Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
После потписивања Лондонског мировног уговора одиоси измећу балканских савезника брзо су се погоршавали. Сви напори дипломатије Тројног споразума да се побољша клима у међусавезничким односима и припреми терен за мирољубиво решавање балканске кризе били су узалудни. Два дана после пријема телеграма руског императора, у који је руска дипломатија полагала велике наде, Пашић је циркуларном депешом упозорио велике силе да
“Србија не може пристати да после таквих сјајних победа и толиких жртава добије границе које ће је ставити у зависности од Бугарске” и истакао да су “духови и на једној и на другој страни јако раздражени и да могу настати нежељени догаћаји ако бугарска војска продужи прелазити демаркациону линију”. Сутрадан, 11. јуна, престолонаследник Александар дао је изјаву бечком “Цајту” да “он неће никада ступити на престо ако Србија уступи Бугарској ма и једну стопу земље коју је српска војска освојила”. У исто време српска влада се обратила бугарској влади са предлогом да и једна и друга страна, одмах и истовремено, сведу своје трупе на једну четвртину њихове јачине, како би се, наводно, избегла могућност судара на граници и добило довољно времена за мирољубиво решење спора. Избегавајући да прихвати руску арбитражу због страховања да би она била више наклоњена Бугарској, она је инсистирала да се што пре у Петрограду састану четири балканска министра-председника; а уколико се на томе састану не постигне споразум, треба на новој широј основи врховном арбитру поверити решење спора измећу Бугарске с једне и Србије, Грчке и Црне Горе с друге стране. Када су, 13. јуна, посланици великих сила учинили заједнички демарш у Београду захтевајући да се хитно приступи безусловној демобилизацији војске и на тај начин олакша акција за мирољубиво решавање свих спорова мећу савезницима, Пашић је изјавио да је српска влада већ предала бугарској влади ноту којом предлаже да и једна и друга влада, као први ефикасан корак на путу мирољубивог решавања спора, одмах приступе своћењу својих војних ефектива на једну четвртину дотадашње јачине и нагласио: “Ми нећемо бити агресори, али ако нас Бугари нападну бранићемо се”. С обзиром на то да су њене трупе држале сву територију коју је она тражила, српска влада је сматрала да би све војностратегијске предности евентуалног превентивног рата против Бугарске биле анулиране губицима на политичком плану, па је одбацила све предлоге који су јој у томе смислу чињени од стране војних кругова.
Бугарска влада је изјавила да прихвата српски предлог о неодложној демобилизацији, али под условом да у Вардарској Македонији, поред српских, буду присутне и бугарске трупе, а у исто време, на српску вербалну ноту од 26. маја, одговорила најенергичнијим устајањем “против сваке замисли било да се ревидира савезнички уговор, било да се преиначи подела заузетих области измећу Србије и Бугарске која би се косила са одредбама поменутог Уговора, било да се допусти да у тој подели учествују остали савезници, Грчка и Црна Гора”. Насупрот српском захтеву да се прво изврши ревизија уговора па тек онда да се приступи арбитражном решавању спора, бугарска влада је упорно инсистирала на стриктној примени 2. члана Тајног додатка и само под тим условима прихватала руску арбитражу.
Не губећи још увек наду у могућност избегавања оружаног сукоба, руска дипломатија је тражила основу за споразум. Она је упорно инсистирала да савезнички премијери дођу у Петроград и прихвате руску арбитражу, и то једновремено о питању српско-бугарског и грчко-бугарског спора, не дајући при томе никаква обећања ни једној ни другој страни. Пошто је усвојила гледиште српске владе о једновременом и заједничком решавању српско-бугарског и Грчко-бугарског спора, руска влада је 18. јуна упорно захтевала да српска влада званично изјави: “Пашић пристаје да доће у Петроград да преговара и о питању уговором предвићене арбитраже, и нада се да ће ти преговори довести до остварења руског арбитражног разматрања српско-бугарског спора”. Истога дана руска влада је телеграфисала у Софију председнику бугарске владе Стојану Даневу да што пре крене у Петроград, стављајући му до знања “да се царска влада строго придржава свога гледишта: да је арбитража неопходна пошто је предвићена Уговором и на основу самог Уговора”, као и да ће “по доласку премијера у Петроград Пашић бити суочен са неопходношћу да и формално прихвати арбитражу”. Овим се, као што се види, наговештавало да ће се арбитража извршити на основу уговора, што је имало за циљ да се Данев приволи да доће у Петроград.
