Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Почетак марша и прве тешкоће
Наређење команданта 3. армије од 7. новембра, којим је одређено да јединице предвиђеним правцима крену 9. новембра и да у року од пет дана избију на свој крајњи маршевски циљ, Дринско-албански одред је примио тек 9. новембра у 15 часова. Због тог закашњења он није отпочео марш 9. новембра, када и Шумадијско-албански одред, већ, по споразуму с командантом армије, тек 10. новембра, с тим што је убрзавањем кретања морао надокнадити изгубљено нреме.
Припремним наређењем од 4. новембра и доцнијим наређењима, командант армије је прецизирао да Дринско-албански одред, оперишући предвиђеним правцем, избије у рејон Љеша, као свој крајњи маршевски циљ.
Прецизнији армијски план марша није израђен. Одреди су били формацијски оспособљени за самостално дејство.
Одред је отпочео покрет у 6 часова. У претходници се налазио 5. пешадијски пук, ојачан једном брзометном брдском батеријом, пионирским полубатаљоном, водом болничара и одељењем коњаника. Један батаљон из претходнице наступао је правцем село Зуб – село Зогај – Ћафа прушит, а други правцем село Кусар – село Годен – Ћафа прушит. Остале снаге, са Штабом одреда на челу, сачињавале су главнину, која се кретала на један сат марша позади претходнице, путем ка Ћафа прушиту. Трупна комора се кретала 2 км иза главнине, по реду маршевања својих јединица.
Крећући се по великом снегу, хладноћи и магли, јединице су прешле реку Ереник, али су северно од села Фирде имале застој, јер на једном набујалом потоку није било моста, па се претходница морала престројавати у колону по један и тако прећи преко брвна. Због тога је претходница изгубила пуна три сата, до чега свакако не би дошло да је у току припрема ефикасније извршено извиђање марш-руте и припремљен прелаз преко овог јако надошлог потока. Ценећи да ће одред изгубити цео дан ако и главнина буде морала прелазити преко брвна у колони по један, командант одреда је био присиљен да нареди да главнина прегази поток. Ово тим пре што је главнина одмах по преласку преко моста на Еренику морала да се престројава због узаног пута, па су трупе четири часа стајале у блату и снегу са натовареним коњима чекајући на ред да уђу у маршовску колону, при чему се јако повећала дубина колоне. Тако је главнина избегла веће закашњење, али је прелазак преко набујалог потока газом имао штетних последица по здравље људи, јер је време било хладно и влажно. Да би се згрејали и да би осушили одећу и обућу, војници су морали ложити ватре на сваком застанку. Што је још горе, поменути поток, уз који је водио пут, морао се газити на неколико места, јер прелази нису били припремљени. То је знатно успорило марш. Кретање је било тешко и због тога што је на путу било узаних и стрмих места, нарочито при пењању на Ћафа прушит.
Због свега тога дневни маршевски циљ није достигнут. Јединице нису успеле да овога дана пређу ни половину предвиђеног пута. Уместо у Спаш, претходница је, прешавши Ћафа Прушит, једва успела да стигне до близу села Голаи, где је и заноћила. Главнина је око 22 часа заноћила на снегу, без шињела и шатора, близу села Летаја, јужно од Ћафа Прушита. Војници су наложили велике ватре и тако су просушили мокру одећу и обућу. Штаб одреда је заноћио у Летају, док је трупна комора тек у касну ноћ успела да приђе трупама.
Због тога и због неблаговременог слања коначара, прозебле трупе нису добиле топлу храну на преноћишту, изузимајући људство коњичког дивизиона, које је једино и могло, на јахаћим коњима, понети храну и казане.
Тако је одред, уз велике напоре, али без отпора непријатеља, успео овога дана да пређе једва 12 км, мада је предвиђена дужина дневног марша износила 28 км.
До тога је добрим делом дошло и зато што су јединице из Ђаковице кренуле у колони по четири, иако је команданту одреда био поднет извештај да на том правцу и нема правог пута. Због нужног престројавања јединица у колону по један, одмах после преласка преко Ереника, главнина је изгубила знатно време.
Поучен искуством првог дана, командант одреда је у заповести за сутрашњи покрет у први план истакао улогу пионира, који су добили задатак да испред претходнице праве прелазе на бројним потоцима у маршевској зони. Поредак јединица за сутрашњи марш није измењен. Село Спаш на Дриму одређено је као маршевски циљ за 11. новембар.
