Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
У самом почетку рата, управо 24. октобра, бугарска влада је, преко своје Врховне команде и нарочитог изасланика, министра Тодорова, замолила српску владу да што пре пошаље на маричко војиште војну помоћ. Одазивајући се овој молби српска влада је, непосредно после кумановске битке, упутила под Једрене своју 2. армију јачине око 50.000 људи. После прекида лондонских мировних преговора, бугарска влада је, 9. фебруара 1913. године, преко своје Врховне команде и посланика у Београду Андреја Тошева, затражила од српске владе помоћ у тешкој артиљерији која јој је била неопходна за освајање једренске тврћаве. Сутрадан, 10. фебруара, српска влада је одлучила да се Бугарској пружи тражена помоћ у артиљеријским орућима под условом да се та оружја врате чим затребају српској војсци, а да се питање накнаде уреди доцније, о чему је српски посланик у Софији Спалајковић обавестио Гешова.
Када је, приликом разговора са Пашићем, 9. фебруара, бугарски посланик Тошев поменуо новчану накнаду за оружану помоћ коју Србија, мимо уговорних обавеза, указује Бугарској, Пашић му је одговорио: “Српски народ, као и сваки други, сматра своју војску и своје оружје као саставни део народне части који се не продају нити уступају за новац, и ја налазим да би нам се наносила увреда када би се на нашу војску гледало као на најамничку, за чије се услуге може нудити нека новчана оштета”. У ствари, праву природу накнаде коју је српска влада намеравала тражити Пашић је уочи тога дана, тј. 8. фебруара, у личном строго поверљивом писму, саопштио посланику Спалајковићу, дајући му детаљне инструкције и стављајући му у задатак да у згодној прилици, у име српске владе, званично затражи исправку уговором предвићене границе у Македонији у корист Србије.
Пошто је бугарска влада, упркос цитираној Пашићевој изјави, 17. фебруара поново понудила Србији новчану накнаду за опсадну артиљерију, српска влада је искористила ту прилику да званично затражи ревизију српско-бугарског уговора о пријатељству и савезу од 13. марта 1912. године. У писму које је председник српске владе Н. Пашић упутио 22. фебруара 1913. године посланику Спалајковићу, са налогом да његов садржај усмено изложи бугарском министру- председнику Гешову, истиче се да су велике историјске тековине које су балкански савезници постигли удруженим снагама – заједничке и да их праведно, према војним снагама и поднетим жртвама, треба расподелити. Основа за ту поделу – каже се даље у писму – не може да буде српско- бугарски уговор, јер су се претпоставке и околности под којима је закључен измениле и натовариле на Србију и већи терет и веће жртве него што је уговором било предвиђено. Због тога је неопходно да се уговор саобрази стварним приликама, тј. да се изврши његова ревизија у корист Србије из следећих разлога:
– Бугарска није послала уговором предвиђени контингент трупа на вардарско војиште, па је Србија сама поднела све жртве на овом војишту;
– Србија је, покоравајући се одлуци великих сила, напустила јадранско приморје и на тај начин жртвовала своју неспорну територију, “да би сачувала себе и Бугарску од једног рата који је претио да поништи (све) њихове успехе”;
– Србија је, на молбу бугарске владе, послала преко 50.000 војника са тешком артиљеријом на маричко војиште иако то по уговору није било предвићено;
– После извршења свог ратног задатка, Србија више од три месеца стоји са целом својом војском на страни Бугарске помажући јој да добије Једрене и територије на које она није претендовала приликом склапања српско-бугарског уговора.
Пашић је у поменутом писму овако образложио захтев српске владе за ревизију уговора:
“1. Према уговору о савезу и војној конвенцији, који су потписима владара утврћени, Србија је била дужна да уће у рат против Турске са најмање 150.000 војника, а Бугарска са најмање 200.000 војника. И Србија и Бугарска су се посебно обавезале да на вардарско војиште упуте по 100.000 војника. На основу оваквих претпоставки о квантитативном учешћу војних снага једне и друге земље у предстојећем рату, вршено је разграничење у Македонији. Пошто Бугарска није упутила на вардарско војиште 100.000 војника, што је по уговору била обавезна, већ се том војско помогла на маричком војишту, Србија је, уместо 150.000, мобилисала 360.000 људи и поднела сама све жртве на вардарском војишту. Тиме је она помогла Бугарској да постигне онако брзе и велике успехе. Из тога разлога Србија има право на већу територију него што је уговором предвићено.
