Према подацима о непријатељу којима је располагао Генералштаб, на фронту 3 армије била би „слабија одељења" турске регуларне војске, а главну непријатељску снагу претстављале би „гомиле Арнаута", чије ће држање зависити од почетног успеха 3 армије.
Као што је раније изнето услед немира и шиптарског покрета стање у Косовском вилајету пред рат било је крајње несређено, што је веома неповољно утицало на одбранбене могућности ове турске области.
У врема мобилизације и концентрације долазило је до ситних сукоба дуж целе границе, нарочито око караула, али су се ти сукоби завршавали без тежих последица. Међутим, 16 октобра код с. Мердаре, из једног таквог сукоба су се развиле јаке граничне борбе у којима је пре објаве рата ангажована Моравска дивизија II и делови Шумадиске дивизије I.
Међутим, ноћу између 16 и 17 октобра, иако рат још није био формално објављен, командант турске Вардарске армије, Зеки- паша, преносећи заповест команданта Западне војске, наредио је команданту 7 корпуса: "... Препоручује се да Приштински одред пређе границу".
У борбама на граничном фронту 3 армија је не само задржала и сломила непријатељски напад, већ уствари и разбила непријатељску одбрану на овом правцу, створивши тиме сасвим повољне услове за остварење пројектованог маневра преко Приштине ка Скопљу и Куманову.
Пошто је 18 октобра био објављен рат Турској, Врховна команда је ноћу 18/19-ог наредила команданту 3 армије да 20 октобра у 7 часова ујутру отпочне наступање са Преполца и Медвеђе ка Приштини и да је заузме.
У предходном излагању је истакнуто да командант армије није уочио значај и последице граничних борби, нити је открио слабости непријатеља и његове даље одбранбене могућности, већ је стално био под импресијом о снази непријатеља, што је, свакако, дошло као последица недовољног извиђања и праћења развоја ситуације у току граничних борби.
Око 16 часова, када је Моравска дивизија II успела да протера последње остатке непријатеља с положаја северно од Приштине, а затим уђе у град, 11 пук је тек пролазио с. Д. Брњица крећући се у правцу Газиместана.
Према замисли Врховне команде требало је да 3 армија, покретом с границе један дан раније од 1 армије, добије у времену да би избила на Косово и тиме скратила разлику у дужини свог наступног правца у односу на 1 армију, како би у даљем маневру делом својих снага могла, приближно истовремено са 1 армијом.
Прва армија је концентрисала своје снаге непосредно иза границе, у тзв. врањском углу, односно на просторији ограниченој на западу до линије Козарник - Св. Илија (Честелински) - Големо Село, на истоку до линије Сурдулица - с. Клисура - Св. Илија ( Пчињски), на југу до српско- турске границе и на северу до линије Владичин Хан - Сурдулица.
Као што је речено приликом разматрања тока концентрације, 1 армија се на концентрациској просторији у рејону Врања распоредила, у духу почетног операциског плана Врховне команде, тако што су дивизије I позива образовале први, а две дивизије II позива други ешалон, привремемо с Коњичком дивизијом позади.
Врховна команда је 20 октобра наредила команданту 1 армије да идућег дана у 6 часова отпочне покрет у правцу Куманова, избије на линију с. Табановце - с. Четирце- с. Нагоричане и овде се задржи до даљег наређења.
Тежња команданта дивизије овога дана састојала се у томе да што лакше и брже помери Дивизију ка одређеној линији и ухвати контакт с непријатељским деловима. Догађаји су показали да је први део задатка успешно извршен, иако је десна колона заноћила јужно од Прешева.
Пошто у току ноћи 21/22 октобра није било никаквих промена на фронту, дивизије првог ешелона су ујутру отпочеле покрете и извесна померања у циљу поседања одређене линије у духу армиске заповести.
Покрет 1 армије 21 и 22 октобра, укључујући и онај који је на иницијативу команданта армије изведен 20 октобра, у суштини претставља марш - маневар главне групације српске војске, изведен с циљем да се савлада теснац између Скопске Црне Горе и Козјака и да се ова групација доведе на ширу маневарску просторију.
На читавом фронту, у дужини од 120 км, граница је водила уским и доста прегледним гребенима, док су стрме падине и јаруге, с обе стране, биле обрасле местимично ретким и ниским, а местимично густом и високом шумом. Све је ово чинило да су обе противничке стране биле готово у подједнаким условима у погледу прегледности предтерена.
Још у току концентрације начелник генералштаба је, у вези с нотом коју је влада упутила Порти, 13 октобра депешом упозорио команданта армије који се налазио у Пироту, да у року од 24 часа може почети „акција" и наредио да се трупе прикупе на погодним положајима како би биле спремне да одбију сваки непријатељски напад.
Штаб армије међутим није тога дана имао потпуне податке о јачини и распореду непријатељских снага на самој граничној линији. Знао је само толико да границу штите низами и башибозук и да се од Рујена до Голеша налази петнаест пограничних стража са изграђеним рововима по висовима и у позадини граничне линије.
Седамнестог октобра је начелник генералштаба ставио до знања команданту армије да ће ускоро бити објављен рат и да ће се прећи граница. Том приликом је наредио да се задње трупе примакну предњим, а I степен колонске коморе зачељу борбених делова.
Групишући снаге на три правца Дивизија се, истина, била развукла на широком фронту планинског земљишта, али је таквим груписањем обезбедила слободу маневра у савлађивању криворечког теснаца; сем тога, могла је у току једног дана, по потреби, да се цела сасреди ка Кривој Паланци, где се очекивао први озбиљнији отпор непријатеља.
Двадесет првог октобра увече командант армије није још био обавештен о померању унапред десне и срење колоне 7 дивизије и о резултатима борби и снага на линији Висока (тт.893) - Тработовиште, нити је имао ма каквих података о покрету непријатељских снага с југа ка Куманову.
