Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Брз и катастрофалан пораз Турске дошао је за Европу изненада. Нарочито су непријатно биле изненаћене Аустро-Угарска и Немачка, чији су државници и војни аташеи у Цариграду прогнозирали сигурну победу Турске. Српска војска је, заједно са устаничким и добровољачким снагама, ослободила готово цео Санцак, Косово и делове Метохије, а после одлучујућих победа код Куманова, Прилепа и Битоља, уз подршку и помоћ македонског народа, разбила турску војску на вардарском војишту и протерала је са територије Македоније овладавши долином Вардара, а 18. новембра избила и на обале Јадрана, пошто је претходно разбила слабије турске снаге у северној и средњој Албанији. У исто време бугарске трупе су извојевале крупне победе на положајима Лозен град – Једрене, а затим на линији Лулебургас -Караагач – Бунархисар потукле турску војску и избиле на Мраморно море и Чаталџу – пред врата Цариграда. Црногорска војска је, уз помоћ устаничких и добровољачких снага, ослободила Васојевиће, део Санџака, Косова и Метохије и опсела Скадар, док је грчка војска протерала турску војску из Епира, дела Егејске Македоније са Солуном и острва Крита. До краја новембра ослобоћена је цела територија од Јадранског мора до Чаталџе, осим утврћених градова Једрена, Јанине и Скадра, који су опседнути.
Поражена Турска се већ 3. новембра 1912. године обратила великим силама с молбом да хитно посредују за мир, а 11. новембра велики везир Ћамил-паша замолио је, телеграфски, бугарског краља Фердинанда да се закључи примирје. Камил-пашина издвојена понуда Бугарској да посредује за примирје и мир била је лукаво срачуната на изазивање расцепа у Балканском савезу, с једне, и подстицање аустроугарске интервенције, с друге стране. Но, без обзира на то, у том тренутку су постојали врло добри услови да балкански савезници закључе повољан мир пре него што су дате веће људске и материјалне жртве. Мећутим, аустро-немачка дипломатија није желела да се рат на Балкану заврши на штету Централних сила, па је подстицала краља Фердинанда да као победник уђе у Цариград, с циљем да га доведе у отворен сукоб са Русијом, нарочито заинтересованом за мореузе, као и с циљем распламсавања грчко-бугарског супарништва око Цариграда. По њиховом савету, Фердинанд није прихватио турску понуду – смишљено саопштену савезницима тек после четири дана – већ је наредио напад на турске утврћене положаје код Чаталџе, упркос мишљењу скоро свих војних команданата “да због заморености војске и појаве колере треба прихватити турски предлог о закључењу примирја”. Напад се завршио неуспешно, уз тешке бугарске губитке: 50% бугарских војника је погинуло или рањено. Одјек бугарског неуспеха код Чаталџе био је веома неповољан по балканске савезнике. Руски посланик у Цариграду послао је телеграм у Софију у коме каже да је за жаљење што преговори нису били завршени пре напада на Чаталџу. Покушај бугарске војске да заузме турску престоницу дао је повода великим силама да се активније умешају у балканско питање, како би балканским савезницима диктирале своје услове мира.
Успех код Чаталџе охрабрио је турску војску. Подстрекавани од немачког и аустроугарског посланика у Цариграду, младотурци су захтевали да се рат настави. Турска влада је, међутим, била свесна тежине положаја у коме се налазила, па је наставила започете преговоре о примирју. Преговори су завршени 3. децембра 1912. године потписивањем протокола о примирју на основу текста који је предложио представник Балканског савеза Данев. Војске зараћених земаља остале су на дотадашњим положајима, а у Лондону су 16. децембра отпочели мировни преговори.
