Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Борбе на фронту Топличке групе
Док су се 16 и 17 октобра борбе водиле само на фронту Топличке групе, 18 октобра су отпочеле на целом фронту 3 армије.
Претходног дана су непријатељске снаге у јачини од око 2.000 војника напале српске граничне карауле у рејону Копаоника и изворног дела р. Лаба, према десном боку 3 армије, а сутрадан су знатно енергичније наставиле да продиру на српску територију ка Блажеву и Лукову, потискујући слабе снаге и палећи српска насеља. На том делу граничног фронта налазили су се само једна чета III позива, око 100 добровољаца и 80 граничара. Због тога је претила опасност да непријатељ евентуалним ангажовањем јачих снага с тог правца угрози десни бок Шумадиске дивизије I, а дубљим продором и бок 3 армије. Зато је Врховна команда 18 октобра упозорила команданта 3 армије и Ибарске војске на ову опасност и наредила им да ка Блажеву хитно упуте по један ескадрон коњице, а одмах затим и по један батаљон с брдском батеријом, са задатком да протерају групе Шиптара које су се тамо пробиле.
Командант армије је истога дана око 18 часова упутио из Куршумлије 3 и 4 ескадрон коњице Дринске дивизије II долином Топлице, док је командант Шумадиске дивизије I, по наређењу комаданта армије, исте ноћи упутио 4 батаљона 19 пука с два митраљеза правцем: Буњаци – Жегова – Растелица- с. Луково, да у садејству с коњицом протера непријатељске делове. Међутим, пошто су попалили села до близу Блажева и Лукова, Шиптари су се повукли пре него су ове снаге, сутрадан увече, пристиге. Тиме је била отклоњена опасност с тог правца.
Шумадиска дивизија I имала је тога дана изјутра, на фронту од с. Г. Дубница до Низамског логора (10 км), у првој линији 11, 10 и 12 пук, а у рејону Преполца 19- ти Артиљериски пук. Због степенастог распореда и јако истакнутог левог крила, нису јој били погодни положаји за одбрану. Нарочито је био угрожен њен десни бок, јер је непријатељ дејством са Превитичког Виса могао нанети осетне губитке деснокрилним јединицама, а нарочито јако истуреном 12 пуку. Командант дивизије је оценио да би било опасно исправљати фронт крајњег десног крила напред пре заузимања Превитичког Виса (к. 822). Зато је одлучио да покретом слабијих снага појача сигурност десног бока, а да главнина остане на досадашњим положајима. У том смислу је наредио “да трупе буду у приправном поретку прикупљене до 5 часова ујутру на својим положајима и у случају непријатељског напада положај бране до даљег наређења”. Тиме је ова одлична дивизија пропустила овај дан да пређе у наступање, да изађе у висину Моравске дивизије II и да заузме погоднији поредак.
А ни мере за осигурање њеног десног бока нису спроведене благовремено. Тек око 7, 15 часова упућен је 2 батаљон 19 пука из с. Шушњак на Јашарове Конаке. Овуда је око 8 часова прошао Лапски четнички одред, који је имао задатак да заузме турске карауле на Буњачком Брду и Превитичком Вису. У случају потребе, његову акцију имали су потпомоћи 2 батаљон с Јашарових Конака и четири топа позициске Дебанжове батерије са Дабиновца.
Лапски четнични одред водио је борбу до око 14 часова, када је успео да овлада поменутим караулама које су имале посаду од 70- 80 људи, после чега се пребацио у долину Лаба, где је предузео акцију чишћења терена. У међувремену су, према заповести команданта дивизије, извршена мања померања деснокрилних јединица источније тј. ближе 12 пуку: 10 пук је прешао на Дубничку косу северно од турске карауле Репоње; 11 пук се пребацио на положаје између друма и р. Дубнице, с тим што је оставио свој 2 батаљон на старом претстражном положају испред с. Г. Дубница; 19 пук се налазио: 2 батаљон на положајима Буњачко Брдо – Превитички Вис, 1 и 3 батаљон код с. Шушњак и на Преполцу, а 4 батаљон је био упућен за Луково. До овог померања дошло је услед тога што је комадант дивизије, уочивши на излазу из Тенешдолског теснаца прашину, изазвану евакуацијом шиптарског становништва из Малог Косова, закључио да непријатељу пристижу појачања, јер је то довео и у везу с дејством непријатељске артиљерије на Низамски логор.
