Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Од онога дана када се Србија ослободила веза и прекинула односе према Аустроугарској, којима је био ударен темељ Тајном Конвенцијом од 1882. године, па се вратила својој традиционалној политици ослобођења и уједињења српства, као независна држава, она је морала поставити себи за циљ да се, помоћу Русије и под руским окриљем, споразуме са осталим балканским хришћанским државама, а у првоме реду да створи српскобугарску заједницу.
Док је Бугарска, за време трајања Станбуловљеве диктатуре, гледала на Русију са неповерењем и везивала своју политику за интересе супарника и непријатеља Русијиних на Балкану, дотле о заједници српско-бугарској није могло бити речи. Покушаји који су тада чињени у циљу споразума са Грчком и разграничавања српско-грчких интересних сфера у Маћедонији и Албанији само су дали нове доказе да за Србију споразум са Грчком може имати практичне вредности тек пошто се претходно утврди српско-бугарска заједница. Бугари су, у осталом, имали иста таква искуства у својим покушајима споразумевања са Грчком. Разлог је томе, с једне стране, географски положај који Србију и Бугарску упућује једну на другу и везује им руке за регулисање односа према Грчкој док претходно своје односе не регулишу, а с друге стране та околност што за Грчку само оне концесије у маћедонским крајевима са мешовитим словенско-грчким населењем могу имати вредности које јој и Србија и Бугарска као представници обеју словенских народности на Балканском Полуострву буду примиле.
Кад је по паду Станбуловљеву у Бугарској дошла влада националистичка са Стојиловом на челу, а у Србији опет после трзавица отворених државним ударом од године 1894, крајем 1896. године дошао Симићев претежно радикални кабинет, стекле су се биле погодбе за покушај остварења српско-бугарскога споразума. И већ 19. фебруара 1897. год. приликом посете Краља Александра кнезу Фердинанду потписан је први српско-бугарски споразум.
Споразум тај није садржавао никаквих позитивних одредаба у погледу регулисања спорних питања или утврђивања основице за заједничку одбрану и унапрећења интереса уговорних страна. Он се ограничава просто на то да констатује потребу заједничког рада и солидарисања ингереса. Ни на српској, а још мање на бугарској страни терен за споразум није био спремљен. Претенсије српске и бугарске на Маћедонију уздизале су се непомирљиво једне према другима. Поред тога, уговору од 19. фебруара није претходила обилна, свестрана, исцрпна дискусија у којој би се јасно одредила становишта једне и друге стране, те да се после издвоје, ако би било могућности, додирне тачке на којима би се везали српски и бугарски интереси. Не, тај уговор је био више једна импровизација, којом се хтело дати израза осећају да заједницу рада и солидарности интереса треба створити као једино поуздано јемство за будућност српску и бугарску. Сам собом тај уговор није био ништа, нити је имао икакве практичне вредности. Он је могао тек постати нешто под погодбом да на српској и бугарској страни остану меродавни уверења и тежње који су његов потпис дикговали. Тако, међутим, није било. Најпре у Србији, па затим у Бугарској дошле су промене које су спољашњу политику једне и друге стране вратиле на погрешне путеве. И уговор од године 1897. не само да је остао мртво слово, да ни у чем и ни у колико није променио па чак ни упутио промени на боље српско-бугарске односе, него је шта више дао један нов повод узајамном неповерењу и рекриминацијама између Србије и Бугарске.
Требало је сачекати да у Србији дође ново стање па да се учини нов покушај у циљу утврђивања српско-бугарскога споразума.
