Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Пошто је бугарска влада 21. априла 1913. године закључила друго примирје са Турском, владе савезничких балканских земаља прихватиле су посредовање великих сила, с тим да гранична линија Енос – Мидија послужи само као основа за преговоре. Велике силе су на то изјавиле “да резервишу себи право на решавање свих спорних питања која имају европски карактер” и захтевале од савезника да обуставе непријатељства пошто је Турска прихватила услове великих сила за мир. С обзиром на опасно заоштравање њихових међусобних односа око поделе Македоније, балкански савезници нису више јединствено иступали ни у једном значајном питању. Бугарска влада је журила да закључи мир са Турском да би могла ослободити своје трупе са Чаталџе и Булаира ради њихове концентрације према Србији и Грчкој. Стога су бугарски посланик и турски амбасадор у Лондону 1. маја захтевали од Конференције амбасадора да велике силе редигују пројект уговора о миру, а савезнике и Турску да позову да га прихвате и потпишу. Српска влада је, мећутим, тражила да се у предлогу великих сила изврше измене у томе смислу што би се савезницима дали и турски гарнизони који се налазе западно од линије Енос – Мидија. Црна Гора је тражила предају Скадра и свих турских гарнизона западно од поменуте линије, као и уступање егејских острва Грчкој. Грчка влада, енергично подржавана од Француске и Енглеске, тражила је јужну Албанију и сва острва у Егејском мору.
У таквим условима отпочели су и вођени, маја 1913. године, други преговори за мир између Турске и балканских савезника. Велике силе су овога пута отворено диктирале своју вољу, јер балкански савезници, раздирани унутрашњим противречностима, ни у једном питању нису били јединствени. Због тога су, уместо њих, судбину балканских народа решавали амбасадори великих сила. Они су израдили нацрт уговора и 5. маја га уручили представницима балканских савезничких земаља и Турске. Српски, црногорски и грчки представници одмах су изјавили да предложени нацрт не задовољава и тражили да се у текст уговора, у вези са границама Албаније и статусом егејских острва, унесу измене у томе смислу што би уговор обавезао само Турску да ова питања препусти на решавање великим силама. Тиме би савезници добили могућност да бране своје интересе ако дође до исправке албанских граница или до неповољних решења статуса егејских острва. Поред тога, Србија је тражила да се уговором прецизирају и њена права на једну слободну и неутралну јадранску луку, као и неке друге мање измене. Међутим, бугарски представник Данев је прихватио предложени нацрт и одбио да учествује у сваком раду који би имао за циљ измену предложеног пројекта уговора. Пошто су представници Србије, Црне Горе и Грчке и даље захтевали измене, Данев је 26. маја молио заменика енглеског министра иностраних послова Николсона “да конференција амбасадора или принуди Србију, Грчку и Црну Гору да потпишу уговор о миру или дозволи да то Бугарска сама учини”.
Због таквих односа између балканских савезника велике силе су несметано могле диктирати своју вољу. Тако је 27. маја 1913. године председник Лондонске конференције амбасадора енглески министар иностраних послова Едвард Греј ултимативно позвао делегате балканских држава да потпишу прелиминарни мир са Турском према нацрту уговора који је израдила Амбасадорска коиференција, а да они који на то не пристају могу да напусте Лондон, јер “нема никакве користи да остану на преговорима који не воде ничему”. Аустроугарски министар иностраних послова одмах је обавестио Едварда Греја “да он потпуно одобрава енергичан језик који је био употребљен према представницима савезника”. Представници Француске и Русије такође су саветовали савезницима да потпишу уговор. Француска влада се одлучно противила свакој финансијској помоћи балканским државама пре закључења мира и енергично захтевала да се уговор потпише, јер би, наводно, обнављање дискусије о границама било не само бескорисно већ и опасно. У таквој ситуацији делегатима балканских земаља није остало ништа друго него да ставе свој потпис на уговор који су израдиле велике силе.
