Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
План одбране и распоред турских снага на гребену Бабуне
Процена команданта Вардарске армије да се на масиву Бабуне могу дуже зауставити српске снаге није била без основа, јер је земљиште пружало веома повољне услове за одбрану.
Турски положаји на линији Плетвар – Козјак (триг. 1745) – с. Крстец – караула Присад – пл. Мукос (к. 1445) протезали су се гребеном планине Бабуне, преко кога су водили само два добра пута и мањи број планинских стаза, потпуно неупотребљивих за кретање артиљерије и запрега. Путеви су ишли преко два превоја, у ствари једина два пролаза који су изводили из средњег Повардарја у Пелагонију: преко Присада на правцу Велес – Прилеп и преко Плетвара на правцу Криволак – Прилеп. Тако ограничен број путева и тешка проходност земљишта ван њих каналисали су настојање српских трупа на та два правца, што је турским снагама олакшавало организацију тактичке одбране и економију снага држањем рејона који су затварали та два правца, тим пре што нису постојали услови да се на њима развију јаче снаге нападача.
Ширина одбрамбеног фронта је износила око 10 км, што је, у условима планинског земљишта, одговарало ангажованим снагама. Најважнији објекти у организацији одбране били су к. 1445 и други доминирајући висови источно од тзв. присадске карауле. Због веома стрмих нагиба источних падина, отворености и тешке пролазности земљишта испред одбрамбених положаја, нападачу је био веома отежан прилаз положајима, док су се браниоцу пружали веома повољни услови за организацију ватреног система. Поред тога, испред главног положаја истицали су се јаки природни објекти: Свињска глава, рејон Авди-пашиног хана и Виорила, веома погодни за поседање предњих одреда у циљу извиђања, задржавања и изнуравања нападача. Бокови одбрамбеног положаја су се добро наслањали на суседне планинске масиве: леви на пл. Караџицу, десни на Селечку и Дрен-планину, што је олакшавало обезбеђење бокова. Али дубина ових положаја није била довољна, јер се могао организовати само један, и то непотпун, одбрамбени појас. Ипак, целисходним коришћењем земљишта и организовањем отпора на предњим падинама, на топографском гребену Бабуне, па и на задњим нагибима гребена, било је могуће повећати тактичку дубину и обезбедити већу жилавост и упорност одбране.
Међутим, командант Западне војске није одобрио план команданта армије о одсудној одбрани Прилепа, јер је оценио да би с расположивим снагама било сувише ризично примити одлучујућу битку у том рејону када српске снаге наступају и правцем Гостивар – Кичево. Он у својој заповести каже: „Пошто се не може рачунати да ће јединице 7. корпуса преко Тетова – Гостивара – Кичева бити у стању да бочно бране и прилепска села, у случају да Вардарска армија код Прилепа да одсудну одбрану, постоји бојазан да доцније дође до неуредног повлачења какво је већ било. Према томе, Штаб Западне војске је пројектовао да Вардарска армија одлучну битку да у рејону Битоља”. Истим наређењем Али Риза-паша је ноћу 28/29. октобра наредио команданту армије да одреди једну комисију за стварање плана, руковођење инжињеријским уређењем земљишта и утврђивањем битољских положаја, као и да у Битољ веома хитно упућује што више инжињеријских јединица које су биле придате армији.
Двадесет деветог октобра 17. дивизија је ушла у састав свог 6. корпуса. Она је, у складу с планом команданта армије, била одређена за одбрану Плетвара, док је одбрана Присада била поверена 16. дивизији 5. корпуса. Обе ове дивизије ојачане су по једном батеријом топова и по једном инжињеријском четом. Битољска редифска дивизија и Стрељачки пук 6. корпуса остали су у Прилепу, где су се сређивали и остаци Штипске редифске дивизије 5. корпуса. Заштитница се налазила у селу Извору. Одступајући од Извора, 15. дивизија се те ноћи задржала у селу Бистрици, а 13. дивизија у рејону Авди-пашиног хана. Дуж веома стрмог пута јужно од Авди-пашиног хана остали су преврнути многи понтони које, у повлачењу, изнемогла стока није могла извући.
