Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
После пада Јанине грчка влада је наредила форсирану концентрацију војске у источној Македонији будући да се опасност од избијања оружаног сукоба са Бугарском нагло повећала. У исто време она је предузела и дипломатске мере да би обезбедила подршку великих сила и савезништво Србије у будућем рату с Бугарском. Пошто је Солун био најважнији стратегијски објекат на спорној територији измећу Бугарске и Грчке, Врховна команда је настојала да концентрацијом трупа затвори све правце који из Бугарске изводе ка Солуну. Пребацивање војске из Епира и њена концентрација око Солуна на линији Лефтера – Нигрита – Гјувезна – Гуменџа – Ђевћелија вршени су ужурбано и завршени 29. априла, када је и најудаљенија 3. дивизија стигла од Корче и поставила се у рејону гвоздени мостови на Вардару – с. Аматово – Сари Пазар.
После потписивања Војне конвенције и Протокола о заједничком плану операција између Србије и Грчке и постигнутог споразума измећу генерала Иванова и пуковника Дусманиса од 3. јуна 1913. године, којим је одређена демаркациона линија између грчке и бугарске војске, грчка Врховна команда је донела одлуку и 6. јуна издала директиву о стратегијском развоју војске на линији Орфански залив – Бешикско – Лагадинско језеро – висови северно од Солуна – с. Карасули. Уз директиву о стратегијском развоју била су приложена и поверљива упутства о начину дејства грчких трупа у случају бугарског напада, из којих се види основна идеја ратног плана грчке Врховне команде. У њима су разрађене четири варијанте о начину дејства 2. бугарске армије и дата упутства за рад грчке војске по свакој од њих:
– Ако бугарска војска нанесе главни удар правцем Серез – Солун, грчка армија би са две дивизије (4. и 6. дивизијом, које су биле распоређене између Лагадинског језера и р. Галика) бранила висове северно од Солуна, а са четири дивизије (2, 3, 5. и 10. дивизијом) нанела удар бугарском десном крилу. Седма и 1. дивизија, распоређене на десном крилу, садејствовале би са главним снагама на тај начин што би 7. дивизија активно дејствовала или према Нигрити или према Чајази, а 1. дивизија према Лагадини или према Гјувезни;
– Ако бугарска војска нанесе главни удар са севера, између р. Вардара и р. Галика, грчка армија би са две дивизије (3. и 5. дивизијом, које су затварале овај правац) задржавала бугарско наступање ка Солуну, а у исто време наносила би удар са три дивизије (2, 4. и 6. дивизијом) на левом и једном (10.) дивизијом на десном крилу бугарске ударне групације. Седма и 1. дивизија садејствовале би са главним снагама као и у претходном случају;
– Ако бугарска војска нанесе главни удар левим крилом из рејона Нигрите, што је сматрано мало вероватним, грчка армија би се супротставила овом нападу са две дивизије (1. и 7. дивизијом), док би са преосталих шест дивизија (2, 3, 4, 5, 6. и 10. дивизијом) наносила снажан удар бугарском десном крилу;
– Ако бугарска војска изврши напад на целом фронту, грчка армија би се супротставила овом нападу са шест дивизија (2, 3, 4, 5, 6. и 10. дивизијом), док би две дивизије (1. и 7. дивизијом) извршиле напад на лево бугарско крило као у првој варијанти.
Грчка флота добила је задатак да подржава дејства 1. и 7. дивизије на десном крилу. Осма дивизија била је предвиђена за десантне операције, а 9. дивизија остављена је у Епиру ради осигурања границе према Албанији.
Грчка Врховна команда је, као што се из изложених упутстава види, приликом разраде ратног плана имала у виду трећу варијанту дејства предвиђену Протоколом о заједничком плану операција српске и грчке војске, иако је српска Врховна команда упорно инсистирала на другој варијанти.
Грчка Врховна команда извршила је до 13. јуна прегрупацију својих дивизија у духу основне идеје изложеног плана операција. Седма дивизија, која је имала задатак да у садејству са флотом обезбеди десно крило грчке војске, посела је до 10. јуна увече теснац Рендина измећу Орфанског залива и језера Бешик и отпочела утврђивање главних одбрамбених положаја иза реке Богази Рендина. Јака обезбећења 7. дивизија је оставила у Мустени, Правишту и Нигрити.
Прва дивизија, пошто је смењена од делова 7. дивизије на положајима које је до тада држала, конценгрисала се до 14. јуна у теснацу измећу Бешикског и Лагадинског језера и отпочела ужурбано утврђивање главне одбрамбене линије иза реке Паша-Азмак, истуривши два предња одреда у рејон села Берова и Осмаили Махале.
Шеста дивизија, крећући се на своје нове положаје, посела је, до 10. јуна, линију од Лагадинског језера до пута Серез – Солун закључно, са главним одбрамбеним положајима на брежуљцима јужно од Станова, који су под непосредним руководством Врховне команде раније припремљени за одбрану. У рејон с. Гјувезне, дивизија је истурила предњи одред и јаке предстраже (из сваког пука по један батаљон) на линију Лагадина – колски пут Серез – Солун.
Четврта дивизија посела је, до 11. јуна положаје од пута Серез – Солун до реке Галика, са тежиштем одбране на брежуљцима јужно од Лити, који су раније били припремљени за одбрану, истуривши предњи одред у рејон с. Рахмали, а јаке предстраже (из сваког пука по један батаљон) на линију пут Серез – Солун – с. Даутли – с. Галик.
Пета и 3. дивизија, под јединственом командом, поселе су до 9. јуна фронт између река Галика и Вардара: 5. дивизија развила се на десном а 3. дивизија на левом крилу овога одсека, са главним положајима за одбрану на линији с. Нарш – река Вардар (јужно од с. Вардаровци) и предстражама иза линије разграничења.
Десета дивизија концентрисала се у рејону Гуменџа – Оризарци – Бојмица, са задатком да обезбеди лево крило грчке војске и одржава везу са српском војском у рејону Ђевђелије. Предњи одред ове дивизије налазио се у рејону с. Кара Синанци, а предстраже на левој обали Вардара од с. Вардаровци до с. Карасули.
На располагању Врховне команде, као стратегијска резерва, остала је 2. дивизија, концентрисана у Солуну, и Коњичка бригада, концентрисана у с. Текели, код Солуна (Скица 2).
Главне снаге грчке војске, концентрисане око Солуна у јачини од 147.900 људи, 230 топова разних калибара и 132 митраљеза, биле су довољно јаке да успешно осујете покушај 2. бугарске армије да заузме Солун и да, у погодном моменту, пређу у противофанзиву у духу општег српско-грчког ратног плана.