2. Српска војска је освојила скадарски вилајет и изашла на јадранско приморје. По уговору, ове територије улазе у српску неспорну зону. Мећутим, Аустро-Угарска је запретила Србији ратом уколико не напусти скадарски вилајет. Пошто се Бугарска уговором обавезала да помогне Србију са 200.000 војника ако буде нападнута од Аустро-Угарске, и Србија и Бугарска су, у моменту када су се њихове војске бориле са Турском, стајале пред ратом са Аустро-Угарском. Да би избегла овај нови рат, Србија је примила савет великих сила и одрекла се јадранског приморја, које је за њу било животно питање због кога је и ушла у рат. Србија је, дакле, “жртвовала своју неспорну територију да би сачувала себе и Бугарску од једног рата који је претио да поништи (све) њихове успехе”. За ове жртве “Србија треба да се награди већом територијом у Македонији”.
3. Према уговору, Бугарска је била дужна да на вардарском војишту помогне Србији са 100.000 војника. Уместо тога Србија је, одазивајући се без резерве на молбу бугарске владе, послала преко 50.000 војника са тешком артиљеријом на маричко војиште у помоћ Бугарима. Пошто је Србија уложила више него што је уговором била обавезна, нико јој не може спорити право да тражи од свога савезника нарочиту територијалну накнаду у Македонији.
4. Приликом воћења преговора и закључења уговора Бугари су истицали “да Једрене и територија источно од њега спада у сферу Цариграда и Мореуза, на коју они не претендују”. Када су, захваљујући српској помоћи, те области ушле у круг бугарских претензија, Србија је, иако је већ била завршила свој ратни задатак у Македонији, остала са свом својом војном снагом на страни Бугарске помажући јој да добије и ту територију. Тиме је она “стекла и четврти разлог за повећање своје територије у Македонији”.
У одговору бугарске владе се каже:
1. да Бугарска није била обавезна да на вардарско војиште упути 100.000 војника, већ само једну дивизију, и то “у прво време”, како је то регулисано другим споразумом начелника генералштабова 23. септембра 1912. године, и истиче да “никада и нигде није било речи о томе да се подела Македоније измећу Бугарске и Србије врши по основу квантитета војних снага”;
2. да је Пашићево тумачење уговора према коме цела Македонија представља спорну зону произвољно и погрешно и да “одрицање Србије од територијалног изласка на Јадранско море не даје јој право на накнаду на штету Бугарске, утолико пре што је Србија, добровољно и не упозоравајући Бугарску, одступила у томе питању пред великим силама, мада је бугарска влада, и у Софији и преко свог представника у Београду, више пута изјавила да је спремна да јој помогне у случају потребе”.
3. да су Пашићеве тврдње да Србија није била обавезна да шаље ма какву војну помоћ на тракијско војиште нетачне, јер се Србија чланом 2. Војне конвенције и чланом 7. првог споразума начелника генералштабова обавезала да, уколико ситуација захтева, помогне Бугарској на маричком војишту свим својим снагама које би јој остале на располагању, и да су, према томе, њене претензије на веће области у Македонији неосноване;
4. да за време вођења преговора и закључења уговора, као што није било говора о Једрену, ни о територијама источно од њега, није спомињан ни Санџак ни Јадранско море, да су жртве које је поднела Бугарска сразмерно територијалним тековинама највеће и да је Бугарска, у општем интересу савезника, уступила део своје територије Румунији.
Иако су у наведеном писму Николе Пашића магистрално наглашени правни разлози, српска влада је одлучно кренула путем ревизије српско-бугарског уговора из политичких и војностратегијских разлога, тј. из бојазни да ће јој Бугарска затворити излаз на море и, уместо ње, имати политичку и економску превласт на Балканском полуострву. Она је, без сумње, за тај свој корак добила сагласност и подстрек од руског посланика у Београду Хартвига, који је то чинио на своју руку, без одобрења руске владе. На овај корак подстицао је српску владу и енглески посланик у Софији Ајронсајд, који је сматрао да би превласт Бугарске на Балкану значила његово потпуно потчињавање Аустро-Угарској. Бугарска влада је, међутим, била одлучно против сваке идеје о ревизији уговора и у спремљеном одговору, који је Гешов предао бугарском посланику у Београду Тошеву, са напоменом “да је бугарски министарски савет решио да га још не предаје Пашићу”, – изражавала је жаљење и запрепашћење због тога што је српска влада оспоравала обавезну снагу српско-бугарског уговора, побијајући Пашићево тумачење уговорних обавеза и подвлачећи да су Србија и Бугарска учиниле у рату ни мање ни више него онолико колико су биле обавезне уговором. Овај одговор није предат српској влади због тога што је Бугарској још увек била неопходна српска војна помоћ за освајање Једрена, што су се односи са Грчком и Румунијом све више заоштравали и, најзад, што се бугарска војска налазила на Чаталџи и Булаиру – стотине километара далеко од спорне територије. У таквој ситуацији бугарска влада је сматрала да је најбоље да се не изјашњава о српском захтеву до боље прилике, па се, уместо одговора на српску ноту, обратила Русији с молбом да “уразуми Србе, пошто је бугарска влада одлучила да се апсолутно држи текста уговора”.
