Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Покрети Дивизије 20 октобра
Пошто је претходног дана првим ешеалоном избила на границу, 20 октобра је лева колона – 14 пук – продужила покрет и око 11 часова без борбе заузела Царев Врх, где је остала да се утврђује. У току овога дана извршено је и извесно померање позадњих делова Дивизије. Тринаести пук је ојачан 2 дивизионом Тимочког Артиљериског пука, који је сасређен на Деве Бајиру. Коњички пук се померио нешто напред и дошао иза Скакавице где се налазио 20 пук, док је I степен колонске коморе дошао у с. Грљано, а II степен на просторију с. Жилинци – Сенокос. Штаб дивизије, с болничком четом, стигао је у 12 часова у Ђујешево. Поред тога, због изразито планинског земљишта на правцима 14 и 15 пука, предузете су мере да се ови пукови попуне товарном стоком, јер се пољска запрега није могла користити. Предузете су мере да се осигура и учврсти веза у оквиру Дивизије, па је наређено да 13 пук успостави телефонску везу са 14 пуком на Рујену, а остали пукови успоставе везе са Штабом дивизије и између себе. Командант армије је наредио команданту дивизије да “помоћу мештана изврши рекогносцирање терена”. Он је у том смислу нарочиту пажњу поклонио организацији устаничких четничких чета у рејону Криве Паланке, којима је, поред прикупљања података о непријатељу, осигурања мостова, оправке путева итд., поставио и задатак да “по могућству овладају Кривом Паланком”.
Тиме је овога дана било завршено прикупљање позадњих делова. Групишући снаге на три правца Дивизија се, истина, била развукла на широком фронту планинског земљишта, али је таквим груписањем обезбедила слободу маневра у савлађивању криворечког теснаца; сем тога, могла је у току једног дана, по потреби, да се цела сасреди ка Кривој Паланци, где се очекивао први озбиљнији отпор непријатеља.
У току овога дана Дивизија није имала контакт с непријатељем. Командант дивизије располагао је подацима да је непријатељ отступио ка Куманову и да у отступању пали села. Ови подаци, поред података од предходног дана и чињенице да је 14 пук без борбе заузео тактички важан Царев Врх, могли су још више да побуде интересовање команданта дивизије за развој ситуације код непријатеља. Али он, с обзиром да је остао при својој ранијој одлуци о груписању снага, није, изгледа, много полагао на ове податке, уверен да ће непријатељ у рејону Криве Палнке пружити јачи отпор. Међутим, на иницијативу свога команданта 1 батаљон 13 пука, који се налазио на претстражи на западним падинама Деве Бајира, заузео је у 17,30 часова Криву Паланку без борбе. О томе је обавестио комаданта пука. Али овај није с тим упознао команданта дивизије. Зато је Дивизија идућег дана предузела покрет према ранијем плану за обухват Криве Паланке.
План напада на Криву Паланку
Крајем дана 20 октобра командант армије је добио заповест Врховне команде за почетак операција. Пошто је предходно истакла да се главне турске снаге концентришу на просторији Скопље – Овче Поље – Велес и да само предња одељења држе Криву Паланку, Страцин и Рујан, Врховна команда је наредила да командант армије “са Тимочком дивизијом пређе границу сутра у 6 часова пре подне и наступа преко Егри Паланке и Страцина на Кратово и заузме га. Један свој одред са брдском артиљеријом упутите раније на Султан Тепе, да одатле кооперише правцем на Кратово, а по потреби и против Егри Паланке. Код Кратова ће комадант очекивати налог за даљи рад и потражиће везу са 1 армијом, која ће у исто време наступати правцем на Куманово на линији: Четирце- Нагоричане”.
