Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Ангажовање главних снага Шумадијске дивизије I у области Љуме
Пошто у почетку ангажоване снаге нису биле довољне да угуше устанак у Љуми, Хасу и Дукађину, то је, према оцени команданта армије, требало брзо интервенисати и покорити побуњене албанске области. И пошто Врховна команда није упутила тражена појачања, нити одред за дејство од Дебра ка Љуми, командант армије је одлучио да у Љуму упути 11. и 12. пешадијски пук (оба јачине по два батаљона) и 2. батаљон 10. пешадијског пука, у саставу 12. пука, с тим да с правца Хаса садејствују два мања одреда а с правца Опоља и Горе један одред пешадије. У духу тога су уследила одговарајућа наређења, која су, поред плана наступања, изричито налагала оштре мере против побуњених села.
Опољски одред, састава: 1. батаљон 19. пешадијског пука, 8. брдска батерија и 15 коњаника, имао је задатак да садејствује са главном нападном колоном, чистећи од албанских устаника пределе источно од Коритника.
Код села Плава, 18. новембра, у састав одреда су ушле и две чете раније упућене у Опоље и Гору, које су одбачене из рејона села Шиштевца. Око 11 часова одред је у маршевском поретку, с потребним борбеним обезбеђењем, кренуо ка селу Враништу, где је и заноћио.
Сутрадан, 19. новембра, одред се сукобио с непријатељевим снагама на гребену Борје – Глобочица. После борбе која је трајала од 7 до 12 часова, и у којој је корисно употребљена 8. брдска батерија, непријатељ је, неорганизовано и по групама, одступио. Пред вече одред је стигао у Шиштевац и Ново Село, где је заноћио.
Опољски одред се 20. новембра нашао знатно истакнут у односу на главну нападну колону, с којом је имао садејствовати. Зато одред тога дана није даље наступао, већ је извршио потребна обезбеђења, прикупивши главнину на положаје источно од села Коловоза.
Главна колона (11. и 12. пешадијски пук), којом је командовао командант Шумадијске дивизије I, већ се налазила на северозападним падинама Коритника, западно од села Морина. Албанске снаге запоселе су положаје југозападно од села Барлоци, наслоњене десним крилом на Коритник а левим на Бели Дрим.
Двадесетог новембра око 12 часова уследио је напад претходничког 12. пешадијског пука, који је дотад безуспешно очекивао да дође у тактичку везу са одредом из Опоља, ради чега су, гребеном Коритника, упућене две чете 11. пешадијског пука. Присиљене снажном артиљеријском и пушчаном ватром, албанске снаге су око 14 часова потпуно напустиле своје положаје и повукле се на југозападне падине Коритника, с намером да на новој одбрамбеној линији пруже отпор. Међутим, та је њихова намера осујећена брзим и енергичним иападом јединица из првог борбеног ешелона 12. пешадијског пука. Након тога Албанци су, скоро у нереду, одступили ка селу Подбрегу и Везировом мосту. Јединице 12. пешадијског пука продужиле су гоњење до реке Љуме, те су се на десној обали задржале а на левој обезбедиле предстражом.
Једанаести пешадијски пук стигао је до села Гиеђени и ту се задржао.
Овакав успех постигнут је захваљујући методичном и енергичном извођењу напада на иначе жилавог противника, који је, брзином и одлучношћу дејства, спречен да искористи земљиште и јаке природне линије за пружање узастопног отпора. Несумњиво, успеху главне нападне колоне допринео је и Опољски одред, који је својим дејствима угрожавао бок и позадину главних снага непријатеља.
Истовремено с покретом Шумадијске дивизије ка Љуми, два мања одреда из Ђаковице упућена су да угуше албанске побуне у Хасу. Један одред, јачине: две стрељачке чете и једна Дебанжова батерија, наступао је десном обалом Белог Дрима од Швањског моста ка селу Планеји, Горожупу и Љум-Кули, садејствујући са главном нападном колоном. Не наилазећи на отпор албанских устаника, одред је стигао до Љум-Куле истовремено са 12. пешадијским пуком и ушао у његов састав.