У току ноћи командант одреда је послао наређење команданту посаде у Ђаковици да упути једну чету II позива и распореди је по водовима дуж пута у селима: Фирде, Жуб и Летај, са задатком да осигурава комуникацијски правац ради дотура хране одреду из базе у Ђаковици.
Промена правца кретања и стање одреда по преласку преко Дрима
Изјутра у 6 часова претходница је наставила покрет за Спаш, док је главнина, због застоја, отпочела покрет тек у 7 часова. Између претходнице и главнине маршовао је коњички дивизион, који се претходног дана кретао на зачељу главнине.
Иако се у почетку ишло низбрдо, кретање је било отежано топљењем снега, па су војници газили воду и блато до чланака.
Око 11 часова претходница је стигла на јако надошлу реку Круму, преко које је водио пешачки мостић незнатног капацитета. Пионири су брзо направили још два дрвена мостића, чиме је знатно убрзано пребацивање трупа на другу обалу.
Одред је затим наставио марш левом обалом ове реке. Међутим, на прилазима Спашу, због узаних мостића, коњица, артиљерија и товарни коњи морали су да газе реку на два места. Том је приликом у набујалој води страдало неколико војника и коња.
Око 12 часова, после марша од око 10 км, претходница је стигла у Спаш, али није могла прећи преко Дрима, јер су делови албанских снага уништили скелу која је служила за превоз мештана преко реке. Пионирски полубатаљон је почео превожење трупа помоћу два мала чуна прибављена на лицу места, који су могли у једној тури пребацити свега 14 људи. Тура је трајала пуних 30 минута преко јако надошлог, 150 м широког, Дрима. Велики водостај онемогућио је препливавање коња на другу обалу. До пада мрака пребачено је на леву обалу 100 пешака и 15 раседланих коња.
Пошто у близини није било одговарајуће дрвене грађе за прављење сплавова, пионири су разрушили једну зграду од храстовине, па од добијеног материјала у току поподнева градили сплавове. Међутим, први сплавови, минимално оптерећени, убрзо су потонули, па је даљи рад на прављењу сплавова од тешке храстовине обустављен.
Како је Дрим стално надолазио, то је, због велике брзине воде и због недостатка превозних средстава, превожење чуновима у току ноћи обустављено.
Ценећи да би одреду, под таквим условима, требало више од 8 дана да се пребаци на леву обалу Дрима, командант одреда пуковник Пауновић је одлучио да одред промени правац кретања и сутрадан изјутра, обилазним путем, крене, у две колоне, узводно уз Дрим ка Везировом мосту и да, прешавши Дрим, преко села Петке и Ћафа моле лоново избије на свој првобитни правац и настави покрет ка Јадранском мору. За то време требало је да две чете 5. пеш. пука II, пређу Дрим постојећим чуновима код Спаша, а затим, као десно бочно осигурање, продуже марш преко Ћафа малит ка селу Бердети.
Скретање са одређеног маршовског правца и губитак два дана у обиласку преко Везировог моста резултирали су из тога што командант Дринске дивизије II није извршио извиђање пута како је било наређено, иако на том правцу није било турских снага. Зато је командант одреда тек 11. новембра по подне добио извештај да не постоје услови за прелазак Дрима код Спаша, па су изостале правовремене инжињеријске припреме тог преласка, односно одлука о кретању одреда долином Белог Дрима на Љум-Кулу.
Пошто су преноћиле у Спашу, на самој обали Дрима, трупе су, у духу заповести команданта одреда, 12. новембра изјутра кренуле уз Дрим са дневним маршовским циљем: рејон Везировог моста.
Десна маршовска колона, у чијем је саставу била целокупна пешадија, кретала се стазом непосредно уз десну обалу Дрима, употребљивом само за пешадију.
Лева колона – коњица, артиљерија, комора и један пешадијски батаљон – кретала се северније, нешто бољим путем, преко села Тректани.
Време је било кишовито и хладно. Набујали потоци и речице на западним падинама Паштрика представљали су знатне препреке, и обе колоне морале су их газити на више места. Иначе слаба, обућа војника била је већ добрим делом упропашћена.
