Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Пошто је наредио прекид наступања, комадант Тимочке дивизије I известио је команданта армије о распореду својих снага иза линије с. Петраљица – с. Псача, где се Дивизија 21 октобра увече задржала. Истовремено га је обавестио да су непријатељски слаби делови заузели “Страцин где је Коњички пук водио борбу” и да са 14 пуком и 1 армијом није успостављена веза. Коамндант армије није знао да су два батаљона 13 пука, противно наређењу команданта дивизије, заноћили на Страцину, јер то није знао ни сам командант дивизије. Двадесет првог октобра увече командант армије није, како изгледа према расположивим документима, још био обавештен о померању унапред десне и срење колоне 7 дивизије и о резултатима борби и снага на линији Висока (тт.893) – Тработовиште, нити је имао ма каквих података о покрету непријатељских снага с југа ка Куманову.
У таквој ситуацији донео је одлуку да Тимочка дивизија I својом главном колоном 22 октобра продужи наступање и овлада страцинским положајима, а њена лева колона (14 пук) да продужи наступање ка Кратову, заузме га и обезбеди леви бок главнине Дивизије. У 22,50 часа он је издао заповест за 22 октобар, у којој је скренуо пажњу команданту Тимочке дивизије на потребу да се приликом наступања ка Страцину има у виду наступање 1 армије “на фронт Четирци – Нагоричани”, и на нужност успостављања везе са 14 пуком ради сигурности левог бока Дивизије од непријатељског покушаја с правца Кочана. Док је у заповести команданту 7 дивизије, истичући претходно да ће се Тимочка дивизија I по овлађивању Страцином оријентисати према Кратову, указао на потребу интензивног извиђања, нарочито у правцу Кочана, и извештавања о стању код непријатеља.
Пошто је издао заповест, командант армије је известио Врховну команду да је Тимочка дивизија I заноћила на линији с. Петраљица – с. Псача и да се према извештају коњице на Страцину налазе слаба непријатељска одељења. Истовремено је изложио Врховној команди своју одлуку за рад Тимочке дивизије I 22 октобра.
У духу армиске заповести, 22 октобра у 5,30 часова, командант Тимочке дивизије I, својом заповешћу, одредио је задатке јединица:
– Коњички пук је имао задатак да, полазећи из бивака у 7 часова, наступа у правцу Страцина и да по наиласку на јачи отпор непријатеља сачека пешадију, а затим се повуче на лево крило Дивизије и дејствује у десни бок непријатеља; јачом патролом правцем с. Милутинци – Криви Камен имао је безусловно доћи у везу с левим крилом 1 армије, а на правцу Кратова да одржава сталну везу са 14 пуком;
– 20 пук, с једним дивизионом пољског артиљериског пука, четом пионира и водом болничара, полазећи у 8 часова из с. Псача као претходница главнине, имао је задатак да наступа друмом ка Страцину и задржи се на тим положајима до даљег наређења, а да са јачом побочницом одржава вазу са 14 пуком на правцу Лисац – с. Талашманце – с. Трновац;
– главнина (13 и 15 пешадиски пук, Артиљериски пук без једног дивизиона, пионирска чета, болничка чета) требало је да се креће за претходницом на отстојању од једног и по километра, с једном четом 15 пука у заштитници;
– 14 пук са брдском дивизијом, без две чете које су задржане на Царевом Врху, имао је задатак да, у духу одлуке команданта армије, продужи покрет, заузме Кратово и осигура леви бок Дивизије.
– борбени део I степен колонске коморе, у покрету друмом, требало је да се задржи код карауле јужно од с. Љубинце, а остали део овог степена коморе код раскрснице друмова северозападно од Клопате Махале, док се II степен колонске коморе имао прикупити у Кривој Паланци.
Главна колона Дивизије отпочела је покрет у правцу Страцина 22 октобра у 7 часова. Коњички пук је у 9,10 часова избио на Страцин. И када је прошао кроз распоред 1 и 3 батаљона 13 пука у намери да избије на косу између р. Будчице и Дринче, непријатељски заштитнички делови отворили су ватру на претходницу, али су ускоро отступили не примивши борбу и пук је око 12,45 часова посео поменуту косу, где је остао до 16 часова, када се према наређењу комаданта дивизије повукао у с. Ранковце на преноћиште. Нешто пре 13 часова на Страцин је стигао и 20 пук, који је својим 4 батаљоном, с једном батеријом, сменио батаљоне 13 пука који су око 15 часова ушли у састав свога пука у биваку поред друма код безименог потока источно од Страцина. Петнаести пук је стигао око 15 часова код с. Ветуница и заноћио на просторији нешто западно од тога села. Остали делови главнине Дивизије задржали су по ешелонима дуж друма између раскрснице путева за Куманово и Кратово и потока који протиче са западне стране с. Ранковце.
