Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Стање 3. армије после избијања у Метохију и њени задаци
Петог новембра, када је Штаб 3. армије стигао у Призрен и Врховна команда наредила да се из састава ове армије формирају два одреда и припреме за дејства преко Албаније ради избијања на Јадранско море, јединице 3. армије биле су пристигле у рејон Призрена и Ђаковице, јако заморене услед напорних граничних борби, дугих маршева, рђавог времена и неуредне исхране. Убрзо затим време се погоршало. На расквашену земљу пао је снег. Наступила је јака хладноћа. Размештај по бивацима још је више изнурио војнике, и они су, прозебли и изгладнели, почели масовно оболевати.
Таквом ситуацијом била је погођена нарочито Дринска дивизија II, чији војници нису имали војничка одела и шаторска крила. Због нагомиланости трупа у Ђаковици јединице су већином биваковале под ведрим небом, без логорске опреме и шатора, а због сталне опасности од напада албанских снага, биле замаране службом обезбеђења на положајима, у снегу, без шињела, добре одеће и остале потребне опреме. Тако је, због опасности од племена Хаса, 6. пешадијски пук II остао на положају Чабрат све док се није кренуло у наступање према мору. У таквим условима стање здравља људства се стално погоршавало, тако да су се 9. новембра из овог пука пријавила за лекарску помоћ 1.203 војника.
Нема сумње да је на погоршање стања ове дивизије знатно утицала и неуредна и рђава исхрана људи и стоке, јер су месни извори хране били веома оскудни.
Ништа боље није било стање ни код Шумадијске дивизије I, која је после петнаестодневног напорног марша од Преполца до Скопља и Призрена (око 200 км) била веома заморена. Осим тога, због дугих и брзих маршева, позадински делови били су толико заостали да ни сам командант дивизије није знао где се они налазе. Ово се веома неповољно одразило на исхрану трупа. На инсистирање команданта дивизије, командант армије је одобрио да трупе кантонују у Призрену. Ово се није односило на јединице које треба да образују Шумадијско-албански одред. Овим јединицама је наређено да 8. новембра изјутра изврше покрет ка селу Журу и Хан-Лачиту. После 20 км дугог марша оне су заноћиле у селима дуж пута, у рејону најнепогоднијем за одмор и за припрему наступања, иако је њима одмор био најпотребнији.
Као што се види, стање трупа 3. армије пред наступање к мору није било повољно. Штавише, оно се, због временских непогода, смештајних прилика и рђаве исхране, погоршало баш у току припрема за покрет, тј. од 5. до 9. новембра. Време од 3 – 4 дана није било довољно да се трупе одморе, снабду храном и обућом и тако припреме за наступање кроз Албанију.
Извештавајући Врховну команду о таквом стању својих трупа, командант армије генерал Божа Јанковић је инсистирао да се покрет трупа одложи “јер нема ни хлеба, ни фуражи, ни опанака…” Међутим, Врховна команда, тежећи да искористи почетне војничке успехе и да новим успехом у Албанији спречи интервеицију великих сила и стави их пред свршен чин у погледу изласка Србије на море, захтевала је да одреди крену што пре и да у року од 2 до 3 дана избију на Јадранско море.
Очигледно, српска влада и српска Врховна команда су настојале да се планирана акција у Албанији предузме што пре, без обзира на стање трупа, па и по цену већих губитака. Зато Врховна команда није прихватила предлог да се ова акција одложи.
Приморске одреде требало је формирати од дела снага Шумадијске дивизије I и Дринске дивизије II. Остале снаге армије, одржавајући везу са овим одредима у току њиховог деловања, обезбеђивале би Косово и Метохију, као и области племена Хаса и Љуме у северозападној Албанији.
Борбе делова 3. армије у северозападној Албанији
После формирања Приморских одреда остало је за обезбеђење позадине: десет пешадијских батаљона, девет пољских и три брдске батерије из Шумадијске дивизије I, у рејону Призрена, и један батаљон, две пољске и једна брдска Дебанжова батерија из Дринске дивизије II, у рејону Ђаковице. За обезбеђење позадине на територији Косова употребљене су и трупе III позива: 2, 5, 6, 8, 11, 14. и 19. пешадијски пук, два допунска батаљона и 3, 4. и 6. позицијска батерија.
Ради боље организације обезбеђења у позадини ослобођене територије, командант армије је 13. новембра формирао Косовску и Метохијску војну област. Ова друга је, поред Метохије, обухватала албанске пределе Љуму, Красниће, Малесију и Дукађине.
