Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Суочена са непрекидним погоршавањем мећусавезничких односа и појачаним напорима аустро-немачке дипломатије на разбијању Балканског савеза, руска влада је безуспешно предложила лондонској Амбасадорској конференцији да сама изради целокупан уговор о миру са свим разграничењима и принуди балканске државе да га приме, а онда је наставила да врши велики притисак на Београд и Софију да свој спор реше обостраним мећусобним уступцима. Србији је саветовала да се придржава уговором примљених обавеза, пошто јој предстоје велики добици у југословенским покрајинама под Аустро-Угарском и уједињење са Црном Гором, уз упозорење да је, с обзиром на непријатељско држање Аустро-Угарске, неопходно да за леђима има пријатељски расположену Бугарску. На другој страни, скретала је пажњу бугарској влади на делимичну оправданост српске аргументације, подсећајући је да је то и она сама у своје време схватила “пошто је желела да плати Србима новцем за помоћ коју су јој они пружили при опсади Једрена”, истичући да “Бугари, држећи се уговореног разграничења као основне базе, треба да воде рачуна о потреби да се унесу извесне исправке… Уски национални егоизам може да наведе Бугаре на терен непомирљивог и формалистичког тумачења уговора. Бугари на тај начин могу да добију више територије, али се излажу опасности да изгубе оно што је било најдрагоценије у њиховом савезу са Србима – свест о братској солидарности која га одржава”. Из тих разлога – подвлачи се у поруци руске владе 16. маја 1913. године – “Бугарска ће мудро поступити ако сама увиди неопходност извесне исправке у уговореном разграничењу и учини бар незнатне уступке. Ти уступци, учињени спонтано, произвешће још повољније дејство у Београду и битно ојачати савез двеју држава, без чега се уопште не може говорити о извршењу раније примљених обавеза”.
Очигледно је, дакле, да је руска влада стала на становиште да је једино могући начин мирољубивог решења српско-бугарског спора – подела онога дела Македоније који су држале српске трупе а који је по уговору имао припасти Бугарској. Желећи да се то изврши српско-бугарским непосредним споразумом, а не њеном арбитражом, она је упорно инсистирала да је неопходан лични сусрет Пашића, Гешова и Венизелоса. Када се, 14. маја, бугарски посланик у Петрограду обратио формалном молбом за руску арбитражу, Сазонов је обавестио бугарску владу да ће “приступање арбитражи бити могуће тек после потписивања мира са Турском, пошто се до тада не може извршити коначна расподела спорних области мећу савезницима”, захтевајући да се и грчко-бугарски спор усмери у истом правцу.
На руске савете српски владајући кругови су одговарали да је то “музика будућности”, а да они као реални политичари морају рачунати са конкретном стварношћу. Уверени да ће руска арбитража бити наклоњена Бугарској, они су упорно захтевали прво ревизију уговора на основу начела rebus sic stantibus (према овом начелу сваки уговор изражава прилике које су постојале у време његовог склапања, тј. важи само док се те прилике не измене), па онда арбитражу. На другој страни, бугарска влада је сматрала да су њени “непосредни преговори са Србијом већ претрпели неуспех и да је (према томе) свака нова размена гледишта између Софије и Београда савршено беспредметна”, па је енергично инсистирала на принципу pacta sunt servanda (по овом принципу закључени уговор је закон за уговорене стране, оне су дужне да се односе према одредбама уговора исто као и према законским одредбама), тј. на испуњењу уговора и 17. маја званично затражила од руске владе да донесе одлуку која ће обавезати Србију да изврши евакуацију спорне територије. У противном – истицала је она – рат међу савезницима је неизбежан. Као што се види, ни српска ни бугарска влада нису прихватале савете руске дипломатије, већ су наставиле политику заоштравања и отворених припрема за рат.
