Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Уговор о пријатељству и савезу од 13. марта 1912. године привремено је потиснуо у други план супарништво између српске и бугарске буржоазије око Македоније. Међутим, тежње за територијалним ширењем и превлашћу на Балканском полуострву и једне и друге монархије дошле су до изражаја у самом почетку рата са Турском, да би већ на крају прве етапе рата прерасле у оштре, непомирљиве супротности. Приликом склапања територијалног споразума обе стране су рачунале да ће им ратни успеси омогућити да македонско питање реше у своју корист, без обзира на постојећи уговор, што је потврдио развитак догаћаја у првој половини 1913. године.
Када су српске трупе поселе један део Македоније који је по уговору имао припасти Бугарској а дипломатија Тројног савеза се оштро супротставила тежњама Србије да, преко Албаније, своју територију прошири до Јадранског мора, српски владајући кругови су одлучили да ревидирају српско-бугарски територијални споразум и да Вардарску долину и солунску железницу по сваку цену задрже у саставу своје државне територије. Уплашена да ће се Србија, уклештена измећу Аустро-Угарске, Албаније, Бугарске и Румуније, наћи у горем положају него пре почетка рата са Турском, српска влада је главну пажњу усмерила према Егејском мору и чврсто решила да не пусти Бугарску да своју територију прошири на десну обалу Вардара. Почетком децембра 1912. године предузела је прве кораке у томе правцу: делегатима за преговоре о закључењу мира са Турском дала је упутства: “При склапању савеза са Бугарском ми смо определили мећусобну границу под претпоставком, да ће Србија ући у рат највише са 150.000 војника. Мећутим, Србија је извела преко границе више од 300.000 војника и постигла онако велике резултате. Према томе и сходно принципу сразмерности принетих жртава који је усвојила и бугарска влада, српска влада очекује да ће се мећусобне границе помаћи на нашу корист, тим пре што Аустрија и Италија неће дати оне наше тековине добијене на Јадранском мору. Али наш захтев не треба да иде тако далеко да поквари наш споразум с Бугарском”. И даље: “Ако нам велике силе не допусте излаз на море Јадранско преко наше територије, треба тражити компензације ка југоистоку у Вардарској долини”.
Поступајући по овом упутству, шеф српске делегације Стојан Новаковић, на путу за Лондон, задржао се извесно време у Паризу и том приликом, у разговору са руским амбасадором Извољским и председником француске владе Поенкареом, покренуо питање исправке српско-бугарске границе у Македонији, тако да Битољ, Прилеп и Охрид припадну Србији без обзира на Уговор од 13. марта 1912. године. На захтев Извољског, Новаковић је на карти уцртао будућу границу измећу Србије и Бугарске која је ишла десном обалом реке Брегалнице до њеног ушћа у Вардар, а затим десном страном Вардара до грчке границе. Извољски и Поенкаре су, мећутим, испољили велику уздржљивост према српском захтеву. Извољски је саветовао да се српска влада, у овом питању, обрати руском министру иностраних послова Сазонову и непосредно бугарској влади, док је Поенкаре истакао да се Битољ мора резервисати за Бугарску ради поравнања за Солун. Што се, пак, тиче српског захтева за излазак на Јадранско море преко сопствене територије, и Извољски и Поенкаре су подвлачили да се Србија мора задовољити једним неутралним трговачким излазом, који би био повезан са мећународном железницом п преко кога би она могла несметано увозити чак и оружје са муницијом. Поенкаре је, разуме се, тиме изразио заинтересованост француског капитала за слободан увоз ратног материјала у Србију, што је Стојан Новаковић у свом извештају пропратио ироничном опаском: “г. Поенкаре се још сада стара за француске фабрике у Крезоу”. У то време Пашићева влада, коју је опозициона штампа почела упозоравати на тешке последице уколико Бугарској уступи области које је посела српска војска, учинила је “пријатељске напомене” у Петрограду и Софији о неопходности те исправке.