Борбе одреда Шумадијске дивизије I у области Љуме
Према наређењу команданта армије, из Шумадијске дивизије I четири одреда су упућена у крајеве око Призрена са задатком да разоружавају становништво. “Ако наиђу на отпор, одреди имају поступати немилосрдно” – гласило је армијско наређење. Две чете у области Опоља и Горе, један батаљон, с митраљеским одељењем, у правцу Жура и Љум-Куле и четири чете у области Хаса извршили су овај задатак од 8. до 13. новембра.
Међутим, када је Љумски одред (3. батаљон 10. пешадијског пука и пуковско митраљеско одељење) стигао у Љум-Кулу, 9. новембра, командант одреда је оценио да је даље кретање уз Дрим ризично, јер се све више осећало да се албанско становништво припрема за пружање отпора. Извештен о томе, командант армије је наредио, 10. новембра, да се Љумски одред ојача једним батаљоном пешадије и водом брдских топова, са задатком да наступа до линије село Радомир – село Велеш. Упућен као појачање, 4. батаљон 10. пешадијског пука, с водом брдске артиљерије, стигао је 13. новембра, око 12 часова, до Љум-Куле.
За то време 3. батаљон је наставио покрет кроз Љуму. Уочи 13. новембра само је пола батаљона било успело да пређе јако надошлу реку Шије и да се постави код села Бицаја. Сутрадан је и остатак батаљона, с великим напорима, прешао реку и прикупио се код Бицаја. Затим су у околна села упућене патроле ради одузимања оружја. Међутим, села Љусна, Кондас и Ујмишт одбила су да се предају и спремала су се за борбу. Извештен о томе, као и о покрету 700 – 800 Албанаца ка Бицају, командант батаљона је одлучио да 14. новембра поседне положај код Бицаја и, у очекивању појачања, брани правац ка Љум-Кули. Батаљон је, с једном четом у резерви југоисточно од Бицаја, посео положај на левој обали Шије од села Колеснана до Дрима. Ширина одбрамбеног фронта је била у несразмери са снагама једног батаљона. Уз то, поседнути положај је био непогодан, јер је десно крило било тучено с леве обале Дрима, а лево крило, у подножју планине Галице, могло се лако обухватити и угрозити с бока. Поред тога, позади положаја јако набујала Шија спречила је пребацивање батаљонске станице борбених потреба и батаљонског превијалишта.
Око 2.000 Албанаца, са два спорометна топа, распоредило се у виду потковице, обухвативши положај 3. батаљона са истока и запада.
Увече је на десну обалу Шије стигао командант 10. пешадијског пука са 4. батаљоном и водом топова.
У зору 15. новембра непријатељ је отворио јаку бочну ватру на чету која је била у резерви код Бицаја. Чета је у нереду одступила преко јаруге и изашла на положај западно од села. Убрзо затим уследио је општи напад непријатеља. Тада је командант 10. пешадијског пука наредио да се вод артиљерије пребаци преко Шије и да с ватрених положаја код Бицаја спречи наступање непријатеља. Међутим, дејство артиљерије, која је тек око 11 часова успела да пређе реку, није се показало ефикасним, јер су недостајале справе за осматрање и мерење одстојања.
За то време непријатељ је снажно нападао, нарочито на лево крило 3. батаљона. С јаким положаја на косама планине Галице он је бочном ватром спречавао саобраћај и везу делова одреда на обалама Шије. Да би се парирало ово дејство непријатеља, један стрељачки вод је упућен према десном крилу противника и једна стрељачка чета је упућена на Галицу. Међутим, ова чета није успела да избије на доминирајуће висове Галице, јер је терен био скоро непроходан због стрмих падина и суровог стења.
Сутрадан, 16. новембра, рано изјутра, непријатељ је отворио ватру на целом фронту. Уз то, изненада се појавила непријатељска ватра у позадини, из Бицаја. Око 9 часова, с правца Колеснана, два спорометна топа отпочела су да дејствују тако успешно, да су српски брдски топови били присиљени да мењају своје ватрене положаје.
Током дана, у жестокој борби, српске јединице су успеле да одрже положаје. А пред вече, после одлучног непријатељског јуриша, чета на положају према Колеснану одступила је у нереду.