Руска влада се бојала да ће одступање од уговора довести до распада Балканског савеза, за чије је стварање уложила толико напора, па је 10. марта оштро укорила српску владу “што не чекајући закључење мира покреће питање чије је постављање за Русију потпуно неразумљиво, пошто је у опреци са прихваћеним обавезама од стране српске владе”. Као што се види, руска влада је стајала на становишту да се уговор мора строго поштовати. Сазонов је 9. априла, у разговору са енглеским и француским посланицима у Петрограду, изјавио “да Србија поставља неоправдане захтеве на неке области Македоније, који су у директној супротности са одредбама српско-бугарског уговора о савезу”, да ће, уколико српско-бугарски спор доће на руску арбитражу, “Русија свакако решити ово питање у корист Бугарске”. Српска влада је то наслућивала, па се због тога није много обазирала на руска упозорења, већ је чврсто остала при одлуци да задржи све оне територије у Македонији које је посела њена војска и у томе правцу интензивно наставила започету дипломатску акцију. Српско-бугарски односи нагло су се заоштравали.
Пошто је сматрала привременим српско поседање онога дела Македоније који је по уговору припао Бугарској, бугарска влада је отпочела припреме за преузимање војне и политичке власти у овим областима. У томе циљу у Македонију су упућивани бугарски чиновници и официри који су имали задатак да успостављају општинске управе, оснивају филијале софијске народне банке, растурају бугарске листове и прогласе Врховистичког македонског комитета, врше регрутацију и купе добровољце за бугарску војску и комитске чете, и, наравно, да бојкотују српску управу у овим областима. Опозициона штампа је ишла још даље и упорно инсистирала на бугарском карактеру целе Македоније, пре свега Скопља и Куманова, позивајући јавно мнење да осујети освајачке апетите Срба и Грка “за присвајање земаља у којима је чисто бугарско становништво”.
Међутим, српска влада, чврсто решена да, без обзира па постојећи уговор о разграничењу, задржи све оне територије које је била посела српска војска, предузела је енергичне мере да спречи поменуту бугарску активност у Македонији, ставивши у задатак Врховној команди да “сваку политичку активност у окупираним крајевима енергично сузбије и казни оне који се ипак томе одају”. У духу овога упутства почели су претреси бугарских епископија и капеланија, протеривање бугарских чиновника и официра из оних делова Македоније у којима се налазила српска војска и оштро сузбијање акције бугарских комитских чета, уз појачану пропаганду активност за прикључење Македоније Србији. У томе се нарочито истицала опозициона штампа, која је још почетком 1913. године писала да ће сви они крајеви у које је ушла српска војска “по чврстој вољи српског народа остати српски јер су натопљени српском крвљу и засејани гробовима српских војника”. Тако, на пример, “Пијемонт” је 15. марта писао: “Нека се не усуђује српска влада да нам нареди да оставимо ове крајеве, јер не само да је нећемо послушати, већ ћемо је казнити за издајство. А ако Бугари мисле да нас одавде истерају, нека покушају”. Поново су учестали инциденти дуж привремене демаркационе линије која је за време примирја била споразумно повучена између српских и бугарских трупа.
