Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Уочи балканских ратова оружане снаге Бугарске делиле су се на копнену војску и ратну морнарицу. Војна обавеза била је општа и лична. Сви мушкарци народности од 20 до 46 година старости били су дужни да служе војску. Ослобођени су били само неспособни, уз обавезу да 10 година плаћају војницу по закону о војници, и лица која до своје 27. године постану свештеници. Према посебном закону од 1902. године војне службе су се могли ослободити и муслимани ако за то изјаве жељу, у ком случају су плаћали војницу по закону о војници. Служба у сталном кадру трајала је за пешадију две, за остале родове копнене војске три, а у морнарици четири године. Скраћени рок су служили храниоци и ђаци.
Оружана сила је била подељена на оперативну војску и последњу одбрану (народно ополчење), која је имала два позива. Оперативна војска од 20 до 40 година била је намењена за воћење ратних операција у земљи и ван ње, а народно ополчење – за помоћне задатке. По потреби, оперативна војска је могла бити ојачана ополчењем I позива (обвезници од 40 до 44 година старости) за вођење ратних операција ван земље, док је ополчење II позива (обвезници од 44 до 46 година старости) било намењено за помоћне задатке у земљи. Било је предвиђено да се за време рата формирају и допунске јединице, првенствено за попуну губитака оперативне војске, а у случају нужде могле су бити употребљене и за извоћење помоћних војних операција.
Бугарска војска је имала следеће родове: пешадају, коњицу, артиљерију, инжењерију, специјалне трупе, помоћне трупе и флоту.
За подофицире су постојали су следећи чинови: млађи подофицир, официрски кандидат и фелдбебел, а за официре: потпоручник, поручник, капетан, мајор, потпуковник, пуковник, генерал-мајор, генерал-лајтнант и генерали по родовима оружја. У флоти: мичман II класе, мичман I класе, лајтнант, капетан-лајтнант, капетан II ранга, капетан I ранга и адмирал. За унапрећење у виши чин били су предвићени следећи услови: да кандидат проведе предвиђени број година у претходном чину, да добије препоручљиву оцену, да добро познаје правила и њихову практичну примену, да познаје војне законе и уредбе, да располаже општим и војностручиим знањем за виши чин, да је провео одређени рок службе у трупи итд.
По потреби, војска је могла да буде у мирнодопском (редовном), мобилном и ратном стању. Законом је било предвићено да војска у мирнодопском стању износи 1% становништва и представља стални кадар за оперативну армију. У мобилном стању стални кадар оперативне војске попуњавао се резервом на основу краљевог указа, истовремено или постепено; у ратно стање војска је стављана такође на основу краљевог указа истовремено или постепено.
Војнотериторијална подела и командовање
Целокупна територија Бугарске била је у војноадминистративном погледу подељена у три војноинспекцијске области, чија су седишта била у Софији, Пловдиву и Рушчуку. Свака војноинспекцијска област делила се на три дивизијске области, а ова на четири пуковска окрута. У сваком пуковском округу била су по четири батаљонска среза. Укупно је, дакле, било 9 дивизијских области, 36 пуковских округа и 144 батаљонска среза. Дивизијске области су носиле редне бројеве од 1 до 9 и називе својих територија, и то: 1. софијска, 2. тракијска, 3. балканска, 4. преславска, 5. дунавска, 6. бдинска, 7. рилска, 8. тунџанска и 9. плевенска дивизијска област, и биле груписане по инспекцијским областима. У Прву, софијску, инспекцију су улазиле Софијска, Бдинска и Рилска дивизијска област, у Другу, Пловдивску, инспекцију – Тракијска, Балканска и Тунџанска дивизијска област, у Трећу, рушчучку, инспекцију – Преславска, Дунавска и Плевенска дивизијска област. Пуковски окрузи имали су бројне називе од 1 до 36, док су батаљонски срезови означавани бројевима од 1 до 4 у сваком пуковском округу.