Пошто Али Риза-паша није одобрио одсудну одбрану Прилепа, Команда Вардарске армије, која је 29. октобра стигла у Прилеп, обавестила је о томе команданта 5. корпуса и наредила му да, на природно погодним положајима, на превојима Присад и Плетвар, организује одбрану слабијим снагама које су се већ налазиле у борбеном поретку. У духу наређења команданта Западне војске, у Битољ је тога дана прво упућена 16. дивизија 5. корпуса, касније ојачана са четири батаљона 18. дивизије, који су преостали после пораза код Соровића. У саставу 5. корпуса су остали: 13. и 15. дивизија, 5. стрељачки пук, ослабљена Штипска редифска дивизија, Самостална коњичка бригада и осам батерија артиљерије.
Да би зауставио наступање српских снага ка Прилепу, Али Риза-паша је, понављајући наређења више пута у току дана, пожуривао покрет 7. корпуса, који је у Тетову био успео да се донекле среди и реорганизује.
Сутрадан, 30. октобра, у Прилепу су, аутомобилом, дошли командант и начелник Штаба Западне војске, који су команданта армије обавестили да је Битољ, преко кога је водила једина веза ка југу, јако угрожен успешним операцијама грчке војске и наредили да се тамо хитно упути цео 6. корпус.
Пошто је 6. корпус, 30. октобра, кренуо ка Битољу, а заштитница се повукла на положаје у рејону Авди-пашиног хана, командант 5. корпуса је, у духу наређења за одбрану Прилепа, издао заповест према којој се 15. дивизија имала прикупити у зони између присадске карауле и села Бистрице са задатком да осматра и затвара друм Прилеп – Велес и планински пут Присад – село Степанци, док је 13. дивизија, налазећи се на положају Плетвар – село Лениште, требало да извиђа правац све до Криволака и затвара пут Прилеп – Градско. Штипска редифска дршизија, као резерва, распоређена је североисточно од Прилепа, између друмова Прилеп – Градско и Прилеп – Велес, а 5. стрељачки пук је распоређен у Прилепу. Самостална коњичка бригада, која је сутрадан стигла у Прилеп из рејона Авди-пашиног хана, добила је задатак да извиђа правце село Небрегово – село Габровник, село Дубијачани – село Слепче и Брод – село Здуња. Ради осматрања правца Брод – Здуња у село Барбарас је 31. октобра упућен и један жандармеријски батаљон. Прилеп је одређен као рејон размештаја командног места корпуса.
После два дана, тј. 1. новембра, уследила је и заповсст команданта Вардарске армије којом је изражена замисао одбране: “… Задржавајући непријатеља на линији Плетвар – Присад – Барбарас – Брод – Кичево, армија ће се пред надмоћнијим непријатељем повући у Битољ и браниће тамошњи крај”. Пети корпус је добио задатак да са своје две дивизије брани превоје Плетвар и Присад, а са одредима штити правце Тетово – Папрадиште и река Треска – Брод. Његова 16. дивизија већ је била у Битољу, а Штипска редифска дивизија, у духу те заповести, требало је тога дана да крене за Битољ са задатком да ради на утврђивању битољских положаја. Тада је 6, корпус, ојачан 16. дивизијом 5. корпуса, усмерен против грчких снага у рејону Соровића, док је 7. корпус добио задатак да брани положаје на линији Брод – Кичево и да се, као и 5. корпус, при појави надмоћнијих српских снага, по наређењу армије, повуче у Битољ.
Пошто је уочена активност српских делова, посебно македонских добровољаца, у рејону села Габровника, из Прилепа је у рејон села Сенокоса упућена Самостална коњичка бригада ради обезбеђења правца Габровник – село Десово, док је у село Мали Мраморани упућен 39. пук с једном батеријом. Ове две јединице су образовале посебан одред који је стављен под команду команданта Самосталне коњичке бригаде Мехмед Али-паше. Тога дана, код карауле Присад, већ су почеле жестоке борбе у којима је с турске стране учествовао 44. пук 15. дивизије.
Пошто је Штипска редифска дивизија упућена у Битољ, командант 5. корпуса је образовао нову резерву, састава: 26. коњички пук, 5. стрељачки пук и једна брдска батерија, и распоредио је северно од касарне у Прилепу, одакле је могла интервенисати на све правце могућих продора противничких снага. Када су српске дивизије већ биле подишле турским положајима, командант корпуса је ноћу 1/2. новембра, својом заповешћу, прецизирао задатке јединица: 15. дивизија, поред спречавања пролаза српских снага преко присадског превоја и превоја западно од њега, добила је задатак да, у садејству с поменутим самосталним одредом, спречи напредовање непријатеља преко села Пебрегова према селу Мажучишту и Прилепу; 13. дивизији је наређено да, држећи чврсто превоје Плетвар и Крстец, затвори све важније правце у додељеној зони одбране и да има јаку резерву, спремну да подржи борбу јединица на левом крилу корпуса; требало је да самостални одред одбаци противничке снаге које буду наступале правцима село Папрадишта – Барбарец и село Теово – село Небрегово и да коњицом успостави везу са корпусом у рејону села Брода.