После пада једренске тврђаве српско-бугарски односи нагло су се заоштравали. Званичне честитке које су поводом тог догаћаја измењали српски и бугарски државници биле су фасада иза које су се криле непомирљиве супротности које су у то време избиле на површину. Док су бугарски репортери у својим извештајима умањивали удео српских дивизија и српске опсадне артиљерије у освајању Једрена, сводећи га у суштини на демонстративну улогу, српски прес-биро и штампа су тај допринос преувеличали тврдећи да су српске трупе изнеле највећи терет битке, прве пробиле турске одбрамбене линије и заробиле Шукри-пашу. Око тога је поведена жучна полемика, иако је било сасвим безпачајно коме се Шукри-паша предао. Кампања је покренута не због тога да би се доказало коме се предао Шукри-паша, већ да би се јавно мнење затровало и психолошки припремило за мећусавезнички рат. “Народно Право”, “Реч” и “Вечерња пошта” у Бугарској, а “Српска застава”, “Пијемонт” и други листови у Србији свакодневно су се мећусобно нападали. Неки опозициони бугарски листови су ишли толико далеко да су јавно тражили од владе да интернира и сматра као ратне заробљенике сву српску војску која се борила за Једрене. У Македонском комитету у Софији састављани су чланци о насиљима српских власти над “бугарским” становништвом у Македонији и објављивани у листовима као дописи из Скопља, Битоља, Велеса и других македонских градова. У Софију су довоћене нарочите делегације из Македоније које су ишле од једног до другог страног посланства и подносиле жалбе и меморандуме. Српски опозициони листови су такоће обиловали антибугарским написима и отворено распиривали непријатељство мећу балканским савезницима. Ова кампања је постепено захватала сву штампу и друге облике информисања, јер су је подстицали најутицајнији владајући кругови. Председник Народног собрања Стојан Данев је изјавио 11. априла пред посланицима Напредњачке странке “да се бугарска влада у спору са својим грчким и српским савезницима неће задовољити са мање него што је оно на што Бугарска има право и да она захтева тачно тумачење свога уговора са Србијом”. Неколико дана доцније председник српске владе Н. Пашић је изјавио представницима битољске општине “да ће Битољ и сва друга места у Македонији у која је ушла српска војска остати у саставу Србије”, док је министар финансија Лазар Пачу, образлажући у Народној скупштини захтев за ванредне кредите, истакао да Србија има 402.000 мобилисаних војника и да они неће бити демобилисани пре него се потпише мировни уговор с Турском и не реше питања нових граница измећу балканских савезника.
Тако су ранија трвења и супарништво балканских краљевина око Македоније нагло оживели и заоштравали се. Посебан проблем представљали су ратоборни шовинистички настројени кругови у официрском кору српске, бугарске и грчке војске. Док је српска влада настојала да страним дипломатским представницима аргументовано образложи своју тезу о неопходности ревизије српско-бугарског територијалног споразума о Македонији, њене војне власти, у овој области, нису бирале средства да посрбе македонско становништво. На другој страни, генерал Савов и његови најближи сарадници, уз пуну сагласност краља Фердинанда, упозоравали су бугарску владу на неопходност закључивања сепаратног мира са Турском и хитног пребацивања трупа са Чателџе и Булаира у Македонији – у противном, ова област ће бити занавек изгубљена. Под њиховим притиском бугарска влада је, 31. марта, одговорила на српску ноту о ревизији уговора категоричким одбацивањем српских захтева, пошто, наводно, “савезница Србија није учинила ништа више од онога на што се обавезала Уговором, Војном конвенцијом и њеним прилозима”. Међутим, Пашић је бугарском посланику Тошеву кратко изјавио: “Наш споразум не може остати онакав какав је”. Два дана раније, на упозорење руске владе да ће Србија изгубити симпатије Европе уколико буде инсистирала на ревизији уговора, Пашић је одговорио: српска влада неће допустити да се Бугарска пружи измећу Србије и Грчке и дође у додир са Албанијом “па макар изгубила симпатије целога света” и да ће радије пропасти него допустити да буде са свих страна окружена непријатељски расположеним државама.
Тринаестог априла Пашић је упозорио начелника штаба Врховне команде Радомира Путника да су “политички односи измећу Србије и Бугарске постали врло хладни и може се рећи непријатељски” и да, због тога, војску треба што пре распоредити тако да може одбити евентуални бугарски напад, до кога може доћи непосредно после закључења примирја или правог мира са Турском. Истовремено је српска влада, циркуларном нотом, обавестила силе Тројног споразума о својој решености да, чак и по цену рата са Бугарском, задржи све области у Македонији које је посела њена војска, истичући да би се у противном нашла у неповољнијем положају него пре рата, а затим је наредила убрзавање српско-грчких преговора о савезу против Бугарске. Бугарска влада је, као што смо видели, 14. априла закључила споразум с Турском о прекиду војних дејстава без знања осталих савезника, а сутрадан, 15. априла, упозорила велике силе да она “не може бити одговорна за разбијање Балканског савеза уколико Тројни споразум одмах не предузме енергичне мере да се Срби и Грци уразуме”, и истога дана дала налог Врховној команди да хитно отпочне поступно померање трупа од Једрена према Дојрану, Серезу, Струмици, Штипу и Кочанима. Овим корацима су, у ствари, и српска и бугарска влада дефенитивно кренуле путем интензивних припрема мећусавезничког рата.