Према закону о устројству војске, краљ је био врховни командант оружане силе у миру и рату. Непосредну управу над војском у мирнодопском периоду имао је војни министар. Он је био дужан да се стара о развоју војске, њеној организацији, формацији, наоружању и опреми, попуни и обуци. За свој рад био је одговоран краљу и Народном собрању. Орган војног министра за обављања наведених послова било је Војно министарство, које је у свом саставу имало седам одељења: Канцеларију Војног министарства, Главни генералштаб, Артиљеријску инспекцију, Инжињеријску инспекцију, Војносудско одељење, Санитетско одељење и Главну интендантуру. Највеће и најзначајније одељење у Војном министарству био је Главни генералштаб, који се у мирнодопском периоду делио на одсеке и секције и био дужан: да предлаже организацију и формацију оружане силе; врши попуну јединица војницима и старешинама; организује и спроводи обуку војника, подофицира и официра; израђује мобилизацијске и ратне планове; организује радове на фортификацијском урећењу земље; проучава територију Бугарске у војном погледу и војске суседних држава; предузима нужне геодетске, топографске и картографске радове и снабдева војску потребним картама и плановима; руководи службом генералштабних официра, војних изасланика и других иностраних војних мисија; стара се о устројству и раду војних школа; прикупља, обрађује и издаје материјале војне историје; стара се о издавању војних листова и управља библиотеком Војног министарства и војноисторијском архивом. У рату, Главни генералштаб је образовао Врховну команду, која је плапирала и руководила ратним операцијама.
У мирнодопском периоду бугарска војска је имала две врсте команди: војнотериторијалне и трупне.
Од војнотериторијалних команди постојале су: дивизијске обласне команде, пуковске војноокружне команде и команде батаљонских срезова, а од трупних: војноииспекцијске, дивизијске, бригадне и пуковске команде. Дивизијским командама била су потчињена сва војна надлешгва, команде, трупе и установе које су се налазиле стално или привремено на њиховим територијама. На челу дивизијских обласних команди налазили су се начелници, који су били потчињени непосредно војном министру, а на челу пуковских војних округа стајале су пуковске војноокружне команде, којима су били потчињени команданти батаљонских срезова. Команданти пуковских војноокружних команди били су виши пешадијски официри, док су на челу батаљонских срезова стајали нижи пешадијски официри. Дивизијске, пуковске и батаљонске војнотериторијалне команде биле су дужне: да руководе радовима око регрутовања и попуне војске људством, стоком и материјалним средствима; да раде на припреми и извршењу мобилизације; да организују гарнизону и месну службу у војно-полицијском смислу; да прикупљају и воде статистичке податке о изворима људске и сточне хране, гориву, индустријским и занатским предузећима, комуникацијама, грађевинама итд.
Од трупних команди бугарска војска је у мирнодопском периоду имала: војноинспекцијске, дивизијске, бригадне и пуковске команде и установе ван војноинспекцијског, односно дивизијског састава. Војноинспекцијским командама биле су потчињене све дивизијске обласне и трупне команде, као и све јединице размештене на њиховој територији. Војноинспекцијске команде су биле дужне: да воде надзор над потчињеним трупама у погледу војностручне обуке и бојеве готовости, изузимајући специјалне родове који су стајали под управом и надзором својих инспектора, као и да се старају о војничком реду и дисциплини и да регулишу целокупну службу потчињених трупа у духу постојећих правила и прописа. Снабдевање трупа није спадало у надлежност војноинспекцијских команди. У рату, штабови војноинспекцијских области су образовали армијске команде. Пешадијске дивизијске команде биле су потчињене војноинспекцијским командама, изузев у погледу снабдевања, а на челу су им стајали команданти генерали, који су уједно били и команданти дотичних дивизијских облисти. Дивизијске команде биле су дужне: да се старају о васпитању, обуци, снабдевању и бојевој готовости група; да воде надзор о њиховом смештају, исхрани, санитетском збрињавању и попуни ратном опремом, као и да се старају о припреми и извршењу мобилизације. У погледу снабдевања дивизијске команде су биле потчињене директно Војном министарству. Уместо коњичке дивизијске команде постојала је коњичка инспекција са “инспектором коњице”, на челу чија је дужност била слична дужностима команданата пешадијских дивизија. За разлику од дивизијских команди, које су у мирнодопском периоду функционисале двојако: и као трупне и као територијалне, бригадне команде су биле чисто трупне и постојале су само у пешадији и коњици. Пешадијске бригадне команде биле су потчињене командантима дивизија, а коњичке бригаде команде-коњичкој инспекцији. Од трупних команди постојале су још и пуковске команде у пешадији, коњици и пољској артиљерији. Њихов делокруг рада обухватао је: трупну службу, службу снабдевања, санитетску и судску службу.