Победе Балканског савеза над Турском изазвале су снажно револуционарно врење у свим југословенским земљама под Аустро-Угарском. Када су почеле стизати вести о великим победама балканских савезника, дошло је до бурних манифестација Србији, Црној Гори и осталим балканским савезницима. Ове манифестације су се постепено претварале у антиаустријске демонстрације. “Свакоме је јасно да је дан обрачуна близу и да након Турске долази Аустро-Угарска на ред” – писао је Оскар Тартаља, један од воћа демократске револуционарне омладине у Далмацији. Вал одушевљења прешао је југословенске границе и захватио остале словенске земље. Сва југословенска штампа у Аустро-Угарској, изузев клерикалне, “пратила је без даха кретање војске и њене успехе, а публика је не само грабила новине него се, у многим местима, претплаћивала на депеше или депешама тражила бржа обавештења”. Један од воћа револуционарне омладине у Далмацији Владимир Черина писао је тих дана: “У оним невићеним нападима тамо, у оним јуришима, клањима и окршајима било је и онога нашег најгордијег хрватског духа…” Идеје зближења и уједињења свих југословенских народа у заједничку државу све више су захватале масе. Истакнути писци тога времена Иво Војновић, Анте Тресић-Павичић, Алекса Шантић и други објавили су читаве збирке стихова у славу српских победа. Загребачки студенти певали су у позоришту са целом публиком “Хеј Словени” и клицали “Живио балкански савез”‘. Одушевљен победама балканских савезника, истакнути словеначки социјалиста и књижевник Иван Цанкар је изјавио у Љубљани да је победа балканских држава поставила југословенски проблем у средиште европске пажње и да се “Словенци отворена срца радују сјајном успеху своје јужне браће”. У Истри се једном резолуцијом свих окружних скупштина позива Аустро-Угарска да своје непријатељство против Србије претвори у пријатељство, а сви српски, хрватски и словеначки народни посланици да делују у том правцу. Чак је и др Крек, један од воћа словеначких клерикалаца, који су били под утицајем Беча, говорио да се “тамо на Чаталџи и Јадрану води борба и за последњег словеначког сељака”‘. Иван Хрибар, бивши председник љубљанске општине, почетком новембра 1912. године је телеграфисао председнику београдске општине “да је срећан што је дошао велики словенски дан, којим је остварен сан његове младости”.
Револуционарно врење које је изазвао први балкански рат снажно је захватило студентску и ћачку омладину, нарочито ону која је била југословенски оријентисана, из чијих су редова стотине добровољаца ступиле у српску и црногорску војску. Забринут због учесталих прелазака припадника револуционарног покрета “Млада Босна” у Србију, поглавар Босне и Херцеговине генерал Оскар Поћорек је у својим извештајима Билинском стално подвлачио “да постоји озбиљна опасност од прелажења војних обвезника из Босне и Херцеговине у Србију, јер би се могло догодити да они, у датом случају, окрену оружје против монархије”. Корпусна команда у Сарајеву жалила се да “запенушани талас националног расположења прелази све границе”. Командант 6. пешадијског пука пуковник Плепс, у свом извештају Министарству рата, истиче “да је великосрпска агитација у срезу из кога се пук попуњава (Нови Сад) узела такве размере да он сумња у поузданост Пука”. Револуционарно врење се ширило и захватило све словенске народе у монархији. “У историји чешког народа тога доба” – пише Милада Паулова – “није било догађаја ни тренутка у којима се изражавало толико братског осећања, одушевљења и пожртвовања, скривеног у душама људи, као за време балканског рата”. Вести о првим успесима савезника изазвале су велико одушевљење у Прагу. Пред редакцијама листова, чији тираж се удвостручио, окупљале су се групе људи, док су се на Тргу Св. Вацлава вили транспаренти о Балкану.
Добровољачки покрет је такоће прешао границе југословенских земаља, јер су се лекарима и студентима медицине југословенског порекла, који су прелазили у Србију и Црну Гору да пружају помоћ рањеницима и болесницима, придружили Чеси, Словаци, Пољаци, Руси, Французи, Енглези, Швајцарци и други. Тако, на пример, чешки народ је упутио балканским савезницима (највише Црногорцима) пет екипа лекара са помоћним особљем и девет вагона санитетског материјала. На позив српског Министарства рата, у Београду је, од 24. октобра 1912. до 20. јануара 1913. године, радио истакнути чешки хирург професор Једлички са већим бројем својих асистената и лекара. Њему је била поверена Општа војна болница у Београду. У више места формирани су били одбори за прикупљање прилога за српску и црногорску војску. Само у Босни и Херцеговини, до забране њиховог рада од стране аустроугарских власти, прикупљено је 700.000 златних круна у новцу и знатно више у материјалним средствима. “Словенски клуб” у Чехословачкој прикупио је укупно 1.200.000 круна, што је у оно време представљало огромну суму.
