Албанска операција

Пошто су се трупе турске Вардарске армије после битољске битке повукле ка Корчи, а њихово даље гоњење преузеле грчке снаге, био је остао још само слив Црног Дрима који је, према оцени српске владе и Врховне команде, требало заузети.

Почетком марта дошло је до појачане борбене активности албанских устаника између Елбасана и Пекиња, на десној обали Шкумбе. Српске посадне снаге у Елбасану и Пекињу, комбинованим дејствима, успеле су да их растерају после доста оштрих борби.

Трећа армија је 28. октобра увече, завршивши наступање од Приштине, избила у долину Вардара и сјединила се са 1. армијом.

Првог новембра је командант 3. армије известио Врховну команду да ће његове трупе 3. новембра бити прикупљене код Штимља, тако да се заузимање Призрена може очекивати 5. новембра.

Због нагомиланости трупа у Ђаковици јединице су већином биваковале под ведрим небом, без логорске опреме и шатора, а због сталне опасности од напада албанских снага, биле замаране службом обезбеђења на положајима, у снегу, без шињела, добре одеће и остале потребне опреме.

Пошто у почетку ангажоване снаге нису биле довољне да угуше устанак у Љуми, Хасу и Дукађину, то је, према оцени команданта армије, требало брзо интервенисати и покорити побуњене албанске области.

У тим почетним операцијама, незадрживо ломећи отпор турских снага, српска војска је ослободила област Новога Пазара, Косово, део Метохије и, после дводневне победоносне кумановске битке, знатан део Македоније.

У духу наређења, генерал Божа Јанковић је одлучио да из Призрена и Ђаковице 9. новембра упути у Албанију два одреда, као две самосталне нападне колоне, с циљем да избију у рејон Љеша и Медове а затим и у рејон Драча.

Крећући се по великом снегу, хладноћи и магли, јединице су прешле реку Ереник, али су северно од села Фирде имале застој, јер на једном набујалом потоку није било моста, па се претходница морала престројавати у колону по један и тако прећи преко брвна.

Армијским наређењем су и Шумадијско-албанском одреду прецизирани правац наступања и време када треба да избије у рејон Љеша, на јадранску обалу.

Наступање Дринско-албанског и Шумадијско-албанског одреда отпочело је у посебним условима како са гледишта формацијске, материјалне и кондиционе припреме јединица ових одреда тако и са гледишта захтева у погледу режима извођења наступног марша, односно времена предвиђеног за савлађивање простора до избијања на јадранску обалу.

Пошто даља успешна одбрана тврђаве није била могућа и пошто су покушаји пробијања из блокираног Љеша осујетиле српске и црногорске снаге, турска посада, притешњена са свих страна, била је око 17 часова присиљена на предају.

Исцрпен дванаестодневним маршом, Шумадијско-албански одред није био физички способан да, у духу армијског наређења, по избијању на море одмах продужи наступање ка Драчу и реци Шкумби.

У време наступања Шумадијско-албанског одреда средњоалбанским приморјем и заузимања Кроје, Тиране и Драча Дринско-албански одред је извршио поседање северне Албаније.

Због честих инцидената и повремених турских испада преко Дрима, српске трупе су морале бити у сталној приправности, без одмора, већином без војничког одела, већ у свом дотрајалом грађанском оделу, без добре обуће.

Турски скадарски корпус је искористио примирје за фортификацијско ојачање своје одбране. Јаки полустални објекти постали су моћна утврђења, за чије рушење црногорска војска није имала одговарајућу артиљерију, па су црногорски војници масовно гинули у безуспешним нападима на тврђаву.