Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Преговори о српско-грчком савезу против Турске још нису били приведени крају када су ратни резултати поставили питање нових граница измећу балканских држава. Одговарајући на упозорење српске владе о озбиљној опасности која прети Балканском савезу од мешања Румуније и Аустро-Угарске у рат на Балкану, грчки министар иностраних послова Коромилос је 30. октобра 1912. године, у разговору са српским послаником у Атини Бошковићем, истакао да, према оцени грчке владе, ни Румунија ни Аустро-Угарска неће интервенисати све док балканске државе буду сложне и солидарне. А да би се одржала пуна солидарност мећу савезницима, подвукао је он, потребан је претходан споразум како о њиховим границама, тако и о албанском питању. У противном, ова питања могу изазвати озбиљне компликације и тешкоће. Бошковић се у потпуности сагласио у погледу потребе одржавања пуне солидарности измећу балканских савезника, док је у вези са будућим границама измећу балканских држава приметио “да Грчка треба да се споразуме са Бугарском а са Србијом неће бити тешко пронаћи праведну средњу линију”.
Суочена са одлучним противљењем централних сила захтевима да својом територијом избије на јадранско приморје, Србија је 2. новембра затражила подршку Грчке за своју јадранску политику, истичући да се она “одрекла изласка на море долином Вардара у интересу споразума са Бугарима и Грцима и (да) због тога, с правом, очекује да ће Грчка прихватити захтев Србије за излазак на Јадранско море”. Грчка влада је 13. новембра одговорила да је спремна да и својим оружаним снагама потпомогне српске захтеве за излазак на Јадранско море, уколико се Србија прими посредовања за постизање праведног споразума између Бугарске и Грчке у погледу одређивања граничне линије у Македонији, покренувши и питање грчко-српског разграничења у вардарској Македонији и Албанији. Шест дана доцније грчки министар иностраних послова је изјавио Бошковићу да ће Бугарска вероватно тражити Битољ, Серез, Драму и Кавалу, што би било веома опасно и подједнако штетно и за Грчку и за Србију, јер би тиме балканска равнотежа била непоправљиво нарушена. Због тога – нагласио је он – грчка влада жели “да се Србија и Грчка што више приближе једна другој и добију што дужу заједничку границу како би могле одржавати равнотежу снага према овако јако увеличаној Бугарској”.
Српска влада је 28. новембра 1912. године понудила посредовање бугарској влади. Мећутим, обавештен од Гешова да Грчка тражи територију са 1.800.000 становника (Бугарској би остало једва 1.300.000), и пошто му нису биле погпуно познате грчке претензије у Вардарској Македонији, Пашић се сложио са предлогом Гешова да се разграничење мећу савезницима изврши по начелу пропорционалности, с тим да се спор око Солуна преда на арбитражу силама Тројног споразума, истичући да се Србији ни у ком случају не може забранити извоз и увоз свих врста робе преко Солуна без обзира на то коме ће град припасти.
Према грчким предлозима о зближењу српска влада је у почетку заузела резервисан став. Судећи по упутствима која је Никола Пашић дао српским делегатима на мировној конференцији, српска влада је у то време, у питању грчко-бугарског спора, стајала на страни Бугарске, док је грчка влада, да би добила благонаклоност Аустро-Угарске према питању Солуна, престала да подржава српску јадранску политику. Већ 23. новембра председник грчке владе Венизелос се извињавао за “неспоразум” због изјава министра спољних послова Коромилоса да ће Грчка подржати Србију и подвукао да Грчка нема намеру да подржи оне српске тежње које су уперене против Аустро-Угарске.
Пошто грчка влада није била вољна да прихвати принцип пропорционалности као базу за преговоре о разграничењу, шеф српске делегације на мировиој конференцији у Лондону Стојан Новаковић је, почетком 1913. године, предложио Венизелосу да се разграничење мећу балканским државама изврши на основу приоритета окупације, јер је овај принцип највише одговарао Србији: све територије на које је она претендовала држала је њена војска. С обзиром на то да су грчки владајући кругови претендовали и на неке територије које су држале бугарске трупе, пре свега на Кавалу и Серез, Венизелос је тај предлог одбио и истакао тезу да би можда било добро да питање разграничења измећу балканских земаља уће у мировни уговор са Турском.
Не успевши да се са бугарском владом непосредно споразуме око поделе јужне Македоније, грчка влада је настојала да на своју страну придобије Србију, саветујући јој да, уколико жели “осигурати себи праведан део свих ослобођених територија сразмерно својој улози у рату и националним правима”, одмах постави услове за своје источне и јужне границе. У противном – истицала је она – Србија ће, приликом поделе ослобоћених земаља, имати великих тешкоћа и компликација са Бугарском. Одговарајући на захтеве Србије у вези с повластицама у солунском пристаништу, Венизелос је изјавио Стојану Новаковићу да Грчка жели да задржи Солун, али да ће она гарантовати Србији “сва права, повластице и олакшице у Солуну, за њен увоз, извоз или превоз као да би пристаниште било српско”.
Настојања Грчке да се зближи са Србијом против Бугарске наишла су на плодно тле, јер се интереси Србије и Грчке у Македонији нису озбиљније сукобљавали. Идеја о посебном грчко-српском савезу против Бугарске појавила се још почетком 1913. године. О томе је било говора и приликом сусрета измећу српског и грчког престолонаследника у Солуну. Обавештен да српски војни кругови желе зближење и споразум са Грчком “којим би се имало постићи да нова бугарска граница не прелази Вардар и да се територија западно од Вардара подели измећу Србије и Грчке”, грчки министар иностраних послова је изјавио српском посланику у Атини “да би било у интересу будућег мира и равнотеже снага на Балкану да се Бугарска не шири даље”. Пошто је српска влада прихватила ову идеју, отпочели су, фебруара 1913. године, српско-грчки преговори о разграничењу, односно о савезу против Бугарске.