Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Два дана после закључења мира у Лондону, тј. 1. јуна 1913. године, бугарска Врховна команда је, по наређењу краља Фердинанда, издала заповест бр. 234 и директиву број 22 о ужурбаном пребацивању бугарске војске са тракијског на западни фронт и њеној концентрацији на српској и грчкој граници. Пребацивање трупа имало се вршити пуним напрезањем железничких, пловних и друмских саобраћајних средстава на свим погодним комуникацијским правцима. У исто време, начелник оперативног одељења бугарске Врховне команде пуковник Нерезов, који је уједно био и заменик начелника штаба Врховне команде, израдио је пројект плана операција против Србије и Грчке, који у целини гласи:
“У случају да отпочне рат против Србије и Грчке једновремено операције ће се развијати на следећи начин:
1. I армија наступаће у правцу Књажевца и Зајечара. Пошто разбије српске трупе у том рејону и овлада тим местима, оставиће у истима мање одреде првенствено од ополчења, а цела армија брзим маневром наступаће ка правцу Пирот – Бела Паланка за заједничко дејство са III армијом.
2. III армија наступаће ка Пироту са тешком артиљеријом и задатком да привеже одбрану Пирота и пошто сачека долазак I армије северно од ове вароши, напашће утврђене тачке и заузети их.
3. Када се завлада Пиротом, I и III армија ће се сјединити и пошто оставе заштиту код Беле Паланке на правцу ка Нишу, заједно ће наступати долином Мораве правцем Врање – Куманово, са задатком да заједнички дејствују са IV и V армијом против српске главне снаге на Овчем Пољу.
4. V армија ће служити као осовина целог борбеног распореда, дејствујући при томе на одсеку Султан-тепе (Царев врх), Крива Паланка и вис Китка, с циљем да прикује и привуче, по могућности, веће непријатељске снаге.
5. IV армија наступаће са одсека Штип и Злетово ради овлађивања предњим непријатељским положајима. С левим крилом одбацити непријатељске труие иза десне обале Вардара и заузети Криволак и Удово. Када се добро утврди на заузетим положајима упутиће четири бригаде са одговарајућом артиљеријом, које ће брзим маршем отићи II армији ради заједничког дејства против Грка. Са остатком снага, када стигне I и III армија у рејон Врање — Бујановац, прећи ће у енергично наступање ради заједничког дејства са I, III и V армијом у циљу наношења коначног удара главној српској снази.
6. II армија са XI дивизијом наступаће ка Чајази са задатком да одбаци остатке VII грчке дивизије са тога одсека и завлада целом беломорском обалом и левом обалом реке Струме. Десним крилом заузеће Ђевћелију и ту се добро утврдити. Центар, појачан Сереском бригадом и делом XI дивизије, посешће положај, на њему се добро утврдити и сачекати појачање из IV армије, после чега ће продужити опште наступање на Солун.
7. Коњичка дивизија дејствоваће на десном крилу III армије, одржавајући у прво време везу са I армијом, а потом ће наступати правцем Бела Паланка – Ниш или Бела Паланка – Лесковац – Врање”.
Скоро потпуно исту замисао дејства бугарских армија против Србије и Грчке изнео је, после завршетка рата, генерал Савов пред анкетном комисијом XVII народног собрања, изјавивши да је Врховна команда имала намеру да са два одлучна ударца порази српску војску. Први ударац био би усмерен на заузимање комуникација у долини Мораве, а други на опкољавање и присиљавање целе српске војске на капитулацију. Према овој замисли, 1. армија, концентрисана у Подунављу, и 3. армија, концентрисана на софијско-нишавском правцу, имале су да изврше концентричан удар из рејона Белоградчика и Драгомана и да за четири дана овладају Нишом, пресеку основну српску комуникацију Београд – Ниш – Врање – Куманово, а затим наступају долином Јужне Мораве према југу и у року од девет дана од почетка рата овладају Врањем и Гњиланом и образују северну карику обруча око главних снага српске војске концентрисаних у рејону Овчег поља. У исто време, 4. армија у садејству са 1. и 3. армијом наносила би удар српском десном крилу правцем Радовиште – Криволак у циљу окружења српских армија са југа и пресецања њихових веза са грчком војском у долини Вардара. Да би избегла опкољавање, “српска војска груписана на Овчем Пољу” – изјавио је Сазонов – “била би принуђена на одступање према Врању и Гњилану. Но, чим би 1. и 3. армија (80 батаљона) заузеле ова места, а 4. армија Криволак, Срби би се нашли опкољени и принуђени на одступање према западу. Тада би један део 4. армије заједно са 5. армијом наступао за српском војском, док би се други део 4. армије од Криволака прикључио 2. армији ради задржавања Грка”.
