Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
И другог дана битке српска 1. армија битке се десним крилом одсудно бранила, док је центром и левим крилом енергично нападала.
Изванредним пожртвовањем и упорношћу, ојачана Моравска дивизија II, у одбрани, у жестоким борбама, нарочито на сектору облаковског масива, куда је био усмерен главни удар турских снага и где су тако успешно, унутрашњим крилима, садејствовале обе моравске дивизије, потпуно је исцрпена нападна моћ ојачаног 6. турског корпуса и снага које су, као појачање, сукцесивно пристизале из правца Ресна и Охрида. Истина, лево крило Вардарске армије, које је овога дана наставило започети противудар од претходног дана, у далеко неповољнијим условима, није имало никаквог изгледа да оствари неки оперативни успех којим би макар и за тренутак ставило у изглед победу своје армије, односно изменило њен, иначе безизгледан, оперативно-стратегијски положај. Јер је развојем догађаја првог дана битке, како је то већ истакнуто, била компромитована идеја противудара и свака могућност његовог успеха. Зато 6. турски корпус, настављајући напад другог дана, и поред свих напора, није био у стању да постигне чак ни најситнији успех тактичког зиачаја. Али, упркос томе, сламање напада левог крила турске армије представљало је изузетно значајан допринос успешном окончању битке. Међутим, ипак одлучујући значај у том смислу имао је, свакако, удар Дринске дивизије I у наслону на лево крило Моравске дивизије I. Услед продора Дринске дивизије I у центру турског распореда и овладавања Киромарицом, као кључним објектом у центру главног одбрамбеног појаса, даљи отпор Вардарске армије постао је сасвим безизгледан, исто онако као када је ова иста дивизија у кумановској бици, продором према Зебрњаку, задала одлучујући ударац овој турској армији.
Прелазећи у напад, пукови првог ешелона Дринске дивизије I, садејствујући десно, с левим крилом Моравске дивизије I, у оштрим блиским борбама, вештим маневрима, постепено су, али незадрживо, овладавали узастопним чворовима одбране. Командант дивизије, који је непосредно усмеравао напоре јединица, у складу са захтевима ситуације на бојишту, правовремено је увео у борбу и свој други ешелон и, проширујући фронт напада, ставио под удар и разбио читав систем одбране 7. турског корпуса, иако без довољно подршке сопствене артиљерије. Овим су били створени услови за даље продирање снага ове дивизије и потпуно расветљавање ситуације код непријатеља, што би отворило широке могућности да се турске снаге испресецају и, уз ангажовање осталих дивизија, обухватним маневрима, у гоњењу, по деловима окруже, разбију и униште, односно да се Вардарској армији коначно задају поражавајући ударци. Такве могућности су се пружале утолико више што је разбијање фронта 7. турског корпуса довршено већ између 15 и 16 часова и што је команданту Дринске дивизије I тада стајао на располагању и 8. пешадијски пук из састава армијске резерве, који је потпуно свеж, у право време стигао у зону дејства дивизије. Али уместо да крене напред, ова дивизија је, довршивши пробој непријатељског фронта, стала, иако су јединице 7. корпуса у нереду напуштале утврђене положаје, што је, само по себи, налагало да се наступање продужи на леђима противника. Овакав поступак Дринске дивизије I био је утолико штетнији уколико су се обе моравске дивизије (сем 2. пука I) у току дана налазиле у одбрани, одбијајући снажне нападе 6. корпуса, због чега су могућности ових дивизија да откривају извлачење турских снага биле много мање. А пошто свој борбени поредак није прилагодила земљишним условима, Дунавска дивизија I овог дана није била у стању да утиче на ток збивања, сем што је својим присуством везала јаке снаге 5. турског корпуса. Зато, разуме се, није ни могла да одржи чвршћи контакт с непријатељем, нити правовремено открије његово извлачење с фронта.
