Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Основна концепција ратног плана српске Врховне команде проистекла је из међународног положаја Србије и политичких циљева које је српска влада желела да оствари у евентуалном рату са Бугарском. Наиме, решеност српске владе да задржи онај део Македоније који су ослободиле српске трупе и да одговорност за отпочињање међусавезничког рата пребаци на Бугарску наметала је идеју дефинитивног рата у његовом почетном периоду. Уздржљивост и опрезност налагала је и компликована спољнополитичка ситуација, јер је нов заплет на Балкану могао да послужи Аустро-Угарској као добродошао повод за отпочињање припреманог рата против Србије. Осим тога, држање Румуније било је нејасно: иако се румунско-бугарски спор око Добруџе све више компликовао и заоштравао, иако је румунски министар иностраних послова уверавао српског посланика у Букурешту да у евентуалном међусавезничком сукобу Румунија неће ратовати против Србије, румунска влада је одбила све српске понуде о савезу. Због тога је држање Румуније све до њеног уласка у рат задавало велике бриге српској влади. Аустро-Угарска је упорно настојала да придобије Румунију на бугарску страну или да је неутрализује и тако осигура Бугарској леђа у предстојећем рату против Србије и Грчке. Поред тога, систематским подстицањем Албанаца против Србије, стварала је несигурност на српско-албанској граници, која још није била дефинитивно одређена.
При разради ратног плана српска Врховна команда се руководила и општим принципима о координацији операција српске и грчке војске који су постављени Војном конвенцијом и Протоколом о заједничком плану операција. У конкретној стратегијско-оперативној ситуацији ово је било од посебног значаја с обзиром на потребу одржавања сигурне везе између ове две савезничке војске, као и с обзиром на концентрацију 16 дивизија српске и грчке војске на линији Пирот – Куманово – Скопље – Велес – Ђевђелија – Гуменџа – Солун – Нигрита, која је могла послужити као погодна операцијска основица за концентрично дејство у бугарску родопску област у којој су биле концентрисане главне бугарске снаге. Зато је српска Врховна команда питању садејства са Грчком војском посветила посебну пажњу.
Када је постало очигледно да Бугарска концентрише своје главне снаге против Србије на струмичком, брегалничком и криворечком операцијском правцу, српска Врховна команда, да би осигурала једновремено дејство српске и грчке војске, тражила је 19. јуна од грчке Врховне команде да на левој обали Вардара у рејону Ђевђелије концентрише своје три дивизије, које би дејствовале преко Струмице у позадину бугарске штипско-кочанске групе у циљу њеног раздвајања од дојранско-сереске групе и непосредиог садејства са српском војском. Грчка Врховна команда се није сложила са овим захтевом, јер није намеравала да предузима ма какву офанзиву у правцу позадине бугарске штипско-кочанске групе пре него потуче бугарске трупе које има пред собом. Због тога је сматрала да је за одржавање везе између левог крила грчке и десног крила српске армије у рејону Ђевђелије довољна само једна грчка дивизија. После бугарског напада на Злетовској реци, 25. јуна, начелник штаба српске Врховне команде обновио је поменути предлог: “Поновно истичем потребу, да три грчке дивизије доћу у Ђевђелију, те да одавде, на случај акције, пресеку везу између бугарских трупа у Штипу и Дојрану и са нашим трупама кооперишу у евентуалном нападу на Штип, с леђа. За ове дивизије не може бити никакве опасности, јер се у Дојрану (налазе) само два бугарска пука. Оне би оваквим својим положајем јако олакшале и грчке операције на правцу Кукуш – Дојран”. Грчка Врховна команда се, међутим, са њиме није сложила па је, уместо директног одговора, уверавала српску Врховну команду да пројект операција грчког краља предвиђа да главне снаге грчке војске крену у помоћ српском десном крилу. “Што се тиче начина извршења овога пројекта” – истицала је она – “нека српска Врховна команда буде уверена да ће бити силно и (да ће) задовољити интересе обе савезничке војске”. После овог одговора српска Врховна команда је била начисто с тим да ће у случају бугарске офанзиве веза са грчком војском у долини Вардара бити прекинута и да не може рачунати с њеним непосредним садејством све дотле док не потуче бугарску војску коју имају пред собом, како је то уосталом и било предвиђено Протоколом о заједничком плану операција.
Српска Врховна команда могла је реално да процени и друге елементе ситуације јер је редовно и доста тачно обавештавана од српске владе и својих изасланика у Софији и Солуну о свим аспектима војно-политичке ситуације. Па ипак, спутана захтевима спољне политике, она је била присиљена да стратегијску иницијативу препусти бугарској војсци, иако су српска и грчка војска биле спремне за операције пре бугарске војске.