Овим померањем добијен је компактнији борбени поредак Дивизије, али је он и даље стајао косо у односу на главну комуникацију Преполац- Подујево.
Мањих борби било је на левом крилу ове дивизије, где се у рејону Низамског логора налазио 12 пук, према коме је око 12 часова почео да иступа један непријатељски батаљон уз подршку једне батерије с мерћеза источно од Подујева. Скренувши удесно, батаљон је избио на каменити вис изнад турског с. Мердар, одакле је отворио ватру на Низамски логор по коме је почела да дејствује и батерија с к. 686, која је касније била ућуткана заједничким дејством 5 батерије с косе између Низамског логора и турске карауле Репоње и 4 батерије с положаја северозападно од турске карауле Репоње. Међутим, тада је против 5 батерије отпочела дејство турска батерија с подујевског мерћеза, наневши знатне губитке 4 батаљону 2 пука, који се као резерва пука налазио у близини 5 батерије.
У таквој ситуацији командант дивизије је стекао утисак да непријатељ угрожава његове снаге, па је пред сам мрак наредио да се 12 пук повуче на косу око 1 км северно од к. 675, где су се пребациле и све три батерије 2 дивизиона Артиљериског пука. Тако је, и поред захтева команданта Моравске Дивизије II да остане на Низамском логору и садејствује артиљеријом, 12 пук морао без икакве потребе и против воље свога команданта да се повуче с положаја, које је прошле ноћи био уз борбу заузео. То није остало без последица, јер је изазвало краткотрајну панику код јединица овога пука. Сем тога, овим повлачењем могло је доћи до губљења тактичке везе с Моравском дивизијом II, чије је десно крило било ослабљено повлачењем двеју чета 1 батаљона 3 пука. Ипак, до тога није дошло захваљујући иницијативи команданта 2 и 3 батаљона овога пука, који су договорено упутили по једну своју получету на плато између Низамског логора и српског с. Мердаре.
На фронту Моравске дивизије II, у ноћи између 17 и 18 октобра, борба је вођена с кратким прекидима. Пред фронтом 3 батаљона 3 пука непријатељ је запалио с. Баровац, али је у целини његова офанзивна акција била исцрпена. У зору је непријатељ учинио последњи покушај да разбије одбрану Моравске дивизије II и заузме Мердарску караулу и Баровачки шанац, па је јаком концентричном ватром на полажаје око Мердарске карауле довео 2 и 3 батаљон 3 пука у веома тежак положај. Нарочито је постала критична ситуација код 3 батаљона, над чијим је положајима доминирао пошум.љени вис с којег је непријатељ дејствовао убитачном ватром. Команданту дивизије је изгледало да ова два батаљона а и цео 3 пук неће моћи да издрже. Зато је одлучио да пређе у противнапад на читавом фронту, дејствујући главним снагама на фронту од Мердара до Баровца, а слабијим – граничним гребеном преко Голага (тт. 1073) и Шамалука (к. 933), да овлада Васиљевачком и Мировачком караулом и директно угрози позадину непријатељских снага код Васиљевца. Присуство 12 пука Шумадиске дивизије I омогућавало му је да за остварење те замисли употреби и свој 1 пук, који је тога ради прикупљен на Мердарском правцу (без 2 батаљона који је остао на Ђуровом Вису).
У духу овакве одлуке командант дивизије је наредио да 3 пук са 3 батаљоном 1 пука пређе у напад и овлада пошумљеним висом, а да 1 пук упути један батаљон преко Мачје Стене са задатком да овлада Васиљевачком караулом и угрози бок и позадину непријатељских снага на фронту Дивизије. Главнина 2 пука остављена је као резерва у рејону Баровачког утврђења. Напад се имао одвијати са наслоном на 12 пук Шумадиске дивизије Iн од кога је затражено да – у случају непријатељске акције према десном боку Дивизије – одмах дејствује противнападом према непријатељском левом крилу и 6оку.