Пошто је и од свог амбасадора у Паризу обавештена о изјави Стојана Новаковића да ће Србија, уколико њен захтев за добијање суверене јадранске луке буде одбијен, “бити принућена да тражи компензацију на рачун померања границе утврћене бугарско-српским уговором”, – руска влада је, преко свог министра иностраних послова, 16. децембра 1912. године, упозорила српску владу да “евентуално ометање тако тешко постигнутог разграничења измећу Србије и Бугарске неће наићи ни на разумевање ни на подршку Русије” и да ће “обнављање несугласица измећу Србије и Бугарске изложити опасности све њихове до тада постигнуте резултате и користити само њиховим непријате- љима”, саветујући јој да не покреће питање разграничења до завршетка мировних преговора у Лондону.31 Мећутим, сриска влада се није обазирала на поменута упозоравања, већ је наставила започету дипломатску акцију. Иако је, на основу Војне конвенције била обавезана да Бугарској при- текне у помоћ са 100.000 војника уколико ова буде напад- нута од Румуније, српска влада је, 24. децембра 1912. године, преко свог посланика у Букурешту Ристића, упозорила румунске државнике да је у интересу и Србије и Румуније да не допусте да се Бугарска сувише увећа и тако поремети балканску равнотежу, и затражила подршку Румуније за припајање Србији Кратова, Велеса, Прилепа, Битоља и Охрида.
Пошто је одлуком великих сила о стварању аутономне албанске државе одгурнута од Јадранског мора и скучена на обећани трговачки излаз који је, по њеној оцени, био без вредности, српска влада је изјавила да ће, у интересу европског мира, повући своју војску са албанске територије, али да очекује обештећење на другој страни. Желећи да обезбеди поседовање железничке пруге Скопље-Солун и несметан транзит преко солунског пристаништа, она је дала упутство српским политичким представницима у иностранству да се залажу да Солун буде слободна лука и кондоминијум балканских савезника и да тако Србија обезбеди сигуран промет робе преко солунског пристаништа.
Српска влада се, дакле, одлучила да не допусти Бугарској да своју територију прошири на десну обалу Вардара, упркос постојећем уговору, отворено ставивши то до знања силама Тројног споразума нотом од 26. децембра: “Ми тражимо и нећемо отступити ни пред каквим жртвама да задржимо територије које је заузела наша војска у Старој Србији и Македонији и које она сада држи”. Обавештена од Врховне команде о активности бугарских комитских и грчких андартских чета на територији коју су биле поселе њене трупе, она је још крајем новембра 1912. године оштро упозорила бугарску и грчку владу да ће употребити силу уколико се ове чете одмах не повуку.
Бугарски владајући кругови такоће нису били задовољни територијалном одредбом српско-бугарског уговора од 13. марта 1912. године, јер су претендовали и на онај део Македоније који је по том уговору припао Србији. То се јасно испољило у меморандуму о будућим албанским границама, који је јануара 1913. године бугарска делегација на мировној конференцији предала амбасадорима великих сила у Лондону. Према том меморандуму Бугарска је тражила Дебар и заједничку границу са Албанијом која се у потпуности поклапала са западним границама санстефанске Бугарске. О томе је аустроугарски посланик у Лондону Менедорф 1. фебруара 1913. године извештавао: “У меморандуму се тражи онаква источна граница Албаније каква је у Санстефанском уговору предвиђена за Велику Бугарску као њена западна граница… Господин Данев је још пре неколико дана после једног доручка у амбасади говорио о бугарским аспирацијама на Дебар. Он је том приликом на једној карти приказао граничну линију која се протеже око 7 км северно од града, од Дрима до Радике у срезу Река и избија на село Галичник. Дакле, разлика између бугарске и наше линије разграничења састоји се у томе што Бугари полажу право на срез Старово и делове среза Горњег Дебра и Реке, укључујући град Дебар, који ми желимо да задржимо за Албанију.” Приликом предаје поменутог меморандума аустроугарском посланику Данев је инсистирао да граница измећу Албаније и Бугарске буде што дужа. Извештавајући о тим разговорима председника владе Гешова, Данев је истицао да му је аустроугарски посланик, пошто му је саопштио да Дебар треба да остане Албанији, рекао: “Ако нисмо тражили то исто у односу на Охрид и Стругу, то је само зато што смо били убеђени да их Бугари неће уступити никоме. Ја сам му на то рекао да имам велику наду да ће и Дебар припасти Бугарској”.
Обнављање српско-бугарског спора око поделе Македоније још је више ослабило Балкански савез и отежавало положај савезничких делегата на Мировној конференцији у Лондону и према Турској и према Аустро-Угарској. Бугарска није до краја подржала српску јадранску политику, док је српска влада, иако се њена 2. армија борила под Једреном, упозорила своје делегате на Мировној конференцији да се држе резервисано у питању Једрена и продужења рата. Тако је Балкански савез ушао у другу фазу рата на Балкану раздиран унутрашњим противречностима, које је максимално искористила дипломатија Тројног савеза у циљу његовог коначног разбијања пре почетка агресивног рата против Србије.