Српски владајући кругови су притисак руске владе да се безусловно прими арбитража оценили као знак “да се Русија нагиње према Бугарској и да је наклоњена бугарском гледишту”, па су упорно избегавали да арбитражу приме без резерве. Сазонов је, мећутим, 20. јуна упозорио Београд да “подаци, примљени из разних извора, говоре о све већем врењу у бугарској војсци у прилог неодложног рата или демобилизације” и да, уколико „Србија не прихвати безусловну арбитражу Русије, попут Бугарске, бугарска влада не жели да чека и до пројектоваиог састанка премијера овде (у Петрограду) неће доћи”. У поруци је наглашено да Србија треба да се сагласи са арбитражом без икаквих услова, јер руска влада не би могла извршити улогу арбитра ако није сигурна да ће се обе стране без резерве покорити њеним одлукама.
Одговор и бугарске и српске владе био је негативан. Бугарски министарски савет је 19. јуна условио одлазак свога председника у Петрограду алтернативом: “или званични пристанак Србије на врховну арбитражу Русије на основу уговора и у његовим оквирима, или дозвола Србије за успостављање бугарских гарнизона у повардарској Македонији”. Овакви бугарски услови били су нереални и практично неостварљиви, па је руска влада изјавила да “не може и неће примити на себе да такав предлог подржи у Београду”. Српска влада је званично одговорила да не може примити арбитражу на основу уговора, иако је у принципу прима. Мећутим, Пашић је руском посланику Хартвигу изјавио “да неслагања у садашњим назорима у погледу уговора не представљају, према схватању српске владе, препреку да са захвалношћу прихвати позив да упути свога председника у Петроград и изнесе своје неслагање с Бугарима на арбитражно решење”, па је руска влада стекла утисак да је Београд склон попуштању. Зато је она 21. јуна затражила од српске и бугарске владе да јој у року од четири дана доставе меморандум са исцрпно изложеним доказима у прилог њихових захтева, уверавајући их да ће своју одлуку донети на основу свих чињеница “које се односе на уговор, на његово тумачење, на узајамне обавезе и на њихово извршење од стране обеју страна”, наглашавајући при томе да ће се упоредо са српско-бугарским решавати и грчко-бугарски спор. Дан раније Сазонов је замолио француског министра иностраних послова Пижона “да изврши енергичан притисак, с једне стране, у Софији – у циљу прекида одуговлачења бугарске владе са одговором на позив који је био упућен њеном министру председнику да доће у Петроград – и, с друге стране, у Београду, да би се добио јасан и прецизан одговор који би гласио да се Србија без резерве покорава арбитражи Русије”. Слична молба је упућена и енглеској влади.
Српска влада је 21. јуна уручила бугарској влади своју последњу ноту, у којој се залаже за хитну и безусловну демобилизацију, за конференцију четворице балканских премијера у Петрограду и за руску арбитражу, на новој и широј основи, о свим спорним питањима. Истога дана руски посланик у Београду је затражио да српска влада јасно и одрећено изјави свој пристанак на арбитражу. Уверивши се да је руска арбитража једина алтернатива мећусавезничком рату, Пашић је био спреман да је прими без икакве резерве. Мећутим, 21 јуна, на седници министарског савета, под краљевим председништвом, неки министри су пружили снажан отпор, сматрајући да би прихватање арбитраже представљало највећи ризик, јер руска влада није пружала никакве гаранције да ће водити рачуна о српским захтевима. Министар правосућа и министар војске, у знак протеста, поднели су оставку. И митрополит Димитрије је саветовао Пашићу да не иде у Петроград, јер ће, наводно, руска арбитража бити наклоњена Бугарској. Управо у то време, на молбу руске владе, и енглеска и француска дипломатија су извршиле снажан притисак на српску владу да “у циљу избегавања рата прихвати (руску) арбитражу изричито и без резерви”. На другој седници министарског савета, 22. јуна, Пашић је настојао да превагну умеренија гледишта, али му је неколико министара поново оштро пребацивало да рћаво штити српске интересе и да сувише попушта Бугарској. Пошто се и краљ Петар изјаснио против прихватања безусловне руске арбитраже, Пашић је поднео оставку свога кабинета, коју краљ, на упорно инснстирање Хартвига, није прихватио. Министарска криза трајала је неколико дана, све док није усвојено гледиште већине да се руска арбитража прими без икакве резерве. Међутим, и поред тога што је министарска криза још трајала, Пашић је 23. јуна обавестио руског посланика Хартвига “да се већ ради на припреми меморандума”, да ће министарска криза бити вероватно окончана до 26. јуна, када ће му бити уручен меморандум српске владе.