Према томе, застојем читавог борбеног поретка армије, управо у тренутку када је непријатељ био тучен, створени су сви услови да се турске снаге потпуно неопажено извуку са бојишта и да се, уз солидну организацију и напоре старешина, 6. корпус и главнина 7. корпуса, организовано и без узнемиравања, под заштитом ноћи, повуку према Ресну, дефилујући испред фронта три српске дивизије, а остале снаге повуку према Лерину. То је било утолико више могуће када је изостала и интервенција команде српске 1. армије да се те ноћи расветли ситуација у рејону Битоља, што би било у складу са захтевом Врховне команде, па и у складу са сопственим наслућивањем да се непријатељ извлачи.
Зато, када је сутрадан откривена реалност на бојишту, било је сасвим касно да се гоњењем нешто постигне. Истина, командант Моравске дивизије II покушао је да, ангажовањем 1. коњичког пука и свежег 16. пука Моравске I, изврши притисак на заштитнице 6. и 7. корпуса. Али пошто ове јединице нису поступиле у духу његовог захтева, закаснели притисак на турске заштитнице, на правцу Ресна, могли су да врше само два преморена пука десне колоне ове дивизије, чији су се делови, управо због крајње исцрпљености претходног дана, увече повукли са Ђаватског превоја и тако потпуно отворили овај правац за извлачење турских снага. Међутим, два батаљона који су се налазили на овом превоју не би, с обзиром на њихову премореност и на одсуство подршке макар и једне пољске батерије, представљали зна- чајнију препреку организованом повлачењу јаких турских снага, јер би се они, под њиховим притиском, морали повући. Због тога је став команданта Моравске дивизије I, када је оспорио ангажовање 16. пука за гоњење у овом правцу, био сасвим супротан тактичко-оперативној ситуацији, утолико више што је он претходне ноћи, сагледавајући потребу ојачања снага на ђаватском правцу, и сам тражио од команданта армије да се на том правцу ангажује један пук из резерве. Тако је на овом правцу изостао озбиљнији притисак српских снага на турске снаге у повлачењу. Слични услови за гоњење турских снага стекли су се и на левом армијском крилу. Пошто се главнина Дунавске дивизије I 18. новембра налазила заглибљена у мочварама у рејону села Новака, ова дивизија је и 19-ог ујутру у ствари била паралисана да би, у складу са армијским наређењем, преко Битоља извршила јачи притисак на турске снаге које су се повлачиле према Лерину. Посебно пропуст у том смислу учинила је Коњичка дивизија. Јер када је, 18. новембра њена 2. бригада овладала прелазом преко Црне реке, код Брода, биле су створене могућности да ова дивизија, иако није била ојачана пешадијом и артиљеријом, предузме ефикасно гоњење у духу добијеног задатка. Међутим, пошто је главнина остала неактивна, притисак на побочнице 5. корпуса је вршила, паралелним гоњењем, само 2. бригада, разуме се, са ограниченим успехом. Тако су на овом правцу пропуштене стварне могућности да се турским снагама у одступању задају јачи удари. Зато су се снаге 5. корпуса и делови 7. корпуса организовано и неометано повукли ка Лерину.
Командант српске 1. армије је и другог дана битке осматрао развој догађаја са осматрачнице у рејону Петилапа, али није битније утицао на ток битке. С обзиром на постојеће везе, он није могао правовремено да сагледава промене у динамици боја. Због тога су његова наређења стизала са закашњењем. Командант армије је испољио и неодлучност да ноћу 18/19. новембра расветли ситуацију у рејону Битоља, иако је осећао потребу за тим, што је имало веома штетне последице. Поред тога што није дошао до изражаја у руковођењу динамиком борби, он није дошао до изражаја ни у руковођењу битком у ширем, оперативном, смислу. Наиме, пошто је битка отпочела фронталним нападом, он није испољио иницијативу да у току битке искористи постојеће могућности да се обухватним маневрима према крилима турске Вардарске армије, с којих су изводили једино могући одступни правци ове армије, спречи њено извлачење и да се на тај начин створе услови да се њене снаге коначно разбију и униште. Зато су сва настојања команданта Моравске дивизије II још од пре почетка битке да се ојачају снаге на ђаватском правцу, одакле се најуспешније могао затворити одступни правац ка Ресну, остала узалудна, мада је и Врховна команда на то упозоравала. Исто тако, иако је већ почетним планом битке Коњичка дивизија ангажована за обухват турског десног крила, командант армије није ништа учинио да ову дивизију, ојачавајући је пешадијом и артиљеријом, учини способном да у погодном тренутку изврши свој задатак, нити је инсистирао на јачем ангажовању ове дивизије. То доказује да командант армије, пратећи ток битке и очекујући коначну победу, није уопште, користећи се искуством кумановске битке, припремио план за експлоатацију успеха, односно план гоњења – разбити и уништити турске снаге у повлачењу. Истина, он није располагао јачом резервом, али су и те снаге остале сасвим неискоришћене, иако би се њиховим правовременим ангажовањем, или ангажовањем бар дела тих снага, према једном или другом турском крилу, посебно према левом, могли постићи веома крупни резултати. Али пошто командант армије није успео да непосредније прати динамику битке, нити је располагао планом ангажовања своје резерве, он није уочио ни тренутак када ову резерву треба ангажовата. Због тога и није могао да утиче на даљи ток збивања, пошто је већ пало решење на бојишту.