Комадант дивизије је сматрао да напад с фронта треба да почне онда када се испољи утицај 4 батаљона 1 пука, који је око 7 часова био упућен у обухват на правцу Васиљевачке карауле. Међутим је непријатељска ватра на фронту западно и источно од Мердарске карауле већ постала неиздржљива, и зато је командант дивизије одлучио да пређе у напад и на овом делу фронг,а не чекајући резултате маневара према непријатељском десном крилу.
Друга пољска батерија с Баровачког утврђења, која је била одређена за подршку 3 пука, отпочела је артиљериску припрему око 8 часова. У 9 часова је 3 пук прешао у напад: његов 3 батаљон и 3 батаљон 1 пука у првом ешалону, док је у другом ешелону био 4 батаљон и две чете 1 батаљона, крећући се иза споја батаљона првог ешалона. Трећи батаљон 3 пука нападао је на граничном гребену између Мердарске карауле и пошумљеног виса, а 3 батаљон 1 пука на сам пошумљени вис. На десном крилу дивизиског распореда, на фронту између Мердарске карауле и пута Саставци – Подујево и десно од овог до левог крила 12 пука, налазио се 2 батаљон и две чете 1 батаљона, који су имали задатак да ,одржавајући везу с 12 пуком, остану у одбрани, одбијајући евентуалне непријатељске нападе.
Успешно подржавани артиљериском ватром, батаљони првог ешелона приближили су се на око 200 м испред непријатељских ровова. Тада је непријатељ изненада отворио веома снажну ватру, и батаљони су били принуђени да се, после знатних губитака, поврате на своје полазне положаје. Али непријатељ није искористио овај успех и није прешао у противнапад, што је омогућило да се батаљони среде и припреме за нов напад. Пошто је схватио да непријатељ највероватније неће извршити фронталан напад на овоме делу фронта, командант дивизије појачао је снаге упућене у обухват, упућујући и 1 батаљон 1 пука ка Мачјој Стени. Он је ипак, у замену, наредио да две чете 1 батаљона 3 пука с крајњег десног крила Дивизије, где их непријатељ није угрожавао због присуства 12 пука, дођу иза полазног положај на коме се први ешелон 3 пука припремао за напад. Међутим, ни нови напади нису имали успеха. Око подне је настављено пребацивање у мањим групама и појединачно.
Док се на такав начин вршило приближавање, обасут је јаком пешадиском и артиљериском ватром 2 батаљон 3 пука на десном крилу Дивизије. Пошто је од држања овог батаљона зависио успех напада осталих снага источно од Мердарске карауле, око 12 часова је на сам гранички гребен код Мердарске карауле доведена 3 батерија, која је скоро из стрељачког строја фланкираном ватром успешно тукла пошумљени вис с. Мировце и Васиљевац. Али је ова батерија убрзо претрпела снажну ватру турске батерије с к. 686, која је касније откривена и брзо ућуткана нашом батеријом с Мердарског утврђења.
У 14 часова отпочела је припрема за општи напад 3 пука. Батерија с Мердарског утврђења стално је дејствовала против турске батерије на к. 686, а друге две батерије против непријатељске пешадије на пошумљеном вису Мировачком вису и све до Васиљевца. Осетивши да је дотле врло јака непријатељска ватра почела да малаксава, батаљони првог ешалона енергично су пошли, продрли у непријатељске ровове и око 16 часова, уз велике губитке, постигли потпун успех: пошумљеним висом овладао је 3 батаљон 1 пука, а граничном линијом између тога виса и Мердарске карауле 3 батаљон 3 пука. Непријатељске снаге су отступале ка с. Мировцу.
За то време водиле су се борбе и на левом крилу фронта Дивизије, где је према замисли команданта требало дејствовати обухватним маневром. Као што смо видели, у 7 часова с Мердарског Виса упућен је 4 батаљон ка с. Младошевац са задатком да гребеном преко Голака (к. 1073) и Шамалука (к.1073) наступа у правцу Васиљевачке карауле и појави се у позадини с. Васиљевац. Међутим за такав маневар није био довољан један батаљон, који је, усто, био потресен јучерашњим неуспехом. Али се командант дивизије није одлучио да на овај задатак упути јаче снаге, јер је страховао за главну линију одбране Мердарска караула – Баровачко утврђење – северни огранак Васиљивачке косе, па је зато сматрао да треба имати прикупљене снаге и јачу резерву.