Из података о распореду непријатељских снага који су дати у овој директиви види се да Врховна команда у том моменту није била обавештена да је 1 армија заузела Рујан. Међутим она је Тимочкој дивизији I одредила правац наступања преко Криве Паланке и Страцина на Кратово, а не ка Куманову – ради садејства 1 армије у овлађивању Рујном, иако јој је било јасно да ни 3 армија неће стићи да садејствује у борби за Рујан. Пошто се у Врховној команди, како се то види из разматрања еволуције почетног операциског плана, било учврстило уверење да ће главне непријатељске снаге остати на просторији Скопље – Велес – Овче Поље и овде примити одлучну битку, а да ће се на Рујну, односно у висини Куманова, налазити слабији предњи делови који се неће моћи јаче супротставити 1 армији, она је одлучила да Тимочку дивизију I још одмах преко Криве Паланке и Страцина упути на Кратово. Усмеравање ове дивизије у ситуацији како је ценила Врховна команда било је правилио и целисходно. Јер иако су непријатељска “предња одељења”, како их назива Врховна команда, уствари представљала снагу двеју дивизија 7 корпуса које су се прикупљале у рејону Куманова, ипак су то биле сувише слабе снаге да би пружиле јачи отпор 1 армији. Зато ангажовање Тимочке дивизије I у таквој ситуацији према Куманону не би било целисходно. Међутим, својом појавом у рејону Кратова и његовим заузимањем ова дивизија је постизала оперативну везу са 7 дивизијом, чиме се 2 армија, као целина, постављала у погодан положај за маневар против главних турских снага на означеној просторији када против њих отпочну дејство с фронта 1 и 3 армије.
Пошто је примио наређење Врховне команде, командант армије је 20 октобра у 21,30 час издао заповест којом регулисао рад Дивизије 21 октобра. А будући да у том моменту није знао да је Крива Паланка тога дана без борбе заузета (а то није знао ни командант дивизије) он је своју одлуку заснивао на претпоставци да ће непријатељ пружити јачи отпор у рејону Криве Паланке. Зато је у заповести – пошто је истакао општи задатак Дивизије онако како га је формулисала Врховна команда – наредио да Дивизија својом главном колоном заузме Криву Паланку и да се у наступању ка Страцину “стара да са предњим деловима избије на линију с. Петраљица – с. Псача”. Четрнаести пук, који се налазио на Царевом Врху пошто остави “довољно осигурање на правцима од Кочана”, имао је задатак да, у случају јачег непријатељског отпора код Криве Паланке, потпомаже главнину у заузимању овог места, “па тек онда” продужи наступање “право ка Кратову”.
Седмој дивизији је овом заповешћу наређено да остане на досадашњим положајима са задатком да извиђа, нарочито у правцу Кочана, и да одржава везу с деловима 14 пука на Царевом Врху.
Дивизиском запопешћу, која је издата у 1,45 час, били су овако прецизирани задаци појединих колона:
– Полазећи с Деве Бајира у 6 часова, Коњички пук треба да наступа друмом ка Кривој Паланци и даље до линије с. Лабница (Љубинце)- с. Каваклија – Кратово и да извиђа у зони: северно Градец (Градичка Чука) – Белина (Биљин) и јужно Царев Врх – Кратово успостављајући везу са 14 пуком и, преко комита, с мобилним одељењем 1 армије.
– Десна колона (15 пук, с једном пољском батеријом, получетом пионира и водом болничара) требало је да крене с границе у 5,30 часова и да, водећи рачуна о обезбеђењу десног бока, наступа преко с. Киселица ка Кривој Паланци где ће добити даља наређења.
– Средњу колону, према заповести команданта дивизије, образовали су 13 и 20 пешадиски и Артиљериски пук. Тринести пук, ојачан 2 дивизионом Артиљериског пука, четом пионира, одељењем коњице и водом болничара, у својству предходнице главнине, требало је да предњим деловима крене у 6 часова с Деве Бајира за Криву Паланку и даље до линије с. Петраљица – с. Псача, где ће очекивати даља наређења, а иза њега, на отстојању од једног и по километра, 20 пешадиски и Артиљериски пук (без једног дивизиона и једне батерије) са хаубичком батеријом, као главнина.
– лева колона (14 пук са брдским артиљериским дивизионом, получетом пионира, водом коњице и водом болничара) требало је у духу задатка који јој је поставио комадант армије, да наступа у истој висини са средњом колоном и по паду Криве Паланке да продужи наступање ка Кратову.