Снажну афирмацију југословенске идеје пратили су све видљивији знаци нерасположења према Аустро-Угарској. Немачки посланик у Бечу с правом је, 18. новембра 1912. године, јављао у Берлин о великом нерасположењу југословенских народа према хабзбуршкој монархији. Нешто касније, барон Мусулин, чиновник аустроугарског Министарства иностраних послова, са жаљењем је извештавао Балплац да је у Загребу “готово нестало мржње између Срба и Хрвата, бар међу школованим светом”. Поглавара Босне и Херцеговине Оскара Поћорека нарочито је забрињавала чињеница “што је између Срба и Хрвата почела да расте жеља за мећусобним зближавањем”, па је чинио све да то спречи. У томе му је пружио пуну подршку вођа језуита у Босни Антон Пунтиган. Обраћајући се 12. новембра 1912. године уреднику “Рајхспоста” (“Reichspost”) са захтевом да упозори водеће личности Аустро-Угарске на опасност од побољшања односа измећу Срба и Хрвата, он је писао: “… Још пре две године Хрвати су гајили јаку мржњу према Србима. Али данас је сасвим друкчије. Самоубилачка политика у Хрватској, занемаривање Далмације, стално погоршавање положаја католика у Босни у корист Срба и Турака, све је то довело до ове нове појаве. Томе треба додати утицај победе у балканском рату чак и на оне који су били релативно мирни. У својој души највећи део Хрвата – а за Далматинце се може рећи сви одреда – већ се одричу Аустрије…”
Па ипак, аустроугарске власти су у почетку толерисале наведене манифестације симпатије и пријатељства према балканским савезницима, јер су се надале да ће Турска победити и да ће неповољан исход рата умирити њихове југословенске поданике. Мећутим, када су, поводом пада Солуна, 10. новембра 1912. године, у Сплиту и Шибенику приређене бурне масовне манифестације (у Сплиту је од укупно 20.000 становника у манифестацијама учествовало 8.000, а у Шибенику од укупно 11.000 становника – 5.000), које су се претвориле у демонстрације против Аустро-Угарске, јер су манифестанти, поред певања патриотских песама и клицања српској, црногорској, бугарској и грчкој војсци, извикивали и антиаустријске пароле (“Доле Аустрија”! “Доле Фрањо Јосип”! “Доле ћелава глава”! “Доле фон Дер Голц паша и пруски официри”). Бечка влада је предузела оштре репресалије: 20. новембра 1912. године смењене су општинске управе у Сплиту и Шибенику, пошто, према извештају полицијског повереника, не само што нису спречиле антиаустријске демонстрације, него су их напротив организовале, и на њихова места постављени полицијски чиновници као комесари; почела су хапшења истакнутих југословенски оријентисаних грађана; десетине Дубровчана добиле су од три до осам дана затвора само зато што су махале шеширима при одласку једног пароброда са црногорским добровољцима.
Терор и репресалије нису угушили, већ напротив довели до нове експлозије одушевљења. Тако, иа пример, поводом избијања српске војске на Јадран, босанско-херцеговачки листови “Отаџбина”, “Народ” и “Српска ријеч” објавили су 16. новембра декларацију српских посланика босанског Сабора у којој се каже: “Изјављујући братске осјећаје и своје дивљење браћи у краљевинама Србији и Црној Гори, чланови босанско-херцеговачког сабора чине овим своју свету дужност увјерени да тијем дају највјернији изражај данашњих осјећаја цијелог српског народа у Босни и Херцеговини”. Власт је ову декларацију оквалификовала као акт велеиздаје. Осам дана доцније, 24. новембра, на задарској скупштини, – којој је присуствовало 500 саборских заступника, председника општина и представника политичких партија, – донета је резолуција у којој се истиче да скупштина “изјављује балканским државама, а нарочито браћи Србима, своје дивљење, изражавајући жељу да њихове сјајне победе, извојеване витешким напорима и крвавим жртвама, буду крунисане коначним заслуженим успехом” – и додаје да су манифестације симпатија према балканским савезницима природан израз осећања народа далматинског и његових представника. Ондашња штампа, која је ажурно пратила догаћаје, назвала је ову резолуцију плебисцитом Далмације. На страницама многих листова истицан је историјски значај победа балканских савезника над Турском. “Нова ера отвара се за читав наш хрватски и српски народ без обзира на политичке границе” – писао је тих дана “Ријечки нови лист”.