Изгубивши тиме један део положаја, а оценивши да је непријатељ бројно јачи, командант 10. пука је одлучио да се повуче на десну обалу реке Љуме и ту сачека појачање које је тражио из Призрена. Међутим, пошто прелаз преко јако надошле Шије није благовремено организовон, а вода се није могла газити, одред је у току ноћи остао раздвојен реком на два дела.
У зору 17. новембра, прешавши реку, одред се у нереду повукао на положај село Подбрег – Љум-Кула. У току целог дана вођена је тешка борба против албанских снага које су нападале са свих страна, а нарочито од Подбрега, на лево крило, с тежњом да одред набаце на Дрим и одсеку га од Призрена. Најјаче ватрено дејство непријатељ је испољио са десне обале Белог Дрима.
Ситуација је била тешка: стрељачки вод упућен на десну обалу Белог Дрима није успео да протера албанске делове који су бочном ватром наносили тешке губитке; вод брдске артиљерије није могао да заузме ватрене положаје; 2. батаљон 10. пешадијског пука, упућен из Призрена, није могао да се пробије до Љум-Куле, те се задржао југозападно од села Врбнице. Уз то, непријатељ је гађао из сваког села, из сваке куће. Јединице су биле растројене, исцрпене и изгладнеле. Непрестано је лила хладна киша. Због тога је командант пука одлучио да се повуче на положаје код Врбнице, с циљем да одатле штити правац ка Призрену.
Пред саму ноћ на десну обалу Љуме сгигао је 2. батаљон 10. пешадијског пука. Одмах је постављен на положаје да врши прихват и штити повлачење одреда. Растројене и измешане, јединице су се повлачиле у нереду. Пошто су комора и коњи били уништени исцрпљени војници носили су оруђа. Газећи дубоко блато, они су у гомилама пристизали у рејон Врбнице, где су се једва две чете прикупиле и заузеле положај.
Љумски одред је био разбијен и одбачен из Љуме скоро до Призрена. При том је, у борбама код Вицаја и на реци Љуми, од 14. до 17. новембра, претрпео велике губитке, био потпуно деморалисан и за извесно време онеспособљен за извршење борбених задатака.
Узроци неуспеха овога одреда су бројни. Пре свега, Албанци су се у тим борбама ванредно храбро борили, жилавије и одлучније него турске регуларне трупе, јер је тежња за слободом, за очувањем својих огњишта, била она снага која их је мобилисала за отпор, уз значајну предност да су се борили на добро познатом, за српске снаге тешко проходном, планинском земљишту.
Сем тога, и многе субјективне слабости су допринеле неуспеху Љумског одреда. Било је непромишљено упутити само један пешадијски батаљон, без артиљерије и довољно опреме, чак и без довољно хране, у пространу, непријатељски расположену и наоружану Љуму. На реци Љуми било је нужно да се одред задржи све до пристизања још једног батаљона и вода артиљерије који су били упућени у помоћ. Међутим, тако није учињено, па се зато и десило да је ојачани одред код Бицаја остао предвојен реком Шијом и био нападнут под најнеповољнијим условима. Командант 3. батаљона је постунио неопрезно када је, по преласку преко Шије, јединице сместио у кантонман, уместо да положај инжењеријски обезбеди за одбрану. Уз то, он том приликом, иако је позади себе имао јако надошлу реку, није ништа предузео да се правовремено обезбеди прелазак у случају да буде присиљен на одступање. Његови пропусти су имали тешких последица, јер се за одбрану неприпремљени положаји нису могли дуго одржати, а при повлачењу се у реци подавио велики број војника и коња. Командант 10. пешадијског пука није обезбедио везу између делова пука на обема обалама надошле Шије и тако су знатни делови остали неактивни на десној обали. А када је дошло до повлачења ка реци Љуми, он није знао да активним дејствима и вештином сачува борбеност својих јединица, које су одступиле у нереду.
Колико је било брзоплетости и непознавања ситуације приликом припрема Љумског одреда најбоље показује случај да придодата артиљерија није могла ефикасно дејствовати јер није имала потребних нишанских справа. Уз то, кретање је вршено без организованог извиђања, што је условило да одред буде изненађен нападом бројно јачих албанских снага.
За то време у пределима племена Хаса и Дукађина је дошло до побуне и отпора српској војсци. У области Дукађина, код села Флети, албански устаници су 15. новембра напали и скоро потпуно уништили позадински ешелон (трупну комору) 5. пешадијског пука II. У области племена Хаса један полубатаљон 6. пешадијског пука II, с једном Дебанжовом батеријом, безуспешно је покушавао да умири Албанце.