Као што се види, бугарска Врховна команда је планирала интегралан рат против Србије и Грчке са циљем да силом натера ове две земље да прихвате бугарске територијалне захтеве у Македонији.
Творци цитираног пројекта операцијског плана против Србије и Грчке занемарили су низ веома значајних елемената војно-политичке и стратегијско-оперативне ситуације. У првом реду, није се водило рачуна, иако је за то било основа, да се у предстојећи мећусавезнички рат на страни бугарских противника могу умешати Румунија и Турска и да се, у том случају, незнатна бројна надмоћност Бугарске над оружаним снагама Србије и Грчке може преокренути у огромно преимућство бугарских противника, што се у ствари и догодило. Бугарска оперативна војска је у то време имала 297 батаљона и 186 батерија, док су снаге њених противника које су биле усмерене према Бугарској износиле: српске 196 батаљона и 106 батерија, грчке 80 батаљона и 42 батерије, турске – 162 батаљона и 54 батерије и румунске – 172 батаљона и 139 батерија. Укупно, дакле, према бугарских 297 батаљона и 186 батерија стајало је 600 противничких батаљона и 341 батерија. Остављајући скоро потпуно незаштићене границе према Румунији и Турској, бугарска Врховна команда је игнорисала могућност њиховог напада, вероватно због тога што је била уверена да ће Аустро-Угарска спречити Румунију и Турску да се умешају у рат на страни бугарских противника. На исти начин, занемарено је основно стратегијско начело – стварање одлучујуће надмоћности на правцу главног удара, јер је био предвићен кордонски развој снага на фронту широком преко 600 километара – од Видина до Кавале – без јасно израженог тежишта. Пројект операцијског плана је, наиме, предвићао да се 1. армија концентрише на подручју Видин – Берковица, 3. армија на софијско-нишавском правцу на подручју Сливница – Цариброд, 5. армија на криворечком операцијском правцу на подручју Ћустендил – Радомир, 4. армија на сектору Радовиште – Штип – Кочане и 2. армија на подручју Дојран – Орфано – Кавала. Предвиђени фронт 1, 3, 5. и 4. армије, које су се имале концентрисати према Србији, био је широк преко 340 километара.
Због несолидне процене простора и времена, бугарски војни експерти у свом планирању нису узели у обзир претпоставку да решење у борби на територији источне Македоније, где су биле концентрисане главне српске снаге, може да падне пре него 1. и 3. армија буду у могућности да непосредно садејствују са снагама 4. и 5. армије у опкољавању и уништењу српске војске. Потпуно је занемарено и начело изненађења, јер је концентрација војске обелодањена тиме што су покрети трупа вршени јавно. Потцењивање противника био је највећи пропуст који је у процени ситуације учинила бугарска Врховна команда. Из више депеша које је генерал Савов упутио министарском савету види се да је он био убеђен да ће бугарска војска лако тући српску и грчку војску. Још за време преговора у Лондону, 6. маја 1913. године, генерал Савов се обратио министру-председнику Гешову: “Саветујем да имате храбрости и одлучности при воћењу преговора са савезницима, имајући у виду да су њихове армије такве које ћемо ми лако разбити и уништити”. У депеши од 27. маја 1913. године Савов је уверавао да ће сам акт концентрације две до три дивизије у Македонији, поред трупа које су се тамо налазиле, “натерати Србе у мишије рупе”; а следећег дана – “да се, из свих досадашњих сукоба у првој линији с противником, утврђује да је он деморалисан и неспособан да издржи ма какав озбиљнији удар”. Мишљење Савова делили су и други високи бугарски војни руководиоци. Пуковник Нерезов је, на пример, изјавио Тошеву и Ризову да ће српска и грчка војска бити поражене у најкраћем времену, јер су шансе за успех сто посто на страни Бугара. У то је био уверен и министар војске, уједно и командант 4. армије, генерал Ковачев. Све то објашњава оно потцењивање противника у одлукама бугарске Врховне команде, њено одустајање од поменутог пројекта операцијског плана и доношење одлуке да се напад на Србију и Грчку изврши само са 4. и 2. армијом. Изгледа да је она у почетку сматрала да ће сама концентрација бугарске војске заплашити Србију и Грчку и натерати их на попуштање. Међутим, пошто демонстрација са концентрацијом трупа није успела, страхујући од тежих политичких последица уколико отпочне интегралан рат, бугарска Врховна команда је одлучила “да помоћу своје 4. и 2. армије једним кратким потезом пречисти са Србима и Грцима рачуне у Македонији, али да то не личи на прави рат, већ на једно, за страни свет безначајно, узајамно разрачунавање савезника на терену који по мећународном праву није припадао ни једној ни другој парничној страни”. Сматрало се да ће ове две армије за врло кратко време одбацити Србе и Грке и заузети спорну територију, а да ће после тога, на интервенцију великих сила, доћи до мира по коме би Бугари као победници задржали освојену територију. Једино се овако може логично објаснити зашто је бугарска Врховна команда пренебрегла најважнији операцијски правац Софија – Пирот – Ниш и предузела ратне операције само на брегалничком и струмичком правцу који директно изводе на спорну територију, као и изненађујућу пасивност 1, 3. и 5. армије на тимочко-подунавском, софијско-нишавском и криворечком операцијском правцу за све време трајања брегалничке битке, која је имала да одлучи судбину рата.