Из одлуке комаданта армије којом је прецизиран њен задатак као и из плана наступања који је израдио њен комадант види се да Тимочка дивизија I треба 21 октобра да наступа опрезно и поступно, иако непријатељских снага на том правцу није било све до Страцина, сем мањих извиђачких и заштитничких делова с којима су, као што ће се касније видети, њени предњи делови дошли у контакт тек пред Страцином. Међутим, поред тога што није одговарала стварној ситуацији на бојишту, таква обазривост није била ни у складу са општим задатком који је Дивизији поставила Врховна команда. Јер се из заповести Врховне команде може закључити, иако време није прецизирано, да Дивизија треба што пре да овлада Кратовом. Формулација да “наступа преко Криве Паланке и Страцина на Кратово и заузме га” значи да је главни задатак Дивизије да заузме Кратово и да одатле потражи везу са 1 армијом, а да се код Криве Паланке и Страцина не очекује особити отпор непријатеља. Према томе, дневни задатак Дивизије да предњим деловима избије на линију с. Петраљица – с. Пасача није одговарало ни стварној ситуацији пред њеним фронтом ни њеном општем задатку.
На основу разматрања ситуације на фронту изгледа да је команданг армије могао реалније оценити могућност Тимочке дивизије I и потстакнути је на одлучније дејство. Али, због необавештености о ситуацији и ,с тим у вези, због прецењивања значаја објеката које је ова дивизија требало да заузме, он вероватно није хтео ништа да ризикује у условима када је 7 дивизија била сасвим ангажована и удаљена, а 1 армија изгледа му сувише далеко. Зато је дивизија добила сувише ограничен и нереалан задатак. Уместо да после овлађивања Кривом Паланком енергично наступа ка Страцину, она је морала застати.
Јачина и распоред непријатељских снага
Двадесетог октобра је командант Вардарске армије донео коначну одлуку о употреби и груписању својих снага. Пошто је одлучио да главним снагама крене ка Куманову и нападне 1 армију, он је одредио снаге које ће дејством према 2 армији заштитити позадину главних снага код Куманова. Према тој одлуци, две дивизије 5 корпуса имале су задатак да спрече наступање 2 армије с правца Царевог Села, преко Кочана, и Царевог Врха и Криве Паланке, преко Кратова; 7 корпус, који је имао задатак да задржи 1 армију до пристизања осталих снага, имао је и задатак да затвори правац од Криве Паланке преко Страцина ка Куманову; на струмском правцу је и даље остао Струмски одред.
Шеснаеста низамска дивизија, која се од раније налазила у рејону Кочана, оријентисана према Царевом Селу, имала је задатак да брани брегалнички правац и не дозволи продор главних снага 7 дивизије према Кочану, а 15 низамска дивизија, пошто један пук остави у Штипу, имала је да затвори правце који од Царевог Врха и Криве Паланке изводе на Кратово и даље ка Овчем Пољу, у позадину главних турских снага. Командант 7 корпуса формирао је посебан одред за одбрану правца од Криве Паланке према Куманову. Одред је добио задатак да организује одбрану на Страцину, с тим да му један његов батаљон код с. Војник штити позадину од напада четника. У састав одреда требало је да уђу следеће снаге: Прешевски и Тетовски редифски пук, 2 батаљон 56 низамског пука 19 дивизије, једна батерија 19 артиљериског пука и један ескадрон 17 коњичког пука. Међутим, због наступања снага 1 армије из долине р. Мораве, овај одред се, како изгледа, није ни прикупио на Страцину у предвиђеном саставу, а главнина прикупљених снага повукла се према Куманову пре него што је деснокрилна дивизија 2 армије стигла до Страцина.
Према томе пред 2 армијом су се, у моменту када је отпочела дејство, налазиле следеће турске снаге.
– на правцу Крива Паланка- Куманово (на Страцину) само слаби заштитнички делови једног до два батаљона,
– на правцима који од Криве Паланке и осогоровског масива изводе према Кратову 15 низамска дивизија (без једног пука); укупно седам батаљона и девет батерија.
– на брегалничком правцу 16 низамска дивизија, укупно десет батаљона и девет пољских батерија.
Дакле на криворечком и брегалничком правцу налазило се 18- 19 низамских батаљона са 18 батерија, док се један пук налазио у Штипу као нека врста резерве. Поред тога на струмском правцу, који је делом снага требало да затвори 7 дивизија, налазио се Струмски одред, у чијем су саставу биле 14 низамска и Сереска редифска дивизија.
