Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Покрет 1 армије 21 и 22 октобра, укључујући и онај који је на иницијативу команданта армије изведен 20 октобра, у суштини претставља марш – маневар главне групације српске војске, изведен с циљем да се савлада теснац између Скопске Црне Горе и Козјака и да се ова групација доведе на ширу маневарску просторију одакле је могла да се развије и у даљим дејствима испољи своју ударну снагу.
Савладавши највећи део простора већ првог дана марша, Армија је другог дана после подне успела да достигне маршевски циљ и да се сасреди на одређеној просторији. Тиме је био успешно изведен пројектовани марш – маневар. Нарочито су били успешни покрети борбених делова дивизије, упркос томе што су путеви били слаби, земљиште тешко и слабо проходно, а маршруте за поједине јединице сувише дугачке. Међутим покрет позадинских јединица и установа (колонских комора) дивизија није био на потребној висини. Због тога се у непосредној позадини борбеног дела Армије већ у току првог дана марша направио велики неред од колонских кола, пољских болница, профијантских колона с пекарницама итд. Овакво стање у покрету позадинских делова, поред слабе путне мрежа, било је свакако условљено и гломазношћу позадинских јединица и установа, које су биле организоване претежно на воловској запрези. Али је узрок таквом стању био пре свега у слабој организацији покрета ових делова и у недовољном ангажовању команди дивизија и Армије у контроли дисциплине марша; а то је било утолико потребније што се људство и командни састав позадинских делова били претежним делом из резерве и без искуства. У вези стим Врховна команда је 22 октобра депешом упозорила начелника штаба армије на последице таквог стања у позадини и захтевала да се оно неодложно рашчисти; зато је наредила да се у оквиру маршевског поретка дивизија могу налазити само мунициска, алатна и санитетска колона, а да остали део колонских комора дивизија I позива не сме прелазити државну границу а део колонских комора дивизија II позива линију Прибој – Врањска Бања, односно да се профијантске колоне с пекарницама упуте у Ниш.
И организација службе везе у току извођења марш – маневра била је слаба и непотпуна, како између дивизија и Штаба армије тако и између дивизија првог ешелона. Због тога је левокрилна Дунавска дивизија I, као што се видело из ранијег излагања, и првог и другог дана марша била без чвршћег контакта са суседном централном дивизијом, а и са Штабом армије. Овај недостатак у организацији марша могао је имати утолико теже последице што комадант армије, у основној заповести за извођење марш – маневра, није предвидео поступак и садејство дивизија првог ешелона у случају јачег отпора или изненадног напада јачих непријатељских снага. Због недостатка чвршће везе с јединицама, команда армије није ни могла испољити неки непосредан утицај на ток марша дивизија.
Посебну слабост у организацији марша претстављала је слаба и непотпуна организација извиђачке службе, услед чега Коњичка дивизија чак ни другог дана марша није употребљена за оперативно и стратегиско извиђање, нити су дивизиске коњичке снаге у току марша ефикасно употребљене за тактичко извиђање.
То је свакако резултирало из чињенице да је командант армије, као и Врховна команда, био у убеђењу да ће главне непријатељске снаге остати на просторији Овче Поље – Штип – Велес, и да се у области Куманова налазе њихови предњи одреди са искључиво дефанзивном улогом.
Врховна команда је брижно пратила извођење марш – маневра. Уочавајучи да је 3 армија закаснила са својим маневром преко Скопске Црне Горе, она је осећала несигурност десног бока 1 армије. Тим више када је сазнала да на гребен Скопске Црне Горе нису била упућена никаква бочна обезбеђења. Због тога је 22 октобра упозорила команду армије на опасност с те стране и наредила да се идућег дана рано ујутру неодложно упути један пук I позива с једном пољском и једном брдском батеријом да поседне раскрсницу путева за Гњилане и Куманово и ту остане до пристизања снага 3 армије. Истовремено је наредила да ојачани 15 пук Тимочке дивизије II, који је претходног дана, по њеном наређењу, био упућен да затвори Кончуљски теснац, поседне и западни излаз из теснаца према Гњилану, и ту остане до пристизања снага 3 армије. Врховна команда је, дакле, и по цену слабљења десног армиског крила, настојала да обезбеди бок Армије од правца Скопске Црне Горе. Та брига је несумљиво била нужна, али је Врховна команда у овом случају преценила могућности Шиптара и опасност с тога правца, услед чега је битно ослабила обе деснокрилне дивизије, што је каснијим догађајима могло имати веома штетне последице. Међутим, док је за обезбеђење армиског бока и позадине показала живо интересовање, она с друге стране није учинила никакав напор у погледу сигурности Армије с фронта, иако Армија није имала чвршћег контакта с непријатељем, нити је располагала подацима на основу којих би у току извођња марш – маневра могла пратити рад и непријатеља и уочити његове намере. А пошто је изостала и иницијатива и команде армије у погледу осигурања с фронта, пружена је непријатељу могућност да у нападу који је отпочео 23 октобра постигне пуно оперативно, па и тактичко изненађење. Поред тога ни поредак 1 армије 22 увече пошто се сасредила на одређеној линији испред Куманова, како ће се видети из каснијег излагања, није био погодан за одлучну битку коју је непријатељ наметнуо идућег дана.