Овакав закључак о основној идеји бугарског ратног плана намеће анализа заповести и наређења на основу којих је извршена концентрација и стратегијски развој војске, затим анализа првих операцијских директива и изјава које је генерал Савов дао пред парламентарном испитном комисијом.
Тако је у образложењу заповести трупама за поседање полазних положаја према Србији и Грчкој, између осталог, речено “да концентрацију бугарске војске за евентуални рат налаже нова војно-политичка ситуација, која је настала после закључења мира у Лондону”.
Наређење за напад на српску војску које је 28. јуна 1913. године, по одобрењу краља Фердинанда, издао генерал Савов команданту 4. армије гласи:
“Да се не би наше пасивно држање према српским нападима рђаво одразило на морал наших снага, с једне стране, и да се непријатељ не би још више осилио, с друге стране, наређујем да најенергичније нападнете противника на целој линији, не ангажујући потпуно све снаге и не упушгајући се у дужу битку. Постараћете се да се утврдите у Криволаку, на десној обали Брегалнице, коти 550, гребену Богословца, коти у близини села Тахона (Овче поље), коти 550 (код Добрева). Најбоље је да отпочнете пушкарање пред вече и да у рану зору извршите одлучан напад на целој линији. Ову операцију предузети сутра 16 (29) јуна увече”.
Истога дана и у исто време издато је наређење команданту 2. армије за напад на грчку војску које гласи:
“Пре него што приступите груписању армије, нападните најодлучније противника код Лефтера и Чајазе и добро се утврдите у тим пристаништима, сутра 16. овог месеца 4. армија ће напасти ноћу целу српску армију пред собом”.
Бугарска Врховна команда, као што се види, наредила је 4. армији да “најенергичније нападне противника на целој линији”, али да се потпуно не ангажује у борби и не упушта у дужу битку. Остале три армије, концентрисане према Србији, оставила је потпуно неактивне на полазним положајима. Овако крупна стратегијска недоследност била је резултат озбиљних грешака које је Врховна команда учинила у процени ситуације. Потцењујући лакомислено снаге и могућности противника, генерал Савов је био уверен да ће, иако локалан, бугарски напад “учинити поражавајући утисак” у противничком табору и омогућити Бугарској да реализује своје територијалне захтеве у Македонији без правог рата и његове формалне објаве која је могла изазвати политичке заплете, а према томе и без ангажовања 1, 3. и 5. армије које су биле концентрисане на српској граници. Његова погрешна претпоставка види се јасно из депеше коју је 29. јуна упутио команданту 4. армије генералу Ковачеву: “Предузмите најодлучније мере да се српске снаге које држе пут Валандово – Струмица протерају ове ноћи и да се заузме станица Удово. Све то извршите на најодлучнији и сигуран начин да би се учинио поражавајући утисак у непријатељском табору”. Овако крупне грешке у процени противника водиле су, разуме се, најтежим последицама. Покушавајући да се оправда због издавања цитиране заповести за отпочињање ратних операција, генерал Савов је пред испитном комисијом тврдио да је ова судбоносна одлука била резултат напада који су, тобоже, извршиле српске трупе 28. јуна на бугарске положаје на Брегалници.