Други одред, формиран од једне стрељачке чете и једног вода брдске артиљерије, кретао се, без отпора, од Ђаковице ка Ћафа Прушиту и долином реке Круме ка селу Спаш, разоружавајући побуњеничка села.
На тај начин очишћен је и обезбеђеи правац до Љум-Куле и Везировог моста. Међутим, дејства је требало продужити. За 3. армију створен је један нов фронт, за који су њене снаге биле слабе, тим пре што је Призрен остао готово без икакве посаде. Зато је комаидант армије енергично за хтевао појачања.
У очекивању појачања, расположиве снаге 3. армцје су наставиле акције чишћења. Али је у међувремену дошло до тзв. Прохаскине афере. Паиме, пошто је из аустроугарског конзулата у Призрену отворена ватра на српске војнике, српска влада је тражила од Беча да се опозове конзул Прохаска, оптужујући га да је организовао и наоружавао Албанце да се боре против српске војске. Желећи да заоштри односе са Србијом и да се одлучно супротстави њеном изласку на море, Аустро-Угарска је покушала да искористи случај Прохаске, измишљајући вести о његовом злостављању и погибији, да би светско јавно мнење убедило како Албанци очекују спас само од Аустро-Угарске. Међутим, бечка дипломатија и штампа су толико неспретно надувале ту аферу да се она завршила на штету Аустро-Угарске.
Када су албанске снаге одбачене и када је терен према Љум-Кули очишћен, од главне колоне Шумадијске дивизије I форммран је, 21. новембра, Љумски одред. Он је имао задатак да, искоршшћујући постигнути успех, наступа у две колоне, обема обалама Црног Дрима на југ, ка реци Велешници. Десна колона, јачине: три стрељачке чете и вод брдске артиљерије, која је имала да наступа левом обалом Црног Дрима, прешла је преко Везировог моста и отпочела наступање одређеним правцем. Лева колона је поставила своје предстраже на положаје у висини села Нан. Једна стрељачка чета је осигуравала Везиров мост а друга село Кукс.
Пошто је на положај код Коловоза поставио две стрељачке чете и један топ, Опољски одред је, по наређењу команданта Шумадијске дивизије I, прешао на косу југоисточно од села Топојана, где је и заноћио.
Тако је Шумадијска дивизија овладала прелазима на планини Галици и изворним делом реке Љуме, чиме је створен сигуран ослонац за даља борбена дејства. При том албанске јединице нису пружиле организован отпор.
Сутрадан, 22. новембра, и Љумски и Опољски одред су остали на својим положајима, вршећи потребна извиђања. Трупама, нарочито Опољског одреда, био је потребан одмор, јер су војници били уморни и промрзли, те је дошло до знатних обољења.
Лева колона Љумског одреда остала је и 23. новембра на десној обали Шије, док је десна колона стигла до села Сурај. Опољски одред, после напорног марша по планинском и снежном терену, избио је главнином на Бабашку, где је и заноћио. Један стрељачки вод је упућен у село Бузмале, и он је ово село разоружао без отпора. Помоћне снаге одреда (три стрељачке чете и један брдски топ) упућене су преко Топојана на гребен западно од села Брекиња, на коме су и заноћиле.
Следећег дана, 24. новембра, и лева колона Љумског одреда је прешла Шију и заузела положаје на коси између ове реке и безименог потока јужно од Колеснана. Десна колона је наступила левом обалом Црног Дрима ка селу Ујмишту. Опољски одред се задржао на истим положајима.
Борбени морал побуњеног становништва Љуме почео је да јењава. Нестајало је организованог отпора. Устаници су све чешће слали преговараче с молбама да се женама и деци дозволи повратак из збегова, уз уверавања да ће се покорити и предати оружје. До такве деморализације дошло је услед енергичног дејства српских трупа, као и услед хладног времена с великим снегом.
Извештен о томе, командант армије је наредио да се не губи време око преговарања, већ да се енергично надире ка Велешу и Радомиру и Албанци принуде на предају. Да би се Љума што пре покорила, он је Врховној команди предложио да Моравска бригада I одмах крене из Гостивара и нападне албанске снаге с бока и из позадине на простору реке Буштрице, али Врховна команда тада није усвојила тај предлог.
