Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Пошто су 26. марта 1913. године бугарска војска и српска 2. армија освојиле једренску тврђаву, а бугарска војска обновила нападе на турске чаталџанске положаје, поново се, управо у време скадарске кризе, у оштрој форми поставило питање мореуза. Енглеска влада, која је још раније изјавила да треба послати у Златни рог јаке поморске снаге уколико бугарска војска пође на Цариград, поново је 3. априла предложила слање међународне флоте у Цариград под изговором да се заштите амбасаде и држављани великих сила у случају “слома” Турске. Страхујући од евентуалних промена на подручју мореуза, руска влада је била спремна да у Босфор пошаље своју црноморску флоту наводно “у циљу заштите хришћана у случају неуредног повлачења потучених турских трупа у град или (пак) у случају уласка бугарских трупа” у турску престоницу. Француска влада је сматрала да се не сме допустити Русији да сама уђе у Цариград, па је поново предложила колективну поморску демонстрацију. Аустро-Угарска и Немачка су, међутим, отворено ставиле до знања Бугарској “да немају ништа против тога да бугарска војска уђе у Цариград”. Овај маневар је очигледно имао за циљ да изазове сукоб између Бугарске и Русије, с једне стране, и, распиривањем бугарско-грчког супарништва око Цариграда, убрза распад Балканског савеза, с друге стране. У таквој ситуацији “царска дипломатија је настојала у Софији на окончању ратних дејстава, одустајању од напада на (турске) чаталџанске положаје и на закључењу примирја. Заузврат, она је обећала Бугарској помоћ у предстојећем ценкању око поделе Македоније”. Са овим обећањем прећутно су се сложиле енглеска и француска влада, јер су сматрале да је немогуће тражити од Бугарске, у исто време, да уступи Силистрију Румунији, забрањивати јој да уђе у Цариград и терати је на попуштање Србији и Грчкој, а да се, при томе, озбиљно не ризикује јачање проаустријске струје у Бугарској. Руска влада је 3. априла предложила да силе Тројног споразума изврше притисак у Софији у циљу спречавања бугарског напредовања према Цариграду. Два дана доцније посланици шест великих сила дали су бугарском председнику Гешову следећу изјаву: “Да би се обуставиле војне операције, велике силе изјављују да су савезничке државе дужне да прихвате директну линију Енос-Мидија и да ће се, с друге стране, одлуке о свим питањима финансијског карактера препустити специјалној комисији која ће се састати у Паризу и на којој ће учествовати делегати зараћених страна”.
Пошто у територијалном погледу више није имала шта да очекује од рата с Турском јер је линија Енос-Мидија била у начелу прихваћена као будућа бугарско-турска граница и пошто јој је било потребно да што пре ослободи своје снаге са Чаталџе и Булаира ради њихове концентрације према Србији и Грчкој, бугарска влада је – суочена са оваквим ставом великих сила – изјавила “да ће прихватити предлог о обустављању борбених дејстава ако Русија одржи своје обећање да ће уговор са Србијом бити буквално остварен”.
Споразум о прекиду непријатељстава закључили су 13. априла бугарски генерал Тошев и турски делегат Зија-паша. Према овом споразуму непријатељства су обустављена до 23. априла, али је у другој тачки речено да се обустава може споразумно продужити ако у мећувремену не буду завршени мировни преговори. У исто време отпочели су бугарско-турски преговори о одрећивању демаркационе линије код Чаталџе и Булаира. Друго примирје са Турском бугарска влада је закључила без знања осталих савезника и продужавала га сваких десет дана све до потписивања лондонског мировног уговора.
Велике силе и румунско-бугарски спор
Закључивањем другог примирја са Турском и обустављањем бугарских операција према Цариграду није балканска криза скинута са дневног реда, јер су остала нерешена врло крупна питања као што су питање одрећивања јужних граница Албаније и питање судбине острва Додеканеза. Ситуацију је компликовао и румунско-бугарски спор око Добруџе, у који су се активно умешале велике силе. Наиме, после неуспешног завршетка румунско-бугарских преговора у Лондону, преговори су били настављени у Софији, али су већ у самом почетку запали у ћорсокак, јер је румунски представник Гика истакао да се “с обзиром на узбућење у Румунији и крајње тежак положај владе у вези с тим, последњи и коначни захтеви Румуније састоје у томе да граница иде линијом Силистрија-Балчик, укључујући град Силистрију”, док је Данев одлучно одговорио да је уступање Силистрије немогуће. Румунско-бугарски односи су тиме ушли у нову критичну фазу. Из Букурешта су се поново чуле претње да ће Румунија силом заузети области на које претендује.
