Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Задатак армије
Према почетном операциском плану и директиви Генералштаба од 13 октобра, 3 армија, као деснокрилна оперативна група у саставу главних снага српске војске, имала је задатак да разбије непријатељске снаге које су затварале правце који из долине р. Топлице изводе ка Приштини, ослободи област Косова Поља и тиме осигура бок и позадину 1 армије од упада непријатељских снага у долини Јужне Мораве, затим да главнином својих снага што пре избије у рејон Куманова и Скопља и маневром према левом крилу непријатељског распореда садејствује 1 армији у одлучном сукобу с главним снагама турске Вардарске армије које су се очекивале на просторији Овчег Поља.
Наведеном директивом начелник Генералштаба је прецизирао рад 3 армије у извршењу постављеног задатка, али је истовремено команданту армије, генералу Божи Јанковићу, оставио слободу да руководи борбеним дејствима у складу са ситуацијом на бојишту, јер је допуштао могућност да подаци о непријатељу, којима је Генералштаб располагао, не буду тачни, односно да у саставу и груписању непријатељских снага могу наступити промене. Међутим, пошто је према основној идеји операциског плана Генералштаба, наступање 1 армије из долине р. Мораве ка долини р. Пчиње, тј. у почетној фази операција, било условљено успехом пројектованог маневра 3 армије, то је у директиви истакнут као доминантан и неопозив задатак ове армије „да се што пре примакне 1 армији и да заједно са њом бије битку истога дана”. Тиме је истакнут значај који ја Генералшгаб придавао пројектованом маневру 3 армије и, уједно, нужност да она што пре овлада рејоном Приштине да би могла приступити извршењу маневра ка Куманову и Скопљу.
Према подацима о непријатељу којима је располагао Генералштаб, на фронту 3 армије била би „слабија одељења” турске регуларне војске, а главну непријатељску снагу претстављале би „гомиле Арнаута”, чије ће држање зависити од почетног успеха 3 армије. У вези с тим, требало је осигурати да ова армија испољи своју снагу већ у првим борбама и да што брже и лакше савлада терен до избијања пред Приштину. Зато су поменутом директивом били прецизирани и правци наступања 3 армије ка Приштини: две дивизије наступају из долине р. Топлице преко Преполца и Мердара, а једна дивизија и бригада из долине р. Медвеђе преко Брвеника и Лисице, с тим да се обе групе истовремено појаве пред Приштином. Тиме је у основи одређено и груписање њених снага у почетној фази операција.
Орографско- топографски склоп земљишта
У зони дејства 3 армије од Мадљике (тт. 1318) до Копиљака (к. 1126), српско- турска граница се протезала гребеном који повезује Копаоник с Гољаком и који чиии вододелницу између река Топлице и Јабланице на српској и река Лаба и Биначке Мораве на турској страни. Почев од Мадљике па до с. Васиљевац, гранични фронт се, преко Преполца и Мердара, кретао у правцу северозапад- југоксток. Одатле је под правим углом скретао на исток ка Вулином Брду и с. Секирача. Затим се окомито спуштао на југ до Лисице (тт. 1186), протежући се даље на исток ка Ајкобили Шајићу (к. 1040), Китки (тт. 1154), Вељој Глави (тт. 1181) и Копиљаку (к. 1126). Преко Орлове Чуке (к. 1274) повезивао се с фронтом испред кога су биле концентрисане снаге 1 армије.
Земљиште којим се протезала гранична линија, у дужини од преко 100 км, ниско је и ниже средњеплнинско, веома испресецано и пошумљено, слабо комуникативно и тешко проходно. Најпроходнији део био је између Преполца и Васиљевца, на правцу Куршумлија – Приштина, као једини значајнији природни отвор и пролаз. Овде је преимућство било на страни српских снага, јер се земљиште са српске стране постепено спуштало у северни део Малог Косова. На осталом делу граничног фронта, због сличности топографског створа терена с обе сгране границе, ниједан противник није имао већих тактичких преимућстава. Ипак, узето у целини, обе стране су биле у подједнаким условима у погледу тактичке проходности и прегледности.
По свом облику, гранична линија била је изломљена с многим мањим и већим упадним и испадним угловима, углавном тактичког значаја. Од највећег је значаја било испупчење српске границе у правцу Приштине, јер је на његовом темену био врх Лисице, удаљен свега 26 км од Приштине.