Унутрашњим тешкоћама у Србији око прихватања неограничене руске арбитраже придружиле су се и спољнополитичке тешкоће. Уговором о савезу Србија и Грчка су се обавезале да солидарно бране заједничку српско-грчку границу на десној обали реке Вардара, па је, према томе, српска влада била обавезна да свој одговор на позив руске владе усагласи са ставом грчке владе. Када је најзад, 27. јуна, влада усвојила гледиште да треба примити руску арбитражу без икаквих услова, Пашић је о томе обавестио грчку владу, достављајући јој на увид нацрт српског одговора који у целини гласи: “Достављајући вам тражени мемоар у коме је детаљно изложено српско гледиште на садашњи спор који дели балканске савезнике, част ми је известити вас, да Србија прима са захвалношћу позив у Петроград и арбитражу без резерве, пошто је добила уверење од руске владе да се неће приступити тој арбитражи пре него се истовремено грчко-бугарски спор упути истим правцем”. Грчка влада се, међутим, није сложила са наведеним одговором српске владе, јер је сматрала да он садржи “пуну абдикацију Србије у руке арбитра” и да у себи носи велику опасност за животне интересе како Србије тако и Грчке уколико се претходно не добију гаранције да се извесна граница неће прећи. У исто време она ју је обавестила да је, одговарајући на позив Русије, изјавила да не признаје важност српско-бугарског уговора и саветовала јој да не одбија арбитражу, али да постави своје услове, јер ће “после донесене пресуде бити доцкан за повратак”.
Грчка влада је сматрала да ће, уколико Србија и Грчка истрају у свом ставу, “Бугарска морати да га прихвати или да угази у рат као нападач”‘. Пошто је српска влада и даље инсистирала на прихватању безусловне руске арбитраже, грчка влада јој је 28. јуна ставила до знања да она “иако је говорила о арбитражи, никада није дала разумети да би примила арбитражу саме Русије” и да, због тога, “она не жели да се у Петрограду сматра као да само по себи излази да Грчка усваја арбитражу коју Србија у свом пројекту одговора мора да прими”. Том приликом грчка влада је истакла да би она, у циљу олакшања тешког положаја Србије, прихватила одвојене арбитраже; поред руске, која би решавала српско-бугарски спор, да истовремено, али одвојено, ради и друга арбитража, која би решавала грчко-бугарски спор. Она је, при томе, мислила на заједничку арбитражу Русије и Немачке и у томе правцу предузела извесне кораке. Француска влада се одмах изјаснила против такве арбитраже сматрајући “да би арбитража шест великих сила била далеко погоднија”. Руској влади није одговарала оваква арбитража, због тога што би се, у томе случају, у арбитражном суду нашла и Аустро-Угарска, па је и даље настојала да се сва спорна питања мећу савезницима реше јединственом арбитражом. Све те спољнополитичке тешкоће ницу могле бити савладане у кратком временском року, а српским владајућим круговима, као што смо видели, било је нарочито стало да у свим питањима спора са Бугарском иступају јединствено са Грцима.