Од трупних команди ван дивизијског састава постојале су: батаљонске команде градске артиљерије, инжињеријске батаљонске команде и пуковске команде брдске артиљерије. Ове команде су биле самосталне, непосредно потчињене одговарајућој инспекцији Војног министарства. У мирнодопском периоду бугарска војска је имала још и ове установе и заводе: артиљеријске, инжињеријске и флотне арсенале са радионицама, убојна слагалишта, ремонтне депое, дивизијске болнице, сталне ветеринарске болнице и војне судове.
У Бугарској нису постојале посебне граничне јединице, већ је за граничну службу коришћена пешадија сталног кадра. У 16 пешадијскох пукова била је формирана по једна гранична чета, која је имала задатак да чува одрећени гранични рејон, који се обично налазио у близини локације пука. Ове чете биле су потчињене командама пукова које су их формирале.
Бугарска жандармерија била је полицијска, састављена од пешадијских и коњичких полицијских жандарма. Она је била непосредно потчињена Министарству унутрашњих послова и није спадала у надлежност Војног министарства.
На челу флоте стајала је команда флоте која је била потчињена непосредно Војном министарству. Она је била намењена за садејство са копненом војском у одбрани црноморске и дунавске границе и за обављање речне и поморске граничне и полицијске службе.
Систем попуне
Сагласно уставном закону и закону о регрутовању, систем попуне војницима био је територијалан. Свака дивизијска област давала је онолико регрута и резервиста колико је било потребно за попуну јединица једне дивизије у мирнодопском и ратном саставу. Пуковски окрузи, осим људства за попуну својих пукова, давали су још и људство за остале родове оружја у дивизији и за јединице ван дивизијског састава. Поред тога, за време мобилизације, сваки пуковски округ давао је резервисте за два ополченска и један допунски батаљон. Попуна коњичких јединица вршена је на тај начин шго су три дивизијске области које су улазиле у једну инсрекцију давале потребан број регрута и резервиста за једну коњичку бригаду и један допунски коњички ескадрон.
Попуна подофицирима вршена је из пуковских подофицирских школа и дивизијских школских подофицирских батаљона, као и од отпуштених кандидата из школа за резервне пешадијске и артиљеријске официре и Војног училишта. Активни официрски кадар понуњаван је питомцима који су свршили бугарско војно училиште или одговарајуће војне школе у иностранству и били произведени у официрске чинове, као и младићима са средњим и вишим образовањем који су после одслужења кадровског рока положили испит по програму Војног училишта. Резервни официрски кадар су чинили бивши активни официри који су преведени у резерву, питомци који су после успешно завршеног Војног училишта произведени у чинове потпоручника и преведени у резерву, наредници који су после одслужења пуног рока у одређеној служби произведени у чинове потпоручника и преведени у резерву, младићи који су завршили школу за резервне пешадијске и артиљеријске официре и произведени у чинове потпоручника и младићи који су преведени у резерву са звањем кандидата за резервног официра. Официрски кор флоте попуњаван је официрима који су завршили поморска училишта у земљи или у иностранству. Генералштабне и друге специјалне струке попуњаване су официрима који су школовани у одговарајућим школама у иностранству.
Попуна коњима представљала је озбиљап проблем због недостатка квалитетних коња за потребе пољске артиљерије. И поред свих мера Војног министарства да се стање коњарства побољша отварањем разних депоа и државних ергела, потребе војске нису могле бити у потпуности задовољене, па су се коњи морали куповати у иностранству. Због оскудице у коњима ратна формација коњице није предвиђала формирање ниједног новог ескадрона, већ су све коњичке јединице, у ојачаном саставу, формиране још у мирнодопском периоду.
Попуна војске материјалним средствњма била је доста добро организована. Сви мирнодопски пукови имали су ратну опрему код себе, док је за јединице формиране на оглас мобилизације ратна опрема чувана у молибизацијским местима. Недостајући број кола попуњаван је реквизицијом. Мали број коларских радионица и развијена домаћа производња кола наметнули су реквизицију, па је због тога војска располагала најразличитијим типовима кола, што се, разуме се, негативно одразило на уредност снабдевања војске.