Овлађивање рејоном Криве Паланке
Наступање Тимочке дивизије I требало је отпочети 21 октобра у 6 часова, сем деснокрилног 15 пука који је, с обзиром на његов обухватни правац, требало да крене у 5, 30 часова. Међутим, пошто је дивизиска заповест закаснила, наступање је на свим правцима почело са закашњењем и колоне су полазиле према времену пристизања дивиске заповести.
Десна колона (15 пук), примивши заповест 21 октобра у 7 часова, кренула је с фронта с. Жеравино – с. Жедилово у 8,30 часова одређеним правцем преко с. Киселица ка Кривој Паланци. У наступању није наишла на отпор непријатеља, али је покрет био отежан и успорен изваредно тешким условима за кретање пољске артиљерије, која се морала на више места спуштати на конопцима. Пешадиски делови су стигли у с. Дубровница у 11 часова, али су ту, у ишчекивању артиљерије, морали остати све до 15,30 часова да би се у покрету ка Кривој Паланци, на коси југозападно од Дубровнице, поново задржали до 17,45 часова. Услед оваквих теренских услова колона је у Криву Паланку стигла тек у 22 часа.
Лева колона (14 пук) која је, као што смо раније видели, имала задатак да по потреби обухвати Криву Паланку с југа, примила је заповест команданта дивизије тек у 9,45 часова 21 октобра. А пошто су “многе јединице” биле упућене у извиђање, требало је доста времена да се прикупе, због чега је ова колона, пошто је на Царевом Врху оставила две чете с једним топом за обезбеђење према Кочану и за везу с десном колоном 7 дивизије, кренула тек у 11 часова. И пошто није наишла на отпор непријатеља, стигла је око 18 часова у с. Мушково, не успоставивши ни везу с главним снагама Дивизије ни контакт с непријатељем.
Средња (главна) колона (13 и 20 пешадиски и Артиљериски пук) отпочела је наступање у 7 часова. Испред ове колоне кретао се Коњички пук: главнина друмом ка Кривој Паланци, а крилне извиђачке патроле – десно правцем Деве Бајира – Градац – Белина – Страцин, са задатком да успостави везу с деснокрилним извиђачким одељењима 1 армије, а лево правцем Царев Врх – Кратово, за везу са 14 пуком. Тринаести пук, који је образовао претходницу главнине, кренуо је с Деве Бајира у 7 часова, с тим што је 1 батаљон, који се од претходног дана налазио у Кривој Паланци, заповешћу команданта пука био одређен за челни одред који ће сачекати главнину пука у Кривој Паланци.
Остале снаге Дивизије кретале су се иза 13 пука.
Коњички пук је већ у 10,45 часова без борбе избио на линију с. Петраљица – с. Псача, а у 12 часова на линију која му је дивизском заповешћу била одређена као дневни задатак. Предходнички ескадрон је по избијању на косу између Ранковачке Реке и Ветуничког потока, нешто после 12 часова ступио у контакт и отпочео борбу с непријатељским слабијим деловима који су се, отступајући од с. Псача, задржали на чукама на десној обали Ветуничког потока. Уз подршку митраљског одељења пука, овај ескадрон, који је био сјахао за борбу пешке, натерао је те непријатељске делове да се после једног часа борбе повуку на Страцин. Главнина пука се задржала на достигнутој линији.
Јужно од друма прешао је у напад 1 батаљон 13 пука. Наиме, овај батаљон, као челни одред кренуо је из Криве Паланке у 9,30 часова и у Кавакли Ћифлук, где је према заповести команданта пука требало да застане и сачека наређење за даљи рад, стигао у 12 часова. Међутим, сазнавши за борбу Коњичког пука и, од сељака, да се у с. Ветуница налази непријатељ, командант батаљона је одлучио да с батаљоном продужи покрет у правцу тога села. Пошто је известио команданта пука да коњица води борбу и да ће јој помоћи, развио је батаљон у борбени поредак са 2 и 4 четом у првом, а 1 и 3 у другом борбеном реду. При покрету, после пола часа, примећени су непријатељски делови који су се од с. Трновац гребеном повалачили ка Страцину. Да би им пресекао отступницу, командант батаљона је наредио 3 чети из резерве да крене у правцу с. Трновац, куда је раније био упућен један вод из те чете ради заштите левог бока батаљона. Пошто је 3 чета далеко позади, командант батаљона је у том правцу орјентисао 4 чету. Ова чета је око 15 часова дошла у контакт с непријатељским деловима источно од Пинђур Махале (с. Пинџур), који су се после краће борбе повукли на ивицу с. Трнавац. Наступањем 1 батаљона био је постакнут и Коњички пук да око 15,30 часова настави покрет у правцу Страцина. Пошто је примио извештај команданта 1 батаљона да ће помоћи коњицу, командант 13 пука је наредио овом батаљону да наступа на Страцин и обавестио га да ће га помоћи једна чета 3 батаљона, а затим је с главнином пука продужио покрет и око 16 часова избио у висину јужне ивице с. Ранковце. Видевши да се ситуација код 1 батаљона развија повољно и да коњица наступа ка Страцину, командант пука је око 16,30 часова упутио и З батаљон десно од 1 батаљона, са задатком да наступа у правцу страцинске карауле (у рејону к. 802), док је 1 батаљону наредио да и он продужи напад у правцу ове карауле.