На неочекивано велике тешкоће српска влада је наишла у Народној скупштини. Док је 26. јуна изгледало да ће владина декларација о прихватању безусловне арбитраже проћи без већег отпора, сутрадан су се на скупштинској седници појавиле озбиљне тешкоће. Све странке, па чак и фракција старих радикала, засуле су председника владе интерпелацијама. Нарочито су се у својој непомирљивости истицали либерали, који су упорно понављали: “Ни стопе Бугарима!” Посебан и најтежи проблем представљала је војска, односно ратоборно и шовинистички настројен део официрског кора, који је био одлучно против ма каквих уступака Бугарима и вршио велики притисак на владу да истраје у свом захтеву за ревизију уговора. Због свих тих тешкоћа излагање владине декларације у Скупштини одложено је за 30. јун. У мећувремену, на вест о унутрашњој кризи у Србији, дошло је, вероватно по наговору дипломатије Тројног споразума, до претеће изјаве румунске владе да ће Румунија, уколико српска влада одбије да се потчини добронамерним саветима Русије, чим утврди да је Србија агресор, према њој заузети непријатељски став. Ова изјава је донекле обесхрабрила ратоборно расположене кругове (Пашић је о овоме одмах обавестио Врховну команду, одакле је вршен снажан притисак на владу) и олакшала положај владе у Скупштини, али је, с друге стране, ставила владу у неизвесност у погледу стварних намера румунске владе у случају мећусавезничког рата. Због тога је Никола Пашић, и поред учесталих протеста из земље и иностранства, наставио преговоре са Турском све дотле док се дефинитивно није уверио да ће Румунија бити на страни Србије.
У још тежој ситуацији налазила се бугарска влада. После пријема последње српске ноте и захтева руске владе да јој бугарска влада у року од четири дана достави меморандум са исцрпно образложеним својим захтевима, у Софији је 21. јуна одржана седница министарског савета у крајње наелектрисаној атмоефери. Уочи тога дана Данев је примио саопштење руске владе у коме се каже: “Ако бугарска влада жели мирно решење спора са савезницима, за то има једино средство: састанак балканских министара председника, који су позвани у Петроград, што су примили сви сем Бугара. Уговорена арбитража оствариће се овде, пошто се донесе одлука о демобилизацији и другим питањима”. Данев је енергично одбио да прими руску арбитражу пре него се од Србије добију гаранције да ће прихватити уговорену арбитражу и заједничку окупацију Македоније, истичући: ако то у Петрограду не схвате, “онда значи да је руска политика или преко сваке мере лакомислена или неопростиво слаба.” Истога дана генерал Савов је из штаба Врховне команде упозорио председника владе Данева: “Сматрам да ми је дужност да подсетим министарски савет да у понедељак истиче рок од десст дана који сам дао политици да реши проблем: рат или демобилизација”. Сутрадан, 22. јуна, на седници крунског савета, која је одржана у Варни под председништвом краља Фердинанда, Савов је запретио да ће поднети оставку уколико влада не поднесе Србији ултиматум да у року од 48 часова евакуише своје снаге из оног дела Македоније који је по уговору припао Бугарској; уколико би одговор српсксе владе био негативан, нека бугарске трупе, без објаве рата, пређу у наступање и заузму спорне области.” Крунски савет није усвојио овај предлог, већ је донео одлуку: замолити рускога цара да, у својству арбитра, у року од 7 дана, донесе мериторну одлуку на основу српско-бугарског уговора; уколико он не донесе одлуку у предвиђеном року, отпочети ратне операције. Истога дана увече бугарска влада је врло хитно саопштила Петрограду да се “обраћа врховном арбитру са најучтивијом молбом да донесе своју одлуку у најкраћем могућем року, и то не касније од 8 дана. Бугарска при томе очекује да ће се арбитража спровести на основу и у оквиру српско-бугарског уговора и његових прилога”. Избегавајући да се изјасни о ултимативно постављеном року руска влада је сутрадан, 23. јуна, одговорила да је означен рок за подношење меморандума, што значи да преузима права и дужности арбитра. Истога дана руски посланик у Софији Некљудов саопштио је председнику Даневу да ће Русија сматрати неостварљивом молбу бугарске владе за доношење арбитражне одлуке у одрећеном року и да се та одлука неће донети док се и у питању грчко-бугарског спора не добије пристанак на арбитражу. Фердинанд Кобург и његови најближи сарадници били су одлучно против одгађања рока за доношење арбитражне одлуке, као и против повезивања српско-бугарског са грчко-бугарским спором. Као што смо видели, он је још у јуну 1912. године обећао Бечу и Берлину да ће се Бугарска, пошто се уједини са Македонијом и Тракијом, обрачунати са Србијом и прићи Тројном савезу, па је, с обзиром на непопуларност овакве политике у бугарском народу, упорно настојао да овај свој план оствари помоћу русофилског кабинета. Под његовим притиском Данев је 24. јуна обавестио руску владу да је принуђен да обустави свако даље преговарање и опозове бугарског посланика у Београду Тошева.