Пратећи будно концентрацију и стратегијски развој бугарске војске, српска Врховна команда, која је благовремено извршила концентрацију својих трупа на бугарској граници, подешавала је стратегијски развој војске у условима који би омогућили успешно одбијање евентуалног бугарског напада. Када је, 8. јуна, на састанку председника владе Николе Пашића са шефовима опозиционих партија одлучено да се у најкраћем року затражи одговор бугарске владе на српску ноту о ревизији уговора и да, уколико буде негативан, српска влада објави анексију спорне територије у Македонији, Врховна команда је издала директиву о раду трупа у случају бугарског напада:
“… Наше трупе треба да су стално на опрези, нарочито ноћу и готове да сваки бугарски напад не само одбијају, већ да их за то својим преласком у напад казне за такве њихове нападе и немилосрдно их гоне.
За сада се у Штипу налазе бугарске трупе у јачини око 20 батаљона отприлике са неколико пољских и брдских батерија и око 5 ескадрона коњице.
Пред њима, а на путу Штип – Велес, на положају кота 319 стоји Дринска дивизија I позива.
1. – Ако би бугарске трупе из Штипа на њу напале, њену одбрану дужне су да потпомогну својим нападом, и то: Моравска дивизија II позива правцем од Св. Николе, а Тимочка дивизија II позива путем Криволак – Штип. У том случају Моравска дивизија I позива, која логорује на путу Велес – Штип на левој страни Вардара, на к. 392 има хитно да одмаршује Дринској дивизији I позива, да служи као главна резерва за њу и за све остале напред побројене дивизије.
Ради сигурнијег извршења одређеног задатка Моравска дивизија II позива прикупиће своје задње трупе ближе Св. Николи, ка свом челу. Тимочка дивизија II позива пак пребациће одмах и остале своје борачке трупе (изузев оних према Струмици) на леву сграну Вардара и заузети положај, који би био погодан како за одређени јој овде задатак, тако и за заштиту своје позадине и моста на Вардару.
2. – Вероватно је да ће се доцније наредити, да Дринска дивизија I позива остави на садашњем свом положају само један пук са нешто артиљерије, а са осталим својим трупама да се повуче на пређашњи њен утврђени положај код Џумали.
Ако у овом случају буде нападнута поступак ће бити као што је казано под 1.
Но, ако у овом случају главни напад Бугари управе на Св. Николу, онда су Тимочка дивизија II позива, Моравска и Дринска дивизија I позива дужне да непријатеља нападну правцем на Штип.
3. – По досадашњим извештајима у Ћустендилу и Кочанима налазе се сада само слабије непријатељске трупе немоћне за озбиљну акцију, али није невероватно да ће се оне појачати и тада можда предузети какву акцију против наших трупа, било правцем од Кустендила или од Кочана или у исто време и једним и другим.
У овом случају главна улога припада Дунавској дивизији I и Дунавској дивизији II позива.
Командант Дунавске дивизије I позива имаће у овом случају на уму, да садашњи распоред његових трупа одговара углавном офанзиви а не дефанзиви. Стога ако га нападне надмоћнији непријатељ, садашњи положај држаће колико може дуже, али главну одбрану има да води на положају код Страцина; за сигурност овог положаја врло су значајни утврћени висови на крајњем десном крилу страцинског положаја, који бране непријатељу приступ од Кочана ка Овчем Пољу, те их треба добро посести.
У одбрани овога положаја на Страцину има да га потпомогне Дунавска дивизија II позива, стога ће она још сада одмаршовати на Страцин.
Моравска дивизија II позива има у овом случају да поседне и брани положај између Лезова и Калиновца.
4. – Као општа резерва за све ове случајеве служиће за први мах Шумадијска дивизија I позива, а затим Шумадијска дивизија II позива и Коњичка дивизија када у Куманово приспе.
5. – У свим приликама међутим, суседни команданти дивизија треба да су стално један с другим у вези да један другоме јављају новости о покретима непријатеља и својим намерама и предузећима и на случај напада један другоме одмах притекну у помоћ. То је главни услов за сложан рад, јединство снага и за успех.
Разуме се да о свим догаћајима треба одмах да извештавају претпостављене команданте, да би ови могли на основу њихових извештаја издати потребне наредбе”.