Велики успеси балканских држава изазвали су, на другој страни, узнемиреност великих сила, нарочито аустро-немачког блока, којима није ишло у рачун оживотворење девизе “Балкан балканским народима”. Хабзбуршка монархија, чији је престиж био веома погођен пропашћу Турске и победама балканских савезника, изјавила је, преко свога министра иностраних послова, да не може допустити Србији излаз на јадранско приморје и да она, “ма какав буде исход ратних догаћаја, неће сматрати дефинитивним уговор о миру који балканске државе буду закључиле са Турском”. Њеном ставу одмах се придружила Немачка и Италија, а затим и енглески министар иностраних послова Едвард Греј изјавом “да велике промене на карти Европе, које су већ извршене, не могу опстати док претходно велике силе не кажу своју реч”. Француска штампа је апеловала на владу да не заборави на француске интересе у Турској и узрујано поручивала балканским државама да оне саме не могу решавати питања која имају не само балкански већ и европски значај. Док је руско јавно мнење топло поздравило победе балканских држава и национално ослобоћење Словена и Грка, царска влада, уплашена за судбину мореуза, упућивала је у Софију категоричне поруке да се заустави напредовање војске према Цариграду и да се задржи умерен став. Појавили су се и предлози да се у Цариград упуте војнопоморске снаге да би браниле руске интересе уколико Бугарска заузме турску престоницу. Чак је и влада Сједињених Америчких Држава, која је прогласила политику тзв. изолационизма, показала велику заинтересованост за судбину мореуза, заступајући империјалистичке интересе америчких монопола на Блиском истоку.
Поразом Турске Аустро-Угарска је била погоћена не само политички већ и економски, јер је њен извоз у европски део Турске износио 1911. године 100 милиона круна. Поставило се питање турских дугова и железничких друштава у којима је добрим делом учествовао аустријски капитал. И излазак Србије на Јадранско море погаћао је економске, политичке и стратегијске интересе Двојне Монархије, па се она томе одлучно супротставила, мобилишући значајан део оружаних снага и према Србији и према Русији. Манифестације симпатија према балканским савезницима и снажно револуционарно врење у југословенским земљама под Аустро-Угарском још више су учврстили владајуће бечке кругове у уверењу да је југословенско питање нераздвојно повезано са српским питањем и да се оно може решити једино увлачењем Србије у царинску унију са Аустро-Угарском, или, уколико то не успе, њеном ликвидацијом и припајањем Монархији. Због тога су се ужурбано припремали за агресију. Аустроугарски посланици по европским престоницама нису бирали средства да наћу оправдање за такав корак. Штампа није презала ни од најгрубљих фалсификата. У том погледу је по својој монструозности нарочито карактеристична афера аустријског конзула у Призрену Прохаске, монтирана с циљем да се становништво психолошки припреми за рат. Пошто нису имале поверења у верност војника словенских народности у агресији против Србије, аустроугарске војне власти су током новембра предузеле преформирање трупа дуж српске границе, мешајући Словене са Аустријанцима и Маћарима. До 24. новембра нарећена је попуна темишварског, загребачког, сарајевског и дубровачког корпуса. Војни маневри већег обима непрекидно су извоћени. Породице аустроугарских чиновника добиле су нарећење да напусте погранична насељена места. У аустроугарском генералштабу је поново разматрана идеја о кријумчарењу у Албанију већих количина оружја немачког порекла, ради организовања побуне албанског народа у позадини српске војске. Дуж Саве и Дунава постављене су мине, а монитори су свакодневно изводили демонстрације пред српском престоницом, осветљавали је ракетама и пуцали преко ње из топова и митраљепза. Аустроугарски посланици у Петрограду, Београду и Цетињу добили су упутства да се припреме за објаву рата.