У таквој ситуацији аустроугарска дипломатија је предузела нове кораке да би онемогућила последње покушаје мирољубивог решавања спорова мећу савезницима и подстакла бугарску владу на агресију против Србије и Грчке. На састанку са грофом Берхтолдом 6. јуна 1913. године начелник генералштаба Конрад фон Хецендорф поново је упорно заступао гледиште “да је преко потребно да се вероватни ратни сукоб измећу Србије и Бугарске искористи за темељно решавање српског питања”. Иако је веровао да се Румунија неће активно ангажовати против Бугарске, Берхтолд је у њеном колебљивом држању видео “највећу сметњу за Монархију да у случају евентуалног рата измећу Србије и Бугарске ступи у акцију у корист ове последње”. Међутим, на новом састанку, који је одржан 21. јуна, Берхтолд и Конрад су направили акциони план који је предвићао оружану интервенцију Аустро-Угарске против Србије уколико Бугарска буде слабија, без обзира на држање Русије. У исто време бугарској влади је сасвим одрећено стављено до знања: у предстојећем мећусавезничком рату може рачунати на активну помоћ Аустро-Угарске уколико учини Румунији такве територијалне концесије које ће омогућити споразум са њом. Наиме, истога дана када је Данев запретио опозивањем бугарског посланика у Београду, Берхтолд је издао телеграфски налог посланику у Софији Тарповском да саопшти министру-председнику Даневу да би, “с обзиром на отворено непријатељско држање Србије према хабзбуршкој монархији, даље материјално и морално јачање Србије на рачун Бугарске било потпуно противно нашим интересима” и да, због тога, у евентуалном рату са Србијом и Грчком, “Бугарска може рачунати не само на наше симпатије него и на нашу активну помоћ”. Као противуслугу Берхтолд је тражио “да се Бугарска покаже предусретљива према румунским жељама и да за румунску неутралност понуди такве компензације које ће нам омогућити да у Букурешту с правом иступимо за споразум на овој бази”. Упоредо с тим молио је немачку владу да у Букурешту енергично иступи у прилог бугарско-румунског споразума, што је ова одбила, пошто је стајала на становишту да је сасвим свеједно која ће балканска држава изаћи из рата као победилац а која као побеђена, због тога што се самим актом мећусавезничког рата постиже основни циљ њене балканске политике – разбијање Балканског савеза.
Уверивши се да су односи између балканских савезника толико затегнути да рат може избити сваког часа, немачка дипломатија је почела да ради на његовом органичавању на Балкан, па је 27. јуна саопштила руској влади да би било добро да велике силе постигну споразум о његовом локализовању. Француска и енглеска дипломатија, упоредо са напорима да се спречи рат, такоће су повеле акцију за његово локализовање. За време посете председника Републике Француске Поенкареа Лондону, од 24. до 27. јуна, две владе су се споразумеле: уколико доће до међусавезничког рата, треба учииити све да се он локализује. Да би спречиле евентуално уплитање Аустро-Угарске у нови рат на Балкану, две владе су се, такоће, сложиле да енглески министар иностраних послова Едвард Греј предложи конференцији амбасадора у Лондону да у име шест великих сила изјави: “Прво, да ће одлуке које амбасадори заједнички донесу бити у потпуности подржане и поштоване, и друго, да ће се силе обавезати да не ингервенишу међу зараћеним странама”. На крају је истакнута пуна солидарност “срдачне Антанте” констатацијом “да је јединство двеју земаља тешње него икада и да ће се оно у случају потребе манифестовати са пуном ефикасношћу”. Руска дипломатија је прихватила дискусију о локализацији рата, али је и даље чинила покушаје да га спречи. Аустроугарска дипломатија и даље је радила на румунско-бугарском споразуму. Последњи безуспешни покушај у том правцу Бертхолд је учинио 5. јула, када је Румунија већ била извршила мобилизацију.
