Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Организација и формација српске војске
Оружане снаге Србије биле су подељене на две основне категорије: народну војску и последњу одбрану.
Народна војска била је подељена у три позива: први (обвезници од навршене 21. до навршене 31. године живота), други (ислуженици I позива од навршене 31. до навршене 38. године живота) и трећи (ислуженици II позива од навршене 38, до навршене 45. године живота). Последњу одбрану сачињавали су обвезници од навршене 18. до 21. и од 45. до 50. године живота. Будући да је други балкански рат почео само месец дана после потписивања Лондонског мировног уговора, оружане снаге Србије ушле су у овај рат у истом организацијском и формацијском саставу као и у рат против Турске 1912. године, односно са 5 дивизија I и 5 дивизија II позива и једном коњичком дивизијом. Дивизије I позива имале су у свом саставу по четири пешадијска пука, један брзометни пољски артиљеријски пук, један коњички пук и остале дивизијске делове.
Формацијска бројна стања пешадијских пукова I позива износила су од 4421 до 4453 човека (разлике у бројном стању јављају се само код музичара и значара), 1398 брзометних пољских артиљеријских пукова, 540 коњичких пукова, 585 људи допунских батаљона, а осталих делова око 3.000 људи. Укупно бројно стање дивизија првог позива износило је, дакле, око 25.000 људи.
Дивизије II позива имале су у свом саставу по три пешадијска пука, један пољски артиљеријски дивизион од три батерије, један коњички дивизион од два ескадрона и остале дивизијске делове. Укупно бројно стање дивизија II позива износило је око 15.000 људи.
Коњичка дивизија имала је у свом саставу две бригаде, бригаде су имале по два коњичка пука и једну пољску брзометну батерију. Због слабог рада дивизијских коњичких пукова у Првом балканском рату, Врховна команда је почетком јула 1913. године издала наређење командантима армија да од дивизијске коњице “образују самосталну коњичку команду (пук или бригаду) која би вршила даљно извиђање по нахођењу команданта армије”, а да у дивизијама оставе само “најпотребнији део коњице (један вод) за блиско извиђање и ордонанску службу”. Ово наређење није спроведено у живот јер је непосредно после тога отпочео други балкански рат, па је и српска коњица остала у истом организацијском и формацијском саставу.
Сем наведених дивизија, српска оперативна војска је уочи другог балканског рата у свом саставу имала и Моравску бригаду I позива, састава: два прекобројна пешадијска пука и један брдски брзометни артиљеријски дивизиои, четири самостална прекобројна пешадијска пука I позива, брдски артиљеријски пук од три дивизиона, пет самосталних спорометних брдских батерија од по шест оруђа, један гардијски артиљеријски пук од два дивизиона и 15 пукова III позива који су у свом саставу имали по четири пешадијска батаљона.
Од јединица оперативне војске које су учествовале у првом балканском рату расформиране су: Ибарска војска (25. фебруара 1913. године) а њене јединице су ушле у састав Шумадијске дивизије II позива, и Јаворска бригада (2. јула 1913. године). Неке јединице ове бригаде остављене су код Сјенице, док је већи део њених јединица пребачен у Скопље и стављен на располагање Врховној команди.
Непосредно пред почетак другог балканског рата формирани су добровољачки батаљони у Приштини, Св. Николи, Ђевђелији и Неготину на Вардару. Као кадровско језгро и формирање ова четири батаљона узете су четири чете територијалних група, а попуна је извршена добровољцима Македонцима, Србима, Албанцима и Турцима са територије Македоније и Косова и Метохије. Касније су формирана још два добровољачка батаљона од добровољаца са територије Србије. Сви ови батаљони ушли су у састав Добровољачког одреда, који је био непосредно под Врховном командом. Поред тога, у Нишу је, од преосталих обвезника III позива, формиран Моравски прекобројни пеш. пук, коме је стављено у задатак обезбеђење железничке пруге Ниш – Пирот. Врховна команда је наредила командантима Тимочке, Дринске и Дунавске дивизијске области да позову преостале обвезнике III позива и од њих формирају по три батаљона: у Тимочкој дивизијској области за одбрану Зајечара, а у Дринској и Дунавској дивизијској области за осигурање границе; да преостале и прекобројне пешаке I и II позива упуте у састав својих јединица; да поново изврше преглед свих привремено неспособних и оне који буду способни упуте у јединице. Као резултат овог прегледа упућено је у разне јединице око 20.000 обвезника.