Према уговору измећу Турске и балканских савезника, потписаном 30. маја 1913. године у дворцу Сен-Џемс у Лондону, Турска је балканским савезницима уступила све дотадашње своје територије на европском копну западно од линије Енос – Мидија, изузев Албаније. Граница према Албанији, као и сва остала питања у вези с њом, остављена су на решавање великим силама. Судбина свих турских острва у Егејском мору, сем острва Крита које је уступљено Грчкој, такоће је поверена на решавање великим силама. Финансијска питања произашла из рата имала је да решава једна међународна комисија у Паризу, у којој су балканске земље имале само саветодавно право гласа. Питања ратних заробљеника, јурисдикције, народности и трговине остављена су да се уреде специјалним конвенцијама.
Карактер и значај Првог балканског рата
Лондонским уговором Турска је од својих поседа у Европи задржала само Цариград са једним уским појасом земљишта у источној Тракији. Тиме је срушен турски феудални поредак на Балкану који је био највећа кочница прогресивног друштвено-економског развитка балканских земаља. Иако су се скоро у свим ослобођеним крајевима задржали извесни остаци разноврсних турских аграрних односа: наполичарски (исполичарски, сполџијски), закупни (чесмиџијски), арендаторски и момачки, феудални систем у земљорадњи био је у основи уништен.
Самим тим, створени су повољни услови за развитак трговине и индустрије. Победе балканских држава означиле су, дакле, и крај феудалне власти најварварскије деспотије у Европи – османлијске Турске. Није то био чак ни европски средњи век, јер је Турска, поред свих младотурских реформи, остала “земља у којој је владало право јачега, а највећи закон био воља бегова и наоружаних башибозучких банди, док су беговски и агински чардаци са загитареним прозорима били све пре него средњевековни феудални дворови”. Лењин је високо оценио значај победе балканских савезника над Турском. У своме чланку “Социјални значај српско-бугарских победа” он је истицао да “победе Срба и Бугара значе поткопавање феудализма у Македонији, значе стварање више или мање слободне класе земљорадника, значе обезбеђење општедруштвеног развоја балканских земаља, сузбијање апсолутизма и уништење кметских односа”. Као што се види, Лењин је први балкански рат оценио као прогресиван, тј. користан за даљи развитак балканских народа. Он је о томе писао: “Упркос томе што су на Балкану образовале савез монархије, а не републике, упркос томе што је савез формиран захваљујући рату а не револуцији, упркос свему томе учињен је огроман корак за рушење остатака средњег века у целој источној Европи”. Лењин је указао на класну суштину Првог балканског рата и његове далекосежне историјске последиие. Овај рат је имао карактер буржоаске револуције за оне народе који су се до тада налазили под турском влашћу. Он је представљао последњу етапу у ослободилачкој борби балканских народа за осдобођење од турског националног и феудалног јарма. У њему су се сукобиле не само две војске већ и два друштвено-економска система – феудални и капиталистички.
У више својих радова Лењин је развио учење да је за правилну оцену карактера рата потребно извршити корениту историјску анализу како циљева тако и резултата рата, јер политички циљеви рата узети одвојено, сами за себе, не могу бити довољна основа за правилну оцену карактера рата. “У историји је било много ратова” – писао је Лењин у својој брошури Социјализам и рат – “који су упркос свих ужаса, зверстава, беде и мучења, који неизбежно прате сваки рат, били прогресивни, тј. користили развитку човечанства, помажући му да разбије и уништи нарочито штетне и реакционарне установе (на пример, апсолутизам и феудализам) најварварскијих деспотија у Европи (турске и руске)”. Лењин је даље истицао да је и у револуционарним ратовима Француске постојао елеменат и пљачке и освајања туђих територија од стране Француза, да је у француско-пруском рату Немачка опљачкала Француску, али да то ипак не мења велики историјски значај тих ратова, јер су они разбили и уништили феудализам у целој старој феудалној Европи, односно “ослободили десетине милиона немачког народа од феудалне расцепканости и угњетавања од стране двеју деспотија – руског цара и Наполеона III”.