Одлуку бугарске владе о опозивању свога посланика из Београда – руска влада је схватила као објаву рата. То се јасно види из изјаве коју је Сазонов 25. јуна дао бугарском посланику у Петрограду Бобчеву: “Ваше саопштење ме не изненаћује. Ви слушате савет Аустрије. Слободни сте. На тај начин Срби са својом глупошћу, ви пак са својом некоректношћу према Русији и Словенству срљате у пропаст. Ми смо извршили своју дужност. Руски император није очекивао ултимативан рок за доношење решења о бугарско-српском спору. Он је, међутим, намеравао да испуни своју тешку обавезу. Сада пак, после ваше изјаве, дајем вам нашу: не очекујте ништа од нас, и заборавите да постоји нека наша обавеза на основу уговора из 1902. године”.
Оштро реаговање руске владе, а нарочито претња да ће дефинитиврш поништити уговор из 1902. године учинили су у Софији снажан утисак. Будући да се, и поред свих настојања Аустро-Угарске, никако није могла споразумети са Румунијом, чак ни о њеној благонаклоној неутралности, бугарска влада је почела да се колеба и попушта притиску. Њен посланик у Петрограду изјављује: “да су га рђаво разумели, или се (можда) он није добро изразио”, јер бугарска влада, одређујући рок за доношење арбитражне одлуке, није хтела да увреди Русију, већ је то учинила због крајње затегнутости на граници, додајући да се ради на припреми бугарског меморандума и да је опозивање бугарског посланика из Београда повучено. Председник владе Данев је, изгледа, на крају схватио да би рат са Србијом и Грчком могао по Бугарску имати катастрофалне последице и да је најбоље да Бугарска, макар и по цену извесних уступака у корист Србије, све спорове са својим савезницима реши мирољубивим путем и очува Балкански савез. Тако је, на упозорење аустроугарске дипломатије да би, после скоро потпуног истеривања Турака из Европе, евентуално остајање Бугарске у дотадашњим савезничким односима са Србијом сматрала непријатељским и против Монархије упереним актом који би је присилио да потпуно измени аустроугарско држање према Бугарској, – Данев је 25. јуна изјавио да “Бугарској тешко пада да круто мења своју политику према савезничкој Србији, и да би она могла очувати свој савез са Србијом не усмеравајући га против Хабзбуршке монархије”. Као што се види, ова изјава је била у супротности са обећањима које је краљ Фердинанд дао Бечу у Берлину о разбијању Балканског савеза још у јуну 1912. године.
Протестујући против пребацивања Сазонова да се бугарска влада повела за саветима Аустро-Угарске, Данев у свом телеграму од 26. јуна истиче: “Ми смо дубоко увређени том инсинуацијом, пошто нисмо ни тако луди нити пак тако нелојални… Ако одређујемо рокове, то не чинимо из лакомислености, нити из недостатка обзира, већ зато што нам је нож дошао под гроце и што оклевање, да не кажемо одуговлачење, постаје судбоносно”. Тешко је оспорити наводе Данева да је бугарској влади заиста био стављен “нож под грло”, јер су Фердинанд Кобург и његова аустро-немачка агентура у Бугарској гурали свим расположивим средствима развитак догађаја у правцу мећусавезничког рата, па су 25. јуна инсценирали крвави оружани инцидент на демаркационој линији код Злетова и Ратковице. Аустроугарски посланик у Софији гроф Тарновски био је на време информисан о свим корацима које су бугарски владајући кругови намеравали да предузму. То се јасно види из његовог извештаја бечкој влади од 23. јуна 1913. године у коме се, између осталог, истиче да ће, уколико Србија не попусти, “Бугарска без објаве рата приступити поседању области које јој по уговору припадају”.