Овај батаљон се кретао по врло тешком земљишту – пошумљеном и испресецаном. Када је тек око 10 часова избио северозападно од к. 740, близу места где се састају два безимена потока, био је изненада, из околних јаруга, обасут ватром слабијих шиптарских делова који су били провукли из с. Васиљевац. У батаљону је настао неред и паника. Али су се и шиптарске групе, уплашене појавом српских снага, разбежале и више се на овом правцу нису појављивале. Када је успостављен ред, батаљон је у 11 часова наставио покрет: две чете су упућене уз нагиб источном страном потока ка Мачјој Стени, а друге две левом страном ка с. Младошевац. Тако је у самом почетку осујећен покушај да се обухватом преко Голака изненади и изманеврује непријатељ у с. Васиљевац, а тиме и олакша и ситуација на фронту око Мердарске карауле. И пошто овај батаљон није на време испољио утицај на свом правцу, командант дивизије је, као што смо видели, у том правцу упутио и 1 батаљон под непосредном командом комаданта пука с којим је пошао и помоћник начелника штаба дивизије. Њима је стављено у задатак да најкраћим путем дођу у везу с 4 батаљоном и заједно изврше напад у правцу Васиљевачке карауле.
Командант 1 пука одјахао је напред да тражи свој 4 батаљон, али је залутао, тако да у току целог дана није био ни код 1-ог ни код 4 батаљона. Међутим, се око 13 часова 1 батаљон развио у продужењу левог крила двеју чета 2 батаљона 2 пука које су држале северни огранак Васиљевачке косе и отпочео наступаље уз источне падине ове косе али је био дочекан јаком пушчаном ватром с Мировачке и Васиљевачке карауле и ватром двају брдских топова са Шамалука (к. 933). Због тога је у први моменат код овог батаљона наступила извесна пометња, нарочито код две деснокрилне чете које су се затекле на пропланку где је непријатељска ватра била веома снажна. Енергичним заузимањем старешина, успостављен је ред код ових двеју чета и оне су поново пошле напред, увлачећи се у међупростор између турске карауле Мировце и српске карауле Васиљевац, док су се друге две чете повукле у јаругу безименог потока и ту остале. Пошто је 4 батаљон без борбе заузео Голак (к. 1073) и гребеном дошао испред турске карауле Васиљевац, Шиптари су напустили с. Васиљевац и разбегли се. Сада су оне две чете на положајима између турске карауле Мировце и српске Васиљевачке карауле могле да продуже покрет и да око 17 часова, заједно са једном получетом 2 батаљона 2 пука, заузму Мировачку караулу и вис изнад ње. Затим је приступљено утврђивању положаја фронтом према караули Васиљевац и с. Мировце. Нешто доцније, овде су са закашњењем пристигли две чете 1 батаљона 2 пука, које су још око 14 часова упућене с Баровачког шанца Мировачком вису и лево од 3 пука. Овим су биле окончане борбе тога дана. Дивизија је поново заузела граничну линију изузев караулу Васиљевац. Она је заноћила у следећем распореду:
Трећи пук: 2 батаљон са две чете 1 батаљона и митраљеским одељењем десно од Мердарске карауле, у правцу низамског логора, у контакту с 12 пуком; 3 батаљон на граничном гребену лево од Мердарске карауле; две чете 1 батаљона код с. Баровац и 4 батаљон као пуковска резерва у удољу код Мердарског гробља.
Други пук : 1 батаљон код Мировачке карауле; две чете 2 батаљона на ушћу потока Мачја Стена; остале јединице код Баровачког утврђења, изузев 3 батаљон који се и даље налазио на Реткоцеру.
Први пук: 1 и 4 батаљон од карауле Мировце па до Мачје Стене; 3 батаљон (у саставу 3 пука) на пошумљеном вису и 2 батљон код Мердарског утврђења у улози дивизиске резерве.
Артиљериски дивизион: 2 батерија на Баровачком утврђењу, а 1 и 3 батерија код Мердарског утврђења, где је био и Штаб дивизије.
На достигнутој линији предузете су мере утврђивања и организације положаја за одбрану, с тим што је у току ноћи извесно пушкарање залуталих војника изазвало узнемиреност код позадњих јединица.