Претходнички 5. пешадијски пук десне колоне, који је имао задатак да тога дана дође до Ћафа малита, није успео да достигне маршовски циљ, већ је, по преласку преко Везировог моста, једва успео да стигне до села Штане, прешавши тога дана 20 км по веома тешком путу.
Мост је, с пуно тешкоћа, тек око 16 часова, најпре прешла десна колона. Затим је почела да прелази лева колона, такође с пуно тешкоћа и опасности, како због поледице и јаког ветра, тако и због тога што је стари високи мост, са 11 сводова, био неограђен и на више места оштећен. Више товарних грла суновратило се у набујали Дрим.
Претходница је заноћила у Штану, главнина, с позадинским деловима, на самој левој обали Дрима у близини Везировог моста, док се десна побочница, прешавши Дрим код Спаша, кретала уз реку Госку и заноћила је у селу Сакати.
Тога дана увече командант одреда је известио команданта армије о току тродневног марша, инсистирајући да се одреду на сваки начин из Призрена дотури хлеб, истичући да је у противном даље кретање са гладним, измореним и прозеблим трупама немогуће.
Тринаестог новембра изјутра одред је наставио покрет правцем Везиров мост – Штане – Ђафа малит, са 5. пешадијским пуком у претходници. Код Везировог моста је остала једна чета из 6. пешадијског пука да сачека трупну комору која је од Везировог моста била упућена у Призрен по хлеб.
Одред се кретао изузетно тешким тереном, па ова етапа марша спада у најнапорније. Велике кише и топљење снега створили су такво блато да су људи и коњи једва корачали, а набујали планински потоци и речице постали су тешко савладиве препреке. Пионири су, уз огромне напоре, правили прелазе и мостиће преко потока и, на многим местима, поправљали стазу да њоме прођу натоварени коњи. Кретање уском козјом стазом уз веома стрмо планинско земљиште још је више исцрпљивало људе и коње. На више места покрет је морао бити обустављен да би војници ашовчићем проширили стазу.
Изгладнели и уморни војници почели су масовно изостајати. Њима се није могло помоћи, јер им је, у ствари, био потребан само хлеб, којега, међутим, није било.
Слично је било и с товарним коњима, који су, изнемогли од умора и глади, све чешће падали и закрчивали пут. Ране на леђима, од убоја самара, толико су заударале да се у њиховој близини није могло издржати. И коњи брдских батерија били су изнемогли, па је сваки артиљерац носио по две артиљеријске гранате.
Пред пад мрака претходница је једва стигла на Ћафа малиту, где је била присиљена да преноћи у великом снегу. Главнина, која је била доста заостала, морала је наставити маршовање и по мраку. Тај ноћни марш, по беспутном терену, био је изузетно тежак. Војници и коњи, који се цео дан нису одмарали, нити су храну добили, посртали су и падали. Најтежи је био прелазак преко слабог дрвеног моста на реци Стричи, који се, под теретом људи и коња, опасно љуљао над дубоком провалијом. Око 20 часова, прешавши тога дана свега 12 км, главнина је стигла у рејон села Мгула, где је преноћила.
Десно бочно осигурање доспело је до раскрснице путева на Ћафа малиту, где се почело утврђивати.
Услови за одмор те ноћи били су веома неповољни, јер је непрекидно падала киша, па су покисли, промрзли, уморни и гладни људи доспели до критичне тачке исцрпености.
Заостајање гладних и исцрпених људи и друге тешкоће при кретању довели су до дезорганизације и до мешања маршовских ешелона.