Четрнаести пук (лева дивизиска колона), са брдским дивизионом, пошто је примио дивизиску заповест, кренуо је из с. Мушково у 7 часова, гребеном између Кратовске и Злетовске Реке. По избијању на Буковац, југоисточно од Кратова, главнина пука је скренула према Кратову. Други батаљон је добио задатак да се преко гребена Поникве спусти на јужне падине, где ће једна чета остати као претстража у циљу осигурања левог бока пука, а главнина да се после 2 часа вратити у Кратово. Главнина пука је у 11,35 часова без борбе ушла у Кратово и после краћег одмора продужила покрет друмом који из Кратова води ка Страцину, да би око 18 часова стигла у с. Крилатица и ту заноћила са 1 батаљоном на претстражи на тт. 725. Међутим, у покрету ка Поникви, комадант 2 батаљона је сазнао да се у Добравској Кули јужно од превоја између Буковца и Поникве, затворила једна група аскера с којом су комите водиле борбу. Зато је, у циљу обезбеђења левог крила батаљона и у циљу помоћи комитама према поменутој кули, развио своју 4 чету, а нешто касније и 3 чету и покушао фронталним нападом да ликвидира ову групу аскера. Али је караула била саграђена од тврдог материјала, а батаљон није био ојачан артиљеријом, те је покушај пропао. Оставивши једну чету према кули, батаљон се повукао и у касно доба ноћи ушао у састав свога пука, који је биваковао у с. Крилатица.
Избијањем на Страцин извршила је главна дивизиска колона свој дневни задатак и остала у рејону Страцина без контакта с непријатељем. Али је, с обзиром на њен општи задатак, било сасвим нецелисходно што је читава Дивизија ангажована у овлађивању Страцином и што је остала у том рејону. Истина, ове снаге нису могле кренути према Кратову док се не овлада страцинским положајима. Зато је командант армије, не знајући да је непријатељ 21-ог увече напустио Страцин, одлучио да се, у циљу овлађивања овим положајима, 22 октобра ангажује читава десна дивизиска колона, мада је већ тада располагао податком да се на Страцину налазе само слабији непријатељски делови. Међутим су командант дивизије и командант армије 22 октобра ујутру, пре покрета ка Страцину, били обавештени да се два батаљона 13 пука налазе на овим положајима али су ипак остали при својој одлуци од претходног дана, вероватно зато што се посумљало у тачност овог извештаја или зато што се претпостављало да ће непријатељ противнападом одбацити поменута два батаљона и поново запосести страцинске положаје. Зато је покрет одпочео у духу раније одлуке и са свим мерама предострожности. Коњички пук је одмах после 9 часова избио на Страцин, где су се налазили поменути батаљони, што значи да је час и по после покрета претходнице (20 пука) била сасвим расветљена ситуација на Страцину, па је ипак настављен покрет главнине, иако изгледа ситуација у рејону Страцина није налагала да се читава десна колона Дивизије пење на Страцин.
С друге стране, командант армије није имао никаквих података о покрету главних непријатељских снага с југа ка Куманову. Напротив, он страхује за леви бок Дивизије и у својој заповести за 22 октобар инсистира код команданта Тимочке дивизије I да се обезбеди с правца од Кочана, а код команданта 7 дивизије – да извиђа у том правцу. То значи да је командант армије и даље био у уверењу да се главне непријатељске снаге налазе на просторији на којој су се налазиле 20 октобра. Према томе, иако није знао где се налази 1 армија и каква је ситуација на њеном фронту, ипак није имао никаквих података на основу којих би могао претпоставити да се пред овом армијом налазе снаге јаче од оних које су се налазиле 20 октобра, када се заповешћу Врховне команде није претпостављало ангажовање Тимочке дивизије I ка Куманову у циљу помоћи 1 армији. А то значи да се није могао очекивати ни неки противнапад непријатеља од Куманова према Страцину. Зато је, изгледа, командант армије већ око 10 часова располагао довољним подацима о ситуацији пред фронтом Тимочке дивизије I да би могао изменити ранију одлуку и задржавајући раније снаге на Страцину главнину Дивизије оријентисати у духу њеног задатка према Кратову и тиме у извесној мери надокнадити оно што је изгубљено претходног дана. Али он је и тада остао при својој ранијој одлуци руководећи се, вероватно, пре свега ситуацијом код 1 армије, не знајући да је први ешалон ове армије још претходног дана увече избио на фронт Четирци – Нагоричани. Но, ма колико да је комаданту 2 армије изгледала нејасна ситуација код 1 армије, ипак је задржавање главнине Тимочке дивизије I 22 октобра у рејону Страцина било нецелисходно, иако на први поглед изгледа да је то била срећна околност што се ова дивизија 23 октобра