Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Ценећи ситуацију на фронту после избијања Шиптара на Сртевицу и неуспелог покушаја 13 низамске дивизије између 13 и 14 часова да нападне Пркин Рид, командант Вардарске армије је, изгледа, дошао до закључка да је наступио моменат када треба ангажовати армиску резерву. Међутим, иако се до тог времена није испољио никакав покрет снага од Страцина према Куманову, јер се, како је познато, Тимочка дивизија I овога дана са Страцина окренула у правцу Кратова, ипак се командант Вардарске армије ни у овом моменту није одлучио да ангажује сву своју резерву. Зато је одлучио да ангажује само 5 стрељачки пук и један ојачан пук Штипске редифске дивизије (четири батаљона) тј. укупно седам батаљона пешадије с једном брдском батеријом, док је остатак Штипске редифске дивизије од шест батаљона са две батерије задржао на левој обали Пчиње, на положају изнад с. Клечевце. А пошто је већ раније био дошао до закључка да се обухват српског левог крила може остварити дејством преко Сртевице, он је снаге из резерве упутио тим правцем са задатком да, обухватајући Младо Нагоричане са источне стране, избију на друм Куманово – Крива Паланка, а онда, заламајући фронт према западу, уз дејство 13 низамске дивизије разбију српске снаге на левом крилу и заузму Младо Нагоричане.
Командант Вардарске армије изабрао је несумљиво погодан моменат за увођење дела своје резерве у бој. Али у оном моменту када су ове снаге могле да испоље своје дејство, с обзиром на простор који је требало прећи, на левом српском крилу није више била онаква ситуација каква је изгледала око 14 часова, када је било наређено Штипској редифској дивизији да ступи у дејство.
Када се око 13,30 часова 4 батаљон расуо и када је отпочео покрет 13 низамске дивизије према Пркином Риду, командант 18 пука известио је команданта дивизије, који се налазио на десном крилу, да су 2 и 4 батаљон разбијени и да са 3 батаљоном неће бити у стању да одржи Пркин Рид. Он је овом приликом тражио појачање, јер је, због појаве Шиптара на Сртевици, уочавао опасност обухвата с те стране. Нешто касније, када се 3 батаљон 18 пука повукао на задњи нагиб Пркиног Рида и када је криза на овом делу фронта била на врхунцу, командант Коњичке дивизије, који је пратио развој ситуације на левом крилу Дунавске дивизије I, наредио је, преко свог начелника штаба, команданту 7 пука да одмах упути један батаљон на лево крило 18 пука. Примивши ово наређење, командант 7 пука – који је, видећи отступање делова 2 и 4 батаљона према Старом Нагоричану, већ од раније уочавао потребу да се његов пук ангажује на овом правцу – одмах је у духу захтева команданта Коњичке дивизије упутио свој 2 батаљон. Управо у то време, свакако пошто је већ био примио извештај команданта 18 пука, стигао је код 7 пука и командант Дунавске дивизије I. И пошто се преко начелника штаба Коњичке дивизије потпуније обавестио о ситуацији на свом левом крилу и уочио да је на овом делу фронта ситуација крајње озбиљна, он је дошао до закључка да непријатељ преноси тежиште главног удара с фронта 9 пука (куда је по његовом мишљењу дотада био усмерен) на крајње лево крило Дивизије. Зато је наредио да остала два батаљона 7 пука одмах крену на лево крило са задатком да поседну Сртевицу, а да се 8 пук (без 1 батаљона), који се налазио позади 9 пука, помери улево и дође иза центра дивизиског распореда где се дотада налазио 7 пук. У то време је командант дивизије известио комаданта Дринске дивизије I и комаданта Дунавске дививизије II о тешкој ситуацији на фронту своје дивизије и тражио да му Дринска дивизија I стави на располагање један пук, а да се Дунавска дивизија II примакне ближе фронту његове дивизије.