И у првом балканском рату били су видно присутни елементи освајања тућих земаља. Поход у Албанију који су новембра 1912. године организовали српски владајући кругови, покушаји црногорске владе да заузме Скадар и један део северне Албаније и настојања Грчке да загосподари јужном Албанијом – били су у директној супротности са прогресивним антифеудалним карактером овога рата, јер како је с разлогом истицао Д. Туцовић – нису доносили ничега прогресивног албанском народу, већ су, напротив, одричући му право на самосталан државни живот и несметан унутрашњи развитак, били усмерени на замењивање једног националног угњетавања другим. Освајачки планови балканских монархија према Албанији нису реализовани због укрштања са сличним завојевачким претензијама аустроугарских и италијанских империјалиста на албанско подручје, као и због отпора албанског народа. Хегемонистичко – анексионистичке тежње бугарске, српске и грчке буржоазије према Македонији биле су такоће у супротности са објективно прогресивним карактером првог балканског рата. Балканске монархије, наиме, нису омогућиле македонском народу да, после ослобоћења испод турског феудалног јарма, добије и пуно национално ослобоћење и самосталну државну организацију. Македонска нација није призната, већ је, против своје воље, подељена измећу Србије, Бугарске и Грчке. Македонија ће због тога и даље остати јабука раздора измећу балканских буржоаских држава, које су македонском народу донеле ново национално угњетавање и огромне тешкоће у његовој борби за самосталан културни и политички живот.
При оцени првог балканског рата треба имати у виду и објективне историјске услове у којима се он појавио. Припремајући се ужурбано за први светски рат, велике империјалистичке силе су се бориле за економску и политичку хегемонију на Балканском полуострву. Оне су својом политиком отежавале националноослободилачку борбу оних балканских народа који су се још налазили под туђинском влашћу. Будући да се нису могле споразумети око поделе турских поседа у Европи, велике силе су 1912. године настојале да очувају преживеле турске феудалне односе на Балкану. Аустроугарски и немачки империјализам је све више преузимао улогу заштитника Турске, јачајући, из дана у дан, своје економске, а тиме и политичке позиције у њој. Слободне балканске државе које су својим географским положајем раздвајале Аустро-Угарску и Немачку од османског царства биле су прве на удару њиховог империјализма. У таквој ситуацији, савез балканских народа, без обзира на то што су га оствариле балканске буржоазије, био је прогресиван, јер је основни политички циљ овог савеза био протеривање Турака са Балканског полуострва и супротстављање аустроугарској агресији на слободне балканске земље. Због тога, тежње балканских буржоазија да прошире своје национално тржиште и преко етничких граница (освајањем туђих територија) не могу изменити прогресиван карактер овога рата, поготово ако се има у виду да је он уклонио остатке прошлости који су ометали широк, слободан и брз развитак капитализма. Истичући значај ове чињенице Лењин је писао: “Чак и буржоаска штампа целе Европе, која се из реакционарних и користољубивих циљева борила за злогласни status quo… на Балкану, признаје сада једнодушно да је овим чином отпочело ново поглавље светске историје”.
Иако национално питање на Балкану, одбацивањем турског националног угњетавања, није доследно решено, оно је – истицао је Лењин – “учинило огроман корак напред на путу свога решења”. Велики значај првог балканског рата је у том што је оним деловима српског, бугарског и грчког народа који су се до тада налазили под турском влашћу донео, поред друштвено-економског, и национално-политичко ослобоћење и омогућио им да после петвековног робовања под Турцима уђу у састав својих националних држава. Позитиван резултат овога рата јесте и стварање албанске националне државе, без обзира на то што су Аустро-Угарска и Италија од првога дана настојале да од Албаније створе упориште за своју освајачку политику на Балкану.