Борбе на фронту Медвећке групе
Осамнестог октобра је главнина снага Дринстке дивизије II још била на маршу ка канцентрациској простори те су овога дана на фронту Медвећке групе борбу водиле трупе граничне заштите и делови Моравске бригаде I.
Предходног дана је командант 3 армије известио Врховну команду да су Шиптари заузели српску караулу Марков Вис и запалили караулу Скреп и да се у масама приближују Брвенику. Страхујући, вероватно, да би продор јачих непријатељских снага на том правцу, када Дринска дивизија II још није била стигла у рејон концентрације, могао опасно угрозити десни бок 1 армије, Врховна команда је наредила команданту 3 армије да евентуални непријатељски напад на Брвеник одбије по сваку цену и по потреби предузме наступање с Мердара у позадину непријатеља.
Међутим су тога дана вођене јаке борбе на Лисици (тт. 1186), иако су с обе стране учествовале слабе снаге. Изјутра око 6, 30 часова изненада су шиптарске снаге, с којима је било и низамских делова, извршиле енергичан напад на српске положаје код Лисице, где је гранична линија чинила велики упадни угао у турску територију. Истовремено су из правца турске карауле Гуришта (к. 1151) слабије снаге напале наше положаје на десном и нашу караулу Мутиводу на левом крилу лисичких положаја. На овом делу фронта нису били делови 3 армије, већ само граничари два вода 1 чете 4 батаљона 2 пука III позива и Лисички четнички одред. Они су били овако распоређени: 25 граничара на положају према турској караули Гуриштум 125 граничара код карауле Лисицс 20 граничара с једним водом III позива код карауле Мутиводе и као резерва 25 граничара један вод III позива и 90 четника у подножју Лисице. Иако бројно слабе ове снаге су издржале напад непријатеља јачине око 1.000 људи. Тежиште напада је усмерено на Лисицу.
Лисички одред, који је био приспео у подножје Лисице непосредно пред непријатељски напад, упутио је око 7, 30 часова из свога састава 45 четника и митраљеско одељење у помоћ граничарима на Лисици.
А када је, око 8 часова, непријатељ почео да наткриљава положаје српских делова према турској караули Гуришту, увлачећи се између њих и делова на Лисици, комадант Лисичког одреда, с преосталих 45 четника и водом III позива, пошао је на угрожено десно крило и смелим противнападом одбацио непријатеља с превоја између Гуришта и Лисиде. Истовремено је група од 25 граничара из резерве успела да одбаци и непријатељске делове који су покушали да се провуку између Лисице и Мутиводе. Најзад се угасио и напад на крајњем левом крилу код карауле Мутиводе.
Непријатељски напад на крилима био је сузбијен, али је на Лисици ситуација била знатно тежа, јер су на удаљењу од 60 метара, распоређене у својим јаким и тврдо озиданим караулама и заклонима од камења, обе противничке стране биле међусобно паралисане држећи непрекидно једна другу под прецизном блиском ватром. Зато, да би се извео успешан јуриш, одлучено је да се разори турска караула и тако непријатељ остави без чврстог ослонца. У ту је сврху у недостатку артиљерије послужио експлозив.
У трећем покушају око 16 часова караула је разорена. Не сачекавши јуриш, непријатељ је отступио. Успешним одбијањем непријатеља и на овом правцу постигнут је значајан успех: сачуван је правац који је најкраћим путем водио у рејон Приштине. А околност да у борби са српске стране нису учествовале оперативне јединице не умањује величину успеха извојеваног храброшћу и упорношћу релативно слабих снага граничне заштите.
Тога дана, на граници у рејону с. Свирце, водила је борбе и Моравска бригада I. Њој је претходног дана, 17октобра, командант армије наредио да, држећи и даље Тупалски вис, примакне своје снаге граничном фронту у правцу с. Свирце, али не сувише близу, да се не борбе изазивале, с тим да се евентуални непријатељски напад одлучно одбије. У духу тога наређења, она је око 8 часова предузела покрет са концентрациске просторије Тупалски Вис- с. Ђулекаре у правцу с. Свирце. У првом маршевском ешелону био је 2 прекобројни пук (без 1 батаљона), чији је задатак био да поседне положаје између с. Свирце и џамије у с. Сјарина. За њим, у својству главнине, кренули су 1 прекобројни пук (без 1 батаљона деташованог на Реткоцеру), коњички дивизион и 9 пољска брзометна батерија са задатком да се зауставе код џамије у с. Сјарина у долини Бањске реке и одатле дејствују према потреби. Пррви батаљон 2 прекобројног пука с водом коњице, као лева побочница, кретао се у правцу Веље Главе, са задатком да поседне положаје код с. Липовица и обезбеди простор од Големе реке до с. Г. Оруглица.