Трећи и 4 батаљон 7 пука, који су се услед дејства непријатељске артиљерије налазили развучени у еволуционим поретцима у водним колонама, одмах су, у духу неређења команданта дивизије, кренули за 2 батаљоном који је већ био у покрету. По избијању у висину Пркиног Рида командант 2 батаљона је сазнао за ситуацију код 3 батаљона 18 пука. Зато је одлучио да са својим батаљоном поседне Пркин Рид. Развивши се у борбени поред са две чете напред и две позади, овај батаљон је продужио наступање у том правцу. Ускоро су овај батаљон и 3 батаљон 18 пука, који се био повукао на задњи нагиб Пркиног Рида под дејством непријатељске артиљериске ватре, избили на предњи нагиб и посели положаје које је 3 батаљон био напустио. Трећи и 4 батаљон с командантом пука на челу такође су ускоро стигли позади делова 2 и 4 батаљона 18 пука који су се налазили на седлу између Пркиног Рида и Сртевице, где се налазио и комадант 18 пука покушавајући да прикупи и уреди остатке ових батаљона. У то време отпочела је да дејствује једна турска батерија која је, налазећи се са 5 стрељачким пуком у претходници Штипске редифске дивизије упућене у напад, била постављена на ватрене положаје јужно од Сртевице. Зато је 3 батаљон, који је добио задатак да се преко поменутог седла спусти на Сртевицу, морао под ватром да се пребацује по деловима, док се 4 батаљон (без једне чете) рокирао нешто улево и поред друма за Криву Паланку спустио према Пчињи и источним падинама Сртевице. Једна чета овог батаљона се задржала на извлачењу 8 и 9 батерије 3 дивизиона на ватрене положаје од поменутог утврђења, пошто су се при повретку с Путиног Рида биле заглавиле у блату. Овом приликом је и командант Коњичке дивизије, која се и даље налазила прикупљена иза левог крила, упутио један ескадрон 4 коњичког пука с митраљеским одељењем у правцу Сртевице да потпомогне спуштање ових батаљона 7 пука према Сртевици.
Увођењем 7 пука преброђена је криза која је на левом дивизиском крилу у то време била на врхунцу. Појава овога пука имала је снажан морални ефекат на потрешене и деморалисане делове 18 пука који су се још држали на овом делу фронта. Тиме су били створени услови да се осујети намера непријатеља преко Сртевице, мада је непријатељ на овом делу фронта имао још увек далеко надмоћније снаге. Јер је према четири батаљона 7 и 18 пука, који су се у овом моменту налазили на Пркином Риду и Сртевици, било оријентисано 20 непријатељских батаљона, које је снажно подржавала артиљерија.
Док се 7 пук налазио у покрету према Сртелици, 8 пук и 2 дивизион Артиљериског пука стигли су позади Вујевског Камена, где се, после одласка 7 пука, био задржао и комадант дивизије, који се нешто касније, када је приметио да су делови 7 пука избили на Сртевицу и када се појачала борба код 9 пука, поново вратио на тај део фронта.
У то време, тј. после 15 часова, на отсеку фронта 9 пука артиљерија је са обе стране била врло активна, међутим се напад Штипске редифске дизизије развијао споро и неодлучно, и ова дивизија је око 17 часова дефинитивно заустављена на остојању од 600 – 800 м, а притом 9 пук није ангажовао 3 и 4 батаљон из пуковске резерве. Ни на ценгру дивизиског распореда на фронту 1 батаљона 18 пука и 1 батаљона 7 пука после 15 часова није било промена. Лево крило 17 низамске дивизије није ни покушавало да се приближи положајима ових батаљона. Сва пажња непријатеља, и после увођења резерве, била ја усмерена на лево крило.
На Пркином Риду, пошто су 2 батаљон 7 пука и 3 батаљон 18 пука поново избили на предњи нагиб, такође није било промена. Тринаеста дивизија и десно крило 17 низамске дивизије нису покушавали напад на ова два батаљона, али је артиљерија са Голубице, са Зебрњака и из Ћучинског потока обасипала ватром њихове положаје. У то време је 13 дивизија покушавала да се својим десним крилом рокира према Сртевици, али јој је то, изгледа, онемогућила 8 батерија која је баш тада успела да поседне ватрене положаје и ступи у дејство. То је уједно био и највећи учинак 3 дивизиона у пружању подршке пешадији тога дана.
Изгледа да је командант 2 батаљона 7 пука на основу овог покушаја 13 дивизије, а вероватно и на основу осматрања покрета турских резерви, уочио да ће тежиште непријатељског напада у овој ситуацији бити усмерено на Сртевицу. Зато је одмах, чим су први делови 3 батаљона с командантом пука избили на Сртевицу, кренуо са Пркиног Рида ка команданту пука да га с тим упозна. Како се види, после 14 часова непријатељ није ни покушавао да крене према фронту 18 пука, јер су 13 и 17 низамска дивизија ишчекивале да армиска резерва испољи свој утицај преко Сртевице.
На Сртевици је, међутим, остатак четничког одреда који се око 13 часова повукао на задњи нагиб платоа, водио борбу са Шиптарима, који такође нису покушавали да крену напред. У таквој ситуацији су 3 и 4 батаљон 7 пука стигли на Сртевицу пре него је турска резерва успела да избије на плато и отпочне дејство. Најпре је пристигао командант 7 пука с 1 четом 3 батаљона, који се пребацивао по деловима и с једним водом из састава 4 батаљона. Пошто су се спојили са четницима, ови делови су по наређењу комаданта пука кренули нешто напред према јужној ивици платоа, а затим су застали. Изгледа да су се Шиптари, којима још нису била пристигла појачања, напустивши један део засеока Бузинци, рокирали према јужном кљуну Сртевице и снажном ватром обасипали покрет ових делова 7 пука и четника.