Српска Врховна команда није непосредније утицала на ток битке. Истина, њено наређење, крајем другог дана, да ноћу 18/19. новембра две дивизије уђу у Битољ, као и оно, од пре почетка битке, да се ојача десно армијско крило, могло је дати изванредно крупне резултате да је командант армије покушао да то оствари. Али је он наредио обустављање дејства после пада Битоља, изузев што би Коњичка дивизија гонила непријатеља да сазна правце одступања, и наложио да армија, 20. новембра у циљу одмарања и бољег снабдевања, заузме распоред на просторији Битољ – Прилеп – Криволак – Кичево – Скопље – Велес, што није било у складу са ситуацијом на војишту, јер турске снаге још нису биле дефинитивно поражене. Међутим, када је расветлила ситуацију, Врховна команда је, под утицајем догађаја, из основа изменила одлуку о даљем раду армије и прилагодила је приликама на фронту.
Командант турске Вардарске армије се и другог дана битке налазио на десном крилу, на брежуљцима јужно од Доњих Оризара, одакле није имао добар увид у ситуацију, нити због слабих веза, непосредан утицај на ток борби, посебно на тежишту обостраних дејстава. Зеки-паша је, истина, покушавао да нешто више утиче на ток одбране, па је на челу једне чете из резерве лично зауставио и вратио на ватрене положаје посаде топова које су биле у бекству, а затим је, у циљу заустављања продора српских снага на фронту 7. корпуса, интервенисао упућивањем слабе армијске резерве (пионирски батаљон) и наређењем да и 5. корпус тамо упути два батаљона пешадије као појачање. Међутим, и другог дана битке он је нецелисходно употребио своју најбољу дивизију, 13. дивизију, коју је, уместо за ојачање угроженог армијског центра и затварање бреше, када је фронт пробијен, поново упутио за ојачање снага на левом крилу, али је она и тамо стигла сувише касно да би се могла корисно употребити у противудару. Међутим, изгледа да се Зеки-паша, увиђајући да се напад 6. корпуса гаси, плашио да ће српске снаге са Облаковског виса, у тој ситуацији, прећи у противнапад и пресећи одступницу за Ресан, па је ангажовањем ове дивизије желео да то осујети. Тако је ова дивизија остала неупотребљена, што је, разуме се, било нецелисходно. На исход борби овога дана имала је значајан утицај и чињеница што турске јединице, после свих пораза које су претрпеле, нису имале поуздања у себе, због чега и нису могле да испоље довољну упорност у одбрани утврђених положаја.
Међутим, у оцени догађаја другог дана битке на турској страни, мора се посебно истаћи признање Зеки-паши што је правовремено уочио тренутак када је даљи отпор постао узалудан и наредио извлачење армије. Исто тако заслужује посебну пажњу то што су команданти корпуса и нижих јединица тако зналачки искористили грешке српске команде и, користећи маглу, већ пре пада мрака отпочели неопажено извлачење, да би се у току ноћи тако успешно повукли ка Ресну и Лерину и на тај начин и овом нриликом, иако губећи битку, избегли да им трупе буду разбијене у уништене.