Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Пошто у току 23 октобра није имала везе са Дунавском дивизијом I, према којој су Турци били усмерили главни удар, команда 1 армије на крају овога дана није имала података о јачини непријатељских снага које су нападале на фронт ове дивизије, нити о жестини и размерама самога напада. Зато је увече могла да ствара закључак о ситуацији на бојишту само на основу телефонског извештаја с фронта Моравске дивизије I, који је примила тек око 22 часа, и на основу личних утисака до којих су комадант и начелник штаба армије дошли осматрајући ситуације на фронту ове дивизије. А пошто је том приликом оценила да се ради о нападу слабијих снага са ограниченим циљем, Команда армије на крају првог дана није у суштини имала ни приближно јасну претставу о ситуацији на бојишту. Истина, у извештају који је упутила Врховној команди ноћу 23/24 октобра, свакако нешто пре пола ноћи, она истиче “да су Турци предузели данас пре подне доста снажан напад на цео фронт армије”, да је била “врло снажна” артиљериска и пешадиска ватра (курзив ред) која је трајала до пада мрака, а да се јачина непријатељских снага које су нападале на фронт Моравске дивизије I цени до једне дивизије. Према овом извештају, иако се у њему наглашава да се “непријатељ повукао на целој линији са предњих падина косе Куманово – Зебрњак – Војник на њен гребен” дало би се закључити да је Команда армије у овом моменту придавала већи значај нападу који је непријатељ овога дана предузео. Али, с обзиром на то да се на крају извештаја наглашава да непријатељских снагама има и на Овчем Пољу (на Чуки 1.000), а да се јаче непријатељске снаге групишу на просторији с. Барајево – с. Немањинци – с. Мечкујевци, очигледно је да је Команда армије и даље била у уверењу да се главне турске снаге налазе у дубини и да је напад непријатеља код Куманова предузет само делом снага. С друге стране, чињеница да је 23 октобра увече остала при својој заповести издатој ноћу 22/23-ег, којом је за 24 октобар био наређен покрет Армије у ситуацији када се претпостављало да се у рејону Куманова налазе слабе непријатељске снаге и да ће дивизије првог армиског ешелона, настављајући покрет 24 октобра, без нарочитог напрезања заузети Куманово и избити на одређену линију јужно од њега, указује на то да Команда 1 армије на крају првог дана битке није уочавала никакве битније промене у ситуацији пред фронтом. С тим у вези, она није уочавала ни потребу да идућег дана појача снаге првог ешелона, било снагама дивизија другог ешалона, било организованом подршком армиске артиљерије; чак ни потребу да нешто предузме у циљу формирања нападног армиског поретка и организације садејства дивизија првог ешалона, јер се према ранијој заповести покрет Армије замишљао као обичан наступни марш.
Према томе, Команда 1 армије није на крају првог дана Кумановске битке ни слутила да се радило о нападу главних турских снага. Па је зато сутрашњи покрет, који је уствари претстављао противофанзиву, требало да отпочне према заповести која је била издата за сасвим другачију ситуацију. Тек ноћу 23/24- ог када је око 2,30 часова добила извештај да је Дунавска дивизија I претходног дана била нападнута надмоћнијим снагама и да због губитка пре свега у командном кадру и због непопуњености у муницији идућег дана неће моћи предузети напад, Команда армије је сазнала да се пред овом дивизијом налазе јаче непријатељске снаге, али судећи према ономе што је на основу тога предузела, није ни сада схватила да се ту налази главнина Вардарске армије. Остајући и у овој ситуацији доследна ранијој одлуци да сутрадан продужи наступање, она је тек тада наредила команданту Дунавске дивизије II да идућег дана потпомогне напад Дунавске дивизије I, а команданту ове дивизије – да у току ноћи изврши попуну командног кадра и попуну муниције и сутрадан пређе у напад у духу армиске заповести. О овоме је начелник штаба армије депешом известио Врховну команду. Сутрадан је Врховној команди послат потпунији извештај о развоју догађаја у току првог дана битке у коме се констатује да су непријатељске снаге које су нападале на фронту с. Лопате – Зебрњак- Слатина – с. Клечевце биле јаке око три дивизије и да су одбијене уз велике обостране губитке. Том приликом је Врховној команди достављен распоред јединица на преноћишту и армиска заповест за 24 октобар.
