Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Војне операције измећу Турске и балканских савезника обновљене су 5. фебруара 1913. године. Пошто је турска офанзива код Чаталџе и Булаира претрпела неуспех и пошто су пропали сви покушаји деблокације Једрена, турска влада је 28. фебруара изјавила великим силама да прихвата њихово посредовање за закључење мира. Жељу Турске велике силе су заједнички саопштиле владама савезничких земаља и тражиле њихов пристанак. Према овом кораку великих сила владе балканских земаља заузеле су резервисан став. Гешов је изјавио “да Бугарска неће пристати на мању (граничну) линију од Енос-Еркене-Мидија”. Српска влада је у принципу прихватила посредовање, али је тражила да претходно буде обавештена “да ли Турска прихвата савезничке захтеве о предаји Једрена, Егејских острва, Јанине и Скадра” и о плаћању ратне одштете. Грчки министар иностраних послова је изразио сумњу у могућност прихватања неодрећено формулисаног посредовања од стране великих сила, док је црногорски краљ Никола одлучно изјавио “да не жели да се одрекне запоседања Скадра”. Велике силе су, мећутим, инсистирале да се њихово посредовање прими и да се не ограничава никаквим претходним условима од стране зараћених земаља. После вишедневних саветовања, владе савезничких балканских земаља су, 13. марта 1913. године, колективном нотом, саопштиле Конференцији амбасадора своје услове за мир: Турска треба да уступи балканским савезницима све земље до линије Родосто-Малатра, укључујући и опседнуте тврђаве Једрене и Скадар, без Галипољског полуострва; да се одрекне Крита и уступи острва у Белом мору; да пристане на плаћање ратне одштете. При томе су изјавиле да ратне операције неће бити обустављене док се не испуне ови захтеви.
Захтеви балканских савезника нису одговарали тежњама великих сила да имају потпуно одрешене руке у свођењу резултата балканског рата, да би на тај начин што је могуће више обезбедили своје интересе. Због тога су њихови посланици 19. марта, на заједничкој седници у Лондону, одлучили да владама зараћених земаља поставе следеће услове за успостављање мира: Турска треба да уступи балканским савезницима целокупну територију западно од линије Енос-Мидија, без Албаније, чије ће границе и административну форму одредити велике силе; да се одрекне Крита, а решење питања егејских острва да препусти великим силама; велике силе не пристају на захтев балканских држава о ратној одштети, “али дозвољавају савезницима да учествују на заседању мећународне комисије у Паризу, ради правичног решавања питања о њиховој партицнпацији у турском државном зајму и финансијским дуговима који отпадају на територије које ће им припасти”; од тренутка прихватања наведених услова за мир војне операције се обустављају. Као што се види, не само да није прихваћен захтев савезника за ратну одштету, већ је, на инсистирање Француске, која је имала највише акција у турском државном дугу, изричито речено да савезници треба да приме на себе део турског државног зајма и финансијских дугова који отпадају на територије које ће им припасти. Мећутим, пошто су све пруге Друштва источних железница у анектираним областима – у којима су знатан удео имали аустроугарски акционари – пале под управу војних власти балканских савезника и пошто су балканске државе изјавиле жељу да их откупе, Аустро-Угарска је захтевала да се одредбама мировног уговора обезбеди да компаније поврате изгубљено право експлоатације ових железница. Овим би интереси страног – пре свега француског, немачког и аустроугарског – капитала у Турској били у потпуности обезбећени. У томе циљу француска влада је прибегла директном притиску: знајући да су балканским државама преко потребни инострани зајмови за покриће ратних трошкова, донела је одлуку да не дозволи давање зајмова ниједној балканској држави пре него се ова обавеже да ће преузети део турског државног дуга у сразмери коју јој буде одредила финансијска комисија.
Предлог великих сила достављен је колективном нотом балканским савезницима и Турској, која је 1. априла прихватила прелиминарне услове за мир формулисане у колективној ноти великих сила и препустила им да се саме побрину о његовом успостављању. Међутим, потписивање мира је поново одложено, јер је Аустро-Угарска, желећи да балканску кризу стално одржава у акутном стању, искористила решавање питања албанске границе за стварање новог жаришта нереда на Балкану, за ново опасно заоштравање балканске кризе.