Овога пута тај је покушај учињен са далеко више спреме и студије, с добрим разумевањем како циља који има да се постигне тако и тешкоћа које томе на путу стоје. Проблем је тада, и може се рећи, тачно био схваћен. Али зато ипак његову решењу није се могло приступити, јер ако су на српској страни већ била створена повољна расположења да се испупе све погодбе и приме све жртве, које српско-бугарски споразум захтева, са бугарске су стране још истицане у целини бугарске претензије на Маћедонију без обзира на српска права и српске интересе. То је био разлог што је Савезни договор од 30. марта 1904. год. оставио недирнуто питање о разграничавању интересне српске и бугарске сфере у Маћедонији, иако се на обе стране добро знало да је у њему прави извор ривалству и неповерењу измећу Србије и Бугарске и да, следствено, не обзирући се на сва друга пријатељска уверавања, која се уносе у уговорне одредбе, и Србија и Бугарска остају и надаље упућене да једна против друге траже јемства и заштите за своје животне интересе ангажоване у Маћедонском питању. Стога, иако је у уговору било одредаба од великог домашаја чије би верно вршење могло имати судбоноснога значаја за будућност обеју уговорница, ипак никакав озбиљан покушај није учињен да се из њих извуку неке практичне користи, него је, убрзо, читав уговор предан у толикој мери забораву, да су се односи српско-бугарски упркос њему убрзо толико затегнули да у год. 1907. умало није плануо рат измећу Србије и Бугарске, да је Бугарска везала своје рачуне с Аустроугарском на непосредну штету Србије, а Србија опет једновремено не само тражила заштиту противу Бугарске код Русије него и са Турском водила преговоре за заједничко ратовање противу Бугарске. И у таквом стању српско-бугарских односа дошли су догађаји од 1908: проглас бугарске независности и анексија Босне и Херцеговине.
Чим је завршена балканска криза коју је изазвала анексија Босне и Херцеговине, и чим су се односи мећу балканским државама као и односи балканских држава према великим силама вратили у нормално стање, наше мисли и наше тежње морале су се опет концентрисати, и то с уверењем које су последња искуства још појачавала, на питању споразума српско-бугарскога. Ни у току саме анексионе кризе, иако је Бугарска везала била проглас своје независности за Аустроугарски проглас анексије па се, према томе, са разлогом претпостављало да је она у једном логору са Аустроугарском, док је опет Србија била на супротној страни тражећи везе са свима противницима Аустроугарске у питању анексије, ипак су се са српске стране брижљиво избегавали непосредни судари с Бугарском у жељи да се потребе и интереси будућности не компромитују. У преговорима са Туском Србија није хтела признати да евентуални српско-турски савез буде у првом реду наперен против Бугарске. Србија се затим пожурила да одмах после Русије с највећом срдачношћу призна и честита независност и Краљевство Бугарској. А после тога убрзо, још у току, 1909. године отпочело се са српске стране са сондирањем терена за споразум. Држање бугарско према тим српским покушајима остало је резервисано, али није било одбијајуће. Може се шта више констатовати да се и са бугарске стране показивала воља да се избегавају сукоби и несугласице са Србијом и да се међусобним српско-бугарским односима даде што више срдачности и топлине. Излет Краља Фердинанда на Копаоник у јесен 1909. године и затим у брзо његово задржавање у Београду били су добри знаци да је Бугарска на путу оријентисања своје политике у духу споразума са Србијом. Приликом моје посете у Софији фебруара 1910. године, ја сам, како по разговорима са Краљем Фердинандом и министрима Малиновом и Паприковом тако и по општој срдачности са којом сам од свију других важнијих бугарских политичких личности приман и предусретан, добио утисак да идеја споразума српско-бугарскога задобива и у Софији као и у Београду све више терена.
Према већ стеченоме искуству наше је уверење било да се проблем српско-бугарскога споразума, иако су се и на једној и на другој страни прикупила повољна расположења за њ, неће ипак моћи успешно решити ако се не би Русија заложила у прилог томе на такав начин да се добије уверење, како ће отуђити њено пријатељство ко се од нас томе буде успротивио а како ће се опет одазивањем тој њеној жељи стећи нов основ за њену наклоност па шта више добити донекле и обећање њене сарадње на постизању циљева које споразум себи поставља. С наше српске стране у том је духу покретан чешће разговор с представницима Русије. Нарочито приликом посете Њ. В. Краља у Пегрограду г. Пашић и ја смо о томе питању најисцрпније говорили како с г. Извољским тако и са Столипином. Ја сам затим Извољскоме, на његов захтев, дао нацрте формула којима би се могао дефинисати циљ и домашај српско-бугарскога споразума. Извољски је дао обећање да ће отворити о томе разговор у Софији и да ће се старати да убеди Бугаре како се мора отступити од Сан-Стефанскога програма и дати задовољење животним интересима српским у Маћедонији. Њ. В. Цар руски, с ким сам такође имао прилике да и о овој ствари говорим, прихватио је како мисао о неопходности српско -бугарског споразума тако и потребу да бугарска призна и српска права и интересе у Маћедонији.