Почетком 1913. године формирано је осам хаубичких батерија 120 мм и две батерије 150 мм, а крајем јуна ове године, на територији Тимочке дивизијске области, од пољских Дебанжових топова формиран је један артиљеријски дивизион од три батерије – свака са по шест оруђа. Затим је, на основу нарећења Врховне команде од 5. јуна 1913. године, формирано једно авијатичарско одељење од три авиона типа “Блерио” и једна балонска чета од два балона. Авијатичарско одељење је ушло у састав 1. армије, која га је ставила на располагање команданту Дунавске дивизије I позива, док је балонска чета додељена 2. армији за рекогносцирање.
У саставу српске оперативне војске пред сам почетак другог балканског рата било је:
– 26 пешадијских пукова I позива: 20 пукова у саставу дивизија I позива, два у саставу Моравске бригаде I позива и четири самостална прекобројна пешадијска пука,
– 15 пеш. пукова II позива у саставу дивизија другог позива,
– 15 пеш. пукова III позива,
– шест добровољачких батаљона у саставу Добровољачког одреда,
– 41 допунски батаљон: у сваком пешадијском пуку I и II позива по један,
– девет коњичких пукова: пет у пеш. дивизијама I позива и четири у саставу коњичке дивизије,
– пет самосталних коњичких дивизиона у саставу дивизија II позива.
Свака дивизија I позива имала је у свом саставу но један брзометни артиљеријски пук, а дивизије II позива – један брзометни артиљеријски дивизион. Губици из Првог балканског рата – 22.000 погинулих и знатно већи број рањених и онеспособљених за војну службу били су делимнчно попуњени новим контингентом регрута, мобилизацијом преосталих и прекобројних обвезника I и II позива, као и оних који су у међувремену оздравили од рана и болести.
На страни Србије у другом балканском рату учествовала је и једна црногорска дивизија јачине 13.000 људи, шест брдских брзометних топова и 24 митраљеза.
Укупно бројно стање српске оперативне војске износило је 28. јуна 1913. године 348.000 људи, од тога 252.000 бораца.
Наоружање и опрема српске војске
Наоружање и опрема јединица I и II позива били су савремени и ни у чему нису заостајали за наоружањем суседних армија тога времена. Сваки пешадијски пук је имао по једно митраљеско одељење од четири митраљеза система “Максим”. Тако је српска војска 1913. године имала укупно 230 митраљеза. Пукови су били наоружани брзометним пушкама система “Маузер”‘ М 99/907 и М 1910 и ручним бомбама система “Азен”, а њихови допунски батаљони брзометним пушкама М 80/907, преправљене од спорометних. Пешадијски пукови III позива били су наоружани једнометним пушкама система “Бердан”, сем 2. пеш. пука који је, на молбу официра и војника, био наоружан брзометним турским пушкама. За наоружање новоформираних јединица и јединица последње одбране, које су позиване само у случају крајње нужде, Врховној команди је стајало на располагању 20.000 заплењених турских брзометних пушака и преко 20.000 старих Хенри-Мартинијевих пушака.