Скадарска криза
Подржана од Немачке и Италије, Аустро-Угарска је, под изговором да нова албанска држава треба да буде “способна за живот”, настојала да на рачун Србије прошири границе Албаније што је могуће више на исток. Према њеном плану, у састав Албаније требало је да уђу Пећ, Митровица, Приштина, па чак и Скопље и Битољ. Силе Тројног споразума, пре свега Русија, сматрале су да је то саставни део пројектованог аустроугарског продирања према Солуну, па су подржале захтеве балканских савезника, који су тражили неодложно уступање Једрена и Скадра. Уз њихову помоћ, после мучног ценкања и натезања, Србија је добила прво Призрен и Пећ, а затим и Дебар, али је у питању Ђаковице наишла на енергичну опозицију Аустро-Угарске. Пошто енглеска влада није показала спремност да одлучније подржи Србију, Русија се нашла усамљена, али је и даље упорно тражила да Ђаковица припадне Србији. Плашећи се да би упућивање српског Приморског кора у Албанију могло довести до пада Скадра, Аустро-Угарска је изразила спремност да искључи Ђаковицу из састава Албаније ако руска влада подржи одлуку да Скадар остане Албанији и придружи се заједничком одговарајућем кораку у Цетињу и у Београду, што је руска влада 22. марта прихватила и о томе обавестила свог посланика у Лондону: “Чим вам аустријски посланик изјави да се Ђаковица искључује из области Албаније, изјавите му са своје стране да пристајемо да Скадар припадне Албанији и да смо спремни да заједно са осталим великим силама учинимо одговорајући корак у Цетињу и Београду”, уз напомену да она не може учествовати ни у каквим принудним мерама. Непосредно после тога, амбасадори шест великих сила донели су одлуку да Скадар припадне Албанији и препоручили својим владама да хитно чине колективан корак у Цетињу и у Београду ради прекидања опсаде и бомбардовања Скадра. Међутим, Аустро-Угарска је, не чекајући резултате ових корака, истога дана упутила Црној Гори ултиматум да престане да бомбардује Скадар док се не евакуише цивилно становништво, претећи да ће у противном “царска и краљевска влада задржати себи право да предузме принудне мере”. Претње су биле поткрепљене слањем аустријских ратних бродова у јужне |адранске воде.
Да би осујетила самовољну акцију Аустро-Угарске, руска влада је предложила да и Енглеска и Француска пошаљу своје ратне бродове у Јадранско море. Овај предлог је изазвао оштру реакцију Немачке, која је затражила да велике силе дају мандат Аустро-Угарској и Италији да у њихово име принуде Црну Гору да прихвати одлуку Амбасадорске конференције о скадарском питању. Између Аустро-Угарске и Русије је поново дошло до опасног заоштравања. Агресивни аустроугарски кругови хтели су да искористе скадарску кризу за рат са Србијом и Црном Гором. Влада је са своје стране припремала врло строго затварање црногорске границе и блокаду источне обале Јадранског мора од далматинско-црногорске границе до Кап Лаги, јужно од Драча, у циљу спречавања сваког увоза животних намирница у Црну Гору и Санџак. Немачка је у потпуности подржавала овакву аустроугарску политику. Немачки министар иностраних послова Јагов изјавио је 5. априла италијанском посланику у Берлину да ће Немачка у скадарској кризи бити уз Аустро-Угарску без обзира на последице. Пошто још није била спремна за рат и пошто није имала сигурну подршку Енглеске, руска влада је, заједно са француском, замолила српску владу да своју војску повуче од Скадра и да то исто саветује и Црној Гори. Поред тога, велике силе су учиниле заједнички демарш у Београду и у Цетињу, којим су указале да је свако даље проливање крви око Скадра излишно пошто његова судбина зависи од одлуке великих сила. У одговору на овај демарш, српска влада је 6. априла изјавила “да непријатељства не може прекинути док још постоје турске трупе у Албанији, посебно у Скадру, али да ће Србија повући своје трупе из Албаније чим се мир закључи.” Будући да је црногорска влада категорички одбила да се покори одлуци великих сила, Амбасадорска конференција је одлучила да удружене снаге европских великих сила изврше поморску демонстрацију против Црне Горе. На основу те одлуке упућене су 10. априла аустроугарске, немачке, италијанске, француске и енглеске поморске снаге у албанско приморје. Поред тога, Аустро-Угарска је читавим низом мера, у ствари, већ била затворила црногорску копнену границу. Поморска демонстрација и одлучне претње Аустро-Угарске и Немачке ратом натерале су балканске савезнике на попуштање. Српска влада је 8. априла одлучила да српске трупе прекину борбу око Скадра, а нешто касније наредила им је да се поиуку. Грчка влада је, на захтев великих сила, 9. априла изјавила да њена флота више неће превозити српске трупе из Солуна у Албанију.
Есад-паша је убрзо предао Скадар црногорској војсци, али то није могло да измени ситуацију, јер је Аустро-Угарска енергично захтевала да се Црна Гора присили на послушност бомбардовањем или окупацијом њених приморских градова. Берхтолд је изјавио да ће, у случају потребе, евакуацију Скадра извојевати оружаном силом. Он би то вероватно и покушао, да са италијанске стране није добио упозорење “да ће истога дана када се Аустро-Угарска усуди да на било који начин поремети равнотежу на Јадранском мору – Тројни савез престати да постоји” и да, на крају, Црна Гора, после дужег жилавог отпора, није била присиљена од великих сила да 4. маја обавести Едварда Греја “да предаје судбину Скадра у руке великих сила”.