Команда 1 српске армије, како се види, тек после пола ноћи 23/24 октобра успела је да нешто потпуније расветли ситуацију на фронту. Истина, она је оценила да су претходног дана у нападу учествовале свега три дивизије, мада је Вардарска армија, уводећи после подне у бој и армиску резерву, нападала са шест пешадиских дивизија. Али, пошто су турске дивизије бројно биле исувише слабе, оваква процена јачине турских снага са српске стране ипак није била далеко од стварности. Међутим, управо то што се свакако по ватри и ударној снази оценило да су у нападу учествовале свега три дивизије, поред прилично чврстог предубеђења да ће се главне турске снаге налазити на Овчем Пољу, био је изгледа још један разлог који је наводио Команду армије да претпостави да је то само део турских снага које су Срби очекивали према себи. Зато је и у моменту када је располагала приближно реалним подацима о јачини непријатељских снага код Куманова сматрала да се главне турске снаге налазе у дубини војишта, тим пре што је тада располагала и подацима да се јаче непријатељске снаге групишу на просторији југоисточног дела Овчег Поља. Остајући и у овој ситуацији при таквом закључку о месту груписања главних непријатељских снага, Команда армије била је, како изгледа, уверена да се турске снаге које су претходног дана предузеле напад неће отсудио ангажовати у одбрани код Куманова када 1 армија сутрадан продужи наступање. Зато је и онда када је била обавештена о ситуацији код Дунавске дивизије I и о присуству јачих непријатељских снага у рејону Куманова остала при својој ранијој заповести којом је био наређен наступни марш, а не напад.
У овој армиској заповести, пошто је претходно истакнуто да је 3 армија заузела Приштину, а 2 армија Страцин и Кратово и наглашено да се “пред 1 армијом налази известан део турских снага око Куманова и на правцу Куманово – Мургаш”, задаци и правци наступања јединица били су овако одређени:
– “Моравска дивизија I позива, са одредом на Ваксинцу и без Сеферског одреда, наступаће правцем преко Куманова на линију: Узунџева (Длга Њива) – Ново Село;
– Дринска дивизија I позива правцем преко Зебрњака – Бизлим на косу између Бизлима и Агиног Села (Агакеј);
– Дунавска дивизија I позива на косу Зубовски Рид;
– Тимочка дивизија II позива, без Кончуљског одреда, наступаће за десним крилом Моравске дивизије I позива;
– Дунавска дивизија II позива доћи ће на Младо Нагоричане;
– Коњичка дивизија продужује рад у смислу заповсети Обр. 61;
– Градски артиљериски пук наступаће до Табановаца, а хаубички пук да Четирца;
– Рефлекторско одељење за градском артиљеријом”.
Телеграфско одељење је требало да остане код с. Биљача, док је за рањенике било наређено да се евакуишу са железничке станице у Прешеву. Штаб армије је према заповести требало да остане у с. Биљача, а дивизије су имале задатак да с њим успоставе телеграфску везу. У заповести је на крају било наглашено да дивизије одржавају међуособну везу и да се узајамно потпомажу. Покрет Армије требало је да отпочне 24 октобра у 6 часова.
Овом заповешћу, како се види, био је наређен наступни марш Армије са ограниченим циљем и очигледно је да Команда армије, упркос измењеној ситуацији идућег дана, није очекивала нарочито јак отпор у рејону Куманова, нити је успела да наслути смисао напада непријатеља од 23 октобра и његове намере. Зато је изостао сваки маневар, иако су се у том смислу нудиле врло погодне могућности. Ангажовањем на пример Коњичке и Дунавске дивизије према десном крилу ударне групације (5 и 6 корпус) Вардарске армије најефикасније би се испољила помоћ Дунавској дивизији I која је била прилично истрошена у борбама претходног дана, и угрозила би се отступница тих турских снага. Међутим, уместо тога, Дунавска дивизија II, чак и онда када јој је било наређено да помогне напад Дунавске дивизије I, упућена је, како ће се видети, у фронтални напад истим правцем куда је требало да дејствује Дунавска дивизија I. Коњичка дивизија требало је да наступа у правцу Овчег Поља, иако је већ било јасно да ова дивизија, због присуства јачих непријатељскик снага у долини Пчиње, неће моћи приступити извршењу тог задатка пре него те непријатељске снаге буду разбијене или одбачене. А то је практично значило да Коњичка дивизија, као јака маневарска снага, уствари и није добила одређену улогу у сутрашњој противофанзиви.
Српска Врховна команда, међутим, на крају првог дана битке и у току ноћи 23/24 октобра није имала никаквих података на основу којих би могла да оцени и схвати ситуацију на фронту 1 армије. Она је тек пред зору 24 октобра могла примити први извештај Команданта армије о нападу непријатеља претходног дана, односно извештај да је Дунавска дивизији I била нападнута надмоћнијим снагама, док је потпунији извештај о догађајима првог дана битке примила изгледа тек 25 октобра. Пошто је касно обавештена о нападу непријатеља, а први извештај није наговештавао да се радило о нападу ширих размера, и пошто је у извештају истакнуто повлачење непријатељских снага које су биле у нападу, односно груписање јачих непријатељских снага у дубини, Врховна команда није била у могућности да реалније цени ситуацију на бојишту, нити да благовремено испољи неки утицај на рад 1 армије другог дана битке. То је, изгледа, био разлог због чега је начелник штаба Врховне команде ујутро 24 октобра упозорио команданта 1 армије да Врховној команди “ништа није познато шта код вас тамо бива. Не зна се где је Коњнчка дивизија и шта она ради… И ваша коњица као да не разуме своју извиђачку дужност”. На тај начин, и догађаји другог дана битке морали су се одвијати без било каквог утицаја Врховне команде, сем што је својим наређењем, од 22 октобра, да се заузме Куманово уствари дала иницијативу за противудар од 24 октобра.