Страхујући да би могло доћи до оружаног сукоба између Румуније и Бугарске уколико се спор убрзо не изглади, руска влада је, 12. фебруара 1913. године, саветовала Бугарској да уступи граничну линију Силистрија-Шабла, укључујући и град Силистрију. Овај неочекивани савет руске владе поражавајуће је деловао на бугарску владу. Гешов је изјавио руском посланику Некљудову да “у том неочекиваном обрту види банкротство своје политике”, јер бугарска влада не може да уступи Силистрију. У званичном одговору он је сву одговорност за дотадашње неуспехе у преговорима свалио на румунску владу и истакао: “С обзиром на те револтирајуће чињенице, немамо другог излаза сем да прекинемо са суседима, чије је понашање према нама за сваку осуду, скидајући са себе одговорност за последице.” У таквој ситуацији руска влада је изразила жељу да француска и енглеска влада, у што краћем року, преузму енергичне кораке у Букурешту у циљу отклањања оружаног сукоба и да, у исто време, одлучно посаветују Софију да уступи граничну линију Силистрија-Шабла. Истога дана енглеска влада је обавестила Румунију да ће се у циљу решавања румунско-бугарског спора прибећи посредовању великих сила или пак само једне велике силе. Овај предлог је одмах прихватила италијанска влада и 16. фебруара дала налог својим посланицима код великих сила да испитају расположење дотичних влада да заједнички припреме услове за румунско-бугарски споразум. Руска влада се одмах придружила овоме кораку и 16. фебруара затражила од великих сила “да овласте своје представнике у Софији и Букурешту да, у одрећеном року, узму учешће у заједничком кораку код респективних влада и одлучно им посаветују да решавање насталих несугласица мећу њима препусте великим силама.”
Пошто су и Француска, Немачка и Аустро-Угарска усвојиле идеју о посредовању у румунско-бугарском спору, посланици шест великих сила поднели су, 18. фебруара, у томе смислу званичан предлог у Букурешту и Софији. Председник румунске владе Мајореску је дао одмах начелан пристанак, али уз напомену “да се Румунија не приморава да одустане од Силистрије за коју је румунска влада спремна да исплати Бугарској крупну новчану своту”. Истовремено Румунија се обратила руској влади с молбом да прими на себе арбитражу у румунско-бугарском спору, а уколико га она не би желела, спор би могао да се изнесе пред арбитражну одлуку двеју сила. Пошто је руска влада одговорила “да молба Румуније за арбитражу не може бити условљена претходном сагласношћу арбитра са задовољавањем румунских претензија”, румунски министарски савет је 21. фебруара једногласно усвојио предлог да се румунско-бугарски спор упутио на решавање великим силама, не условљавају ово посредовање ничим другим сем жељом да велике силе саме одреде што краћи рок за доношење одлуке.
Бугарска влада је, три дана доцније, такоће прихватила и посредовање великих сила и предлог румунске владе да се за место арбитраже одреди Петроград. Убрзо су и Румунија и Бугарска упутиле своје представнике у Петроград, иако нису имале право непосредног учешћа на конференцији. Представник Бугарске Стојан Данев, чији је циљ одласка био не толико питање румунско-бугарске границе колико питање односа са Србијом и Грчком, посетио је том приликом све посланике у Петрограду, тражећи, да Бугарска, уколико ипак буде приморана на неке територијалне уступке Румунији, учини то тек пошто обезбеди своје границе на југоистоку и југозападу, тј. да ову територијалну жртву не поднесе само Бугарска, већ и њени савезници Србија и Грчка.
Тако је почетком априла 1913. године, под председништвом руског министра иностраних послова Сазонова, у Петрограду почела друга посланичка конференција великих сила ради решавања румунско-бутарског спора. Посланици Аустро-Угарске, Немачке и Италије упорно су се залагали да Бугарска уступи Румунији не само град Силистрију већ и један део територије на црноморској обали, са образложењем “да би положај Силистрије као бугарског града постао готово неподпошљив због уступања утврђене Меџидије-Табије.” У ствари, у настојању да помоћу Бугарске разбију Балкански савез, они су тиме хтели да увере бугарску владу да не може рачунати на остварење својих територијалних аспирација у решавању спорова са Србијом и Грчком уколико се буде ослањала на посредовање великих сила. Аустроугарска дипломатија је саветовала Бугарској да буде енергична, отворено је гурајући у рат против Србије и Грчке. Она је искористила и ову прилику да се прикаже као бранилац бугарских интереса захтевајући да Бугарска добије Солун као накнаду за територијалне уступке Румунији. Представници Антанте су у почетку били против уступања Силистрије Румунији и разним комбинацијама покушавали да приволе Румунију да се задовољи мањим бугарским територијалним уступцима. На крају су, у питању Силистрије, ипак попустили, али су одбацили аустроугарски предлог о одговарајућој накнади у корист Бугарске, са образложењем да то спада у домен мећусавезничких односа.