Двадесет петог новембра оба одреда су остала на истим положајима, стим што је десна колона Љумског одреда стигла до Ујмишта. Из 11. пешадијског пука је, из села Беље, Опољском одреду упућена једна стрељачка чета, која је у Шиштевцу сменила чету 19. пешадијског пука на обезбеђење магацина реквириране хране. Одреди су били у вези преко јаких извиђачких патрола.
Сутрадан, 26. новембра, у Призрен су стигли 5. пешадијски прекобројни пук и две брдске батерије, којима је Врховна команда ојачала снаге 3. армије у рејону Призрена. Новоприспели пук је био довољан за обезбеђење Призрена, те је командант армије упутио 19. пешадијски пук у Љуму.
Тога дана лева колона Љумског одреда је без отпора посела положаје на десној обали Буштрице, док је десна колона стигла до села Реци, где је имала мањи сукоб са слабијим албанским снагама. Због касно приспелог наређења, Опољски одред је и овога дана остао на истим положајима.
Опољски одред је 21. новембра извршио покрет од Чајлске реке, заузео одсек од безименог потока западно од села Ешата до села Вау и код села Љусне успоставио везу с Љумским одредом, који је и овог дана остао на десној обали Буштрице.
Хладно време и тешко проходно планинско земљиште, као и лоше снабдевање одећом, обућом и храном, знатно су исцрпли војнике, иако албанско становништво није више пружало отпор.
Двадесет деветог новембра Љумски одред је прешао реку Буштрицу и заузео положај код села Виле. Опољски одред се пребацио на положај код села Буштрице. Следећег дана вршено је само извиђање противника и земљишта.
Тридесетог новембра Љумски и Опољски одред су избили на десну обалу реке Велешнице, чија је област била жариште албанских побуна. Све до 4. децембра вршено је разоружавање становништва у тим пределима, а тада су одреди наставили да наступају и да разоружавају албанско становништво до реке Граме, где су, 6. децембра, дошли у везу с Моравском бригадом I, која је од 2. децембра наступала од Дебра низ Црни Дрим. Притиснуто нападима српских снага с југа, истока и севера, побуњено албанско становништво је било присиљено да положи оружје. Побуна у Љуми и Задримљу била је угушена. Становништву је одузето оружје, а таоци су упућени у Призрен.
Делови посаде у Ђаковици вршили су разоружавање племена Гаши, Краснићи, Ћаковичка Малесија, Мертури и друго.
Борбе у области Дукађина
Док се тако поступно спроводило чишћење Љуме, почели су немири албанског становиштва у Дреници, Лопушнику и околини Пећи. Командант 3. армије затражио је од команданта Ибарске војске да интервенише у тим областима.
Немири су избили и у племену Дукађина, те је комуникацијски правац Дринско-албанског одреда био угрожен. Зато је 27. новембра, након потребних припрема, по наређењу команданта армије, 4. батаљон 10. пешадијског пука, ојачан водом брдских топова, упућен правцем Везиров мост – село Спаш – село Флет – село Маринај – село Бердетит. Када овај правац очисти од непријатеља, батаљон ће наставити покрет ка Јадранском мору и ући у састав Шумадијско-албанског одреда. Батаљон је заноћио у селу Брути. Сутрадан, 28. новембра, он је наставио покрет, пошто је у селу Петкај, као посаду, оставио једну чету 19. пешадијског пука. Међутим, ситуација је у Дукађинима и даље била несигурна. Зато је овога дана, по наређењу команданта армије, из Ћаковице у Дукађине упућен један одред јачине: две стрељачке чете и вод брдских топова, са задатком да очисти цео простор између Спаша, Петкаја, Маринаја и реке Дрима. Одред је 29. новембра стигао до Везировог моста а 30. новембра био је у Петкају.
За то време је Ђаковички одред угушивао побуну и чистио терен од села Маринаја до Спаша. У селу Флети је наишао на отпор, због чега је село попаљено. Петог децембра одред је стигао до Спаша, након што је попалио нека побуњена села. Под оваквим притиском српске војске, престао је отпор Албанаца у области Дукађина.