Српска влада је 26. маја уручила бугарској влади нову вербалну ноту у којој је поново тражила ревизију уговора, захтевајући да се о расподели савезничког кондоминијума расправља на заједничкој конференцији свих савезника, и подсећајући да се друга фаза рата против Турске водила искључиво у корист Бугарске, без икакве накнаде у корист Србије која је претрпела велике жртве у војном, финансијском и економском погледу. Констатујући да су ратни догађаји толико превазишли оквире српско-бугарског уговора да је његова ревизија постала неизбежна, Србија је као услов за сређивање односа измећу две савезничке земље, поред онога дела Македоније који јој је српско-бугарским уговором био намењен, тражила и:
“1) један део територије као накнаду за све оне обавезе које Бугарска у току рата није испунила, а на које је она, мећутим, према Србији уговором била обавезна;
2) један део територије као накнаду за све оне жртве које је Србија у овоме рату за Бугарску директно поднела, а на које по уговору није била обавезна;
3) један део територије као накнаду за ону већу територију коју је Бугарска добила на истоку поред целе своје неспорне територије;
4) један део територије као накнаду за ону неспорну територију коју Србија, заједно са целим Јадранским приморјем, губи на западу”.
У исто време Пашић је у личном писму Сазонову навео праве разлоге због којих је српска влада тражила ревизију уговора: “Са губитком Јадранског приморја и са стварањем Албаније знатно је умањена територија коју Србија добија. Тиме је равнотежа, која је главни услов за мирно и правилно развијање односа суседних балканских држава, поремећена у толикој мери, да Бугарска добија хегемонију над свим балканским државама, што неминовно повлачи за собом распад савеза и тражење наслона на друге државе”.
Интересантно је Пашићево гледиште на македонско питање изложено у овом писму: разматрајући етнографски принцип, на коме је инсистирала бугарска влада, он је изразио мишљење да македонски Словени “по језику и обичајима стоје измећу Срба и Бугара, те да је (према томе) нетачно категорички тврдити да припадају једнима или другима”; да су Бугари успостављање егзархата за словенско становништво у Турској искористили за пропагирање своје националне ствари, па су све оно становништво које је нашло уточиште и заштиту у тој егзархијској цркви назвали бугарским “по турском обичају да вера обележава народност”; и да због тога сељаци једног истог села називају себе једни Србима, а други Бугарима, тако да се овакве појаве срећу чак и у кругу једне породице. Као што се види, Пашић је овде отворено признао Сазонову да Македонци нису Срби, па ипак, ни тада а ни касније, није ни помишљао да македонском народу призна право на слободан национални развитак.
У истом писму Пашић је отворено признао да се српска влада, притешњена тешком ситуацијом, споразумела са Црном Гором и Грчком да заједнички расправе своје односе са Бугарском, јер – писао је он – #економка независност Србије императивно захтева, када је већ изгубила излаз на море по настојању Аустро-Угарске, да има додирну границу са Грчком, како би у случају споразума измећу Аустро-Угарске и Бугарске обезбедила себи излаз преко Грчке”; у противном Аустро-Угарска би је потчинила прво економски, а затим и политички. Упорно инсистирање српске владе на ревизији српско-бугарског уговора Пашић је оправдавао притиском јавног мнења: “У Србији нема ни силе ни ауторитета који би могли склонити војску да напусти Велес, Прилеп, Битољ и Охрид. Са тим фактором морамо рачунати иако бисмо желели да је ауторитет и круне и владе најјачи у овим тешким приликама, али стање је такво да га не смемо крити ако желимо говорити истину”.
Српска влада се заиста налазила у тешком положају због притиска једног дела официрског кора и опозиције, у којој су либерали били најупорнији.
На крају писма Сазонову, Пашић је изнео ставове српске владе од којих она “не може одступити”:
1) Србија не може допустити, ни у ком случају, Бугарској да са својом територијом дође до границе будуће Албаније;
2) Србија мора имати заједничку границу са Грчком не десној обали реке Вардара;
3) Србија ће Бугарској уступити сву ону територију која лежи на левој страни Злетовске реке и реке Брегалнице до њеног ушћа у Вардар, као и сву територију на левој обали Вардара од ушћа Брегалнице до испод Ђевђелије, где се српска и грчка граница обавезно треба да додирују.