У духу ове заповести, 13. дивизија, на десном корпусном крилу, заузела је следећи распоред: два батаљона 38. пука, с једном пољском батеријом, посела су положај на плетварском превоју и превој код села Крстеца; 37. пук и 13. стрељачки батаљон налазили су се у рејону села Леништа у својству резерве 13. дивизије; 39. пук се с једном батеријом налазио у селу М. Мраморанима у саставу самосталног одреда. На левом крилу корпуса налазила се 15. дивизија: на положајима, у захвату пута Присад – Хан Авди-паше, распоређен је 44. пук с једном брзометном (три топа) и једном обичном брдском батеријом; у рејону села Присада: 43. пук и један вод брзометне брдске артиљерије; западно од села Присада, у захвату планинске стазе, налазио се један батаљон 45. пука, док су се 45. пук (без батаљона) и 15. стрељачки батаљон налазили у резерви 15. дивизије у рејону села Бистрице; Самостална коњичка бригада распоређеиа је у рејону Сенокоса, док се поменути жандармеријски батаљон налазио у селу Барбарецу.
У међувремену стање и борбени морал трупа 5. корпуса су се поправили. Знатно је побољшана исхрана, а хлеба је било у довољним количинама.
Подилажење српске 1. армије присадским положајима
Пошто се 31. октобра увече задржала на преноћишту у близини Извора, Коњичка дивизија је од велешког војводе Трбића, који је предводио чету од око 60 македонских добровољаца, добила тачан и исцрпан извештај да је турска војска посела за одбрану троугао Присад – Прилеп – Плетвар, о чему су одмах извештене команда 1. армије и Врховна команда.
Међутим, пошто је Врховна команда располагала и обавештењима да турска војска, преко Прилепа и Криволака, одступа ка Битољу и Солуну, њој је била нејасна стварна ситуација код непријатеља пред фронтом 1. армије. Зато је одлучила да ова армија, делом снага, наступа, за главним турским снагама, ка Прилепу и Битољу, а другим делом се постави тако да се обезбеди од евентуалног напада с југа. У духу тога је издала наређење Команди 1. армије: Дринску и Моравску дивизију I упутити да заузму Прилеп и одбаце турске снаге ка Битољу; Дунавску дивизију I преместити из Штипа у Велес и одатле, преко Криволака, упутити један пук да заузме Демир-капију, а Дунавски коњички пук упутити у извиђање ка Солуну. Немајући тачне податке о непријатељу и страхујући од изненадних покрета противника долином Вардара узводно, Врховна команда је напоменула команди армије да одустане од извршења овог наређења уколико се открије присуство знатнијих турских снага на правцу Криволак – Демир-капија. У том случају је 1. армија требало да утврћује Штип и Велес за одбрану.
У духу тог наређења, Команда 1. армије је издала своју заповест којом је у ствари требало да регулише рад само Коњичке, Моравске и Дринеке дивизије I, јер је Врховна команда Дунавској дивизији I наредила да пређе у Велес, а Тимочкој дивизији II да остане код манастира Св. Богородице. Према армијској заповести требало је да Коњичка дивизија продужи извиђање непријатеља у додељеној зони, да Моравска дивизија I наступа правцем Велес – Прилеп – Битољ, да се Дринска дивизија I креће иза Моравске, а Хаубички пук иза Дринске дивизије I. Међутим, команда 1. армије је извесно одступила од наређења Врховне команде у односу на Дунавску дивизију I и овој наредила да, са 14. пешадијским пуком Тимочке дивизије I, крене из Штипа, преко Криволака, ка Прилепу и Битољу ради садејства са главним снагама на правцу Велес – Присад – Прилеп, с тим да, у складу са захтевом Врховне команде, један пешадијски пук упути низ Вардар са задатком да заузме јужни излаз Демир-капије, а свој коњички пук пошаље ка Солуну у циљу што даљег извиђања непријатеља на том правцу.
У складу са задатком, Коњичка дивизија је, 1. новембра изјутра, предузела покрет, у распореду као и претходног дана, с тим што је око 5 часова у рејон села Никодина упућен предњи одред, који је претходног дана био у улози леве побочнице, са задатком да тамо што пре избије и заузме доминирајуће висове, док је извиђачком ескадрону у Теову наређено да овлада к. 1445.