Упоредо са првим знацима попуштања бугарске владе, руска дипломатија је појачала свој притисак на Софију. Она је 26. јуна предложила Даневу да, са упућивањем меморандума, “изјави своју спремност да хитно отпутује у Петроград истовремено са осталим савезничким представницима”. Истога дана грчка влада је, одговарајући на ноту бугарске владе о демобилизацији, одлучно устала против бугарске тезе о заједничкој окупацији онога дела Вардарске Македоније на који су претендовали Бугари, истичући да би у том случају кондоминијум требало да се прошири и на области које су поселе бугарске трупе. Поред тога, она је поново предложила општу арбитражу свим међусавезничким несугласицама и апеловала на разум и савезничку лојалност. Сутрадан, 27. јуна, румунска влада је саопштила бугарској влади да ће у случају рата између Бугарске и Србије одмах извршити мобилизацију и ступити у акцију, док је руска влада категорички упозорила Данева да у случају оружаног сукоба Бугарске са Србијом и Грчком Русија, ма колико јој тешко пао бугарски пораз, “неће ни прстом маћи да задржи Румунију”. Пошто је на директно постављено питање румунској влади: шта захтева за своју неутралност, добио одговор: “Прецизирајте најпре вашу понуду”, Данев се још више уверио у неопходност попуштања. Он је већ 27. јуна изјавио руском посланику: да је меморандум бугарске владе готов и да ће му, вероватно, у току сутрашњег дана бити уручен; да је потпуно сагласан и спреман да иде у Петроград: да је спреман да у Петрограду отпочне преговоре и о бугарско-грчком спору са грчким председником владе Венизелосом и молио да руска влада одреди рок за доношење арбитражне одлуке, пошто, наводно, он не може да напусти Бугарску а да у томе погледу не умири бугарске генерале. Два дана доцније, управо уочи почетка другог балканског рата, Данев се поново обратио руској влади изјављујући “да Бугарска никада није желела рат са својим савезницима, али би одбијање арбитраже од стране Србије довело бугарску владу у безизлазан положај”. Као што се види, Данев овога пута није постављао никакве услове пред руску арбитражу, тј. није инсистирао на арбитражу у оквиру српско-бугарског уговора, као што је до тада редовно чинио.
Српска влада је већ била прихватила арбитражу без икаквих услова и допела одлуку да упути свог председника у Петроград, али је седница Скупштине која је имала да одобри ову одлуку била одложена за два дана да би се влади, због отпора опозиције, пружила могућност да за то време обезбеди потребну већину у Скупштини. Излажући, 30. јуна, у Скупштини владину декларацију о односима са Бугарском, председник владе Никола Пашић је, измећу осталог рекао: “Српска влада је стекла уверење да ће се српско-бугарски спор решавати на широј основи, на основу члана четири Тајног додатка и са више гледишта донети одлука на основу целокупности свих података који се односе на уговор, на његово тумачење, његову обавезност и његово испуњење од обе стране, и када је стекла уверење да ће се решавању српско-бугарског спора приступити тек онда ако се буде могао решавати и грчко-бугарски спор, она је донела одлуку да се на горњој основи може примити арбитража…”. Скупштина је прихватила владину декларацију о арбитражи и одласку њеног председника у Петроград. Међутим, седница још није била завршена када су из Министарства спољних послова стигла два телеграфска обавештења српске Врховне команде: у првом се извештава да је бугарска војска пред зору 30. јуна извршила напад на српску војску дуж целе демаркациоие линије у Македонији, а у другом – да је истовремено када и српска нападнута и грчка војска на целом фронту.
Напад бугарске војске на Србију и Грчку, без формалне објаве рата, уследио је управо у тренутку када је у Петрограду, под руководством руске дипломатије, требало да отпочне конференција четворице балканских премијера и када су постојале реалне шансе да се међусавезнички спорови реше мирољубивим путем и сачува Балкански савез. У ствари, пошто није имала другог избора да спречи Петроградску конференцију, аустро-немачка агентура у Бугарској, са краљем Фердинандом па челу, одлучила се на оружану агресију против Србије и Грчке. О томе бугарски историчар Туше Влахов пише: “У часу када је требало да Данев отпутује за Петроград, 29. јуна 1913. године, страхујући да под руским утицајем не дође до споразума измећу Бугарске и њених савезника, бугарске снаге, по наређењу генерала Савова, тј. (краља) Фердинанда, напале су Србију (и Грчку). Тај акт отворене агресије и грубе провокације извршен је мимо знања одговарајуће владе”. Ако још увек није довољно расветљено да ли је председник Данев био упознат са поменутим наређењем генерала Савова, поуздано се зна да његов кабинет није ни разматрао ни одобрио ово судбоносно наређење. Министарски савет је упознат с тим нарећењем тек post factum, на својој седници од 1. јула 1913. године, на којој је донета одлука да се напад хитно обустави. Данев је ову одлуку одмах пренео генералу Савову. Међутим, поново је ступио на сцену краљ Фердинанд и, преко свог личног секретара Добровића, усмено наредио Савову да настави војне операције. Овим нападом, којим је разбијен Балкански савез, Фердинанд је ревносно извршио обећања дата годину дана раније у Бечу и Берлину и у правом смислу одиграо улогу аустроугарског и немачког агента на бугарском престолу. Осамнаест година доцније, тј. 1931, он се са поносом сећао те своје улоге и у “Ноје фраје пресе” („Neue Freie Presse”) писао: “Ја сам часно извршио своју обавезу према германској раси, како за време балканских ратова (1912-1913. г.) тако и за време европског рата”. О побудама које су навеле Фердинанда Кобурга на овај акт веома јасно говори и његов разговор са грофом Берхтолдом 6. новембра 1913. године, у коме је он, између осталог, истакао “да је Бугарска водила међусавезнички рат не само за себе већ и за Хабсбуршку монархију и да би Аустро-Угарска, да су се његови планови остварили, добила слободан пут за Солун”. То у ствари значи да је Фердинанд намеравао да ревносно испуни одредбе тајног бугарско-аустријског уговора из 1898. године.
