Извор: Други балкански рат 1913, књига прва, Саво Скоко
Обухвата земљиште на северу до реке Дунава, на југу до описане северне границе нишавско-софијског војишта, на западу и истоку до западне, односно источне границе ратишта. Гранична линија на овом војишту ишла је од Сребрне главе, теменима Старе планине, преко врха Миџора (2169), превоја Св. Николе, Кадибогаза и Вршке Чуке, затим северним изданцима Старе планине до села Брегова, а одатле реком Тимоком до његовог ушћа у Дунав. Гранични фронт је, својим правцем протезања, обухватао видинску и белоградчиску област и нудио српској војсци повољне услове да, дејством преко превоја Кадибогаза и Св. Николе у правцу града Лома, одсече северозападни део Бугарске, с једне, и штити леви бок снага који би дејствовале нишавско-софијским правцем, с друге стране. Упућивањем јачих снага преко наведених превоја бугарска војска је могла најбрже упасти у тимочки базен, а одатле, преко Књажевца и Беле Паланке или преко Сокобање, испољити маневар у бок и позадину српских снага на нишавском правцу.
Топографски, гранични фронт је на овом одсеку јак у центру и на јужном крилу, јер води средњопланинским, а делом и високопланинским гребенима Старе планине, пружајући извесна географско-топографска преимућства Бугарима. На северном крилу (од Вршке чуке до ушћа р. Тимока у Дунав) гранични фронт је ишао благим косама последњих огранака Старе Планине. У његовом захвату земљиште је изразито маневарског карактера и ни једној страни није пружало већа тактичко-оперативна преимућства.
С обзиром на опште карактеристике земљишта у захвату граничног фронта на овом делу и постојеће превоје на њему, за наступање са истока на запад и обратно постоји неколико праваца, као:
– светониколски: из долине реке Лома преко превоја Светог Николе у долину Трговишког Тимока и обратно;
– кадибогаски: од Белоградчика преко превоја Кадибогаза у долину Белог Тимока и, обратно, из долине Белог Тимока, од села Милићева, преко Кадибогаза ка Белоградчику и даље према Михаиловграду;
– тимочки: од Куле и Раковице преко Вршке Чуке ка Зајечару;
– неготински: од Видина преко села Брегова ка Неготину и обрнуто.
За бугарску војску је био најзначајнији тимочки операцијски правац јер изводи ка Зајечару, важном саобраћајном чвору у долини реке Тимока, одакле су се операције могле развијати у више праваца: на југ преко Књажевца ка Нишу и Пироту, на запад преко Бољевца и Сокобање у долину Јужне Мораве и на северозапад преко Бора и Жагубице у долину Велике Мораве. Српска офанзива упућена овим правцем водила би, међутим, у крајњи северозападни део бугарског Подунавља, те би, према томе, имала значај помоћних дејстава. Иако ограниченог капацитета, за Србију је значајнији био светониколски правац, јер изводи у област Белоградчика, одакле су се операције могле развијати ка Михаиловграду, и даље, према Врацима, важној раскрсници путева.