Према томе, бугарска Врховна команда је прво планирала интегралан рат против Србије и Грчке у циљу пораза противника, али је у последњем тренутку одустала од тога плана, сматрајући да ће сама демонстративна концентрација трупа бити довољна за реализацију политичких и територијалних циљева рата. Пошто се ова рачуница показала погрешном, Врховна команда је ишла још даље и направила још тежу, управо судбоносну грешку и, уместо планираног интегралног, отпочела локалан рат извршивши напад на Србију и Грчку само са две армије, а тек пошто је овај напад пропао, наредила је 1, 3. и 5. армији да пређу у напад, у циљу спасавања поражене 4. армије.
Концентрација и стратегијски развој бугарске војске
На основу заповести и директива Врховне команде од 1. и 13. јуна 1913. године, концентрација и стратегијски развој бугарске војске за рат против Србије и Грчке имали су се извршити на следећи начин:
– 1. армија, под командом генерал-лајтнанта В. Кутинчева, састава: 5. дунавска дивизија (1. и 2. бригада), 9. плевенска дивизија (1. и 2. бригада), Самостална бригада (65. и 66. пеш. пук), један ескадрон 4. коњичког пука и Видински гарнизон, имала је да се концентрише у ширем рејону Белоградчика;
– 2. армија, под командом генерал-лајтнанта Н. Иванова, састава: 3. балканска (доцније ушла у састав 4. армије) и 11. пеш. дивизија, 1. бригада 10. дивизије, Сереска самостална бригада (67. и 68. пеш. пук), Драмска самостална бригада (69. и 70. пеш. пук), 1 брзометни артиљеријски дивизион, 2. и 7. спорометни арт. пук, 5. гранични батаљон, 10. допунски батаљон, 7. допунски пук, 10. коњички пук, седам пешадијских и седам коњичких допунских ескадрона, 3 брзометне батерије 1. брдског пука и хаубички брзометни дивизион 8. арт. пука, концентрише се на линији Дојран – Правиште;
– 3. армија, којом је командовао генерал-лајтнант Р. Димитријев, састава: 1. софијска, 6. бдинска и 13. пеш. дивизија, 3. бригада 5. дунавске дивизије и Коњичка дивизија (1, 2, 3, 7. и Гардиски коњички пук), имала је да се концентрише на сливничким положајима;
– 4. армија, под командом генерал-мајора Ст. Ковачева, састава: 2. тракијска, 7. рилска и 8. тунџанска дивизија, Македонско-једренско ополчење, 2. бригада 4. дивизије, 7. ополченски пук, 5. коњички пук, три пешадијска и три коњичка допунска ескадрона (у састав ове армије ушла је доцније и 3. пеш. дивизија), требало је да се концентрише на линији Радовиште – Штип – Кочане;
– 5. армија, којом је командовао генерал-мајор Ст. Тошев, састава: 4. преславска дивизија (1. и 3. бригада), 12. пеш. дивизија и 6. коњички пук (у састав ове армије доцније је ушла и Једренска бригада), концентрише се у ширем рејону Конова;
– Окупациони корпус у источној Тракији, састава: 2. бригада 10. дивизије, Једренска бригада (касније ушла у састав 5. армије), 58. пеш. пук 11. пеш. дивизије, два батаљона 4. дивизије и 1. батаљон 7. рилске дивизије, 1. дивизион 8. спорометног арт. пука (преоружан турским брзометним топовима), 3. коњичка бригада (4, 8. и 9. коњички пук), Софијски, Шуменски и Видински тврђавски батаљон;
– Штаб Врховне команде у Самокову.
Концентрација и стратегијски развој војске требало је, дакле, да се изврше у духу основне замисли пројекта операцијског плана. Врховна команда је рачунала да ће за 10-12 дана све јединице бити на полазним положајима спремне за офанзивне операције. То се јасно види из телеграма који је генерал Савов 1. јуна 1913. године упутио председнику владе Гешову, у коме се захтева да се мир измећу Бугарске и Србије одржи до 23. јуна и наглашава да криза престаје већ 13. јуна, јер ће тога дана све јединице бити спремне за активна дејства.
Померање бугарских трупа од Једрена према Серезу, Дојрану, Струмици, Штипу и Кочанима почело је знатно раније. Још 24. априла, пошто је добила обавештење да се Грци концентришу западно од Солуна и око Гуменце, Врховна команда је наредила 3. дивизији да одмах почне да се превози железницом за Демир Хисар, у циљу обезбеђења железничке комуникације Дедеагач – Солун.
У исто време донета је и одлука да се у Македонију пребаце: Комбинована коњичка бригада, Македонско-једренско ополчење, 11. пеш. дивизија и команда 2. армије.
