Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Наступање Дринско-албанског и Шумадијско-албанског одреда отпочело је у посебним условима како са гледишта формацијске, материјалне и кондиционе припреме јединица ових одреда тако и са гледишта захтева у погледу режима извођења наступног марша, односно времена предвиђеног за савлађивање простора до избијања на јадранску обалу. А наступало се у условима тако суровог, тешко испресецаног, беспутног високопланинског земљишта и његове сурове климе у изузетно неповољним новембарским временским приликама, по коњским стазама, а и без њих, уз свеопшту оскудицу средстава за лакше савлађивање таквог простора, а посебно у условима формалног гладовања људи и стоке. Стога се, без претеривања, може закључити да су се у извођењу наступног марша тзв. албанских одреда српске војске од Метохије ка мору стекли такви услови који су заиста захтевали изузетна физичка и психичка напрезања људи и да су такве напоре могле да издрже јединице чије је људство било дубоко уверено да те жртве подноси за остварење циљева који су од животног интереса његовог народа и његове домовине.
Албанско земљиште је захтевало велике напоре техничких јединица, које су, међутим, биле слабе и по броју и по средствима. Бежичних средстава није било, а подизање телеграфско-телефонских веза било је неизводљиво. Одржавање везе сводило се на несигурне пешадијске релејне станице, сигнална и оптичка средства. Зато су одреди, крећући се непроходним планинама, раздвојеним правцима, наступали независно један од другог, без међусобне везе и без везе с позадином и командом своје армије, која је требало да руководи њиховим радом. Зато су команданти колона имали пуну слободу деловања, у складу с начелним директивама виших команди. То је било нужно и с обзиром на неизвесност ситуације у зони наступних праваца, као и на карте тог земљишта којима се располагало: оне су биле нетачне и скоро неупотребљиве.
Оба одреда су наступала само стазама, у колони по један, при чему су неких дана колоне 30 – 40 пута морале да газе надошле потоке и речице. То је огромно повећавало дубину колона, понекад и на дубину дневног марша, услед чега се знатно смањивала брзина кретања трупа и сводила на просечно 11- 13 км. Зато је марш трајао 12, уместо 5 – 6 дана, како је било планирано апстрактном рачуницом километраже, без сагледавања објективне стварности. При том треба истаћи да су обе колоне, иако у изузетао необичним условима, маршовале без преданка, што свакако представља редак пример у ратној пракси.
Пошто је карактер земљишта искључивао могућност развоја јачих снага за борбу у току наступања, то је, с обзиром на потребу да се што брже избије на морску обалу, било нужно да се наступање изводи у две одвојене колоне, које су морале бити формацијски оспособљене за самосталну борбу, јер су биле међусобно раздвојене непролазним тереном, а рокадних путева није било. У току марша нису се могли искључити судари с турским или албанским снагама, а тиме и могуће заседе и изненадни препади, због чега је маршевско обезбеђење имало посебан значај. Међутим, кретање ван једине расположиве стазе било је скоро немогуће. Зато одреди за време наступања нису имали борбено бочно осигурање, а остали осигуравајући делови (претходнице, заштитнице) нису могли да развију потпун систем осигурања и извиђања, што је, уз велику развученост трупа на маршу, онемогућавало брзи развој за борбу из маршевског поретка, али су одреди, срећом, на непријатеља наишли тек када су ушли у област приморја.
Мали број насељених места и веома развучене колоне отежали су смештај и ноћни одмор трупа. Овоме треба додати и временске прилике, као и недостатак логорске и друге опреме (нпр. војници су носили опанке уместо цокула). Трупе су, наиме, биваковале под отвореним небом, у снегу, по киши или на влажној земљи, без простирке, а делом и без шаторских крила. Крећући се стрмим и уским стазама и ударајући товаром у стене, многи коњи су падали у провалије, па су њихове терете преузимали војници, излажући се неописивим напорима. Све је то исцрпљивало и последње резерве физичке снаге ових војника и њихову отпорност. То утолико више у условима лоше исхране какву су имале ове јединице. Наиме, одреди су отпочели покрет носећи храну само за 2 – 3 дана. А пасивни крајеви Албаније нису могли обезбедити исхрану трупа, нарочито у планинској зони, где албанско становништво није имало хране ни за себе. Зато су командири чета Шумадијско-албанског одреда, који су располагали новчаним средствима за набавку сточне и људске хране, успели у зони марша да утроше једва око 500 динара. А пошто је дотур из позадине био практично неизводљив, како због недостатака товарних коња и због дугог пута, тако и због несигурности дотура услед напада албанских устаника на комору, трупе су, почев од четвртог дана марша, стално гладовале. То је довело до масовног оболевања и умирања људи чим су одреди стигли на јадранску обалу.
За осигурање комуникацијских праваца и одржавање везе с позадином, одреди су дуж пута стварали посадне станице (10-12 станица са 10-12 војника), од изнемоглог људства, које није било способно за даље кретање. Зато су те станице лако постојале плен албанских устаника, а самим тим је кидана веза одреда с позадином. Команда 3. армије, као ни Врховна команда, нису имале утицаја на ток наступања ових одреда кроз Албанију.
Пошто рањеници и болесници нису могли бити евакуисани, јер за то није било могућности, оболели војници и коњи збрињавани су тако што су остављани у албанским кућама уз новчану надокнаду за њихову негу. Међутим, ни када је људство почело оболевати и осипати се, команданти одреда, имајући у виду добијени задатак нису дали преданак, да се издужене колоне прикупе, да се војници огреју и одморе, што би се, свакако, веома повољно одразило на стање одреда, на њихову способност за даљи покрет. Стога су слаби остајали а јачи кретали даље.
Али чињеница да турске и албанске снаге нису очекивале да ће српске трупе, у датим условима, предузети инвазију Албаније с правца Метохије – омогућила је да напори ових српских јединица, и у тим условима, коначно буду крунисани успехом, јер њихови наступни правци нису били брањени. Међутим, организованом одбраном ових стаза, нарочито од стране албанских, чак и слабијих, снага, продор српских јединица у таквим условима био би сасвим доведен у питање. Нарочито када се има у виду да би организована одбрана убрзала побуну албанског становништва и распламсавање правог герилског рата на читавој дубини наступног правца српских трупа, што би могло угрозити и могућност њиховог извлачења. Стога је одлука српске Врховне команде да се ови одреди упуте овим правцем без довољно припрема, пре свега без обезбеђеног снабдевања храном и борбеним потребама представљала изванредан ризик. Пошто је, пак, противник био изненађен, српске јединице су у првом сукобу, код Мјета, одбациле слабе турске делове, а затим брзо и лако продрле у рејон Љеша. На крају, оне су успеле да потуку доста јаке турске снаге у том рејону и да заузму град.