Међутим, после свега тога, иако су као што смо били обавештени и с руске стране били предузимани кораци у Софији, влада Малиповљева није се решавала да ступи са Србијом у преговоре за споразум. Послс прве арнаутске побуне од године 1910. дошло је разоружавање становништва у Ст. Србији и Маћедонији са свирепствима која су узбунила јавно мнење и у Србији и у Бугарској и која су привукла на себе пажњу читаве Европе. Неколики узалудни ранији покушаји за разговор о споразуму принудили су ме били да узимам више иницијативу са српске стране, него да чекам у будуће на иницијативу бугарске владе. Али Бугарска је остала у пркос свему што се у Турској дешавало закопчана према нама, не тражећи чак ни заједницу за протестовање противу турских недела. Малиновљева влада је, у осталом, добро разумела да би било неозбиљно покушати разговор са Србијом не решив се да призна Србији право на Скопље, а било њен шовинизам било њене маћедонске везе нису јој допуштале да узме такву одлуку.
Кад су, почетком 1911. године, дошле на управу у Бугарској две коалиране русофилске странке, народњаци и прогресисти, с наше стране је била опет узета иницијатива за сондирање бугарских расположења о споразуму са Србијом. Повод за то дала нам је малисорска буна као и интриге и подстицање Аустроугарске, и непосредно и преко Црне Горе, да се из те буне развија арбанашка криза, која би послужила за претекст даљем извођењу аустроугарских освајачких планова на Балканскоме Полуострву. Ти аустроугарски планови који су дефинисани формулом “Аутономија Арбанашка”, добили су такав карактер и обим да су непосредно загрозили не само српским и општим балканским интересима него и специфично бугарским интересима. Гешов је прихватио разговор, али у први мах околишно и обазриво. Хтео је да чује моје мишљење о развоју арбанашке буне, о евентуалним опасностима које она може донети, о средствима да се те опасности отклоне. Ја сам одговарао истичући сваком приликом да је пре свега неопходно, ради наше сигурности и одбране наших животних интереса, створити српско-бугарску заједницу која ће имати изгледа по својој снази да стече себи савезника и бранилаца које ни сама Србија ни сама Бугарска неће наћи. Гешов је изјавио да дели те назоре и обећао да ће ступити у разговоре за споразум чим буду свршени избори за Собрање и влада његова буде добила своју чврсту парламентарну подлогу.
Септембра 1911. године јавио ми се у Министарству Иностраних Дела г. Ризов, пређашњи посланик бугарски у Београду, а сада у Риму, саопшти ми да је дошао у Београд као поверљиви изасланик Гешовљев, да са мном измења мисли о српско-бугарскоме споразуму. Ја сам га сутра дан, 20. септембра, позвао себи на вечеру и остао са њим у разговору од 8 до 11 сахата и 10 минута у вече. Сутра дан, 21 септембра, Ризов је опет био код мене заједно са Пашићем и Љ. Стојановићем и тада смо остали у најживљем разговору, свестрано претресајући све стране питања о српско-бугарскоме споразуму, до 2,45 сахата у јутру.