У међувремену су снаге 3. армије појачане новим јединицама. Првог децембра, у погледу тактичке употребе, команданту армије су стављене на располагање трупе Ибарске војске, а 3. децембра и трупе Јаворске бригаде, која је одређена за посаду у Вучитрну. Истовремено је, 2. децембра, 10. пешадијски пук Шумадијске дивизије I упућен ка Јадранском мору.
Развој догађаја после примирја
Када је 3. армија завршила угушивање побуне становништва на простору Љума и Дукађина, Врховна команда је, депешом од 6. децембра, известила команданта армије да је 4. децембра с Турцима закључено примирје. Наређено је да се одредбе примирја имају строго поштовати.
Настајали су хладни зимски дани. Дотур материјалних средстава из позадине скоро није ни вршен, а коришћење месним средствима било је веома отежано због пустошења ионако пасивних крајева. Осећала се јака оскудица у интендантским потребама. Уз то, неповољан размештај јединица није омогућавао удобно одмарање. Било је неопходно извршити ново груписање јединица 3. армије и искористити примирје за њихову попуну и одмор.
Врховна команда је 7. децембра наредила да у Призрену, као посада, остане један здружени одред, а да остале трупе са Штабом армије пређу у Приштину. Међутим, на образложени предлог команданта армије, то је наређење повучено. Остављено је команданту армије да према својој оцени изврши размештај јединица, пошто је усвојено његово гледиште да у рејону Призрена треба оставити главнину армијских снага.
Истога дана, на основу армијског наређења, отпочео је размештај јединица, које су као сталне посаде поселе: Љум-Кулу, Бицај, Ујмиште, Вуштрицу, Кљеше, Ороши, Везиров мост, Петкај, Маринај, Пуку, Спаш, Враниште и Жур. Западно од Пуке територију су обезбеђивале посаде из састава приморских одреда. При том је једино 3. чета 3. батаљона 5. прекобројног пешадијског пука, у Дукађинима, наишла на отпор албанских устаника, који је савладан тек кад је пристигла још једна чета истог батаљона.
Међутим, било је нужно извршити организацију командовања сталних посада и објединити њихов тактички рад. Зато је командант армије усвојио предлог команданта Шумадијске дивизије I и за команданта посаде одредио команданта 12. пешадијског пука, са седиштем у Бицају. Штабови посадних батаљона били су у Васјату, Бицају и Маринају.
Ради удобнијег становања и лакшег снабдевања осталих трупа, које нису употребљене за посаду, командант армије је 12. децембра наредио њихов размештај: 19. пешадијски пук у Штимљу; две пољске батерије у Липљану; остала артиљерија у Урошевцу; у Призрену су остали 11. пешадијски и 5. прекобројни пешадијски пук, допунски батаљон 11. и 12. пешадијског пука, једна пољска и две брдске брзометне батерије.
Посадне трупе у Љуми и Миридитима нису наилазиле на отпор. У Дукађинима, пак, ојачани батаљон 5. прекобројног пешадијског пука наишао је, 13. децембра, на заседу од око 100 албанских устаника. После вишечасовне борбе непријатељ је одбачен, те је батаљон наставио покрет ка Маринају, где је стигао 17. децембра.
Међутим, интендантска служба није била у стању да посадне трупе уредно и потпуно снабдева људском и сточном храном, као ни другим материјалним потребама. То је условило да 27. децембра дође до поновног груписања посадних трупа, с обзиром на могућност бољег снабдевања животним потребама. Део снага код Везировог моста обезбеђивао је одсек Петкај – Спаш, док су одсек село Кљеше – село Васјат обезбеђивале мање снаге распоређене у рејону Ујмишта и Вицаја. Општа резерва за оба одсека распоређена је код Љум-Куле. У ствари, у то је време био престао сваки отпор изгладнелог албанског становништва, чак и у Дукађинима, али је командант армије, сумњајући у његову мирољубивост, новим груписањем посадних трупа, поступао опрезно, предузимајући мере борбеног обезбеђења.
Убрзо је 3. армија почела свестрано и брижљиво да се припрема за нова борбена дејства, јер је Врховна команда, 17. јануара 1913. године, упозорила на могућност прекида преговора о миру. Официри и војници су позвани да се хитно врате са одсуства. Тридесетог јануара Врховна команда је дала обавештење да је прекинуто примирје с Турцима, те да ће се након четири дана обновити ратне операције.