Када је претходнички коњички пук стигао до карауле, 4 км северно од Хана Авди-паше, наишао је на делове турског 44. пука, па је командант пука, оставивши код карауле један ескадрон за заштиту главнине дивизије, с три ескадрона иницијативно скренуо с пута, правцем село Степанци – Свињска глава – Мукос, да угрози турски леви бок и отвори пут главнини дивизије. Како при наступању новим правцем није наишао на непријатељев отпор, овај пук је успео да стигне на Мали Мукос, где је и заноћио, пошто му се придружио и извиђачки ескадрон. Исто тако је и предњи одред неометано продро до планине Виориле, где је и заноћио.
Главнина је дивизије око 12 часова стигла челом до Хана Бабуне, 2 км североисточно од Степанаца, и ту се задржала, пошто је примила извештај да је претходница наишла на турске снаге на присадском положају. Проценивши да се не може непријатељ одбацити с присадских положаја непосредним фронталним нападом и тако отворити теснац, командант Коњичке дивизије кнез Арсен је одлучио да, у циљу обиласка присадских положаја, и главнина дивизије скрене с пута и настави покрет правцем село Јасеново – село Никодин – Плетвар и тако отвори пут даљем продирању 1. армије ка Прилепу. Али пошто је, према оцени команданта дивизије, већ било касно да се ова акција предузме, главнина дивизије је заноћила у рејону Хана Бабуне. Затим је од команданта Моравске дивизије I затражена помоћ у савладавању присадског теснаца, а команда 1. армије је обавештена да се потврђују извештаји о прикупљању непријатеља на линији Хан Авди-паше – Свињска глава.
Моравска дивизија I, која се у једној колони кретала друмом ка Извору, око 12 часова је од Команде Коњичке дивизије, уз обавештење да је наишла на турске снаге, при- мила захтев да се део пешадијских снага упути преко села Теова и села Гостиражна у циљу обиласка присадског теснаца. Пред вече је стигло и наређење Команде 1. армије да се Коњичкој дивизији пружи помоћ у савладавању присадског теснаца, па је командант дивизије почео припремати план за сутрашња дејства. Дивизија је ту олујну и кишовиту ноћ провела у биваку на косама Бабуне, југоисточно од Извора, осигуравајући се јаким предстражама. Али пошто комора није успела да стигне, војска није добила храну.
Дринска дивизија I маршовала је такође у једној колони, уз потребна бочна осигурања са обе етране друма. Крећући се несметано иза Моравске дивизије I, она је заноћила у рејону Новог Села. Коњички пук, крећући се, као лево бочно осигурање, правцем Велес – село Оризари – село Бусилци, добио је био и задатак да одржава везу са Дунавском дивизијом I, која је, према првобитној армијској заповести, требало да наступа правцем Криволак — Плетвар.
Међутим, Дунавска дивизија I, према накнадном наређењу Команде 1. армије, тога дана је остала у Штипу да би сачекала повратак бугарске Рилске бригаде и српског 14. пешадијског пука, који су били отишли за Кочане. У том наређењу се инсистирало да се Дунавска дивизија I задржи и даље у Штипу, “док се на тој страни не разбију турске трупе, како би према потреби могла ставити команданту 2. армије јаку помоћ”. Тако је ова дивизија тек након тога могла преко Криволака кренути према Прилепу. Зато овога дана на правцу Криволак – Прилеп није било српских снага које би могле да олакшају наступање главних снага 1. армије правцем Велес – Прилеп.
Тимочка дивизија II и армијска артиљерија су овога дана, у духу наређења Врховне команде, остале на својим местима.
Ујутро 2. новембра састали су се у Хану Бабуни команданти Коњичке и Моравске дивизије I и створили план дејства за тај дан. Замисао је била да Коњичка дивизија, ојачана 2. пешадијским пуком, обухватним маневром, угрози десни бок турских снага на положајима у рејону карауле Присад, а да 4. коњички пук, с једним пешадијским батаљоном, изврши напад на леви бок турских снага у рејону Мукоса, и да се тако Моравској и Дринској дивизији I отвори пут кроз присадски теснац. Затим би се Коњичка дивизија, са 2. пешадијским пуком, пребацила на правац Кавадарци – Прилеп у циљу заузимања плетварског превоја.