Ризов, говорећи у име своје владе и са знањем свога Краља, изјавио је не само готовост за споразум него и мишљење да је питање споразума врло хитна ствар, шго сам ја поздравио са највећим задовољством, приметив да већ поодавна ми у Србији стојимо на таквоме становишту. О томе шта треба да буде споразум били смо брзо сагласни, и све главне тачке споразума биле су начелно такорећи без речи утврђене изузев једне једине, оне о коју су се и раније сви покушаји споразумевања разбијали; српско-бугарска разграничења у Маћедонији. Ризов је у погледу те тачке, почињући о њој разговор, истакао две крупне новине са којима Бугарска излази на сусрет Србији: да Бугарска одустаје од аутономије Маћедоније и да признаје Србији право јужно од Шаре Планине на један део Маћедоније са Скопљем. Гранична линија измећу српске и бугарске сфере пошла би према томе бугарскоме предлогу, који је Ризов означио као максимум бугарских уступака, од извора реке Пчиње код данашње српско-турске границе па све током те реке до њена утока у Вардар, затим прешав ту на десну обалу Вардара границом скопскога санџака и вилајета све док он хвата према западу. Србији би тако припали Куманово, Скопље, Тетово и Гостивар.
Ја сам одговорио да овај обрт у мишљењу бугарскоме отклања главну препону о коју су се до сад ломили сви покушаји за остварење српско-бугарске заједнице. Напуштајући своје старе предрасуде о недељивости Маћедоније и искључивом праву бугарскоме на целу Маћедонију, Бугари су учинили отсудан корак. Иако предлог Ризовљев не даје Србији све оно, на што ми не само сматрамо да имамо неоспорна народна и историјска права, него, а то је још важније, што сачињава неопходну погодбу за нашу државну независност, ипак после оваквога предлога који обележава основну промену бугарскога становишта у погледу Маћедоније, ја се предајем пуној нади да ће се споразум постићи. Хотећи, међутим, за овај мах да избегнем даље детаљно дискутовање питања о разграничавању, пошто сам осећао да Ризов у погледу њега има прецизне инструкције које му везују руке и од којих он не може одступити а које ми опет не можемо усвојити, ја сам додао како нам сад ваља најпре свестрано проучавати све погодбе и интересе који се не могу пренебрегнути кад се одређује стално разграничавање српске и бугарске сфере на Балкану, као и то да ће за Србију бити при том пре свега меродавни разлози који се односе па осигурање нашег утицаја међу Арбанасима и наших комуникација с Јадранским морем.
Ризов је ипак тражио са највећим инсистирањем, да о граничноме питању сад одмах расправљамо и да се о њему дефинитивно определимо и изјаснимо. Док тога не буде ништа није постигнуто говорио је он. У Бугарској је било много размишљања и устезања, док се решила да се изађе пред Србију с предлогом, који по бугарском интимном схватању садржи уступке, који премашују све границе обзира према туђим правима и жртве које се осећају као нека врста ампутације на рођеном народноме организму. Ако се Србија после тога буде хтела погађати истицањем нових захтева, у Бугарској се то може сматрати као недостагак искрених расположења за споразум, што би дало маха онима који у могућност српско-бугарске заједнице не верују и који су убеђени да се бугарска будућност може осигурати само сузбијањем српских интереса и претенсија
Ја сам замолио Ризова да таквим аргументима какве је покушао сад истицати не квари утисак, који су његове раније речи о потреби српско-бугарске заједнице оставиле и да не разбије наде које су и његов предлог и његова уверавања о расположењима Краља и владе бугарске изазвале у погледу боље будућности и наше и Бугарске и читавога Балканскога Полуострва. Бугарска се решила напустити своје становиште о искључивости својих права на Маћедонију. То је доиста крупан чак и одсудан корак са њене стране на путу споразума са Србијом. Али зато ипак погрешно би било истицати то као неку жртву учињену Србији с бугарске стране. Нека ме Ризов извини, али ја морам насупрот томе констатовати да је то само Паиуштање једне Предрасуде која је била исто толико фатална за бугарску као и за срнску будућност. Има и на нашој српској као што има и на бугарској страни много претенсија, које се морају заборавити и одбацити чим се стече уверење да су споразум и заједница најчвршће ако не и једино јемство будућности и једних и других. Са српске стране већ раније је и у далеко ширим размерама учињено што су се, Богу хвала, ево, најзад и Бугари решили учинити. Они су сад стали на терен, на који смо ми већ пре њих изишли и на коме смо их очекивали. Сад тек може мећу нама бити праве корисне, уснешне дискусије о питању разграничавања наше и бугарскес сфере које се до сад испречавало испред свију наших покушаја за споразум. И та дискусија треба да се води с једне и друге стране полазећи с основе, да добро схваћени интереси сваке од њих императивно захтевају да и друга буде задовољена и обезбеђена у потребама и јемствима неопходним за чување своје пуне државне независности, као и такође да будуће развијање њихово има да се инспирише осећајима солидарности а не ривалства. Кад Ризов баш жели одмах да сазна наше погледе односно разграничавања српско-бугарског у Маћедонији ми смо, проучавајући наше потребе а сводећи наша права и претенсије до крајњих граница које наше потребе допуштају, поставили овакву граничну линију: од бугарско-турске границе током реке Брегалнице, па преко Вардара ка Охридскоме Језеру измећу Охрида и Струге, тако да Охрид као и Битољ остану Бугарима, а Велес, Прилеп, Кичево и Струга Србима (Такву смо граничну линију марта 1910. године Пашић и ја оставили уцртану на карти Извољскоме приликом посете Краљеве у Петрограду).