Одговарајући на интерпелацију Стојана Рибарца и Милорада Драшковића, Пашић је 28. маја у Народној скупштини поново изнео све разлоге због којих је српска влада тражила ревизију уговора. Он је, мећутим, том приликом, да би показао са каквом је искреношћу Србија вршила своју савезничку дужност према Бугарској, истакао да му је за време преговора о албанском питању, са извесне стране, понуђена цела вардарска долина са Солуном ако се одрекне територијалних захтева на јадранској обали. Иако Пашић није отворено рекао ко му је давао таква обећања, аустроугарски посланик у Београду Угрон одмах је енергично протестовао и тврдио да српској влади никада није давао слична обећања. Бечки полузванични “Fremdenblat” донео је са своје стране и формални деманти ове Пашићеве изјаве.
Пашић се истога дана писмом обратио начелнику штаба Врховне команде Радомиру Путнику са питањем: да ли Србија у евентуалном рату са Бугарском може рачунати на победу уколико би сама водила рат, или, пак, уколико би за савезника имала Грчку? При томе га је упозорио да ће против мећусавезничког рата бити све европске државе и ниједна од њих неће дати Србији новац који јој је потребан за вођење тога рата; да ће јавно мнење држава Тројног савеза бити на страни Бугарске, а румунске и турске симпатије на страни Србије, док ће остало европско јавно мнење бити на страни нападнутог, и да ће за време рата државе ван Балкана остати неутралне. Ово писмо је интересантно и због тога што се из њега види да је Пашић, изгледа, био информисан, вероватно преко руског посланика у Београду Хартвига, какву ће одлуку донети руска влада уколико јој српско-бугарски спор буде предат на арбитражно решење, јер је писао Путнику да Србији, уколико не може рачунати на победу у евентуалном рату са Бугарском, не остаје ништа друго него да прими арбитражу без резерве, упозоравајући да ће руска влада, у том случају, онај део територије који је по уговору припао Бугарима, а који су држале српске трупе, поделити измећу две земље тако да ће Битољ припасти Бугарској. Извештај руског посланика у Србији Трубецког од 26. јануара 1915. године потврђује ове Пашићеве наводе: “Предлог Греја о награди Бугарске до Вардара уз добитак Битоља” – писао је Трубецки – “потпуно је сличан ономе решењу које смо ми имали у виду до мећусобног рата између савезника, када се радило о томе да ми извршимо арбитражу између Србије и Бугарске. Ако се изволите сетити, ми смо тада намеравали да уговорену границу исправимо у корист Србије тако што би Бугарска добила источну обалу Преспанског језера, а српска граница, пролазећи поред северног краја тога језера, оставила би Србији цело Охридско језеро”.
Поводом поменутог писма Николе Пашића одржан је, 1. јуна, у штабу Врховне команде у Скопљу састанак коме су присуствовали највиши војни руководиоци. Пошто су са чисто војничке тачке гледишта претресени сви чиниоци који могу имати утицаја на исход евентуалног рата са Бугарском, сви присутни су се, појединачним изјашњавањем, сложили са мишљењем да се у одговору каже да Србија може рачунати на победу ако за савезника има Грчку и ако предузме офанзивне операције пре него бугарска Врховна команда изврши пребацивање и концентрацију својих трупа на српској граници.
Пошто није желела да прихвати такво решење и да загази у рат као нападач, српска влада је појачала напоре да за савез против Бугарске придобије Румунију, па чак и Турску, на чему је радила и бугарска влада, уз издашну помоћ аустроугарске дипломатије.