Чим је стигао у Серез, 18. маја 1913. године, командант 2. армије генерал Иванов је преузео команду над свим трупама у Македонији и приступио организацији одбрамбених положаја у циљу заштите несметаног пребацивања трупа према Србији и Грчкој. Да би осујетио евентуалне покушаје грчке војске да омета нормалан ток концентрације, он је, по наређењу Врховне команде, 31. маја отпутовао у Солун да би се “изгладио неспоразум између Грка и Бугара и одредила демаркациона линија”.
Пошто је ојачана 2. армија посела одређене одбрамбене положаје са задатком да штити пребацивање и концентрацију других армија и пошто је 30. маја 1913. године у Лондону потписан мир с Турском, отпочело је масовно транспортовање бугарских армија од Чаталџе и Булаира према Србији и Грчкој, железничким пругама: Чорлу – Једрене – Дедеагач – Демир Хисар – Дојран, Чорлу – Једрене – Пловдив – Софија – Сливница, Јанбол – Пловдив – Софија, Варна – Горња Ораховица – Мездра – Бојчиновци, Софија – Мездра – Бојчиновци и Софија – Ћустендил. Пребацивање трупа вршено је ужурбано са пуним напрезањем свих саобраћајних средстава и завршено је у предвиђеном року. Помоћник главнокомандујућег генерал Михаил Савов издао је 26. јуна армијама директиву број 23 за заузимање полазних положаја за рат против Србије и Грчке. На основу ове директиве, 4. армија, која је добила задатак да се развије на линији Главовци – Злетово – Штип – Шопур – Струмица, са главним снагама у рејону Кочане – Штип – Радовиште, извршила је развој својих јединица на следећи начин:
Јединице Македонско-једренског ополчења: 1. и 3. бригада, са два брдска брзометна арт. дивизиона, распорећене су на линији с. Главовци – с. Спанчево са фронтом према северу и северозападу; 2. бригада, са два спорометна пољска арт. дивизиона, у резерви на просторији Оризари – Грдовци – Зрновци – Лески. Остали делови у рејону Виница – Кочани.
Друга бригада 4. дивизије, са 2. брзометним дивизионом 5. арт. пука, концентрисана је на просторији Виница – Оризари.
Седма рилска дивизија, без 3. бригаде, распоређена је главним снагама на просторији Кучишино – Теранци – Видовиште – Спанчово, са предстражом јачине два пешадијска пука (26. и 22. пуком) на левој обали Злетовске реке, од с. Злетова до Аргулице.
Осма тунџанска дивизија, са 1. бригадом 3. дивизије, концентрисала се на просторији Радање – Штип – Никоман, са предстражама на левој обали Брегалнице од ушћа Злетовске реке до речице Дрина (Дубоке реке).
Друга тракијска дивизија развила се на просторији Шопури – Дедино – Радовиште – Тополница, са предстражама на Кривој Лакавици од речице Дрина (Дубоке реке) до с. Доњег Липовика.
Трећа бригада 7. рилске дивизије, са једном брдском батеријом, развила се на линији с. Вељуса – с. Попчево – с. Костурино, за дејство на правцу Струмица – Валандово.
Штаб армије у Радовишту.
Према поменутој директиви Врховне команде требало је да се 5. армија концентрише у рејону Совољано – Вратца (Мирово) – Коњаво, истури предње делове на линију Бистер – Бобешино – Скакавица – Бегбунар и предузме мере обезбеђења. На основу ове директиве и заповести команданта армије од 28. јуна, јединице 5. армије заузеле су следећи распоред:
Дванаеста пеш. дивизија, са једним брзометним хаубичким дивизионом и једним ескадроном 6. коњичког пука, груписала се до 29. јуна на просторији Блатец – Горња Бистрица – Вратца – Доња Бистрица, са предстражама у рејону с. Скакавице и бочним осигурањима на вису Бегбунар и у рејону с. Бобешино.
У исто време 4. преславска дивизија прикупила се на просторији измећу р. Струме и Коњава, сем позадинских јединица и установа које су остале у рејону Чолковског блата.
Једренска бригада груписала се на Просторији Лозно – Радловци – Совољано, а 6. коњички пук у рејону с. Бистра у циљу осматрања и заштите свих праваца који изводе према одсеку с. Бобешино – вис Црноок.