Дипломатија Тројног споразума – животно заинтересована не само за очување већ и за консолидацију Балканског савеза – упорно је настојала да ублажи постојеће несугласице мећу балканским савезницима и да их задржи у сфери свога утицаја. Француски посланик у Софији Панафје је упозорио своју владу да, уколико се жели избећи међусавезнички сукоб, Француска, Енглеска и Русија треба одлучно да запрете Србији да ће, ако не прихвате њихове савете, затворити своја финансијска тржишта, а да у питању грчко-бугарског спора око Солуна, уколико су сва друга средства исцрпена, силом наметну своју арбитражу. Међутим, енглеска и француска влада, иако су желеле мирољубиво решење мећусавезничких спорова, нису хтеле директно да се заложе на томе питању да се не би замериле ни једној ни другој страни, већ су настојале да ту непријатну обавезу пренесу на Русију.
Руска дипломатија – посебно заинтересована за очување Балканског савеза – нашла се у незавидном положају, јер се показала погрешном њена процена да ће јој улога арбитра у српско-бугарском уговору ојачати утицај на Балканском полуострву: свака арбитражна одлука водила је слабљењу њеног утицаја у балканским земљама, јер уколико би била наклоњена једној, изгубила би симпатије друге стране, и обратно, док би половично решење овога питања довело до губљења политичког утицаја у обе земље. Тошев се, на пример жалио енглеском посланику у Београду Пеџету: “Русија је она која је саветовала да бугарска армија не треба да иде на Цариград, Русија је она која жели да се Бугарској одузме Силистрија и, најзад, Русија је она која допушта Србима да Бугарској постављају захтеве за територије у Македонији”. Српски владајући кругови су такође испољавали слично незадовољство према држању Русије у српско-бугарском спору. Због тога је руска влада у почетку саветовала српској и бугарској влади да свој спор не износе на арбитражу пре него исцрпе све могућности за непосредно мећусобно споразумевање, указујући им, истовремено, на катастрофалне последице од евентуалног братоубилачког рата.
Обавсштена о српско-грчким преговорима упереним мротив Бугарске и о почецима масовне концентрације њихових трупа на демаркационој линији, руска влада је 17. априла упозорила Београд и Атину да су то “опасне и жалосне мере које воде разбијању Балканског савеза”, а само неколико дана доцније, одазивајући се молби грчке владе, обавестила је Србију и Бугарску да би “састанак балканских премијера могао у знатној мери да допринесе отклањању несугласица које су настале мећу савезницима”. Предложивши једновремену демобилизацију савезничких снага у часу потписивања прелиминарног мира, руска влада је упозорила Бугарску “да она не би желела да допусти чак ни помисао о могућности једног братоубилачког сукоба измећу савезника” и да би, уколико до њега ипак доће, “Русија остала пасиван посматрач слома бугарске ствари и ограничила се искључиво на одбрану својих интереса”.
Међутим, обавештена да се иза предлога о састанку балканских премијера крије грчко-српски споразум да заједно а не одвојено, расправљају своје спорове са Бугарском, бугарска влада је 26. априла одговорила да је сваки састанак балканских премијера излишан пошто бугарски министарски савет не може, ни у ком случају, да дискутује на основу српске тезе о ревизији уговора, већ инсистира на његовом стриктном извршењу. Два дана доцније Гешов је замолио руску владу да се коначно изјасни о питању српско-бугарског разграничења и поткрепи својим моралним ауторитетом право Бугарске на онај део Македоније који јој је по српско-бугарском уговору припао, тј. да приступи арбитражном разматрању спора. Исту судбину доживео је и предлог руске владе о једновременој демобилизацији савезничких снага у моменту потписивања прелиминарног мира, икао је у свим балканским престоницама декларативно прихваћен.