Бугарски владајући кругови, са краљем Фердинандом на челу, стајали су одлучно на становишту да са Србијом о питању ревизије уговора не треба ступати у преговоре. “Уместо ревизије боље је, чини ми се, да учинимо све могуће напоре и рашчисетимо још сада све рачуне са Србима и Грцима, одбацујући прве иза Шар-планине, а друге иза реке Бистрице” – саветовао је Гешову бугарски дипломата Димитрије Ризов, коме је поверена специјална мисија код српске владе. Као што се види, ни Ризов у својим саветима није поштовао границу предвићену српско-бугарским уговором од 13. марта 1912. године, већ је ишао далеко преко ње, све до иза Шар-планине, односно до западних граница санстефанске Бугарске. Његово мишљење делили су и други водећи бугарски политичари. Гешов је, на пример, на питање парламентарне испитне комисије: да ли је влада, када је почела рат против Турске, имала јасно постављен циљ шта жели постићи, одговорио: “Тражили смо санстефанску Бугарску. То је био не само наш идеал, већ идеал свих Бугара”. Почетком маја 1913. године, у разговору са аустроугарским послаником у Софији Тарновским, Андреј Тошев је истакао да Бугарска жели да Албанију веже уза се и да из тих разлога “тражи да се њена територија пружи до албанске границе”. У исто време у Софији је био сазван митинг тзв. “Националног савеза”, са кога је упућен позив бугарском народу да се са мачем у руци бори за прикључење Бугарској целе Македоније са Солуном, Зајечаром, Пиротом, Нишом, Врањем и Лесковцем. Генерал Савов, помоћник главнокомандујућег, десна рука краља Фердинанда, слао је из штаба Врховне команде телеграм за телеграмом председнику Гешову захтевајући да изврши дефинитиван прекид са Србијом и Грчком, истичући: “Свако попуштање нашим ослабљеним савезницима изазвало би живо незадовољство у редовима војске које више нико не би могао стишати. Поставља се с друге стране питање будућности наше отаџбине, питање ко ће имати хегемонију на Балканском полуострву. Дошао је тренутак, који нам пружају сами савезници, да искористимо преимућство у овој борби и да на то усмеримо све наше напоре. Победоносни рат решиће дефинитивно питање хегемоније у нашу корист”. “Због тога – наставља Савов – ми морамо применити сва лукавства и искористити сва средства која нам стоје на располагању да бисмо, избегавајући одговорност за отпочињање рата, изазвали оружани сукоб са савезницима”.
Као што се види, борећи се за стриктно извршење одредаба српско-бугарског уговора о подели Македоније, најутицајнији владајући кругови у Бугарској су се борили за целу Македонију, односно за превласт на Балканском полуострву. Због тога су се ужурбано припремали за мећусавезнички рат сматрајући да је то једини пут за остварење тих циљева. Држање српске владе и јавна иступања Пашића, Пачуа и других српских државника још више су их учвршћивали у том уверењу. С друге стране, немачка и аустро-угарска дипломатија је појачавала своју акгивност у циљу подстицања бугарске владе на агресију против Србије и Грчке, подносећи јој свакодневно извештај о стварним и измишљеним злонамерним поступцима српске и грчке владе према Бугарској.
Сутрадан после Пашићевог иступања у Скупштини, тј. 29. маја, генерал Савов је телеграфски поставио питање Гешову: шта бугарска влада намерава да ради после Пашићеве декларације у скупштини? Пошто је добио одговор да је ситуација и даље озбиљна, јер Срби упорно траже ревизију уговора, коју бугарска влада не може да прихвати, захтевао је да се мир одржи до 13. јуна, односно до завршетка концентрације бугарске војске на српској и грчкој граници. Српско-бугарски односи су се из дана у дан погоршавали тако да су у време потписивања Лондонског мира били крајње затегнути. У исто време дошло је до даљег зближавања измећу Србије, Грчке и Црне Горе, које се на крају претворило у нови балкански савез уперен против Бугарске.