Посланичка конференција у Петрограду завршила је рад 8. маја 1913. године потписивањем протокола према коме је Бугарска уступила Румунији град Силистрију са периферном територијом од приближно 3 километра и обећала верску и просветну аутономију Куцовласима у будућим бугарским покрајинама; поред тога, бугарска влада се обавезала да неће градити никаква утврђења на граничној линији од Дунава до Црног мора; а румунска влада је примила обавезу да плати одштету свим оним бугарским поданицима који у року од шест месеци изјаве да желе напустити територију на којој су дотада живели, а коју ће обухватити нова румунска граница.
Одлуке Петроградске конференције нису задовољиле ни Румунију ни Бугарску, већ су још више замрсиле њихове мећусобне односе. Незадовољни овим одлукама румунски владајући кругови су и даље тражили целу јужну Добруџу, образлажући овај нови захтев неопходношћу да се сачува “балканска равнотежа”, док је бугарска влада сматрала да су одлуке Петроградске конференције ионако одсекле део бугарске националне територије. У таквој ситуацији аустроугарска дипломатија је појачала напоре да “зближи Бугарску са Румунијом, одвоји је од Србије и Балканског савеза и гурне у непомирљива размимоилажења са Русијом”, саветујући јој да се што пре споразуме са Румунијом, док то нису учиниле Србија и Грчка. Бугарска влада је прихватила ту идеју, али, с обзиром на то да је њена реализација зависила од нових територијалних уступака, настојала је да се румунско-бугарско зближење оствари на рачун Србије. Румунска влада, мећутим, никако није желела сувише велико јачање Бугарске, па је тражила нове територијалне уступке у Добруџи, што је, у ствари, искључивало могућност споразумевања.
Аустроугарска дипломатија је настављала да улаже нове напоре усмерене на поравнавање спорова измећу Бугарске и Румуније, да би се тиме створила могућност за прелажење Бугарске на страну Тројног савеза и за разбијање Балканског савеза. Обавештен да румунско-бугарски преговори у Букурешту тапкају у месту, Берхтолд је упозорио бугарску владу да, с обзиром на “превелику заинтересованост Бугарске да ослободи Македонију од Срба и Грка”, треба дејствовати брзо и одлучно “да се што пре постигне споразум са Румунијом, да би се обезбедило њено суделовање у рату против Србије или бар њена пријатељски наклоњена неутралност”. Поред тога, Берхтолд је више пута молио немачку владу да изврши притисак на Румунију да би се она споразумела са Бугарском, подвлачећи да је претеће држање Румуније према Бугарској штетно, да би оно могло имати за последицу да изостане оружани сукоб измећу Србије и Бугарске, “који је у интересу Тројног савеза”, и да под покровитељством Русије доће до поравнања савезника у Македонији и до учвршћења Балканског савеза, који би своју оштрицу усмерио, пре свега, против Аустро-Угарске.
Такав Балкански савез – упозорио је Берхтолд – “чак и када Грчка не би хтела или не би могла да му се прикључи, сачињавао би у рукама Тројног споразума један фактор који се са војног гледишта не сме потценити, коме Румунија, чак и удружена са Грчком, не би била у стању да пружи отпор”. Немачка влада, мећутим, није имала поверења у Бугарску као словенску земљу, па је у својим одговорима истицала да је за Тројни савез боље “да се заузима за осведочено пријатељство Румуније и да према њој има веће обавезе него према сумњивој Бугарској”. На Берхтолдово упозорење да би претеће држање Румуније према Бугарској могло спречити мећусавезнички рат, немачки државни секретар за иностране послове фон Јагов је 28. јуна одговорио: “Дабогме да је и наше гледиште да је ратни сукоб досадашњих балканских савезника пожељан. Али, чак када сада до тога и не би дошло, треба претпоставити да ће супротности интереса, раније или доцније, ипак морати да доведу до оружаног сукоба. Балкански савез који је закључен ад хок – за рат против Турске, може се у сваком случају сматрати као дефинитивно покопан. Треба стога “балканске савезнике” пустити да се кувају у сопственом сосу”. Према томе, иако је желела разбијање Балканског савеза, немачка дипломатија је одбила да изврши притисак на Румунију из бојазни да ће тиме још више продубити њено нерасположење према Тројном савезу и објективно помоћи акцију руске и француске дипломатије усмерену да је одвоји од Тројног савеза и привуче на страну Антанте. С друге стране, она је сматрала да нема разлога да се нарочито ангажује за Бугарску, која је “сувише чврсто прикована финансијским ланцима за Француску и Русију”, и да је Беч, када је Србија у питању, претерано осетљив. “Ако сам о последњима правилно обавештен” – писао је 3. марта 1913. године фон Јагов амбасадору Чиршком – “изгледа ми да све што се тиче Србије делује сада у Бечу као црвена марама…” Напори аустроугарске дипломатије да изглади румунско-бугарске противречности били су узалудни, јер, као што аустроугарска влада није желела снажну Србију, румунски владајући кругови нису желели снажну Бугарску.