У топографском погледу, нарочито с обзиром на облик граничне линије и на правце који из слива река Топлице и Медвеђе изводе на Косово, гранични фронт се може поделити на два отсека: западни, од Мадљике до с. Секирача, и источни, од с. Секирача до Копиљака.
Западни отсек, на коме се налазе Преполачки и Мердарски прелаз, топографски је слабији од источног, који обухвата масив планине Лисице, Гољака и Тепе, чији се висови издижу преко 1000 м.
У тактичком погледу, гледано с наше стране, погоднији је западни отсек, како због карактера земљишта које се спушта ка турској територији, тако и због чињенице да је преко његовог централног дела водио комуникациски правац, који од Куршумлије, преко Преполца и Мердара, ка Приштини – везивао Србију с Косовом. То је омогућавало концентрацију и употребу јачих снага. Овде је земљиште мање испресецано и доста је прегледно према југу; тиме је олакшано ватрено дејство и осматрање код наших снага, а отежавана организација ватреног система противника. Значај овог отсека није умањен околношћу што је његов најзападнији део чинио удубљење на српској територији и на делу с. Дубница – Мадљика стајао бочно у односу на распоред деснокрилних јединица и позадинских делова армије. Јер, иако се турским снагама пружала могућност да тамо упадну на српску територију и у долини р. Топлице угрозе позадину 3 армије, ипак их је на том правцу ограничавала огромна јачина те армије и околност што је терен – источни део Копаоника – пошумљен, врло испресецан, тешко проходан, што преко њега воде само стазе, тако да је био непогодан за дејство јачих снага.
Међутим, овај је отсек био најпогоднији и за Турке, јер им је омогућавао употробу јачих снага; терен на њиховој страни био је доста проходан с више путева за брзо и лако довлачење трупа и артиљерије на границу, као и с доста насеља у близини границе, што је стварало повољне услове за смештај и исхрану трупа. Осим тога, на дугим косама с добрим и јаким положајима, могли су да организују тактичку одбрану. Источни отсек био је много мање погодан за употребу јачих снага са обе стране, нарачито због слабе комуникативности и тешке проходности. Преко њега није водио неки бољи колски пут, чак није било довољно ни коњских стаза. На овај отсек из Србије је изводио само један бољи пут Лесковац- Лебане – Медвеђа -Туларе, док из Турске таквих путева уопште није било, што је давало српским снагама извесно преимућство.
Сливом Медвеђе, међутим, овај отсек се према непријатељу делио на два фронта, чији се стожер налазио на Лисици, која је дубоко залазила у турску територију ка Приштини.
Део фронта од Секираче до Лисице стајао је бочно према правцу наступања Топличке групе ка Приштини. Зато је нудио могућност извођења напада у бок и позадину непријатељских снага на вероватном тежишту непријатељске одбране, што је међутим отежавало планинско непроходно земљиште на том правцу.
Други део медвећког фронта, који се, окренут ка Гњилану, пружао од Лисице до Копиљака, био је погодан за одржавање везе између снага које од Приштине и Врања буду оперисале ка Скопљу.
Ипак, на целој дужини фронта 3 армије, граница се протезала топографско јаким али уским гребеном, који се доста стрмо спуштао на обе стране, због чега у његовој нопосредној близини, изузев код Преполца, није било подесних положаја за одбрану. Међутим, одбранбену линију било је нужно повући нешто позади границе, јер се за то до објаве рата није могао користити гранични гребен, који је доминирао тереном на обе стране. То је била неповољна околност, јер због карактера земљишта чак ни у рејону Мердара није било солидних положаја у близини границе, тим пре што се одмах позади налази теснац Мале Косанице, кроз који је пролазио једини пут за везу с позадином, тако да одбрана ни на овом правцу није имала потребну дубину. Разуме се, ови недостаци били су више тахничког него оперативног значаја, пошто се иза граничног гребена на читавој ширини између Копаоника и Јужне Мораве протежено низ узастопних јаких одбранбених положаја, којима се штите долине Топлице и Јабланице. Усто, пошто су претстојала нападна дејства српске војске, турски напад ширих размера није се предвиђао, што је и условило да фортификациски радови на српској страни нису извођени, сем на делу код Преполца и Мердара, где су изграђена слабија пољска утврђења и ровови, уз постојање зиданих караула на граничном гребену.