Коњички пук је по избијању пред страцинске положаје застао, јер је по наређењу команданта дивизије морао да се повуче на преноћиште, док је 3 батаљон 13 пука до мрака без борбе заузео караулу, где се задржао обезбеђујући се према Куманову. Први батаљон, пошто је разбио непријатељске делове у рејону Пинђур Махала и с. Трновац, избио је око 20 часова на део страцинског положаја јужно од друма, на линију Жана – Средњи Рид – Високи Рид.
Иако 13 и Коњички пук нису тога дана после подне, наступајући ка Страцину, наишли на јачи отпор непријатеља, командант дивизије је нешто пре 17 часова наредио да се обустави даљи покрет и да се јединице повуку на преноћиште. Према овом наређењу требало је да главне снаге Дивизије заноће “у духу армиске заповести за 8 тек. м. (21 октобра прим. ред.) на левој и десној обали Криве Реке, а позади линије с. Петраљица – с. Псача” у следећем распореду: Коњички пук на раскрсници друмова северозападно од Клопате Махале; 13 пук код с. Петраљица, са задатком да претстражама обезбеди простор од Криве Реке преко с. Петраљица до изворног дела Петраљичког потока, а једном четом, у циљу обезбеђења десног бока, поседне Градац и ухвати везу са 1 армијом; 20 пук иза с. Псача; пионирски полубатаљон (сем получете која је била са 14 пуком) с болничком четом иза Артиљериског пука; I степен колонске коморе у Кривој Паланци, а II степен 2 км позади. Овим наређењем је било предвиђено да се, у случају непријатељског напада у току ноћи, борба прими на линији претстража, што значи да је командант дивизије предвиђао могућност непријатељског противнапада, иако је одмах затим известио команданта армије да су Страцин заузели слаби непријатељски делови.
Примивши овакво наређење у 17,20 часова, командант Коњичког пука је одмах обуставио покрет и повукао се у рејон с. Псача где је стигао у 20 часова, док је комадант 13 пука, пошто је у вези с овим наређењем упутио назад 2 артиљериски дивизион којим је био ојачан, предложио комаданту дивизије да се с пуком задржи на достигнутој линији. Али командант дивизије није прихватио тај предлог. Он је само одобрио да се 1 и 3 батаљон, који су се у то време већ увелико били ангажовали ка Страцину, могу задржати у висини с. Ранковце. Пошто му је пропао покушај да се пуком задржи на заузетим положајима, командант 13 пука је у 20 часова с главнином пука предузео покрет уназад према с. Петраљица, где је стигао у 24 часа. А 1 и 3 батаљону је послао наређење да напусте Страцин и да се повуку: 1 батаљон на вис између Ранковачке Реке и Криве Реке, а 3 батаљон на леву обалу Ранковачке Реке. Међутим ово наређење није предато командантима батаљона и оба батаљона су остала на положајима на којима су се затекли падом мрака. Петнаести пук је заноћио у Кривој Паланци јер је тамо пристигао тек у 22 часа.
