и око других питања. Међутим, неуспели покушаји споразумевања са Румунијом и Турском, масовна концентрација бугарских трупа на демаркационој линији, оружани сукоб већих размера у долини реке Ангисте и страховање грчке Врховне команде од изненадног бугарског напада на осамљену грчку војску – принудили су грчку владу на попуштање. Она је прихватила предлог Србије о проширењу циљева грчко-српског савеза тако да је он добио не само антибугарску већ и антиаустријску оштрицу. Она је, поред тога, изразила спремност да прихвати и захтев Србије за избијање на Егејско море долином реке Месте, стављајући, при томе, само један услов: обезбећење слободног грчког железничког саобраћаја преко те зоне.
Тридесетог маја 1913. године грчки министар иностраних послова Коромилас телеграфисао је посланику Александропулосу: “Пошто се ситуација погоршава због непрекидних напада Бугара, а нама није могуће да се томе одупремо без извршења удара и на другом месту, председник владе, у сагласности са Његовим Величанством, телеграфише вам да закључите преговоре и да потпишете (уговор) ако је могуће данас. Ако Србија поново инсистира на добијању земљишног појаса, пристаћете и на то”. Тако је 1. јуна 1913. године у Солуну потписан Уговор о савезу између Грчке и Србије, као и нова Војна конвенција.
У Уговору су потпуније и прецизније формулисане све одредбе Протокола о споразуму од 5. маја, изузев 6. тачке која је изостављена, јер је и грчкој и српској влади било потпуно јасно да је одлука великих сила о аутономној Албанији неопозива. Уговор је био дефанзиван и није се могао отказати за десет година. Стране уговорнице су се обавезале да приликом поделе територија освојених од Турске неће улазити ни у какво посебно споразумевање са Бугарском и да ће увек иступати споразумно, подржавајући узајамно своје територијалне захтеве, по начелу ефективне окупације, у грчко-српском уговору прецизно фиксираним српско-грчким, грчко-бугарским и српско-бугарским границама. Уколико Бугарска не би прихватила ове границе, Уговором је била предвићена арбитража сила Тројног споразума или шефова других држава. У случају да Бугарска одбије и овај начин мирољубивог решавања спора, стране уговорнице су се свечано обавезале да “једна другој укажу помоћ са целокупним својим оружаним снагама и да после не закључују мир друкчије него заједнички и споразумно”. Грчка се 7. чланом обавезала да ће, за период од 50 година, дати широку слободу и све потребне олакшице српској извозној и увозној трговини преко солунске луке и железничких пруга које од Солуна воде према Скопљу и Битољу, под условом да не буде окрњен грчки суверенитет над солунским пристаништем и поменутим железничким пругама на њеној територији. Поред тога, стране уговорнице су се споразумеле да, у циљу тешњег трговинског и економског повезивања, приступе проучавању пројекта царинске конвенције. Документи о ратификацији овог Уговора измењени су у Атини 21. јуна 1913. године.
Олакшице које је Србија тражила за свој транзиг преко солунског пристаништа биле су заиста велике и састојале су се у следећем: право на добијање довољно великог простора не само за пристајање српских бродова већ и за подизање потребних инсталација за утовар, истовар и смештај робе; право да ван пристанишног рејона може куповати приватна имања за инсталирање трговачких агенција, трговачких школа, банака, телефонских и телеграфских веза итд.; право српске државе да утврћује кејажу и остале пристанишне таксе, као и таксе за лежарину, утовар, истовар и пречишћавање; право да сву извозну и увозну робу која иде преко српског дела пристанишга отправља српско железничко особље српским вагонима и локомотивама директно из Србије у Солун и обрнуто; право Србије да може независно закључити уговор за извоз своје робе са ма каквим страним бродарским друштвима; подвозни ставови на железницама које воде ка Солуну, за српско пристаниште, морају се спустити до режијских трошкова за пренос робе; уколико би Србија добила своју трговачку морнарицу, Грчка је дужна да тој морнарици пружи заштиту онакву каква је гарантована грчком бродарству; права која је Србија добила од Турске у солунском пристаништу остају и даље на снази, са изменама које се покажу неопходним; сва роба која се у Србију увози преко српског дела пристаништа у Солуну, као и роба која се из Србије извози преко Солуна, не подлеже никаквим таксама ни дажбинама којима се роба негрчког порекла може оптеретити (Дипломатски архив, ПО, фасц. X, писмо министра привреде Н. Пашићу, бр. 11 од 25. маја 1913).
Нова Војна конвенција, потписана у Солуну 1. јуна 1913. године, садржала је неколико значајних измена у односу на поменуту конвенцију од 14. маја: први члан Конвенције тако је формулисан да је грчко-српски савез добио не само антибугарску већ и антиаустријску оштрицу; члан 4. је проширен прецизнијим одређивањем услова узајамног помагања уколико би једна страна уговорница била нападнута и од неке друге земље осим Бугарске; унета је и нова одредба којом је регулисан поступак у случају да једна страна уговорница објави рат Бугарској или некој другој земљи без претходног споразума и пристанка друге стране; у 7. члану померене су границе зоне коју су, према 6. члану Војне конвенције од 14. маја, имале право да окупирају српске трупе, па је Србија добила и право да окупира један “ходник” дуж реке Месте за излазак на Егејско море.
У Конвенцији се о томе каже: “Грчка уступа Србији на окупирање један земљишни појас ширине десет километара, који се налази на левој обали реке Месте, затим северно од Ксантија и источно од Буру-Геле. Србија се са своје стране обавезује да Грчкој остави слободан пролаз преко тог појаса, изјављује да признаје утицај Грчке на целој територији која се налази источно од тог појаса и признаје да ту нема никаквих захтева”. Овде се, као што се види, радило о једном вештачком решењу српског излаза на море, које ни у ком случају није могло бити трајно. Конвенцијом су регулисана и друга разна питања, као: узајамно право трупа једне савезничке стране на територији друге на уживање свих права и повластица које дају важећи закони и прописи (изузев права реквизиције) у погледу општег издржавања и снабдевања трупа; плаћање за куповину обављену ради потреба војске једне од двеју савезничких држава која се налази на територији друге стране; расподела ратног плена; и нека друга питања.
Према 6. члану Војне конвенције, војне операције против Бугарске имале су се заснивати на заједничком операцијском плану који би сачинили генералштабови двеју држава или њихови опуномоћеници, а који се у случају измене војно-политичке ситуације споразумно могао мењати. Због тога су истога дана у Солуну поменути српски и грчки војни стручњаци закључили Протокол о заједничком плану операција српске и грчке војске, којим су предвићене три варијанте садејства српске и грчке војске у предстојећем рату против Бугарске: у првој варијанти разрађен је поступак за случај да главне бугарске снаге дејствују против Грчке правцем Дедеагач – Серез – Солун, а слабије стоје према Србији; у другој – за случај ако Бугарска усмери своје главне снаге против Србије правцем Софија – Пирот – Ниш или правцем Софија – Ћустендил – Скопље, а помоћне према Грчкој; у трећој варијанти, – за случај ако Бугарска концентрише довољно јаке снаге за предузимање офанзивних операција и против Србије и против Грчке у исто време. Поред тога, регулисана су и битна питања командовања, па је тако овим Протоколом постављена само општа основа заједничког ратног плана, на основу које су и једна и друга савезничка страна приступиле разради својих посебних операцијских планова.