Четврти коњички пук, који је претходне ноћи остао на Малом Мукосу, имао је овога дана јачи сукоб с једним батаљоном турског 44. пука. Изјутра је, услед јаке хладноће, праћене снежном буром, дошло до растројства у турским редовима, па се део људства повукао према Прилепу да тражи склониште у кућама. Тако је и овај батаљон 44. пука напустио Мукос (к. 1.200), па је 4. коњички пук, с четом македонских добровољаца коју је предводио капетан Војин Поповић, потпуно овладао овим гребеном. Међутим, због значаја положаја, командант турског 44. пука је вратио овај батаљон, који је с великим тешкоћама успео да одбаци 4. коњички пук и македонске добровољце ка селу Дреновцима и поново овлада Мукосом. Први батаљон 16. пешадијског пука, који је, у складу с планом дејства, упућен правцем село Степанци – манастир Св. Димитрије – Свињска глава ради садејства са 4. коњичким пуком, подишао је северном делу Свињске главе, али, због пада мрака, није предузимао напад, тако да овога дана није могао учествовати у борбама на Мукосу.
У складу с предвиђеним планом, Коњичка дивизија је око 8 часова кренула правцем Хан Бабуна – село Јасеново и, маршујући по веома тешком путу, око 16 часова стигла у село Никодин и ту заноћила. Њен предњи одред (пешадијски батаљон са ескадроном коњице и брдском батеријом) успео је да подиђе планинском превоју код карауле Плетвар, али се није одлучио да предузме напад, због јаких доминантних турских положаја и погрешне процене да се на тим положајима налазе до два турска батаљона. Зато се овај одред задржао испред непријатељевих положаја, на косама западно од села Тројаци.
У очекивању резултата обухвата нападних колона, Моравска дивизија I је овога дана остала на дотадашњем положају, а ноћу, у 23,30, командант дивизије пуковник Илија Гојковић издао је заповест за сутрашњи напад на присадске положаје.
Дринска дивизија I је извршила покрет до Извора, где је преноћила, док је Тимочка дивизија II и даље остала код села Летевче, а Дунавска дивизија I у Штипу, пошто је, по наређењу Врховне команде, један пешадијски пук, са дивизионом артиљерије и ескадроном коњице, упутила да заузме излаз из клисуре Демир-капије и тиме осигура леви бок и позадину 1. армије.
Мостови трен Моравске дивизије I овога је дана почео подизати мост на Вардару код Велеса.
Прва армија, очевидно, ни овог дана није постигла видније резултате. Команда армије још увек је била заокупљена ситуацијом у долини Брегалнице и на југу, у долини Вардара. Због тога су се и даље две дивизије и армијска артиљерија задржавале на простору Штип – Велес, док су према Прилепу упућене дивизије наступале исувише споро и неодлучно. Моравска I и Коњичка дивизија избиле су овога дана на Бабуну без јасне представе о непријатељу (снагама, распореду и организацији одбране) и, што је још горе, без плана за напад којим би били усмерени и координирани њихови напори; уз то, и без јединства команде. То је, без сумње, резултирало из претпоставке Команде армије да се на Бабуни налазе слабе турске снаге, али и из чињенице да је главна пажња ове команде, као и Врховне команде, још увек била усмерена на расветљавање ситуације на правцу Радовишта и Демир-капије. У томе је и разлог што ни овог дана никакве снаге нису биле упућене правцем преко Криволака.
Покушај команданата Моравске I и Коњичке дивизије овога јутра да створе јединствен план, ма колико да представља корисну иницијативу, ипак је остао само покушај. Овим планом изражена је тежња да се брзим маневрима обухвате оба крила турског распореда и тиме створе услови да се овлада теснацима и отвори пут ка Прилепу. Међутим, из јачине и састава снага које су ангажоване за остварење овога плана види се да командантима дивизија није било јасно да се на линији Присад – Плетвар бране две комплетне турске низамске дивизије. Због тога су, свакако, изостали било какав притисак Моравске дивизије с фронта и било какво дејство артиљерије. Штавише, овим планом није осигурано садејство пешадијских и коњичких снага које је требало да обухвате турско лево крило. Зато је на овом правцу у току дана своју активност испољио само 4. коњички пук, који није успео да се сам одржи на Мукосу. Због тога је и пропуштена прилика да се искористи пометња турских јединица изазвана наиласком хладног таласа. На другој страни, Коњичка дивизија и 2. пешадијски пук, рокирајући се на правац Криволак – Плетвар, нису ни испољили планирани притисак према левом крилу турских снага код Присада. Зато Коњичка дивизија овога дана није ни дошла до изражаја, па, разуме се, ни предвиђени план није био остварен.