Систем снабдевања бугарске војске
Снабдевање војске свим потребама за живот и рад у мирнодопском и ратном периоду вршило је Војно министарство. Његов орган за снабдевање била је Главна интендантура, која је у свом саставу имала потребан број одељења и секција. Главна интендантура била је дужна: да се стара о благовременом и уредном снабдевању војске потребним материјалним средствима; да се брине о исхрани, смештају и новчаним принадлежностима војника и старешина; да руководи интендантском, благајничком, контролном и ветеринарском службом; да саставља и води евиденцију војног буџета у мирнодопском периоду а за време рата руководи свим другим пословима око снабдевања трупа. Пошто снабдевање трупа није спадало у надлежност војно-инспекцијских команди, органи другог степена биле су дивизијске обласне команде, које су у свом саставу имале дивизијске интендантуре са интендантским четама и које су у погледу снабдевања биле директно потчињене Војном министарству. Органи трећег степена биле су пуковске команде, које су у погледу снабдевања имале велику самосталност јер им је Војно министарство, у почетку сваке буџетске године, стављало на располагање одрећена буџетска средства, која су они самостално употребљавали. Органи за послове снабдевања у пуковским командама били су начелници економских секција за исхрану, који су по старешинству долазили одмах после команданата пукова и њихових помоћника.
За снабдевање војске убојном опремом постојала су два убојна слагалишта (једно у Софији а друго у Шумели), са по једном лабораторијском четом, у којима се чувала резерва оружја, муниције, оружаног прибора, јахаћег, запрежног и артиљеријског материјала. У свакој дивизијској области постојао је по један дивизијски муницијски магацин. Поред тога, постојали су артиљеријски и инжињеријски арсенали са одговарајућим радионицама и флотска слагалишта итд. Постојале су такоће две фабрике за производњу техничких и биљних мазива, али су оне задовољавале само један део потреба.
Прописима је било предвићено да у рату свака пушка буде снабдевена са 1000 метака: по 150 метака војници су носили са собом, по 50 метака на пушку носиле су пуковске муницијске колоне, 100-200 метака на пушку дивизијске муницијске колоне, а остатак се чувао у магацинима. Муницијски део пуковске коморе имао је 8 муницијских кола и 48 товарних коња. Дивизијска муницијска колона била је подељена на пешадијску и артиљеријску паркову чету. Прва је носила муницију за пешадију и коњицу, а друга за артиљерију. Брзометне пољске батерије носиле су по 332 гранате, а спорометне батерије по 125 граната на топ. Пешадијске пуковске коморе носиле су још и по 160 комада великих ашова, 80 пијука, 40 секира и 10 телефона, а коњичке по 128 ашовчића, 64 секирице и 32 мала пијука. Спорометне батерије носиле су по 24 велика ашова и пијука, а брзометне по шест ашова, пијука и секирица.
За снабдевање војске храном, на терену су постојала разна слагалишта животних намирница, а у јединицама одређени део трупне коморе. Бугарска пољопривредна производња, а нарочито производња житарица, могла је да задовољи не само потребе становништва већ и повећане потребе војске у рату. Правилима је било предвиђено да сваки војник у рату буде обезбеђен храном за 9 дана. Два резервна и један текући оброк хране војници су носили са собом, два оброка људске и сточне хране носиле су пуковске коморе, а дивизијске коморе – четири оброка хране и фуражи, без сламе и сена. Профијантски део пуковске коморе имао је 130 кола и 48 товарних коња, а дивизијски део – 302 до 326 кола. Коморе пешадијских, артиљеријских и коњичких пукова носиле су санитетске потребе за једно пуковско превијалиште, а дивизијске коморе – санитетске потребе за дивизијско превијалиште и за пољску болницу.