Ускоро су пристигле и остале чете 3 батаљона. Очекујући најјачи напад с југозападне стране платоа, вероватно и под утицајем команданта 3 батаљона, који га је лично известио о рокирању 13 низамске дивизије удесно, командант пука је наредио да се две чете поставе на југозападном нагибу фронтом према безименом потоку, што је одмах извршено, док је једна чета задржана у батаљонској резерви на задњем нагибу. У то време је турска артиљерија снажном концентричном ватром тукла плато Сртевице. Услед тога, и услед губитака које је овај батаљон трпео, дошло је до извесне пометње и комешања људства коме је ово био први ватрени окршај; том приликом је био тешко рањен командир 1 чете која је прва стигла на Сртевицу. Али је непосредним присуством команданта пука то брзо и без последица савладано, па је чета, која се налазила са четницима, кренула напред и приближила се на 100- 200 метара испред фронта непријатеља. Управо у то време су примећене јаке турске снаге које су се развијале према јужном нагибу Сртевице, откуда је и требало очекивати напад снага из резерве. То је потстакло команданта пука да нареди 4 батаљону да одмах дођу на плато иза левог крила 3 батаљона, тј. иза 1 чете која се с четницима налазила у стрељачком строју фронтом према југу. Дотада су се две чете 4 батаљона налазиле на источној падини Сртевице, у висини задњег нагиба. Једна чета овог батаљона наступала је дуж Пчиње према јужном кљуну Сртевице. Дошавши у ватрени додир с делом турских снага које су такође наступале дуж Пчиње, вероватно у циљу обезбеђења десног крила главнине снага које су наступале према Сртевици, чета се повукла уназад, али су се и ови турски делови задржали у висини јужног кљуна до Пчиње.
Примивши наређење, ове две чете су с комадантом батаљона избиле на плато Сртевице. Тада је на овај плато избио и ескадрон 4 коњичког пука Коњичке дивизије, који је био сјахао за борбу пешке, док се коњичко митраљеско одељење, које се налазило са ескадроном, задржало на источној падини Сртевице. У то време, тј. око 17 часова, непријатељска артиљериска ватра је ослабила, док је пешадиска ватра с обе стране била врло јака. Изгледа да је командант 7 пука имао намеру да крене на јуриш с циљем да овлада јужним нагибом платоа, али су у том моменту турски делови обуставили ватру и истакли беле заставе, а предњи делови су устали и подигли пушке у вис. Видевши то командант пука је трубним знаком наредио прекид ватре. Затим се из турских редова издвојила група официра и кренула према левокрилној чети 3 батаљона, код које су се, после прекида ватре, прикупиле и чете 4 батаљона и људство коњичког ескадрона. По наређењу команданта пука, који се ту налазио, командант 3 батаљона је кренуо у сусрег турским официрима. Ови су га, пошто су се поздравили, у разговору повели на југозападну страну платоа. Све је изгледало као да се ради о преговорима за предају Турака. Али баш тада су се кроз турску гомилу појавила три топа који су под маском живог зида турских војника извучени на плато. То је био знак да се ради о превари, па се са српске стране зачуо поклич “превара” и опаљен је један метак. Затим су војници обе противничке стране прилегли и отворили жестоку ватру. Овај ватрени судар трајао је врло вратко и завршио се без јуриша с једне или друге стране. Али Турци су се с платоа у нереду повукли ка Пчињи. И на српској страни је овај изненадни судар изазвао приличну пометњу код чета које су се налазиле измешане у гомили и без заклона. Поред осталих погинуо је и командант 7 пука (потпуковник Глишић Александар), комадант 3 батаљона (капетан I кл. Недељковић Милисав) је заробљен, а командант 2 батаљона (мајор Николајевић Војислав) тешко рањен. Избачен је из строја и велики број нижих старешина. Све је ово, разуме се, условило да су се ове чете такође у нереду повукле и не знајући коначан исход борбе. Међутим, једна од чета 3 батаљона, које су се налазиле на западној ивици платоа и које у овом моменту, изгледа, нису биле захваћене непријатељском ватром, убрзо се рокирала према кљуну Сртевице, где су се налазили напуштени турски топови, и, одбацивши неке турске делове који су покушали да допру до напупуштених топова, заузела је положај фронтом према југу. У том правцу су се постепено рокирале и остале чете 3 и 4 батаљона које нису биле захваћене сударом. Најзад, пошто су се у позадини колико – толико прикупиле, по наређењу команданта 4 батаљона, који је проузео команду над пуком, вратиле су се на предњи део платоа и оне чете ових двају батаљона које су биле растројене. Све ове чете, прилично измешане и неуређене, заузеле су положај десно и лево од оних чета које су раније пристигле. На тај начин формиран је фронт у виду клина окренут према југу, истоку и западу, према томе како се протезала ивица платоа, који се према југу сужавао. У то време на Сртевицу су пристигле и две чете 1 батаљона 8 пука са Орловца и заузеле положаје на задњем нагибу.