Међутим, у циљу заштите своје територије од брзих српских упада, Турска је дуж целог граничног гребена била изградила читав низ утврђених караула, које су, с ослонцем на ровове којима су биле окружене, требало да послуже као прва линија одбране. Иза караула подизани су тзв. мерћези којима је ојачаван кордонски распоред караула. Непријатељ је најјаче утврдио отсек Преполац – Мердаре, на ком правцу је, поред гушћег распореда утврђених караула и ровова, био подигнут Подујевски мерћез и на к. 675 Низамски логор – веома јака утврђења намењена затварању главног наступног правца 3 армије.
Како се види, пригранични део Косовске операциске зоне планинског карактера, с мало путева, те услед тога тешко пролазан, отежавао је услове за употребу јачих снага, сем на делу Преполац – Мердаре, где земљиште на појасу широком 15 км не прелази висину од 760 м. Пред 3 армијом стајао је задатак да у почетној фази осваја природно јак и нарочито на важним правцима и прелазима фортификациски ојачан гранични фронт, на коме су Турци могли организовати јаку тактичку одбрану, мада у целини, због врло широког фронта, густине непријатељске одбране, изузев преполачки правац, није могла бити велика.
Правац дејства и њихов тактичко- оперативни значај
Преко Косовске операциске зоне водио је операциски правац ка Скопљу и Овчем Пољу – објектима стратегиског значаја. Дејством на овом правцу угрожавао се леви бок турских снага на вероватном тежишту одбране и истовремено олакшавало наступање 1 армије ка Куманову и долини Вардара.
У првој фази операција овај правац је изводио на Косово у рејон Приштине, која је претстављала први операциски објекат. Овлађивање Косовом могло је имати и велики утицај на држање Шиптара у даљем току рата.
Посматрајући гранични фронт у целини, природне везе између Србије и Косова, комуникације и проходност, а затим тактичко- оперативни значај рејона којима је 3 армија тежила на извођењу операција, долазила су у обзир 3 правца:
1) Куршумлија – Подујево – Приштина,
2) Медвеђа – Лисица – Приштина, и
3) Медвеђа – Веља Глава – Гњилане.
Подујевски правац је природни отвор за продирање из долине р. Топлице у област Косова, којим је пролазио веома важан комуникациски правац Ниш – Приштина. Он захвата зону између југоисточних падина Копаоника на западу и Ртичке и Качиколске Реке на истоку.
У почетним операцијама на овом правцу имало је да се савлада пошумљено али доста проходно нископланинско земљиште, које је падало ка турској територији, што је турским снагама отежавало организацију одбране, нарочито на просторији Малог Косова, које је било равно, добро насељено и обрађено, комуникативно и проходно.
У даљем току операција, као одбранбени положај тактичко-оперативног значаја, долазили су у обзир топографски јаки положаји на левој обали р. Батлаве, који се спуштају од Лисице преко с. Полић, с. Дуз, до с. Тенеш Дол. Они су непријатељу могли послужити као подесна линија одбране, јер пред фронтом има реку, а крила су јој наслоњена на Лисицу и Тенешдолски теснац. Земљиште је нископланинско, са повољним условима за организацију вишекатног ватреног система, обрасло густом шумом која омогућава прикривање распореда борбеног поретка, погодно за организацију одбране по дубини. Лево крило ових положаја наслања се на Тенешдолски теснац, кроз који долином Лаба пролази комуникациски правац Ниш- Приштина. Теснац се на западу наслања на Копаоник, те у вези са топографски јаким положајима на истоку, претставља јаку препреку тактичко- оперативног значаја, коју је могуће бранити и релативно слабијим снагама.
Веома повољни услови за непријатељску одбрану били су и на обема обалама Сићевачке Реке, дуж читавог тока. Ови положаји, који су се на западу везивали за јужни излаз из Тенешдолског теснаца, нудили су Турцима сва преимућства положаја претходне линије, уз значајну предност да их надвишавају и тиме чине још јачим за организацију одбране. Стога је било нужно положајима овладати маневром преко Шарбана и с. Радошевце. Њихово освајање могло би се олакшати садејством дела снага од Брвеника и Качикола према Бутовачкам Брегу. Положаји су служили за непосредну одбрану Приштине, те се њиховим падом непријатељ лишава даље успеше одбране Косова.