Агресивну политику Беча према Србији подржавали су немачки империјалисти. Виљем II је сматрао да је управо наступио погодан тренутак за распаљивање светског ратног пожара. Он је говорио: “Зашто би се ми противили наступању рата? Зар само ради тога да би дозволили Русији да се припреми за њега? Не! Нека рат отпочне сада, када Русија, Француска и Енглеска нису још спремне за њега”. У разговору са надвојводом Францом Фердинандом, крајем новембра, Виљем је изјавио “да у српском питању нема одступања” и да се он неће устручавати, ако затреба, да изазове рат европског размера. После овога састанка Фердинанд је, почетком децембра, поднео на потпис цару Фрањи Јосипу текст ултиматума који је требало поднети Србији. Седмог децембра враћен је на положај начелника генералштаба Конрад фон Хецендорф, творац свих ратних плапова против Србије. У исто време, немачки канцелар је изјавио у Рајхстагу да је Немачка иза Аустро-Угарске, и да ће она, верна својим савезничким обавезама, иступити на њеној страни. Социјалдемократски посланик у Рајхстагу Асдербур назвао је ову изјаву “бланко пуномоћјем Аустрији”.
Међутим, уједињени балкански народи били су велика сила и њихово компактно приступање Антанти пореметило би општи однос снага у Европи на штету Тројног савеза. Поред тога, енглеска влада је ставила до знања Немачкој “да неће остати неутрална уколико доће до европског рата уз учешће Немачке и Француске”. Италија је, у улози савезника Аустро-Угарске и Немачке, испољила видљиве знаке колебања и несигурности. Док је румунски краљ Карол изразио спремност да Аустрији стави на располагање 15 дивизија у случају рата са Русијом, румунска влада се томе одлучно супротставила. Успон ослободилачког покрета словенских народа у Аустро-Угарској такође је утицао на Немачку агресивну политику. Због свега тога, империјалистички берлински кругови су у јесен 1912. године саветовали Аустро-Угарску да не напада Србију пре него што разбије Балкански савез, указујући јој у исто време на пукотине које су се почеле јављати у том савезу. То се врло јасно види из писма које је начелник немачког генералштаба Молтке упутио Конраду фон Хецендорфу, 10. фебруара 1913. године: “Савез балканских држава, који је настао из заједничких интереса, носи у себи клице распада, које ће избити чим буде изнућен мир са Турском и када се буде делио ратни плен. Овде се, изгледа, отвара срећна шанса за сарадњу Аустрије с Бугарском… Ако се Бугари буду непријатељски односили према Србима, онда би Аустрија имала пуну слободу акције према Русији. Ово гледиште налаже да се добро размисли да ли је препоручљиво да Аустрија крене против Србије док је Балкански савез чврст”. Молтке је сматрао “да пре или касније мора доћи до европског рата у коме би се, у крајњој линији, радило о борби између германства и словенства”, па је, радећи на немачким ратним плановима, настојао да у предстојећем рату са Русијом на време осујети појаву трећег, балканског, фронта, који би довео и до рата са Француском. Схвативши сву озбиљност упозорења Немачких војних стручњака, аустроугарска влада је пристала да се, “ради усаглашавања погледа великих сила на резултате ликвидације рата” на Балкану, сазове конференција амбасадора која би заседала у Лондону упоредо са мировном конференцијом зараћених земаља, посебно подвлачећи да аустроугарски амбасадор, ни под којим околностима, “неће учествовати у дискусијама које би тежиле да остваре територијално ширење Србије до Јадрана”.