У артиљеријском наоружању српске војске основну масу чинили су пољски брзометни топови система “Шнајдер-Кане” М 1907 (47 батерија) и М 1907А (15 батерија), калибра 75 мм, који су по својим балистичким и конструктивним особинама спадали међу најсавременије пољске топове тога доба. Међутим, искуство из првог балканског рата је показало и неке њихове озбиљне недостатке: мали домет, сувише положена путања и слаба покретљивост на планинском земљишту. У мањем броју (9 батерија) били су заступљени брдски брзометни топови система “Шнајдер-Кане” М 1907, калибра 70 мм, који су имали исте особине као и брзометни пољски топови овога система, али су били покретљивији и подеснији за праћење пешадије на планинском земљишту. Затим, брзометне хаубице 120 мм (8 батерија) и 150 мм (2 батерије), које су по јачини дејства и другим борбеним особинама спадале такође међу најбоља артиљеријска оруђа тога времена. У наоружању оперативне војске било је и пет спорометних брдских батерија са по шест топова. Позицијске батерије биле су наоружане спорометним пољским топовима система “Дебанж” М 85, калибра 80 мм. У наоружању је било још: спорометних хаубица М 97, калибра 120 мм, спорометних пољских мерзера М 97, калибра 150 мм, спорометних градских дугачких топова и градски опсадни парк. Српска војска је, према томе, уочи другог балканског рата имала:
– брзометних пољских топова – 248
– брзометних брдских топова – 36
– брзометних хаубица 120 мм – 32
– брзометних хаубица 150 мм – 8
– спорометних позицијских пољских топова – 180
– спорометних брдских топова – 30
– спорометних хаубица – 22
– спорометних пољских мерзера – 6
– спорометних градских дугачких топова – 17
– оруђа у градском опсадном Парку – 65
Укупно оруђа 644
Поред наведених артиљеријских оруђа, Врховној команди је стајао на располагању известан број заплењених турских топова.
Одећна опрема српске војске није задовољавала, јер су комплетну опрему имале само јединице I позива, јединице II позива – некомплетну, а обвезници III Позива и последње одбране – сопствену одећну опрему. Мећутим, с обзиром на то да је други балкански рат вођен у летњнм месецима, недостатак одећне опреме није имао значајнијег утицаја на борбена дејства јединица. Логорска опрема је унеколико побољшана запленом већих количина турске логорске опреме. На исти начин побољшана је и инжињеријска опрема, нарочито запленом савременог мостовог материјала, али инжињеријске јединице су ипак биле слабо опремљене и малобројне.
У првом балканском рату служба везе је испољила знатне недостатке, али, због краткоће времена, њена опрема није могла бити побољшана. Исто се то односи и на материјално-техничко снабдевање и санитетско збрињавање трупа, иако су искуства првог балканског рата показала да је слаба покретљивост и мала носивост воловских кола стварала озбиљне тешкоће у снабдевању трупа храном и муницијом, односно да је помањкање лекарског особља и санитетског материјала негативно утицало на санитетско збрињавање трупа.
Морал српске војске уочи другог балканског рата био је на висини и поред знатних људских и материјалних жртава у првом балканском рату, исцрпености и опште заморености од рата. То се може објаснити чињеницом да је српска војска заузела и држала територије које су дуто биле у саставу средњовековне српске државе, чија је традиција у српском народу била веома јака, па је одговарајућа пропаганда српске буржоазије имала снажан одјек у српској војсци; а и околност да је Бугарска била нападач такоће се позитивно одразила на морал српске војске. Поред тога, победоносан завршетак првог балканског рата, масовни хероизам, самопожртвовање и одважност које су испољили српски војници и официри у овом рату подигли су њихов борбени морал и самопоуздање, па су у други балкански рат ушли као прекаљени ратници.
Српска војска је ушла у други балкански рат обогаћена великим ратним искуством из рата са Турском, што је била најбоља школа за борачки састав, а нарочито за руководећи кадар српске војске – у воћењу трупа, организацији командовања и садејства, фортификацијском урећењу земљишта, материјално-техничком снабдевању и санитетском збрињавању. У првом балканском рату најозбиљније слабости испољила је извиђачка и обавештајна служба, као и служба везе. Због тога је Врховна команда, да би отклонила слабости извиђачких и обавештајних органа, почетком јуна 1913. године издала посебно нарећење у коме су константоване ове слабости и дата упутства за будући рад.