Трећа армија, која је према директиви Врховне команде број 23 “имала да се прикупи на линији Врапче – Комштица и предузме мере обезбеђења”, заузела је до 30. јуна следећи распоред:
Тринаеста пеш. дивизија груписала се на просторији с. Големо Малово – Три уши – Сливница, са предстражама (ојачан пеш. пук) на линији с. Изотовци – Смилевци, са задатком да штити од евентуалног напада српских снага одбрамбену линију од врха Кома до Петерлаша.
Прва дивизија у рејону Драгоман – Несла – Камбелевци, са предстражама (један ојачан пешадијски пук) на линији Цариброд – Врапча, имала је задатак да штити одбрамбени рејон од Петерлаша до Клисуре.
Трећа бригада 5. дивизије, армијска артиљерија (сем два пољска спорометна хаубичка дивизиона који су придати 1. дивизији) и остале јединице и установе (муницијска колона, дивизијско превијалиште, болница и профијантска колона) размештене су у ширем рејону Сливница – Драгоман. Штаб армије у Божуришту.
Прва армија имала је задатак “да се прикупи на линији Белоградчик – Чуперно, да упути нарочити одред из видинског гарнизона ка Кули и да се (добро) обезбеди”. Пошто су све јединице пребачене у одређене концентрацијске просторије, командант армије генерал Кутинчев издао је, 27. јуна, заповест према којој су јединице имале да заузму следећи распоред:
Пета дивизија имала је да се распореди, по бригадама, у рејону с. Праужда и с. Дубрава и да упути предстражу јачине два пешадијска батаљона у рејон с. Салаша. После напорног марша, дивизија је 1. јуна посела одређене положаје, истуривши 5. пеш. пук са 1. брзометним дивизионом у рејон с. Сушева, а две чете са два спорометна топа као обезбеђење код с. Стокавци.
Девета дивизија, која је имала да се постави у рејону с. Врбово – Чупрен – Трговиште, посела је одређене рејоне до 29. јуна и истурила 1. багаљон на светониколски превој.
Самосталној бригади је наређено да се постави у бивак између с. Калугера и с. Сливовика. Све њене јединице стигле су у одређени рејон до 29. јуна, сем спорометног арт. дивизиона, који је због преоружавања турским брзометним топовима ушао у састав бригаде три дана доцније.
Комбиновани коњички дивизион убиваковао се код с. Боровице.
Командант Видинског гарнизона упутио је у Кулу један батаљон са батеријом топова, ради затварања операцијског правца Зајечар – Кула и одржавања везе са Белоградчиком.
Доласком армијског штаба у Белоградчик 1. јула 1913. године, стратегијски развој 1. армије на линији Белоградчик – Чуперно био је завршен.
Поступајући по директиви Врховне команде број 23, 2. армија се до 29. јуна развила на линији Дојран – Негован – ушће реке Ангисте – залив Лефтера – беломорска обала до ушћа реке Марице, концентришући главне снаге на фронту Дојран – Негован. Јединице ове армије заузеле су следећи распоред:
На десном крилу, у рејону Дојранског језера, распоређена је 3. бригада 3. дивизије, са главним снагама у рејону с. Владање.
На центру, од с. Михаловци до реке Карлука, распоређене су следеће јединице: 2. бригада 3. дивизије, 1. бригада 10. дивизије, Драмска бригада са једним допунским пуком и 6. допунски ескадрон.
На левом крилу, између река Струме и Месте, налазила се 11. пеш. дивизија са Сереском бригадом и 28. допунским батаљоном.
Заштита морске обале од р. Месте до Марице поверена је Портолагоском и Дедеагачком гарнизону.
Штаб армије са 10. коњичким пуком и једном хаубичком батеријом налазио се у Серезу.
На располагању Врховне команде, као стратегијска резерва, остале су Коњичка и 6. бдинска дивизија, укупно четири коњичка, четири пешадијска и један артиљеријски пук. У периоду од 31. маја до 19. јуна Коњичка дивизија са једном “турском” батеријом пребачена је са тракијског фронта у рејон Софије и по директиви Врховне команде груписала се на просторији с. Ивањане – Филиповци – Мало Бучино. Шеста бдинска дивизија налазила се на маршу од Демир-Хисара ка Струмици, и када је рат почео, била је стигла у рејон Ново село, Петрич, Тополница.
Главнокомандујући и штаб Врховне команде у Софији (Скица 2).