ујутру, тј. на дан почетка Куммановске битке, још увек налазила близу Куманова. Али чињеница да ова дивизија није била задржана на Страцину да би идућег дана предузела покрет у правцу Куманова, него с намером да се, како је то командант армије истакао у својој заповести команданту 7 дивизије, оритентише према Кратову, указује на то да је њено задржавање на Страцину, у ситуацији када није био откривен покрет турских главних снага према Куманову, претпостављало уствари губљење времена потребног да би она идућег дана на правцу Кратово – Овче Поље, дејством у позадини Вардарске армије, управо у време битке код Куманова, могла произвести веома значајан оперативни ефекат, од чега је и страховао комадант Вардарске армије. Наиме, услед неуспеха у нападу предходног дана код с. Калиманци, 16 низамска дивизија се повукла у Кочане. Тога дана су турски делови напустили Кратово, док се 15 низамска дивизија, која је 21 октобра била у покрету од Штипа са задатком да затвори правце који су преко Кратова изводили ка југу, изгледа задржала јужније и ближе правцу Кочане – Штип, вероватно да би отклонила кризу која је настала код 16 дивизије и опасност од продора 7 дивизије преко Кочана ка Штипу. На тај начин је био отворен правац од Кратова ка Овчем Пољу. И појавом Тимочке дивизије I у таквој ситуацији, 22 октобра увече, у рејону Кратова, тј. на линију Црни Врх – Пониква, како је то нудила оперативна ситуција, створили би се врло попољни услови за непосредно садејство ове дивизије са 7 дивизијом, што би с обзиром на слабости које је од почетка непријатељства испољила 16 низамска дивизија, могло довести до повлачења ових турских дивизија још пре завршетка битке код Куманова. А то би, без сваке сумње, имало значајан утицај и на ток Кумановске битке.
С друге стране, ако би се у таквој ситуацији, 22 октобра, прикупила у рејону Кратова, Тимочка дивизија I имала је сасвим реалне могућности да још у току Кумановске битке расветли ситуацију на Овчем Пољу, чиме би омогућила Врховној команди и командантима армија да се на време ослободе заблуде о претстојећој бици на тој просторији, а тиме и да српске армије после пораза Турака код Куманова пређу у одлучно гоњење, што би за непријатеља имало тешких последица.
Међутим, уместо тога, десна дивизиска колона је овога дана остала на Страцину, а лева колона, 14 пук, уместо да се по избијању у празан простор, у рејону Кратова, постави јужно од овог места, на вододелницу између Кратовске и Злетовске Реке, на линију Црни Врх – Пониква – Буковац, продужила је из Кратова покрет северозападно, ка с. Крилатица, приближавајући се тако главној колони. Тиме је и 14 пук пропустио да искористи овако грубу грешку непријатеља.
Свакако да је грешка овога пука резултирала из сувише непрецизног задатка који му је постављен, јер се он нашао у ситуацији да сам одлучи одакле и с које линије ће најбоље обезбедити бок и позадину главнине Дивизије. И будући да се пук нашао усамљен на веома великом простору и по ширини и по дубини, командант пука се, изгледа, одлучио да се приближи главнини, поред осталог и ради безбедности самог пука. Иако је задатак био сувише начелан и недовољно конкретан, ипак се командант пука није довољно придржавао постављеног задатка, јер је својом одлуком да се постави код с. Крилатица, задржавајући јужно од Кратова само једну чету, уствари напуштао Кратово, а према задатку требало је да заузме ово место и држећи га обезбеди леви бок Дивизије. То се, међутим, могло извршити само ако би се пук поставио јужно и југоисточно од Кратова, тј. на линију Црни Врх – Пониква – Буковац. А активним извиђењем са ове линије преко Којнаревског Брега ка Кочану, односно преко Чакалишта и Црног Врха ка Овчем Пољу, 14 пук је могао већ овога дана установити да је овај простор празан. Међутим је командант пука одлуком да се крене северозападно оставио незаштићено Кратово као објекат који је требало овога дана заузети, а тиме и гребен између Кратовске и Злетовске Реке, с кога се једино могао бранити тај објекат и спречити непријатеља – кога истина није било – да тим гребеном угрози позадину пука и дивизиске главнине. Усто, ситуација јужно и југозападно од Кратова остала је сасвим неразјашњена, што је, како ће се касније видети, имало врло штетне последице за рад Дивизије идућих дана. Због таквог усмеравања и рада Тимочке дивизије I у току 21 и 22 октобра и дошло је до тога да се ова дивизија 23 октобра, када је отпочела битка код Куманова, нађе на маршу према Кратову и да овог дана не испољи свој утицај нити од Страцина према Куманову, нити од Кратова према Овчем Пољу или преко Градишта ка Куманову.