Из цитиране директиве се види да Врховна команда још увек није била сигурна којим правцем ће дејствовати главне бугарске снаге. На основу дотадашње концентрације бугарске војске претпостављала је да ће то бити брегалнички операцијски правац, па је одбрани тога правца посветила највећу пажњу. Мећутим, иако је знала да се у Ћустендилу налазе слабије бугарске снаге, Врховна команда није искључивала могућност да те снаге буду ојачане и да напад главних бугарских снага буде усмерен криворечким операцијским правцем или једновремено брегалничким и криворечким правцем. Због тога је у директиви предвиђено неколико варијанти дејстава противника а према томе и више начина употребе сопствених снага. У првој варијанти, где се разматра могућност да главне бугарске снаге дејствују брегалничким операцијским правцем, директивом није било јасно одређено на којим положајима би требало водити главне одбрамбене борбе. Док се у 1. тачки прецизира да одбрану Дринске дивизије I позива, на положајима Лозјански рид – Јежево, имају да потпомогну својим нападом Моравска дивизија II позива правцем од Св. Николе и Тимочка дивизија II позива правцем Криволак – Штип, у 2. тачки се предвиђа да ће се вероватно доцније наредити да Дринска дивизија I позива остави на дотадашњим положајима само један пук са нешто артиљерије, а са главним снагама да се повуче на динлерски положај (припремљени положај на десној обали Светониколске реке). Међутим, у другој варијанти, где се разматра могућност да главне бугарске снаге дејствују криворечким операцијским правцем, изричито је речено да главна одбрана има да се води на положајима код Страцина. У трећој варијанти је предвиђено: за случај да се бугарска офанзива развија истовремено брегалничким и криворечким операцијским правцем, главни одбрамбени положаји вероватно би били на линији динлерски положај – Страцин. Све варијанте су предвиђале да стару српско-бугарску границу штите помоћне снаге.
Седамнаестог јуна председник владе Никола Пашић је упозорио Врховну команду да ће Бугарска 18. јуна завршити концентрацију војске и да треба бити на опрези, јер постоји могућност изненадног напада без претходне објаве рата. После овога упозорења, као и после напада бугарских добровољаца на предстражни распоред Моравске дивизије II позива на Злетовској реци 25. јуна, Врховна команда је завршила груписање 3. армије на простору Штип – Криволак – Велес, у циљу затварања брегалничког операцијског правца, и 1. армије на простору Крива Паланка – Кратово – Св. Никола, делом за затварање правца Ћустендил – Куманово, а делом за затварање правца Царево Село – Кочане – Кратово. Јужно од линије с. Гујновци – Велес био је фронт 3. армије, а северно од ове линије фронт 1. армије. Предњи крај прве одбрамбене линије ишао је левом обалом Криве Лакавице до њеног ушћа у Брегалницу, затим десном обалом Брегалница и Злетовске реке на Ретки буки и Царев врх и даље преко карауле Бождарице на север до Големог виса.
Иако су многи знаци наговештавали скори почетак ратних операција, нарочито после бугарског напада на Злетовској реци, српска Врховна команда није издала конкретна наређења за одбрану, него је штавише помишљала на прелаз у општу офанзиву у правцу Кочана. Она је 25. јуна послала команданту 3. армије наређење: “Бугари су отпочели јак напад од Злетова и Ратковице. Одмах концентришите Ваше трупе и будите спремни за напад чим се буде наредило”, а команданту 1. армије: “Наредите да Шумадијска дивизија I позива одмах похита ка Моравској дивизији II позива и потпомогне је да бугарски напад сузбије. Овакав налог издат је и Коњичкој дивизији која се за овај случај ставља под Вашу команду”. Као што се види, ни овим наређењима армијама нису дати тачно одређени задаци. На основу концентрације и развоја 1. армије може се закључити да Врховна команда ни у то време није искључивала могућност дејства јачих бугарских снага криворечким операцијским правцем и да се на време није одлучила на којој линији ће примити битку: да ли на линији фронта 3. армије или на линији динлерски положај – Страцин. Тиме се могу објаснити извесне слабости у распореду главних снага српске војске на дан отпочињања другог балканског рата.
Тек 30. јуна, када је отпочео рат и када је било јасно да главне бугарске снаге дејствују брегалничким операцијским правцем, Врховна команда је свим армијама дала јасно одређене задатке: 3. армија имала је да упорно држи дотадање положаје, одбије бугарски напад, а затим, чим јој се укаже повољна прилика, пређе у противнапад, управљајући главни удар на међупростор измећу Штипа и ушћа Злетовске реке, односно на спој измећу бугарске, штипске и качанске групе; 1. армија добила је задатак да делом снага осигура леви бок и позадину од евентуалног бугарског напада преко Ћустендила, а главним снагама предузме енергичан напад у правцу Кочана; 2. армија и Тимочка војска имале су да затворе и бране стару српско-бугарску границу.
На основу ових директива и заједничког плана операција српске и грчке војске, основна идеја српског ратног и почетног операцијског плана била је: главним снагама бранити територију Мекадоније, са тежиштем на загварању брегалничког и криворечког операцијског правца, односно на одбрани Овчег поља, а помоћним снагама штитити стару српско-бугарску и српско албанску границу; после успешног одбијања бугарског напада прећи у противофанзиву преко Кочана и Царевог Села према Горњој Џумаји и у садејству са грчком војском, која би у исто време дејствовала преко Дојрана и Струмице у позадину бугарске штипско-кочанске групе “потући главне бугарске снаге у долини р. Струме, и тако Бугарску принудити на прихватање српских и грчких услова за мир”.
У духу овакве оперативне идеје српска Врховна команда је извршила груписање и стратегијски развој војске.