Тако је пропао покушај команданта Вардарске армије да дејством армиске резерве преко Сртевице обухвати лево крило Дунавске дивизије I . А пошто су борбе на осталом делу фронта већ одавно биле обустављене, то су тимо престале борбе на читавом фронту Дивизије.
Командант Дунавске дивизије I, пошто је нешто после 16 часова уочио да јењава и иначе слаб напад Битољске редифске дивизије, кренуо је с фронта 9 пука према левом дивизиском крилу. Када је стигао на положај 8 и 9 батерије сазнао је да је 7 пук претрпео јаке губитке и да је погинуо командант пука. Не знајући за коначан исход борби на Сртевици, он је, изгледа, тада донео одлуку да напусти младонагоричанске положаје и да се са Дивизијом повуче на Старо Нагоричане. Али је пре практичних мера у том смислу позвао команданта 18 пука и заступника команданта 7 пука, свакако с намером да се потпуније обавести о ситуацији на овом делу фронта. И када га је заступник команданта 7 пука, дошавши на састанак, упознао са ситуацијом на Сртевици и када му је изложио мишљење да овај пук, уз минимална ојачања која би му омогућила да се 3 и 4 батаљон прикупе и среде, може да одржи Сртевицу у својим рукама, командант дивизије је напустио ранију намеру о повлачењу на Старо Нагоричане и одлучио да пукови који су били ангажовани у првој линији остану на дотадашњим положајима. Али страхујући да ове снаге, које су било прилично заморене и ослабљене, неће моћи издржати евентуални јаки напад непријатеља у току ноћи и ујутру, а не знајући да је командант армије већ био издао заповесг да 1 армија идућег дана продужи покрет у циљу овлађивања Кумановом, он је одлучио да дивизиском резервом у току ноћи поседне и старонагоричанске положаје, с намером да с ових положаја, у случају потребе, организује прихват снага првог ешелона Дивизије.
У духу ове одлуке он је одмах издао наређење потчињеним јединицама:
Девети пук, ојачан с 1 дивизионом, добио је задатак да остане на дотадашњим положајима и да се обезбеди од евентуалног ноћног напада непријатеља.
Осамнаести пук, с 1 батаљоном 7 пука (који се и у току дана налазио у центру његовог распореда) и 8 батеријом 3 артиљериског дивизиона, такође је добио задатак да остане на својим положајима, с тим што је од прикупљених делова 2 и 4 батаљона требало да две чете остану на предњем крају на седлу између Пркиног Рида и Сртевице, а остатак да се, као пуковска резерва, прикупи код утврђења Црквице иза левог крила пука.
Не знајући да се његов 2 батаљон налази на Пркином Риду у саставу 18 пука, команданг дивизије је наредио заступнику команданта 7 пука да са двема четама 1 батаљона 8 пука, као ојачањем у току ноћи поседне и утврди Сртевицу.
Осми пук (без три чете 1 батаљона; две чете требало је да појачају 7 пук а једна да остане на левој обали р. Пчиње на Орловцу) добио је задатак да се повуче на младогоричанске положаје и да их у току ноћи поседне и организује за одбрану.
Командант артиљериског пука је овом приликом добио задатак да свој 2 дивизион и 7 батерију 3 дивизиона у току ноћи пребаци на Старо Нагоричане и да се, пошто поседне ватрене положаје у рејону с. Старо Нагоричане код Крста, стави на располагање команданту 8 пука. Његова 9 батерија требало је да се у току ноћи пребаци позади Сртевице и тамо организује ватрене положаје.
Коњичком пуку, који се још увек налазио на крајњем десном крилу Дивизије, овом приликом изгледа није измењен ранији задатак – да осигура везу са Дринском дивизијом I, али му je касније, око 22 часа, наређено да се повуче на Старо Нагоричане.
Пошто је тако одредио задатке у погледу организације одбране у току ноћи, што је требало да послужи и као основа за одбрану идућег дана, командант дивизије је упутио извештај команданту армије и команданту Дринске дивизије I, а касније кренуо у манасгир Забел где се налазило седиште његовог штаба.
Увече се и Коњичка дивизија, која се, како је познато, до тада налазила прикупљена иза левог крила Дунавске дивизије I, повукла на преноћиште у Старо Нагоричане, оставивши 4 пук иза левог крила Дунавске дивизије I.