Формирање Летећег одреда и настављање марша
У таквој ситуацији развучени одред није био способан да на време изврши добијени задатак. Полазећи од такве оцене, командант одреда је одлучио да, у циљу убрзања покрета макар и мањих снага, формира јачи предњи одред – тзв. Летећи одред, са задатком да усиљеним маршом што пре избије на Јадранско море и заузме Љеш. Он је наредио да се Летећи одред формира из састава 5. и 6. пешадијског пука, од људи и коња с најбољом физичком кондицијом. Али је командант 5. пешадијског пука, одређен за команданта Летећег одреда, оценио да су за кретање по тешко проходном планинском земљишту погоднији Ваљевци из 5. пешадијског пука од Мачвана из 6. пешадијског пука и да би се чекањем батаљона из 6. пешадијског пука изгубило око 5 часова. Зато је он одлучио да Летећи одред формира само од људства из 5. пешадијског пука: два пешадијска батаљона, један ескадрон од 60 коњаника, два брдска топа и један вод пионира. Усиљени марш овог одреда је отпочео 14. новембра рано изјутра. Због беспутности и велике стрмине, спуштање са Ћафа малита у село Михајну вршило се под изузетно тешким условима. У Михајни су у састав одреда ушле и две чете које су се дотада кретале као десна побочница Дринско-албанског одреда. Кретање низ долину реке Михајне донело је нове тешкоће, јер стазе није било, па су трупе ишле час десном, час левом обалом или коритом реке, по каменитом тлу. Из долине Михајне до села Пуке водила је стаза, па је кретање било олакшано, мада су коњи на таквом тлу масовно губили ков, кога није било у резерви. Око 24 часа Летећи одред је, прешавши тога дана 20 км, стигао у Пуку, где је заноћио. Крећући се по тешком терену, без хране, војници и коњи су били веома исцрпени.
Главнина трупа Дринско-албанског одреда, након прикупљања и сређивања, наставила је тога дана покрет из села Мгули, под веома тешким околностима. Исцрпене и изгладнеле трупе једва су се кретале савлађујући снег и велике успоне уз Ђафа ушалит и Ђафа малит. До пада мрака главнина је успела да пређе једва 12 км, доспевши челом до села Бердети, где је заноћила. Брдски дивизион, који је знатно заостао због напорног кретања по врлетима и беспућу (услед чега је угинуло око десет товарних коња), заноћио је на Ђафа малиту, заједно с једним пешадијским батаљоном који је вршио обезбеђење артиљерије на маршу.
Тако је Дринско-албански одред, после пет дана напорног марша, преваливши свега око 67 км, успео да пређе највиши планински гребен северне Албаније и отпочне спуштање ка Јадранском мору. Последња два дана марша била су најтежа. Изнурени, гладни, прозебли, слабо обучени и обувени војници једва су се кретали. Па ипак, морал трупа није опадао. Са исцрпљених, палих или угинулих коња, и сами изнемогли, војници су скидали муницију и топове и носили их на својим леђима.
Пошто је главнина заноћила развучена од Ђафа малита до Бердета, и то у таквом стању које је забрињавало, командант одреда је одлучио да сутрадан, 15. новембра, прво прикупи цео одред у Бердетима, а потом да продужи марш ка Пуки, па је у том смислу издао потребна наређења.
Исте ноћи командант одреда је наредио команданту 6. пешадијеког пука да од најисцрпљенијих војника формира једну чету са задатком да образује осам релејних станица на већ пређеном путу, у циљу обезбеђења комуникацијског правца и спровођења транспорта у оба правца, што је било у духу наређења команданта армије. Посаде од по 20 војника требало је образовати у селима Бердети, Михајни, Флети, Сакати, Спашу (на обалама Дрима), Маликабашит Хан, Голијат, што значи да је већ изнемогле војнике требало враћати чак до близу Ћафа прушита, уместо да су посаде у поменутим селима остављане уз пут, приликом пролаза одреда. У ствари, убрзо се показало да је идеја о остављању мањих посада, као релејних станица, на том дугом путу, међу огорченим албанским становништвом, била погрешна, јер су их, изоловане, у току 15. новембра уништили одреди албанских устаника, што српска команда није предвидела, иако се то могло очекивати. Истовремено, албански устаници су код села Флети напали и део трупне коморе 5. пешадијског пука и том приликом убили 43 војника и запленили 50 коња.
Наредног дана Летећи одред је наставио кретање тек око 9 часова, пошто је морао сачекати заостали вод брдских топова и коњички ескадрон и у селу сакупити брашна. Због великих стрмина и љутог краса, посебно је тежак био ноћни марш на делу пута између Хана Донђонита и села Души, када су многи коњи били онеспособљени. Зато је после с напором пређених 14 км одред заноћио у Душима.
Главнина Дринско-албанског одреда је сачекала заосталу артиљерију и пешадијске делове који су је осигуравали, и тек око 12 часова кренула из Бердета. Војници већ три дана нису добили хлеб, а трупна комора је тога дана тек била на путу из Призрена за Љум-Кулу. Изгладнели војници једва су се кретали по рђавом путу, на киши која је стално падала. Предњи делови главнине доспели су до Рапеја Хана, а главнина, око 20 часова, у село Берат, прешавши тако тога дана само 8 км.