Крајем јануара, по наређењу Врховне команде, неколико јединица III позива је повучено у унутрашњост Србије: 2. пешадијски пук у Аранђеловац, 3. пешадијски пук у Свилајнац, Шумадијски пољски артиљеријски пук (без једног дивизиона) у Ниш.
Двадесет петог фебруара расформирана је Ибарска војска. Од јединица из њеног састава формирана је Шумадијска дивизија II, која је ушла у састав 3. армије.
Првих дана марта у Љуми и Дукађинима је извршена смена 5. прекобројног пешадијског пука, чија је жива сила била веома исцрпена услед неуредног и недовољног снабдевања. Сменио га је 19. пешадијски пук, који се дотад налазио на одмору у Штимљу.
Након релативног затишја, почетком марта је примећено прикупљање и укопавање албанских устаника из Дукађина у рејону Спаша и Петкаја. Спреман је нов напад на српске посаде. Албанци се нису мирили са присуством српске војске. На помолу је био нов устанак. Да би то спречио, командант армије је одлучио да појача посаде и одмах предузме чишћење заседа и разоружавање Дукађина.
Двадесет осмог марта, из Спаша, Петкаја и Маринаја, упућене су у концентрично наступање ка планини Кунори (триг. 1584) три нападне колоне, укупне јачине: два пешадијска батаљона и једна брдска батерија. Савлађујући тешко планинско земљиште и јак отпор побуњеника, нарочито на десној обали реке Гоцке, западно од села Спаша и код села Флети, српске снаге су 2. априла избиле на планину Кунору. Одатле су упућене патроле према селу Ибал да становништво позову на предају оружја. Међутим, дочекане ватром, патроле су се, уз губитке, повукле. Након тога колоне су наставиле наступање гребеном Куноре. Ипак, покрет је обустављен, јер су старешине околних католичких села понудиле предају оружја, а из муслиманских села је становништво одбегло у планине. Српске трупе су враћене на комуникацију Спаш – Флети – Маринај, а само слаби делови су задржани на планини Кунори, где су очекивали предају оружја.
На тај начин, намеравани устанак Дукађина био је правовремено спречен. Узети таоци и сеоски прваци служили су као гаранција да до поновног отпора неће доћи. Убрзо је један батаљон 12. пешадијског пука враћен у Призрен. Батаљон из 5. прекобројног пешадијског пука остао је и даље у саставу 19. пешадијског пука, ради појачања посаде на правцу Везиров мост – Маринај – Пука. Тако је овај правац обезбеђивало 10 чета, 4 митраљеза и 4 топа.
До краја марта завршено је и разоружање становништва на Косову, у Дреници и у Метохији.
На интервенцију Аустро-Угарске и других европских сила, у априлу је отпочело повлачење српских Приморских трупа морем до Солуна, а одатле железницом до одређених
места. Дринска дивизија II превезена је до Приштине, где је поново ушла у састав 3. армије. Делови Шумадијске дивизије I задржани су у Скопљу.
У међувремену су се односи између Србије и Бугарске јако заоштрили услед спора око поделе Македоније. На помолу је био други балкански рат. Услед тога су настала знатна померања трупа и њихово концентрисање на вардарском војишту. Тако је, по наређењу Врховне команде, из састава 3. армије узета и крајем маја превезена у Скопље Шумадијска дивизија I. Почетком јуна то је учињено и са Шумадијском дивизијом II и 5. прекобројним пешадијским пуком.
Седмог јуна 1913. године 3. армија је престала да дејствује на косовском војишту. Тога дана је њеном штабу наређено да се пребаци у Скопље. На том војишту су формиране Косовске трупе, са задатком да поседају и обезбеђују дотадашњу територију 3. армије. У састав Косовских трупа су ушли: Дринска дивизија II, Допунски батаљон Шумадијске дивизије I и 10, 11. и 12. пешадијски пук III позива.
Истога дана, наредбом Врховне команде, целој је војсци објављен завршетак рата с Турцима.