Формација
Мирнодопска и ратна формација бугарске војске била је саображена савременим потребама и реалним могућностима земље. По мирнодопској формацији пешадијске дивизије су у свом саставу имале по две пешадијске бригаде састава по два пука, један брзометни артиљеријски пук, дивизијску интендантуру са интендантском четом и дивизијску болницу са санитетском четом. Пешадијски пукови мирнодопског састава имали су по два пешадијска батаљона састава по четири чете, неборачку чету и митраљески вод, а артиљеријски пукови по три дивизиона састава по две батерије са по четири оруђа.
По мирнодопској формацији Коњичка инспекција имала је три бригаде (1. софијску, 2. пловдивску и 3. шуменску) и један самостални гардијски коњички пук. Прва софијска и 3. шуменска бригада имале су по три коњичка пука, а 2. Пловдивска четири. Укупно је, дакле, било 11 коњичких пукова различите формације: четири пука (1, 2, 3. и 4. пук) у свом саставу су имали по четири ескадрона и један митраљески вод, а осталих седам пукова по три ескадрона.
Артиљерија је била подељена на пољску, брдску, градску, хаубичку и обалску. Поред наведених девет брзометних пољских артиљеријских пукова у саставу пешадијских дивизија, артиљерија је имала још: три брдска артиљеријска пука (у Берковици, Дупници и Станимаку), који су у свом саставу имали по два дивизиона од две батерије, што укупно износи 12 батерија; затим три тврђавска батаљона (у Софији, Шумену и Видину), који су у свом саставу имали по две градске опсадне групе и један нестројеви вод; артиљеријски арсенал са радионицом и три муницијска складишта са лабораторијским четама.
Инжињерија је у свом саставу имала пионирске, железничке и понтонирске јединице. У саставу инжењерије налазиле су се и јединице за везу. По мирнодопској формацији Бугарска је имала: три пионирска батаљона (у Софији, Јанболу и Шумену) од по шест чета, један железнички путни батаљон са техничким парком (у Софији), један телеграфски батаљон од четири чете и једно телеграфско одељење (у Софији), као и један понтонирски батаљон од пет чета (у Никопољу).
Формација флоте била је ограничена економским могућностима земље. Пошто није имала могућности да држи јаку и велику флоту за борбу на отвореном мору, Бугарска се морала ограничити на малу флоту која је била намењена само за одбрану бугарских обала. Целокупна флота се састојала из штаба флоте, обалске одбране (управа минских делова, пристанишна капетанија, пристанишна чета и обалска батерија), покретне одбране (управа, школска крстарица “Надежда” и две групе по три миноносца), школских делова (управа, машинско училиште, ложачка школа, минска школа, веслачка школа, артиљеријска школа и гњурачка школа), арсенала и Дунавске флоте (управа, јахта “Крум”, минска одбрана и пристанишна капетанија).
Бугарска је по мирнодопској формацији имала још и следеће установе: војну академију, краљевско војно училиште, школу резервних пешадијских и артиљеријских официра, ветеринарску подофицирску школу, касациони суд, три војна суда у три инспекцијске области, дисциплинску чету и шест гарнизонских амбуланти.
Ратна формација бугарске војске предвиђала је формирање врховне команде и три штаба тзв. виших команди (армијских команди). Свака војноиспекцијска област требало је да формира по једну армију у коју би, сагласно операцијском плану, ушао потребан број пешадијских дивизија, један хаубички дивизион, бициклистичка чета, телеграфска получета, стражарски ескадрон и стражарска чета.
Дивизије ратног састава имале су у свом саставу по три пешадијске бригаде састава по два пешадијска пука, једна митраљеска и једна неборачка чета, један брзометни и један спорометни артиљеријски пук, затим, пионирски батаљон од две пионирске и једне техничке чете, дивизијску профијантску колону, муницијску колону, интендантску чету, дивизијску амбуланту, шест дивизијских пољских болница по 150 лежаја (на сваки пешадијски пук по једна), две покретне пољске болнице са по 200 лежаја и ветеринарску амбуланту.
Формирање ратних пукова вршено је на тај начин што се у сваком мирнодопском пешадијском пуку број батаљона удвостручавао, тако да су ратни пукови у свом саставу имали по четири пешадијска батаљона. Поред тога, сваки ратни пешадијски пук је формирао и по један допунски батаљон. Брзометни пољски артиљеријски пукови у саставу пешадијских дивизија имали су, по ратној формацији, у свом саставу по три артиљеријска дивизиона од по три батерије, свега, дакле, девет батерија. Бугарске дивизије ратног састава су, према томе, имале: 24 пешадијска батаљона, шест артиљеријских дивизиона са 72 оруђа и остале јединице и установе.