Ризов је категорички изјавио да о таквој граници не може бити ни речи. Он као поборник споразума српско-бугарскога неће и не сме ни да прими на себе да о таквим српским захтевима реферише својој влади и своме Краљу, јер би то значило констатовати да могућности за споразум уопште нема. Ко би у Бугарској и смео помислити да се одрече Велеса и Прилепа или и да само узме у оцену могућност таквога одрицања! Исто је тако немогућно мислити на Брегалницу као границу, јер би тим био фактички пресечен Бугарској приступ на десну обалу Вардара. У осталом, он то напомиње колико да истакне очигледну неумесност српских захтева, оваквих какве сам ја истакао, али у исто време мора да понови да он није у опште у стању да пристане ни на шта више од онога што нам је његов први предлог понудио. И с обзиром на овакве српске захтеве, он, коме споразум на срцу лежи, држи да ће више могућности бити, ако у опште буде остало изгледа на споразум, да гранично питање, пошто се изложи шта Бугари а шта ми тражимо, буде остављено арбитражи рускога Цара. Ја сам, иако ми је таква арбитража одмах изгледала за нас не само аксептабл него и пробитачна, једно стога што су руска расположења била уопште за нас повољна и што су Руси од анексије осећали да нам дугују неку сатисфакцију, а друго стога што сам нарочито приликом једне и друге посете петроградске имао прилике убедити и Цара и владу руску да је питање осигурања независности балканске према Аустроугарској везано у првом реду за осигурање Србијиних комуникација с јадранским приморјем, а то је опет после анексије Босне и Херцеговине једино могућно ако се Србији даде довољно словенско залеђе албанскога приморја у Маћедонији, ипак, да не би наша сувишна готовост пробудила сумњу лукавога Ризова, тражио [сам] да о томе размислим и да разговор о томе као и о детаљима граничнога питања одложим за сутра дан на заједничкоме састанку с Пашићем и Стојановићем. Ризов је на то пристао.
На овом заједничком састанку као и на оном јучерашњем са Ризовом, брзо смо се сагласили и начелно у погледу споразума и о свему што споразумом треба утврдити и чему он има бити намењен, констатујући да је једина тешкоћа у питању о разграничавању. Ризов је, кад је дискусија на то прешла, поновио да мора у свему остати при своме предлогу, који садржи максимум концесија с бугарске стране. И кад су с наше стране наговештавана расположења за тражење трансакције измећу српскога и бугарскога предлога, Ризов је неодступно остајао на ономе што је с бугарске стране предложено ограничавајући се да на наше аргументе истиче како је с бугарске стране огромно учињено кад се Скопље оставило Србији. Љуба Стојановић је тада формулисао нов наш предлог који би имао бити последња концесија с наше стране: да се повуче права линија од бугарско-турске границе преко Кратова на Охридско Језеро између Охрида и Струге, па да се после од те линије тражи лево и десно најближа могућа топографска граница. На тај би начин на левој обали Вардара граница ишла вододелницом Брегалнице и Криве Реке – Пчиње, а на десној обали оставила би Велес, Прилеп, Крушево, Охрид Бугарима, а нама дала Кичево и Стругу. Ја сам се показао готов да на то пристанем одмах ако и Ризов у име Бугарске пристане. Пашић је био затегнутији и изјављивао да би то било сувишна попустљивост с наше стране. Ризов је, међутим, и то категорички одбио. Ми смо му показали да је бугарски предлог за нас немогућ, јер прво оставља читаву долину Пчиње и Српски Козјак Бугарској, а друго оставља Скопље, које има бити важан српски центар, без одбране. Ризов се није могао успешно бранити од наших разлога, али је, ипак, упорно одбијао зато што је, као што сам ја предвиђао, имао инструкције са строго ограниченим концесијама Србији. Према томе, кад смо исцрпли све што се имало рећи о томе питању, ја сам, констатујући немогућност да се сад о њему сагласимо, изјавио да ће можда најцелисходније бити уставити се на мисли коју ми је јуче Ризов изнео да се разграничавање резервише арбитражи Цара рускога. С тим су се сви сложили.