Три дана после бугарског напада на Србију и Грчку Румунија је објавила мобилизацију, а 13. јула њена војска је прешла бугарску границу и упала у Добруџу. Турска је искористила прилику која јој се неочекивано пружила и њене трупе су, такође 13. јула, прешле линију Енос-Мидија и отпочеле брзо наступање према Једрену. У ратном пожару поново се нашло цело Балканско полуострво. Балкански савез се дефинитивно распао, што ће имати судбоносне негативне последице на даље односе измећу балканских народа, а пре свега на српско-бугарске односе.
Без обзира на то што је Фердинанд Кобург, преко свога помоћника генерала Савова, наредио почетак војних операција против Србије и Грчке, за овај рат и његове последице сносе тешку историјску одговорност и влада Николе Пашића у Србији, владе Ивана Гешова и Стојана Данева у Бугарској и влада Венизелоса у Грчкој, јер су оне биле у фокусу свих оних политичких збивања која су довела до међусавезничког рата. Тежећи да македонско питање реше у своју корист, мимо и против воље македонског народа, оне су у ствари психолошки и материјално припремиле овај рат и омогућиле краљу Фердинанду да га отпочне. Једном разумном политиком Македонија је, од јабуке раздора, могла постати мост и спона за сарадњу и зближење између два суседна веома блиска народа. Македонија је могла играти такву улогу само као независна република, која би ушла као равноправан члан у српско-бугарску федерацију. Дакле, ни српска ни бугарска Македонија, ни аутономна Македонија која би била претворена “у провинцију са бугарским обележјем” да би се затим сјединила с Бугарском, већ Македонија македонског народа. Међутим, балканске монархије нпсу дозволиле македонском народу у домовини да се сам изјасни о својој будућности, осим у прилог српске, грчке или бугарске анексионе тезе. Једино су македонски родољуби у иностранству могли да изнесу своје мишљење пред европско јавно мнење. Чим је спор Србије, Бугарске и Грчке око поделе Македоније избио у јавност, македонска колонија у Петрограду упутила је захтев Лондонској амбасадорској конференцији да “Македонија у својим географским, етнографским, историјским и економско-политичким границама остане јединствена, недељива, независна балканска држава”. У меморандуму упућеном лондонској конференцији 7/20. јуна 1913. године петроградска колонија је поново категорички устала против поделе Македоније, залажући се за очување њеног националног, политичког и територијалног интегритета. Међутим, ондашњи српски и бугарски државници, спроводећи планове својих буржоазија о превласти на Балкану, били су неспособни за такву политику. Интереси владајућих класа и династија и национална ускогрудост и нетрпељивост одвукли су 1913. године балканске народе у нове сукобе и обрачуне, што ће знати да искористе њихови непријатељи. Други балкански рат створиће нове могућности великим силама, пре свега силама Тројног савеза, да “по Балкану муте”. Због непроцењивих штетних последица по даље односе балканских народа, овај рат је био трагедија “исто тако и за Србију као и за Бугарску која га је изгубила”.