Од артиљеријских јединица ван дивизијског састава ратна формација је предвићала да се у свакој војноинспекцијској области формира по један брзометни хаубички дивизион састава три батерије са по четири орућа и по један спорометни дивизион од две батерије са по шест орућа. У брдској артиљерији сваки мирнодопски пук је формирао још по један брзометни и један спорометни дивизион, тако да је по ратној формацији било девет брзометних и три спорометна артиљеријска дивизиона са укупно 146 оруђа (92 брзометна и 54 спорометна орућа). Софијски и Шуменски опсадни батаљон формирали су по један лаки и један тешки опсадни дивизион, који су се састојали из две групе батерија и једног профијантског вода, а Видински тврђавски батаљон – један лаки опсадни дивизион од две групе батерија, затим три батерије мерзера од по четири оруђа, осам деветофунтових батерија од по шест оруђа и две десетоцевне картечне батерије од по четири оруђа. У сваком тврђавском батаљону формирана је још по једна паркова батерија.
Осим поменутих инжињеријских јединица, у дивизијама и армијама у рату је формиран један пионирски батаљон од две чете и железничко-путни батаљон.
Ратна формација коњице била је истоветна са мирнодопском. Од постојећих 37 ескадрона коњице било је предвиђено да се у рату формира једна самостална коњичка динизија од две бригаде састава два пука од по четири ескадрона, девет коњичких дивизиона (у свакој пешадијској дивизији по један) и један лајбгардијски пук од три ескадрона.
Од допунских јединица сваки мирнодопски пешадијски пук, за време мобилизације, формирао је по један допунски батаљон од шест чета, сваки артиљеријске пољски пук, брдски артиљеријски дивизион и тврђавски батаљон по једну допунску батерију од шест оруђа, сваки коњички пук по један допунски ескадрон од 3-4 вода, а инжењеријске јединице по једну понтонирску, железничко-путну и телеграфску получету.
По ратној формацији сваки пуковски војни округ формирао је још и по два ополченска батаљона (један I и један II позива). Укупно је, дакле, било 36 ополченских батаљона I и 36 батаљона II позива.
За ратне јединице била су предвиђена следећа бројна стања: пешадијски пук имао је 4715 људи, коњички пук од четири ескадрона 570 људи, пољска брзометна батерија око 220 људи, ополченска чета I позива 160-250 људи, а II позива 100-160 људи.
Ратном формацијом је било предвиђено да Бугарска у рату против Турске може мобилисати 535.559 људи. Међутим, с обзиром на то да је проценат активног становништва био велики (преко 50%), да су у војну службу узимани и страни емигранти, као и лица која су раније била ослобођена војне службе а касније нађена иоле способна, мобилисано је око 600.000 војника, подофицира и официра. У рату против Турске Бугарска је имала око 35.000 погинулих и умрлих од разних болести и неколико десетина хиљада рањеника. Ове губитке бугарска Врховна команда је настојала да попуни мобилизацијом младића Бугара и Македонаца из ослобођених крајева. Пошто ова мера није дала задовољавајуће резултате, приступило се мобилизацији Турака, али је ова мера предузета касно и није дала очекиване резултате.
По завршетку рата с Турском форсиране су нове јединице: Македонско-једренско ополчење, 12. и 13. пешадијска дивизија и једна самостална бригада, а од младића из ослобођених области: Сереска, Једренска и Драмска бригада. Руководећи кадар за ове јединице узиман је из јединица оперативне војске, у коме се иначе оскудевало.
Пред сам почетак другог балканског рата, тј. 29. јуна 1913. године, бугарска војска је имала:
– 13 пешадијских дивизија,
– шест самосталних пешадијских бригада,
– једно македонско-једренско ополчење,
– једну коњичку дивизију,
– шест самосталних коњичких пукова,
– 32 ополченска батаљона првог позива и
– 36 ополченских батаљона другог позива.
Укупно бројно стање бугарске војске износило је 7.963 официра и 492.528 подофицира и војника.