Људи су заноћили у биваку без икакве логорске опреме и заклона, а јака киша је падала целе ноћи.
Део трупне коморе с хлебом из Призрена заноћио је далеко позади, у рејону Љум-Куле.
Телеграфска чета, која је из Ђаковице накнадно упућена за одредом, доспела је овога дана до Везировог моста.
Тако је развучени и исцрпени Дринско-албански одред и овог, шестог, дана марша наставио да се, по рђавом времену, на тешком терену, спушта низ северноалбанске планине ка Јадранском мору, још увек не наилазећи на отпор турских снага.
За цело то време, због тешких земљишних услова, одред није имао везу са Шумадијско-албанским одредом, који се, паралелним, планинама раздвојеним, правцем кретао према Јадранском мору.
Сукоб с турским снагама
По хладном кишовитом времену, 16. новембра, Летећи одред је наставио кретање из Души ка селу Мјету. Коњички ескадрон, који се у својству извиђачког одреда кретао око 4 км испред претходнице (две пешадијеке чете и вод брдске артиљерије), добио је обавештење од извиђачких патрола да су турске снаге поселе јужне падине положаја Ђафа гурита, северно од Мјета, као и положаје код села Бушати, Барбалуша, Какарића и у Љешу. Пошто је о појави непријатеља известио команданта Летећег одреда, командир ескадрона је покушао да заузме положај Ђафа гурит и тако обезбеди излаз одреда из клисуре река Гемсиће и Дрима. Не успевши у томе, он је морао сачекати долазак претходнице.
Ђафа гурит се налази на косама у захвату села Мјета, Вау-Дејес и Лаци, с наслоњеним левим крилом на Дриму. Потпуно затвара излаз из планинског кланца реке Гемсиће у равницу доњег Дрима. Због тога је командант турске одбране Скадра упутио један пешадијеки батаљон да поседне овај положај, који је од Скадра био удаљен непуних 15 км, свакако с циљем да спречи излазак српских трупа у приморску равницу. Нешто пре 12 часова на Ђафа гурит је пристигао командант Летећег одреда, на челу претходнице, која је омогућила развијање одреда за борбу. Нападајући у два борбена ешелона и обухватајући непријатељево десно крило, Летећи одред је присилио турски батаљон да се повуче. Са заузетог положаја наставио је гоњење турских снага, које су се у нереду повлачиле. Док су се чамцима пребацивале преко Дрима, турске снаге су претрпеле осетне губитке, услед јаке ватре и дављења у набујалој реци.
Око 12 часова одред је успео да заузме и последње турско упориште на овим положајима – касарну у Мјету, где је запленио знатне количине хране, неопходне изгладнелим српским трупама.
Одбацивши турске снаге с положаја Ћафа гурит, Летећи одред је обезбедио излаз Дринско-албанског одреда из планинске у приморску зону Албаније, а истовремено угрозио везу између турских снага у рејону Скадра и њихових делова у рејону Љеша.
Тако је продором српског Летећег одреда у приморску зону Албаније постигнут важан тактичко-оперативни успех, који је пружао могућност за усклађена дејства српске и црногорске војске у циљу потпуног блокирања Скадра.
Иако је имао око 25.000 војника, командант Скадарског корпуса није се смео одлучити да јаче снаге упути против српских трупа у рејону Мјета, вероватно стога што је сматрао да би се тако удаљене јединице изложиле ризику да буду одсечене и спречене да се повуку у опседнути Скадар. Због тога је он покушао да само једним багаљоном спречи продор српских трупа у рејон Мјета, мада је ситуација исцрпеног и развученог Дринско-албанског одреда била таква да је постојала могућност да га нешто јаче и одморне турске снаге одбаце у албанска брда, где онако изнурен, не би могао опстати.
Пошто је Летећи одред успешно завршио борбе на Ћафа гуриту и заноћио у Мјету, прешавши тога дана, под борбом, 11 км, главнина изнуреног Дринско-албанског одреда је наставила покрет из села Берата и, по тешком путу, на јакој киши, доспела до села Черети, где је и заноћила.