Конференција амбасадора је већ на првој седници, 17. децембра 1912. године, на предлог Аустро-Угарске, донела одлуку о стварању аутономне Албаније под даљим суверенитетом или сизеренством султана и под контролом шест великих сила, иако су још 28. новембра албански прваци прогласили у Валони оснивање нове државе и мандат за састав владе поверили Исмаилу Кемал-беју. Одлуком о стварању аутономне Албаније, велике силе су ставиле до знања да ће оне водити главну реч у свођењу резултата балканског рата: “из надлежности мировне конференције била су изузета управо она питања која су представљала суштину преговора зараћених страна о миру, нарочито што се тиче територијалних захтева Србије и Црне Горе”; а у вези са српским изласком на Јадранско море одлучено је да ће се Србији “дати трговачки излаз на море преко једне слободне и неутралне албанске луке, која ће бити повезана једном мећународном железничком пругом под европском контролом и под заштитом једног мећународног полицијског одреда, са обезбећеним слободним транзитом свих роба нецарињених, укључујући ту и војни материјал”. Одмах после доношења ове одлуке, Аустро-Угарска је захтевала да српске трупе напусте Албанију. Пошто се уверила да не може рачунати на војну подршку Антанте, српска влада је изјавила да ће, по закључењу мира, повући своју војску са албанског приморја, изражавајући наду да ће велике силе умети да оцене жртве које је Србија учинила у циљу очувања европског мира.
Као што је Конференција амбасадора у Лондону имала да решава политичка и територијална питања произашла из балканског рата, тако је Мећународна финансијска комисија, која је имала да заседа у Паризу, требало “да помири супротне претензије зараћених страна и да у исто време заштити интересе великих сила”. Балканске државе добиле су само саветодавно право гласа. Велике силе су се брзо сложиле да балканским савезницима одбију свако право на тражење ратне одштете, а неке од њих, у првом реду Француска, упорно су настојале да балканске земље приме на себе део отоманског дуга, како би на тај начин обезбедиле наплату својих акција у томе дугу.
Аустро-Угарска је на Лондонској конференцији покренула питање о стварању албанске државе и настојала да њене границе прошири што је могуће више на исток, не зато што је желела стварну независност албанском народу, већ стога што се сматрала природним наследником Турске у овој области. Аустроугарска теза о аутономној Албанији настала је на непомирљивим супротностима измећу Аустро-Угарске и Италије око превласти у овом делу Балкана. Пошто се њихове претензије на Албанију никако нису могле усагласити, посредством Немачке постигнут је 4. новембра 1912. године споразум “да аутономни развој Албаније најбоље одговара интересима Аустро-Угарске и Италије и споразумима који су закључени међу њима”. У ствари, тиме је Аустро-Угарска хтела да Пресече Србији излаз на Јадранско море, одврати њену пажњу од југословенских Земаља под хабзбуршком монархијом и изазове распад Балканског савеза, лукаво гурајући Србију према Егејском мору. Саопштавајући 10. новембра 1912. године Николи Пашићу одлуку своје владе “да не може дозволити Србији излаз на Јадранско море преко подручја насељеног Албанцима”, аустроугарски посланик у Београду Угрон је изјавио да ће Двојна Монархија помоћи Србији да добије излаз на Егејско море или на Јадран – у Далмацији. Цена прве могућности била је директан сукоб са Бугарском и Грчком, односно разбијање Балканског савеза, а друге – царинска унија са Аустро-Угарском, тј. губљење економске, а тиме и политичке независности.
Неколико дана доцније, преко свога посланика у Цетињу барона Гизла, Берхтолд је ставио до знања краљу Николи да аустроугарска влада задржава Љеш и Медову за аутономну Албанију, иако неће ометати војне операције против ове две луке, и понудио му Скадар, под условом да уступи Аустро-Угарској један део Ловћена “као најмањи доказ будуће пријатељске политике”, као и да ступи у царинску унију са Аустро-Угарском. Црна Гора се, дакле, имала у економском и политичком погледу потпуно потчинити Аустро-Угарској и послужити јој као прелазно подручје за Албанију, преко кога би њена железница била повезана са албанском. Барон Гизл је 21. новембра 1912. године добио упутство од Берхтолда да упозори краља Николу и престолонаследника Данила да српски коридор до мора преко северне Албаније не би био у интересу Црне Горе “јер би она тиме за увек била одсечена према југу”. Ово није био ни први ни последњи покушај аустро-немачке дипломатије да раздвоји Србију и Црну Гору пре отпочињања војне агресије на Балкан. Међутим, као што смо видели, главна јој је пажња била концентрисана у Софији на разбијању српско-бугарског савеза.