Појава колере, побуне у неким јединицама, преоптерећеност железница – представљале су озбиљне тешкоће, али су пребацивање, конценграција и стратегијски развој бугарске војске ипак правовремено завршени. Све армије, сем донекле 5. армије, биле су 30. јуна спремне да отпочну ратне операције. Сви команданти армија одговорили су потврдно на питање Врховне команде од 21. јуна: да ли се може рачунати на борбени дух војске за успешно вођење рата.
Концентрација и стратегијски развој бугарске војске извршени су у духу основне замисли цитираног пројекта операцијског плана. Од укупно пет, према Србији су концентрисане четири армије (1, 3, 4. и 5. армија), које су у свом саставу имале 229 батаљона пешадије, 146 артиљеријских батерија разног калибра и 28 ескадрона коњице, према три српске армије и Тимочкој војсци, које су имале 196 батаљона, 106 артиљеријских батерија разног калибра и 38 ескадрона коњице.
Главне снаге, 4. и 5. армија, јачине 138 батаљона пешадије, 90 артиљеријских батерија и 9 коњичких ескадрона, груписане су на криворечком, брегалничком и струмичком операцијском правцу, који непосредно изводе на територију Македоније.
Према операцијском плану, 4. армија је имала задатак да пређе у напад на фронту Штип – Злетово, овлада предњим српским положајима, снагама левог крила одбаци српске трупе на десну обалу Вардара, овлада Криволаком, пресече везу између српске и грчке војске у долини Вардара и образује јужну карику обруча око главних снага српске војске. Пошто се добро утврди на достигнутој линији, треба да упути четири бригаде као појачање 2. армији, а са осталим снагама, по пристизању јединица 1. и 3. армије у рејон Врање – Бујановац, пређе у концентричан напад ради уништења српске војске.
Пета армија је имала задатак да непосредно садејствује са 4. армијом, дејствујући криворечким операцијским правцем и гребеном Осоговске планине у бок и позадину српске овчепољске групације.
Овакав пројекат операцијског плана био је последица рђаве процене односа снага. Чак и на тежишту борбених дејстава није била обезбеђена потребна бројна и техничка надмоћност, као најопштији услов за победу, јер су пред 4. и 5. бугарском армијом стајале 3. и 1. српска армија од 126 батаљона пешадије, 62 артиљеријске батерије разног калибра и 34 ескадрона коњице. Осим тога, за окружење српске армије с југа није било довољно овладати само Криволаком, већ и Велесом и Скопљем. То се могло постићи усредсређеним нападом надмоћнијих снага правцем Штип – Велес – Скопље.
Исправке извршене у наведеном пројекту операцијског плана још више су погоршале бројни однос снага на тежишту борбених дејстава, јер је, за време брегалничке битке, 5. армија остала пасивна, па 4. армија – развучена на широком фронту од Царевог врха до Радовишта и Струмице – није имала озбиљније изгледе на успех. Четврта армија је базирала на једној знатно удаљеној железничкој комуникацији у долини р. Струме, која је са фронтом била повезана са два рђава пута: од Горње Џумаје преко Царевог Села за Штип и од Петрича преко Струмице за Радовиште. Овај други правац био је осетљив јер је ишао паралелно са фронтом грчке војске.
Ако се бугарска Врховна команда у последњем моменту одлучила да уместо интегралног води локални рат у циљу заузимања спорне територије у Македонији, онда је несхватљиво зашто 5. армија, која је била концентрисана на криворечком операцијском правцу, није ступила у дејство истовремено када и 4. армија, како је било предвиђено првобитним пројектом операцијског плана, јер би њено садејство знатно олакшало операције 4. армије. Овако груб пропуст бугарске Врховне команде био је последица великог прецењивања сопствених а потцењивања противничких снага.
На најважнијем операцијском правцу Софија – Пирот – Ниш груписана је 3. армија, јачине 40 пешадијских батаљона, 31 батерија топова разних калибара и 17 ескадрона коњице, а у Подунављу 1. армија, од 42 батаљона пешадије, 22 батерије топова и 2 ескадрона коњице. Према пројекту операцијског плана, ове армије су имале задатак да изврше концентричан напад из рејона Белоградчика и Драгомана и за четири дана овладају Нишом, разбију 2. српску армију и Тимочку војску и девет дана после почетка ратних дејстава избију у рејон Врање – Бујановац ради заједничког дејства са 4. и 5. армијом против главних снага српске војске. И у овом случају није правилно процењен нити однос снага, нити простор и време, јер је 3. армија пред собом имала 2. српску армију, грунисану и ослоњену на Пиротски утврћени логор, јачине 35 батаљона пешадије, 106 топова разних калибара и три ескадрона коњице, док је пред 1. армијом била Тимочка војска, која јој је по својој јачини (31 батаљон пешадије, 15 батерија топова и два ескадрона коњице) била скоро равна. Осим тога, ове две армије просторно су биле толико удаљене да нису могле на време извршити постављене задатке, чак да су пред собом имале далеко слабије српске снаге. Од Белоградчика и Куле преко Зајечара и Књажевца до Ниша има око 100 км, а до Пирота око 120 км. Ово растојање 1. армија имала је под борбом да преће за 4 дана, тј. да оствари темпо наступања од 25-30 км на дан. Од Ниша до Бујановца има око 130 км, а од Пирота и Беле Паланке око 150 км. Према плану Врховне команде, јединице 3. и 1. армије имале су да за 9 дана под борбом прећу 270 км, тј. да остваре темпо наступања од 30 км на дан, што је у тадашњим условима било немогуће.