На граничном гребену западно од с. Свирце налазе се три доминантна виса: Новакова Чука (1101), Свирачки плато (1056) и Свирци Тепе (тт. 1081). На прва два виса, где се граница увлачила у српску територију, налазиле су се српске и турска караула; на трећем вису била је само турска караула у којој се налазило око 200, који су се, распоређени у рововима око карауле, држали пасивно.
Као што је речено, задатак је био да се Бригада не приближава самој граници, како би се избегли сукоби пре објаве рата. Међутим, на граничним положајима Свирачког ратног платоа и Новакове Чуке развила се овога дана јака борба. Непријатељ јачине око 800 војника, опколио је три вода III позива у Свирачкој караули, запоседајући истовремено северну ивицу платоа, одакле је тукао две чете 4 батаљона I пука III позива које су се са Свираца повлачиле у правцу к. 922. Српска посада карауле на Новаковој Чуки јачине једног вода Ш позива, исто је тако била опседнута непријатељским снагама јачине око 200 војника.
Командант 2 прекобројног пука чуо је борбу у рејону Свирачке карауле тек када је с пуком дошао у с. Сјарина. Оценивши с к. 856 да се тамо води јака борба, он је с пуком продужио покрет и око 10 часова стигао иза к. 922, где су се већ биле прикупиле поменуте две чете III позива, које су се повукле са Свираца.
Информисан да услед недостатка муниције посаде опкољених караула неће моћи издржати дуже од једног часа, командант пука је одлучио да се с пуком ангажује у циљу спасавања посада. Он је одмах упутио два батаљона у напад ка Свирачком платоу. Користећи шуму, батаљони су се неопажено појавили на северној ивици платоа. Изненађени њиховом појавом, непријатељски делови су отступили с положаја у нереду. Убрзо су отступиле и непријатељске снаге које су биле опколиле Свирачку караулу, те је тамо њена посада била ослобођена. Посада турске Сварачке карауле покушала је да се одупре, али када је почело опкољавње, већина се разбегла; неколико војника, не хтевши се предати, изгорело је у запаљенај караули.
Пошто је овладао Свирачким платоом командант пука је упутио 2 батаљон на вис Свирци Тепе. Турска посада је, скоро без икаквог отпора, напустила караулу и разбежала се. Истовремено је на Новакову Чуку био упућен 3 батаљон. Непријатељски делови, који су били опколили српску караулу, повукли су се на јужни ћувик Новакове Чуке, где се налазила турска караула, одакле су касније пружили жесток отпор. Покушај 3 батаљона да се приближи караули био је осујећен снажном ватром, која му је нанела знатне губитке. Да би се избегли даљи губици, наређено је да се сачека долазак 9 пољске брзометне батерије коју је комадант бригаде био упутио за ојачање пука. На рукама и помоћу конопаца, батерија је изнета на Свирачки плато, одакле је прецизним погоцима растерала посаду. Затим, око 15 часова, 3 батаљон је посео и ову турску караулу. Пошто рат још није био објављен, пук се задржао на граничном гребену, ограничавајући се на гоњење непријатељских снага ватром.
За то време је 1 батаљон 2 прекобројног пука, у улози леве побочнице, извршивши око 6 часова покерет с Радевца, посео одређене положаје код с. Липовица. Испред њега, у правцу Веље Главе, налазио се Гњилански четнички одред јачине око 170 људи (четници из Гњилана, добровољци из јабланичког среза и војници граничне чете). Он је имао задатак да по објави рата нападне турске положаје и караулу на Вељој Глави (тт. 1181). Међутим је командант одреда одлучио да овлада турском караулом пре одређеног времена, узимајући као разлог чињеницу да је њена посада изазвала инцидент са српским граничним стражама. Он је с одредом кренуо ка Вељој Глави. И командант 1 батаљона је одлучио, после извесног колебања, да с главнином батаљона крене за Глињанским одредом, да му помогне ако се за то укаже потреба.