Дипломатија Тројног споразума, а нарочито руска, настојала је да очува и учврсти Балкански савез, како би га искористила у предстојећем оружаном сукобу са Тројним савезом. Зато се она, чим је обавештена о великим победама балканских савезника, одрекла политике status quo-а на Балкану, признала њихове територијалне тековине и подржавала их на Конференцији амбасадора у Лондону. Непосредно после првих великих победа балканских савезника, у енглеској штампи су се појавила мишљења да више нема повратка на старо и да ће Европа најпаметније поступити ако допусти балканским народима да располажу земљиштем које су задобили. Тим схватањима убрзо се придружио и председник енглеске владе гроф Асквит изјавом “да се победницима не смеју одузети плодови који су их тако скупо стали”. Сазонов је већ 30. октобра рекао српском посланику у Петрограду да се искрено радује победама Балканског савеза које су из темеља уздрмале status quo и да ће Русија радити на томе да доће до територијалних измена на Балкану, иако Француска и Енглеска нису за то расположене. И заиста, Сазонов је сутрадан писао руским политичким представницима у иностранству да је Турска, одговарајући негативно на захтев великих сила да саме узму у своје руке спровоћење реформи, потпуно обеснажила и први део њихове изјаве о неприкосновености територијалног status quo-а, додајући да се, у случају његовог нарушавања, енергично придржавају принципа “незаинтересованости великих држава за територијално увећавање као и принципа равнотеже у компензацијама мећу балканским државама на основу уговора који су претходили њиховом савезу”.
Истога дана Француска је иступила са предлогом да велике силе посредују измећу зараћених страна и да том задатку приступе у смислу пуне незаинтересованости. Енглеска и Русија су се сагласиле са овим предлогом. Аустро-Угарска је, међутим, повољно примила предлог о посредовању, али је одбацила формулу о незаинтересованости, да би се и даље могла мешати у балканско питање. Пошто се њихова предвићања о победи Турске нису остварила и пошто је територијални status quo на Балкану постао неодржив, Аустро-Угарска и Немачка су на Лондонској конференцији упорно настојале да умање победе балканских савезника, а нарочито Србије, односећи се према њиховим захтевима са мржњом и презрењем. О томе Поенкаре у својим мемоарима пише да је доктрина аустро-немачке дипломатије: “Презирање малих народа који су били непотребне и паразитне творевине, које велике силе имају право да подчине или збришу!”
Силе Тројног споразума су се друкчије односиле према Балканском савезу. Русија је у почетку упорно подржавала српски захтев за излазак на Јадранско море. Мећутим, када је Енглеска стала на гледиште да Србија има право да тражи задовољење својих економских интереса на Јадранском мору без територијалних претензија, а Француска изјавила да због тога питања не треба допустити нове конфликте и индиректно ставила до знања српској влади да неће ратовати чак ни ако Аустро-Угарска нападне Србију, – Русија је била присиљена да одустане од те подршке, стављајући врло одрећено до знања српској влади да у својим захтевима може рачунати само на дипломатску помоћ Русије. У другим питањима Русија и Француска су и даље пружале помоћ и подршку балканским савезницима.
Охрабрени подршком Аустро-Угарске и Немачке, као и појавом првих несугласица у Балканском савезу, турски делегати на мировној конференцији одбацили су захтев делегата балканских савезника за добијање свих територија западно од линије Мидија-Родосто, са острвима у Белом мору, и тражили једренску Тракију, Крит и нека друга стратегијски важна острва у Егејском мору.