Измене у операцијском плану нису исправиле наведене пропусте, већ су учиниле нове и још теже грешке. Трећа армија је, наиме, пуних пет дана остала пасивна и за то време добила низ противречних заповести и наређења, да би најзад, када је брегалничка битка већ била изгубљена, извршила демонстративан напад према Пироту и Власини.
Несхватљива је одлука бугарске Врховне команде да у западном Подунављу концентрише целу 1. армију, јер она у офанзивним операцијама против Србије – с обзиром на однос снага – није имала реалних изгледа на успех. С друге стране, за дефанзивне операције према Србији, 1. армија је била превише јака, будући да је била по страни од главних објеката које је требало заштитити и да су српске снаге концентрисане према њој биле сувише слабе за предузимање офанзивних операција већих размера. Уколико се мислило да се она употреби и против Румуније, онда је била рђаво постављена, јер би, по преласку румунске војске преко Дунава, положај ове армије – у тесном коридору северозападне Бугарске – био веома критичан. Према томе, ако се бугарска Врховна команда одлучила да уместо ингегралног води локални рат за спорну територију у Македонији, онда је на рачун 1. армије могла благовремено ојачати главне снаге у Македонији.
За операције против грчке војске Бугарска је концентрисала само 2. армију, од 67 батаљона пешадије, 40 батерија топова разних калибара и 16 ескадрона коњице, развучену на фронту од Дојрана до р. Месте, према којој је стајала грчка војска јачине 80 пешадијских батаљона, 42 батерије топова, осам дивизиона и осам ескадрона коњице. Зато, реално гледано, она није имала ни минималне изгледе на успех у офанзивним операцијама. Додуше, према цитираном пројекту операцијског плана, 2. армија је у почетку рата имала задатак да, до доласка појачања од 4. армије, дејствује само крилима: левим да овлада целом беломорском обалом и левом обалом реке Струме, а десним да заузме Ђевђелију и ту се добро утврди. По доласку појачања из 4. армије (4 бригаде са одговарајућом артиљеријом), 2. армија је имала да продужи опште наступање на Солун. Ни предвиђено појачање 2. армије не би знатније изменило однос снага на бугарско-грчком ратишту, па према томе ни закључак о реалним могућностима 2. бугарске армије. Поред тога, ова армија је базирала само на једној железничкој прузи малог капацитета: Једрене – Дедеагач – Ђумурџина – Драма – Серез, која је ишла паралелно са фронтом и просторно толико близу њега да је била не само осетљива него и угрожена, поготово када је Турска ушла у рат против Бугарске и угрозила Једрене. Поред ове комуникације, 2. армија се могла користити само стазама кроз непроходне Родопе, јер је пруга у долини р. Струме била исувише малог капацитета да би подмирила потребе 4. и 2. армије.
За заштиту границе према Турској бугарска Врховна команда је оставила само једну бригаду од 11 батаљона, три батерије и три ескадрона, а према Румунији само неколико ополченским батаљона. Обе ове границе остале су, дакле, потпуно незаштићене, иако држање Румуније и Турске није пружало никакву гаранцију за њихову безбедност. Међутим, бугарска Врховна команда је, изгледа, рачунала да ће Аустро-Угарска успети да спречи Румунију да се умеша у међусавезнички рат, а да велике силе неће дозволити Турској да пређе линију Енос – Мидија.
Стратегијска резерва Врховне команде (6. бдинска и Коњичка дивизија) била је сувише слаба, а поред тога незгодно постављена, тако да се њеном употребом није могло битније утицати на исход операција ни на српском ни на грчком ратишту.