Оставивши у Мјету две чете да излаз главних снага Дринско-албанског одреда из клисуре Гемсиће обезбеде од евентуалног дејства турских снага из рејона Скадра, командант Летећег одреда је 17. новембра предузео покрет падинама брда, правцем села Мјет – село Ковачи – село Фиште – село Калмети, јер је, због поплављеног земљишта и због присуства турских трупа на положајима дуж десне обале Дрима, морао избећи правац преко села Скејзи и Барбалуше. После веома напорног марша од свега 15 км, одред је пред ноћ стигао у село Трошани, где је заноћио, на 10 км испред Љеша. Његов коњички ескадрон је, уз велике напоре, око 24 часа стигао у рејон триг. 565, северно од села Мерћија, 4 км испред Љеша, као крајњег маршовског циља Дринско-албанског одреда.
Коњичке патроле су на планинским гребенима источно од Трошана, први пут од почетка марша, ступиле у везу с коњичким деловима Шумадијско-албанског одреда, који се, више случајно него планским усмеравањем, приближио Љешу истовремено када и Дринско-албански одред.
Тога дана је Дринско-албански одред, који је настављао покрет ка Мјету, примио, преко курира – официра, армијско наређење од 15. новембра да се настави заузимање албанског приморја преко Драча ка Валони. Овим наређењем одређена је граница територије између Дринског и Шумадијског одреда.
Истога дана, у рејону села Михајне, албански устаници су напали комору 6. пешадијског пука и нанели јој знатне губитке, али јој је последњег тренутка притекло у помоћ људство телеграфског одељења Дринско-албанског одреда, растерало непријатеља и ослободило пролаз трупној комори.
Следећа два дана – 18. и 19. новембра – пред Дринским и Шумадијским одредом, као и пред групом батаљона црногорске војске, предстојале су борбе за заузимање Љеша, преко кога се турска посада у Скадру снабдевала храном и муницијом.
Преглед дневних маршова Дринско-албанског одреда од 10. до 19. новембра 1912. (правац Ђаковица – Спаш – Пука – Мјет):
10. новембар
Велики снег, хладноћа и магла.
а) Претходница: Ђаковица – к. 530 код села Гољата. Дужина марша: 18 км
б) Главнина: Ђаковица – Ћафа прушит – к. 738 (североисточно од села Панке). Дужина марша: 12 км
11. новембар
Хладно и влажно време с маглом.
а) Претходница: – к. 530 Спаш. Дужина марша: 10 км
б) Главнина: Ћафта прушит – к. 738 – Спаш. Дужина марша: 16 км
12. новембар
Ујутру киша, потом хладно и влажно време.
а) Претходница: Спаш – Везиров мост – село Штане. Дужина марша: 20 км
б) Главнина: Спаш – Везиров мост. Дужина марша: 16 км
13. новембар
Киша преко целог дана, увече пљускови; снег се топио а реке надошле.
а) Претходница: Штане – Ћафа мелс. Дужина марша: 12 км
б) Главнина: Везиров мост – село Мгула. Дужина марша: 12 км
14. новембар
Ујутру киша, потом хладно време; газио се велики снег.
а) Летећи одред: Ћафа мелс – Пука. Дужина марша: 20 км
б) Главнина: Мгула – Брдети. Дужина марша: 12 км
15. новембар
Киша и хладно.
а) Летећи одред: Пука – Г. Души. Дужина марша: 14 км
б) Главнина: Брдети – Берат. Дужина марша: 8 км
16. новембар
Хладно време с кишом, увече пљусак.
а) Летећи одред: Г. Души – Мјет. Дужина марша: 11 км
б) II ешалон: Берат – Черети. Дужина марша: 12 км
17. новембар
Променљиво време без падавина.
а) Летећи одред: Мјет – Трошани. Дужина марша: 15 км
б) II ешалон: Черети – Гемсиће (с претходницом у Мјету). Дужина марша: 14 км
18. новембар
Јака киша цео дан.
а) Летећи одред: Трошани – Љеш. Дужина марша: 10 км
б) II ешалон: Гемсиће – Трошани (претходница у Калмети). Дужина марша: 19 км
19. новембар
Јака киша цео дан.
а) Летећи одред: у Љешу
б) II ешалон: Трошани – Љеш. Дужина марша: 10 км
Напомена:
Одред је овај марш од укупно 130 км извршио за 10 дана, и то: претходница (Летећи одред) за 9 дана, прелазећи око 14,б км дневно, а главнина за 10 дана, око 13 км дневно.