Као што се види, непријатељски положаји на овом правцу били су доста јаки, погодни за пружање узастопног отпора. Као такви они су могли утицати на темпо операција 3 армије тим пре што слаба комуникативност и ограничена пролазност нису пружале веће могућности за брже покрете и маневрисање јединица те армије, нарочито на правцу од с. Васиљевац преко с. Сурдул и с. Колић, где су постојали сеоски путеви употребљивани само за пешадију и брдску артиљерију. Међутим, правац од Преполца, преко Подујев,а низ. р. Лаб, могли су користити сви родови војске и њихови позадински делови. Зато је он у целини био најпролазнији и најпогоднији за развој и борбена дејства јачих снага и отуд од највећег оперативног значаја, тим пре што је с њега било могуће ударити у бок и позадину турских снага које би евентуално покушале да преко Медвеђе угрозе главне српске снаге у Моравској дозлини. Све је то указивало на велику осетљивост овог правца за одбрану Приштине и упућивало на закључак да ће на њему бити тежиште непријатељске одбране. Негативна околност што је он дужи од осталих праваца наметала је потребу, да се у циљу временског скраћивања постојеће разлике у дужини, дејствује брзо и енергично. С обзиром на капацитет, овим правцем су могле да дејствују две дивизије у првом ешалону.
Медвећки правац водио је долином р. Медвеђе, преко Лисице и Пропаштице, за Приштину захватајући уску зону средњих планина која се протеже источно и североисточно од Приштине до граничне линије на делу с. Брвеник – Лисица. Изводећи најкраћим путем до Приштине, њиме је било могуће нанети најефикаснији удар у бок турских снага у њеном рејону, односно у позадину ако би турске снаге предузеле напад у правцу Куршумлије или ако би свој одбранбени поредак према главним снагама 3 армије истакли више на север. Енергичним надирањем овим правцем могли су се обухватити и обићи јаки непријатељски положаји на подујевском правцу и непријатељске снаге отсећи и уништити или у најнеповољнијем случају присилити да напусте одбрану Тенешдолског теснаца и положаје северно од Приштине, а тиме и саму Приштину. Међутим, значај овог правца знатно је губио околношћу што води преко шумљеног планинског земљишга на коме се оштро смењују високи гребени и увале, услед чега је прoходност била врло слаба, а за артиљерију скоро и искључена. Од комуникација постојале су само планинске стазе и два рђава пута који су се на појединим деловимљ сужавали у обичне стазе и то с. Брвеник – Нишевце – Качикол – Граштица и пут од Лисице преко Пропаштице на с. Бутовац којима су водила два тактичка правца. Нарочито је био тешко проходан правац од Брвеника. Пошто 3 армија није располагала малим лакопокретним јединицама брдске формације, које би једино могле брзо и ефикасно дејствовати на овом правцу, то је његова употреба за веће јединице долазила у питање. Осим тога, јединице упућене овим правцем нису могле рачунати на снабдевање месним средствима, јер је терен био ненасељен и веома пасиван, а организација дотура скопчана са изванредним тешкоћама. Ту, поред осталог, лежи објашњење што ни турска команда није придавала велики значај положајима на овом правцу. Они су и иначе били непогодни за одбрану, пошто је маневар резервама дуж фронта био скоро искључен, тако да је непријатељ могао применити одбрану само на природно обележеним пролазима куда су српске снаге једино и могле да се крећу.
Гњилански правац водио је од с. Медвеђе преко с. Сјарина, односно Веље Главе, у рејон Гњилана. И овај је правац врло тежак и слабо пролазан, али је лакши од медвећког зато што се земљиште од границе спушта на југ. Снаге које би дејствовале овим правцем имале би у првом реду да штите десни бок главних снага на правцу Врање – Кумано – Скопље, нарочито на врло осетљивој Кончуљској Клисури, што највише и даје значај овом правцу. Међутим, пошто је у односу на медвећки правац ексцентричан и сувише удаљен од Приштине, као главног оперативног објекта 3 армије, тако да са медвећким правцем није била могућа непосредна веза и садејство, значај гњиланског правца био је до освајања Приштине незнатан. Па ипак је било целисходно упутити њиме део снага ради везе и евентуалног садејства с 1 армијом, тим пре што су те снаге по избијању у рејон Гњилана, зависно од ситуације, могле дејствовати у више праваца ка Приштини, Урошевцу, Прешеву или Бујановцу.