Насупрот томе што се у Команди 1 српске армије, на крају првог дана битке, сматрало да се радило о нападу слабијих снага са ограниченим циљем и да ће сутрадан ове непријатељске снаге бити противнападом одбачене без нарочитог отпора, у Команди турске Вардарске армије сматрало се да је битка завршена у њихову корист. Зато је комадант ове армије, напуштајући своју осматрачницу с које је пратио развој напада својих снага, наредио да се јединице задрже на достигнутим положајима, да се обезбеде од ноћних напада и да се у току ноћи прикупе и уреде. А пошго је у току ноћи из извештаја команданта корпуса сазнао да је 6 корпус “заузео непријатељске положаје потиснувши га до линије Четирци – Бекташи- и- бала где је наишао на јак отпор”, а да је 7 корпус “са успехом стигао на линију Бекташи- и-Зир – с. Оризари”, и пошто је сазнао да непријатељ овога дана “није могао да развије сву своју силу у бојну линију”, командант армије је одлучио да идућег дана продужи напад с циљем да се “потуку и остале непријатељске снаге”. Зато је издао наређење да 5, 6 и 7 корпус 24 октобра продуже напад. Дакле, Команда Вардарске армије на крају првог дана битке сматрала је да су постигнуги тако крупни резултати да је следећег дана требало уложити још један напор и тиме осигурати коначно решење битке. Међутим, у стварности напад Вардарске армије 23 октобра и сви напори 5 и 6 корпуса да обухвате и разбију лево крило 1 армије тј. Дунавску дивизију I, завршили су се, како се то види из претходног разматрања, потпуним неуспехом. Ови корпуси, као ни 7 корпус на левом турском крилу, нису успели да заузму ниједан део положаја пукова Дунавске и Моравске дивизије I који су се налазили на претстражи. Штавише, Дунавска дивизија I је успела, истина крајњим напрезањем снага свог првог ешалона, да осујети напад и покушаје обухвата и да се одржи на својим положајима а да притом није ангажовала све своје снаге другог ешелона (8 пука и 2 дивизион Артиљериског пука). Што се тиче уништавања живе силе, снаге 5 и 6 корпуса су ватреним препадом у првим јутарњим часовима успеле да нанесу значајне губитке 2 и 4 батаљону 18 пука Дунавске дивизије I и да их натерају да се у нереду повуку. Али пошто се радило само о два батаљона, то се однос снага једне и друге армије није могао битније изменити. Према томе, очигледно је да резултати које је Вардарска армија постигла првог дана напада нису давали разлога за оптимизам, а још мање за уверење да је битка завршена у корист Турука. То утолико мање што је командант Вардарске армије, како сам констатује у својим успоменама, знао да Срби првог дана битке нису ангажовали све своје снаге, док су снаге његове армије не само биле ангажоване него и прилично истрошене и заморене у борби и дугим маршевима у току концентрације и марш-маневра ка битачној просторији.
Све је то, разуме се, налагало команданту Вардарске армије да реалније цени ситуацију на бојишту и могућности своје армије да идућег дана продужи напад у условима када је за 1 српску армију прошао моменат изненађења и када се могло очекивати да ће ова армија идућег дана ангажовати све своје свеже резерве. А усто се знало да се пред српском 3 армијом, која је 22 октобра заузела Приштину, не налазе никакве снаге које би је зауставиле, а да се 2 савезничка армија 23-ег увече прикупила код Кратова и према Кочану и тиме претила да угрози позадину и отступне правце у случају неуспеха главнине Вардарске армије код Куманова. Међутим, упркос свему томе, комадант армије сматрао је да ће ослањајући се, разуме се, на фиктивни успех првог дана напада, имати времена да доврши битку са 1 српском армијом, па да се окрене према 2-ој односно 3 армији.
Заблуда комаданта Вардарске армије да по деловима туче 1 српску армију, на којој је базирана почетна одлука за офанзиву, добила је свој пуни израз на крају првог дана битке. Јер је на погрешној оцени резултата првог дана битке дошао и до погрешног закључка да су се стекли услови да идућег дана туче и оне снаге 1 армије које првога дана нису биле ангажоване.
Према томе, различито оцењујући ситуацију на крају првог дана Кумановске битке, обе противничне стране су за идући дан припремале напад. С тим што је напад 1 српске армије, према замисли српске Врховне команде и команде армије, имао ограничен циљ, требало је, ишчекујући 3 армију, само избити на одређену линију јужно од Куманова, на тај начин добити у времену и поставити се у повољнији положај за опште наступање према Овчем Пољу, где се очекивала одлучујућа битка. Вардарска армија је, међутим, настављањем напада идућег дана, требало да избори коначно решење битке у своју корист.