Недостају подаци из којих би се поуздано видело чиме се све руководио командант дивизије у доношењу одлуке за обустављање наступања и повлачење 13 пешадиског и Коњичког пука – управо у моменту када им је требао још само мали напор па да избију на страцинске положаје, којима је придаван тако велики значај. У свом наређењу он није у том смислу дао никаквих елемената, сем оно “у духу армиске заповести за 8 тек. м”. Али судећи према релацији Дивизије изгледа да је командант оценио да су му јединице крајем дана биле сувише разбацане, па је одлучио да их прикупи. Несумњиво је да су у то време снаге Дивизије биле развучене: 15 пук још увек на маршу ка Кривој Паланци, 20 пук са Артиљериским пуком (без 2 дивизиона и једне батерије) у рејону с. Псача, 13 и Коњички пук пред Страцином, док са 14 пуком, који је у то време пристигао у с. Мушково, комадант дивизије није имао везу. Свакако да је овакав положај јединица крајем дана, у ситуацији када још није била успостављена веза ни са 1 армијом, могао постаћи команданта дивизије на онакву одлуку. Међутим сви остали подаци о ситуацији на фронту којима је комадант располагао, или могао располагати, пружали су му могућност да реалније схвати ситуацију код непријатеља и положај своје дивизије. Наиме, командант дивизије отпочео је наступање у уверењу да се главне непријатељске снаге налазе на овчепољској висоравни, а да се код Криве Паланке и на Страцину налазе предња одељења. У току наступања сазнао је да је Крива Паланка напуштена претходног дана и да су предњи делови Дивизије тек пред Страцином пристигли слабије непријатељске делове, који су из рејона с. Псача отпочели повлачење ноћу 20/21 октобра, дакле пре него су осетили непосредни притисак Дивизије, и да су се ти непријатељски делови, уз слаб отпор, даље повлачили ка Страцину пред исто тако слабим деловима 13 пешадиског и Коњичког пука. Изгледа да је командант дивизије на основу тих података могао закључити да непријатељски делови, који су се у досадашњем контакту с Дивизијом показали слаби, чак и кад би се прикупљали ка Страцину с циљем организованог отпора, нису могли извршити неки противнапад због кога би требало предузети такве мере предострожности да се Дивизија прикупи на линији која је за око 15 км иза линије до које су допрли предњи делови и да се при тој одлуци остане и онда када је командант пука указао команданту дивизије да су 3 и 1 батаљон већ избили на Страцин.
С друге стране, из релације Тимочке дивизије I види се да је командант дивизије придавао велики значај страцинским положајима и са становишта одбране непријатеља и са становишта положаја и даљих дејстава Дивизије у духу њеног општег задатка. Ови положаји су несумљиво имали велики значај за извршење даљег задатка Дивизије, а за непријатеља су добијали прави значај само онда ако се он одлучи за офанзиву према 1 армији, односно за одбрану у рејону Куманова, на шта командант дивизије није могао рачунати у овој ситуацији. Управо такав значај страцинског положаја налагао је команданту дивизије да искористи добитак у времену који је постигнут заузимањем Криве Паланке без борбе и да тога дана овлада Страцином или бар одлучним притиском расветли стварну ситуацију у рејону Страцина. То је било нужно, прво зато што се тиме повећавала сигурност Дивизије, јер коначно избијање из криворечког теснаца могло је бити само онда када се овлада страцинским положајима, а друго зато што се Дивизија и даље налазила пред извршењем свог главног задатка и што је у вези с тим морала журити. А овлађивањем Стрицином Дивизија би добила у времену један читав дан. Али, уместо тога, она се 21- ог увече “у строгој приправности” нашла прикупљена иза линије с. Петраљица – с. Псача, а два њена батаљона, против воље команданта дивизије, на Страцину, куда су сутрадан све њене снаге пошле у празно.
Овако претерана опрезност команданта дивизије резултирала је из тога што он у току наступања није испољио потребну иницијативу да себи расветли оно од чега се плашио. Али је на његов рад и одлуку свакако утицао и дневни задатак који је Дивизија добила од комаданта армије.
Командант армије је тога дана, нешто после 12 часова, известио Врховну команду да је Крива Паланка заузета без борбе, нагласивши да ће се извештај о преноћишту Дивизије доставити накнадно. Из ове напомене би се могло закључити да је командант армије очекивао да ће Дивизија отићи даље од линије која је била предвиђена заповешћу за тај дан, јер су око 12 часова предњи делови Дивизије били већ избили на ту линију. Међутим се из расположивих докумената не види да је командант армије после пада Криве Паланке било шта предузео што би потстакло Дивизију на одлучнији рад, односно чиме би изменио своју одлуку од претходног дана.