Према томе, Гњилански правац је био најнеповољивији, те није долазио у обзир као правац главног удара 3 армије. Друга два правца имала су знатно већи операциски значај, јер су изводили ка Приштини и Косову – најважнијим објектима у зони дејства 3 армије. Истина, медвећки правац због тешко проходног планинског земљишта могао је послужити само као правац помоћног удара, иако је зависно од ситуације могао да одигра пресудну улогу. Тако је подујевски правац, због своје релативне пролазности и погодности за развој и борбена дејства јачих снага свих родова војске, био од највећег операциског значаја. Иако је изводио на невероватно тежиште непријатељске одбране, он је, с обзиром на земљиште и расположиве снаге, био најпогоднији за наношење главног удара пошто се њиме најлакше могло продрети са севера на Косово. Снаге на ова два правца имале су упочетку због удаљености да дејствују самостално, без тактичког садејства. Касније, приликом концентричног наступања ка Приштини, садејство снага на овим правцима било је могуће и нужно.
Ослобађањем Приштане и избијањем на Косаво, 3 армија би завршила први део операција, стварајући повољне оперативне услове за даље успешно продирање ка Куманаву и Скопљу у духу постављеног задатка. Притом су њене операције могле бити усмерене у два правца: на југоисток ка Гњилану и Куманову и на југ ка Качаничкој Клисури и Скопљу. Први правац води од Гњилана кроз Кончуљску Клисуру, а могао је послужити за успостављање везе и оперативног садејства са снагама 1 армије, односно он је, преко Скопске Црне Горе, могао послужити за дејство у бок турских снага испред 1 армије. Други правац води кроз Качаничку Клисуру у долину Вардара и био је погодан за удар у бок и позадину одбране турских снага у рејону Скопља.
Управо тим правцима, по замисли Врховне команде, 3 армија је имала да продужи наступање. На њима, све до линије Качаник – Скопска Црна Гора нема неких озбиљнијих препрека које би могле јаче успорити наступање 3 армије. То се нарочито односи на Косово Поље, пространу долину с обе стране р. Ситнице, која се пружа до Качаничке Клисуре у дужини од око 80 и ширини од 15 км, са свима карактеристикама маневарског земљишта, где се због опште проходности земљишта и ван путева могло добро кретати и маневровати.
Непријатељ је могао пружити отпор тек на планинском масиву Скопске Црне Горе у вези са Качаничком Клисуром и Шар Планином. Ти положаји претстављали су веома јак одбрамбени појас, а истовремено и последње положаје за одбрану Скопља. Околност што је Скапска Црна Гора била тешко проходна давала је још већи значај Качаничкој Клисури, кроз коју, у дужини од 23 км, поред р. Лепенца, пролазе друм и железничка пруга, односно најважнији комуникациски правац којим се са севера могло угрозити Скопље. Зато се сматрало да ће турске снаге солидно затворити и бранити ту клисуру. Као што се види, 3 армији је претстојао тежак задатак да овлада јаким положајима на линији: североисточни огранци Шар Планине – Качаничка Клисура – Скопска Црна Гора. Пошто је требало да 3 армија садејствује 1 армији у рејону северно од Куманова, било је предвиђено да главне снаге дејствују правцем преко Гњилана и Кончуља, односно Прешева, који је иако мањег капацитета и теже проходан, имао већи операциски значај; а њене помоћне снаге дејствовале би правцем Урошевац- Качаник.
Из свега што је наведено следи да је преко Косовске операциске зоне, насељене претежно непријатељским становништвом, водио важан операциски правац, који иако одвојен од правца наступања главне групације, није био лишен потребпе сигурности, јер је с источне стране имао сопствене снаге, док је ка западу био заштићен делом орографских а делом дејством снага Ибарске војске и црногорских снага (мада су ове биле удаљене). Ипак, иако му је оперативном концесијом Врховне команде придаван изузетно важан значај, он је у односу на главни моравско- вардарски правац био помоћни правац.