Пошто су у раду мировне конференције настале тешкоће због непопустљивости турске делегације, аустро-немачка дипломатија је почела да ради на турско-бугарском зближењу, наговарајући обе стране да тајно закључе сепаратан мир и војни савез, с циљем да заоштри несугласице у Балканском савезу. Германофилски кругови у Бугарској, са Фердинандом Кобургом на челу, прихватили су ове сугестије, пошто су њихови планови о “Великој Бугарској” били пропали, и отпочели испитивање терена за закључење сепаратног мира и савеза с Турском. У томе циљу Фердинанд је упутио у Цариград свог изасланика Калчева. Овај је имао неколико сусрета са великим везиром Кемал-пашом. Преговори су, мећутим, изненада прекинути, јер је руски посланик обавестио турску владу да Калчев иступа само у своје име и да је дошао у Цариград без икаквог овлаштења, што је нешто касније и Гешов потврдио. Тајна мисија Калчева уверила је турске владајуће кругове да у Бугарској постоји сепаратистичка струја која се ефикасно може искористити за разбијање Балканског савеза, и истовремено их охрабрила да буду непопустљиви према захтевима балканских савезника.
Када су мировни преговори дошли у ћорсокак због питања о уступању Једрена и острва у Егејском мору, руска влада је концентрисала војску на кавкаској граници и запретила да ће се војне операције неизбежно наставити и да руска неутралност може доћи у питање уколико Турска не закључи мир под условом да граница иде јужно од Једрена. У исто време је и Аустро-Угарска подржала захтеве Бугарске у погледу Једрена, у настојању да је привуче на страну Тројног савеза. Тако су две највеће супарнице око Балкана, Русија и Аустро-Угарска, тежећи супротним циљевима, заузеле исти став, што је омогућило заједнички корак великих сила у Цариграду.
Седамнаестог јануара 1913. године амбасадори шест великих сила поднели су Порти колективну ноту у којој се истиче да велике силе “сматрају за дужност да скрену пажњу турској влади на озбиљну одговорност којој би се изложила ако би осујетила успостављање мира и одбила да прихвати савет великих сила. У случају да услед настављања рата чак и (турска) престоница буде угрожена и операције се пренесу у азијске покрајине империје, турска влада ће то морати да припише само својој упорности”. На крају ноте саветује се Порти да у интересу европског мира уступи Једрене балканским савезницима и препусти великим силама да одлуче о судбини острва у Егејском мору. Тиме су и службено биле признате територијалне тековине Балканског савеза, који је славио крупну победу јер је ушао у рат под претњом великих сила да територијалних промена на Балкану неће бити без обзира на исход рата.
После разматрања војне, политичке и економске ситуације, турска влада је 22. јануара одлучила да прими савет великих сила. Мећутим, не желећи смиривање балканске кризе на штету Тројног савеза, аустро-немачка дипломатија је подстакла младотурке да изврше преврат и спрече потписивање мира. Двадесет трећег јануара Енвер-беј са око 200 младотурака продро је у Порту, присилио Намил-пашу да поднесе оставку и принудио султана да за великог везира именује Махмуд Шефкет-пашу. Државни удар је имао за циљ да учини крај проенглеској владавини у Цариграду и да доведе на власт младотурску прогерманску владу, која је изјавила “да не жели продужење рата, али да ће Једрене задржати или пропасти”. Мећутим, у одговору великим силама она је истакла да је спремна да им препусти “одлуку у погледу оног дела Једрена који се налази на десној обали реке Марице, с тим да њој остане део града који се налази на левој обали, где се налазе џамије, гробнице и остали турски историјски и верски споменици”, одлучно одбивши да уступи острва у Егејском мору, са мотивацијом да су она острва која се налазе у непосредној близини мореуза неопходна за заштиту Цариграда, а да остала чине нераздвојени део турских азијских области и бедем безбедности Мале Азије. То је значило одбацивање мировних Преговора и настављање рата. Седам дана после цариградског државног удара, а пре званичног одговора турске владе делегати балканских земаља су, преко отправника послова српског посланства у Лондону Грујића, предали Турској отказ свих даљих преговора о миру. Тако је почела друга етапа балканског рата.