Ризов нам је, затим, при растанку саопштио да из Београда иде на састанак Краљу Фердинанду и Гешову којима ће о свему исцрпно реферисати тако да Гешов буде упознат с нашим разговорима и да може добити евентуална потребна упутства од Краља Фердинанда за састанак, који жели при своме повратку у Софију имати са мном. Да не би сувише привукли пажњу на нас и изазвали неповерење код Аустро-угарске и Турске најбоље ће бити да се Гешов не уставља у Београду него да удесимо да заједно путујемо од Београда до какве штације у унутрашњости Србије. Ја сам се с тим сагласио, па смо уговорили како ће ме Ризов известити о дану пролаза Гешовљева кроз Београд.
Састанак мој с Гешовом био је 28. септембра у вече на Београдској станици. Гешов је ушао смотрено у мој вагон и остао са мном у разговору од Београда до Лапова где се вратио у свој купе. Мој вагон се уставио у Јагодини.
Разговор је почео о ситуацији створеној итало-турским ратом. Сложили смо се да он пооштрава балканску кризу и према томе налаже балканским државама, пре свега Србији и Бугарској да се споразуму. Гешов такоће зазире од Аустроугарске. Њено држање у току последње арбанашке буне и њему изгледа врло сумњиво. Она се обелоданила да хоће и даље да продире на Балкан, иако непрекидно даје супротна уверавања. Шта међутим не може да разуме то је: зашто је Аустроугарска приликом анексије напустила Санџак кад сад толико жуди и ради да се врати у њ. Ја сам му одговорио на то да Аустроугарска није у тој прилици правила рђав рачун. Пре свега она није много жртвовала напуштањем Санџака јер у ствари она није ни држала цео Санџак како је то Берлински Уговор стипулисао, него је имала свега два гарнизона на северном крају његовоме, у Плевљу и Пријепољу, па, следствено, повлачећи се овуда на границу Босне, она није учинила велики корак у назад. Извршивши анексију Босне и Херцеговине Аустроугарској је главно било да остане у непосредном додиру са Турском, те да би могла уносити свој утицај и спроводити своје интриге на Косово и Арнаутлук. Како је било пак вероватно да ће услед анексије Босне и Херцеговине питање о Санџаку бити претресано и како се могло догодити да се ту на територији Санџака даду компензације Србији и Црној Гори, тако да територија турска буде одвојена од територије аустроугарске, то се Аустро- угарска понудила да такве евентуалности спречи одричући се потпуно Санџака у корист Турске и на тај начин отклањајући од себе једну незгоду и опасност кад изгледа да излази на сусрет Турској. Ако се сад, додао сам, Аустроугарска буде враћала у Санцак, то неће бити ради самога Санцака и да се у Санџаку устави, него да преко њега иде даље на Косово, на Вардар, на Јегејско Море. А кад до тога буде дошло ми знамо да ће улазак у Санџак бити више пресионо средство према Србији и да ће главна операциона војска аустроугарска ударити Моравском Долином, зато је питање Санџака судбоносно питање не само за Србију него за балканску независност у опште.