Одред је стигао на Вељу Главу око 10 часова, одмах извршио напад на турску караулу и, после доста јаког отпора, заузео је. Пошто је пристигао 1 батаљон, поседнут је гранични фронт и на овом правцу.
Према томе, не задржавајући се на линији која јој је била одређена, тога дана је Моравска бригада I, захваљујући корисној иницијативи команданта 2 прекобројног пука и комаданта 1 батаљона, изненадила непријатеља, спасла опкољене граничне посаде и овладала Свирачким платоом и Вељом Главом. Иако без већег оперативног значаја, због удаљености од Приштине, као главног оперативног објекта, ови положаји су у тактичком смислу, због своје доминантности, били веома погодни и за одбрану и за напад на том превцу.
Бригада је заноћила: главнина код џамије у с. Сјарина, један батаљон 1 прекобројног пука у с. Мркоња и 2 прекобројни пук на фронту Новакова Чука- Веља Глава.
Турци су овога дана, као што се види, прошири напад на целом фронту 3 армије, нападајући и на центар и на крила армиског распореда. Али је тежиште напада и сада било на центру према Мердарима, док су на крила нападале слабе снаге. Иако је непријатељ имао иницијативу и нападао свим расположивим снагама, ипак изгледа да је циљ напада био ограничен, усмерен, вероватно, на то да се поремети план дејства 3 армије и овлада граничном линијом која је пружала погодне услове за чвршћу одбрану, а тиме и услове за добитак у времену.
Непријатељски покушај на правцу Лукова и Блажева био је врло осетљив за деспо крило 3 армије, али он није прелазио оквир слабе демонстрације, јер су непријатељске снаге биле преслабе да би могле испољити неки јачи оперативни утицај на ток догађаја. Тај покушај је, сем тога, био париран наређењем Врховне команде да се 3 армија обезбеди с тог правца.
Прешавши из одбране у напад, јединице 3 армије су углавном овладале граничним гребеном. То је било од заначаја за њихова даља дејства: заузимањем гребена, који је због своје покривености и доминантности био веома погодан за организовање и одбранбених и полазних положаја, оне су стекле ослонац и знатно преимућство.
Нарочито је успешно дејствовала Моравска дивизија II, којој је ово био трећи дан борби. Она је целог дана улагала максималне напоре да одбаци непријатеља и поврати гранични гребен, у чему је углавном успела. Читава њена активност била је резултат разумне иницијативе њеног комаданта, мада је он, имајући добру идеју обухватног маневра преко Голака, учинио пропуст што није у обухват упутио јаче снаге, способне да реализују његову замисао.
Међутим је успех 3 армије могао бити и већи да је Штаб армије с више одлучности и плана усмеравао планове свих својих јединица. Командант армије није руководио борбама у целини, па су се зато и дејства јединица изводила неповезано и неплански, нарочито на тежишту. Узрок је томе свакако тај што командант армије није схватао смисао непријатељског напада, сматрајући да се ради о препадима Шиптара, а не о једном организованом нападу који је имао одређени циљ. Командант армије чак није знао да су борбе и овога дана отпочеле иницијативом непри јатеља, па отуд и његов захтев „Јавите ми одмах шта је био повод да се данашња борба отпочне”. То указује на чињеницу да он није био у курсу догађаја, нити је био у могућности да пажљиво прати поступке непријатеља и плански обједини напоре својих снага.
Зато се и десило да је Шумадиска дивизија I и овога дана остала пасивна. Сем тога, њен 12 пук је повучен с Низамског логора у ситуацији када је требало да читава Дивизија крене напред, не само у циљу садејства суседној Моравској дивизији II, него и ради правовременог скраћивања правца за престојеће наступање. Добрим делом за то сноси одговорност и њен командант, који није испољио нити потребну иницијативу, нити смелост и који је после погрешне процене ситуације повукао и 12 пук. Разуме се, он је зависио од команданта армије, али се у овом случају налазио у посебном положају због тога што је суседна дивизија била у тешкој ситуацији, па је било нужно испољити више активности и иницијативе, без обзира на армиско наређење да се у напад не прелази.