Овај део ратишта испуњен је на северу планинама Карпатског а на југоистоку планинама Балканског планинског система. У хидрографском погледу, највећи део припада сливовима река: Тимока, Лома, Ачкара и Огоста. Земљиште западно од граничног фронта за Србију је, у одбрамбеном рату, веома значајно, јер би његовим заузимањем бугарска војска створила широке могућности за развијање офанзивних операција према западу, у долину Велике Мораве, и према југу, у бок и позадину српских снага на нишавском правцу. После губитка граничног фронта, односно Старе планине, као најјачег орографског комплекса који штити долину Тимока и комуникације у њој, за спречавање бугарског надирања према Поморављу, земљиште својим рељефом омогућава организацију одбране на неколико узастопних линија. Прва се налази на левој обали Тимока и образују је: Тресибаба – Тупижница – Зајечар – Велика глава – Дели Јован – Мироч. Ово је орографски веома јака и за организацију одбране погодна линија, која је 1913. године била и фортификацијски ојачана, јер се на њој, управо на најважнијем и најкраћем правцу који из Бугарске води у долину Јужне и Велике Мораве, налазио Зајечарски утврђени логор. Зајечар са својим утврђеним логором био је у оперативном погледу веома значајан, јер би бугарска војска његовим заузимањем створила услове за развијање операција у више праваца: долином Криворечког Тимока ка Параћину и Ћуприји, преко Бора и Жагубице ка Пожаревцу, долином Тимока на север према Неготину и на југ према Књажевцу. Међутим, на најважнијим правцима, који од Зајечара воде према западу, постоји низ узастопних, за браниоце веома повољних, положаја за одбрану. За спречавање бугарског маневра светониколским правцем веома су значајни положаји које чине Кална и Бабина глава. Поред Зајечара, на овој линији значајни су и следећи објекти: Књажевац, раскрсница путева за Поморавље и на југ у долину Нишаве (у близини Књажевца налази се рудник каменог угља Добра Срећа); Неготин, центар Крајине, плодан земљораднички и виноградарски крај, значајан за одржавање везе са Румунијом; Кладово на Дунаву, са утврђењима старог типа, могло је послужити као одбрамбени објект против евентуалног напада бугарске дунавске флотиле.
Другу, орографски такође врло јаку, линију чине: Девица – Ртањ – Маљеник – Црни врх – М. Крш – Лишковац, а трећу: Буковик – Бељаница – Хомољске Планине – северни Кучај. Поред неколико значајних раскрсница путева на овом делу веома су важни објекти: рудници бакра и пирита у Бору и Мајданпеку, затим рудник каменог угља Ртањ и рудници мрког угља код Алексинца.
Видинско-подунавско војиште на бугарској страни, од граничног фронта на западу до линије Орахово – Враца на истоку, испуњено је огранцима Старе планине који се благо спуштају у дунавску долину, прелазећи у равницу просечне висине до 200 метара, прекривену дебелим слојем леса. Ови огранци избраздани су многобројним потоцима и рекама које теку, углавном, правцем југозапад – североисток. Земљиште не пружа нарочито повољне услове за одбрану, јер нема изразигих линија рељефа, али се токови река Лома, Цибрица, Огоста и Искра, чије су десне обале стрме и знатно надвишавају леве, могу погодно комбиновати са околним земљиштем, у неколико узаетопних погодних положаја за спречавање наступања са запада према истоку. По паду граничног фронта, прву линију таквих одбрамбених положаја чинили би: Видин – Белоградчик – Св. Никола. Ова линија, с обзиром на то да су се на њој налазили важни географски објекти Видин и Белоградчик, била је 1913. године фортификацијски појачана. Она је могла послужити и као ослонац за бугарску офанзиву у тимочку долину. Друга одбрамбена линија, на десној обали реке Лома, од вароши Лома до Св. Николе, била је мањег значаја, јер на њој није било значајних географских објеката. Одбрамбени положаји на трећој линији, коју образује десна обала реке Огосте од Петроханског прохода до Орахова на Дунаву, имали су највећи значај, јер су, у комбинацији са Берковском планином и Козницом, могли послужити за затварање Петроханског прохода и спречавање маневра правцем Берковица – Софија. Од географских објеката на овој линији, најзначајније су раскрснице путева Берковица и Михаиловград. Најјачу запреку у овом делу бугарског Подунавља представљали су природни одбрамбени положаји на десној обали реке Искра, који су пружали врло повољне услове за затварање искарског пролома и спречавање наступања из Подунавља преко Враца ка Софији. Река Дунав могла је послужити и као ослонац и као препрека, а такође и као правац за дејство речне флотиле.
Према томе, са чисто војногеографског гледишта, најважније је нишавско-софијско војиште, па би, следствено томе, било нормално претпоставити да ће на њему дејствовати главне снаге с једне и с друге стране. Међутим, у конкретној војно-политичкој ситуацији, значајније је било вардарско-струмско војиште, јер је обухватало спорну територију у Македонији због које је дошло до другог балканског рата.