Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига прва, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Према замисли Врховне команде требало је да 3 армија, покретом с границе један дан раније од 1 армије, добије у времену да би избила на Косово и тиме скратила разлику у дужини свог наступног правца у односу на 1 армију, како би у даљем маневру делом својих снага могла, приближно истовремено са 1 армијом, избити у рејон Куманова у циљу сједињавања с њом и даљег заједничког дејства. Међутим, пошто је одлуком команданта покрет с границе отпочела један дан касније и до избијања у рејон Приштине изгубила два дана, 3 армија је избила на Косово са два дана закашњења у односу на план и очекивање Врховне команде, па је с таквим закашњењем морала да отпочне и маневар ка Скопљу и Куманову. Разуме се, то је реметило замисао Врховне команде у погледу дејства 1 армије јер је ова испред Куманова морала да сачекује 3 армију дуже него што је то било предвиђно.
Несумљиво је да су објективни разлози утицали на успоравање дејстава и рада 3 армије у времену од завршетка граничних борби до овлађивања Приштином. У том смислу треба истаћи да је ова армија морала с крајњим напорима савлађивати тешко проходно земљиште, које је већим делом било планинског карактера – испресецано и врлетно, пошумљено, са ограниченим бројем путева. Услед рђавих путева, дужина маршевских колона, ионако гломазних јединица, знатно се повећавала, што је разуме се успоравало покрете и борбена дејства нападних колона. Такве услове погоршавале су и временеке неприлике, нарочито густе магле које су у јутарњим часовима онемогућавале сваку видљивост и оријентацију. Усто треба истаћи да је снабдевање 3 армије, нарочито људском храном, до овлађивања Приштином причињавало велике потешкоће. Пошто армиско складиште у Блацу, које је формирано пред саму мобилизацију, није успело да се попуни интенданским потребама, а месна средства су била убрзо исцрпена, то се за све време граничних борби и касније приликом наступања ка Приштини, осећала велика оскудица у намерницама. И оно чиме се располагало тешко се дотурало по тешком терену. То је, уз замореност јединица у граничним борбама, пре свега Моравске дивизије II, објективно утицало на одлуке команданта армије у погледу даљих дејстава после завршетка граничних борби.
Упркос оним чиниоцима који су се негативно одражавали на брзину покрета и дејства, ипак су објективни услови дозвољавали ефикаснији рад 3 армије после завршетка граничних борби. Пре свега, 3 армија је у борбама од 16 до 19 октобра, дакле пре почетка покрета ка Приштини, одлучно тукла ионако слабе турске снаге на овом правцу и тиме створила сасвим повољне оперативне услове да у даљем наступању дејствује брзо и енергично. Јер турски Приштински одред, уствари, није више претстстављао снагу која би се могла озбиљније супротставити далеко надмоћнијим снагама ове армије. Али команда армије није схватила прави смисао граничних борби, нити је правилно оценила њихове резултате. Уместо да енергичним покретом ка Приштини експлоатише успех који је постигнут у граничним борбама, она је показала претерану обазривост у односу на снаге непријатеља. Пошто није уочио да је непријатељ у овим борбама ангажовао све расположиве снаге, комадант армије очекивао је изгледа главни непријатељски отпор у рејону Приштине. Због тога је, тежећи да дејствује прикупљеним снагама обе оперативне групе, одгодио покрет од 20 октобра, како је била наредила Врховна команда, за 21 октобар. А касније, када је покрет већ отпочео, уместо да енергичним дејствима мањих покретљивијих јединица брзо рашчисти пут за покрет главнине, 3 армија је наступила у дубоким дивизиским колонама које су морале да губе време у развијању снага пред отпором слабих противничких делова.
С друге стране, услед тежње да Медвећка група што тешње садествује с Топличком групом, Дринска дивизија II упућена је правцем који је водио преко тешко проходног планинског земљишта, уместо да је с Лисице упућена много проходнијим и уједно најкраћим правцем преко Пропаштице и Бутовца, којим је било могуће изманеврисати целокупну просторију северно од Приштине. Исто тако, уместо да је Моравска бригада I, која се налазила на свирачким положајима на правцу Гњилана, упућена овим правцем да пресече отступницу противничким деловима, који би се повлачили испред главнине армије у циљу скраћивања пута за Куманово, она је пребацивањем са Свираца на Лисицу и даље ка Приштини, морала да улаже крајње напоре да би савладала беспутно земљиште и далеко дужи правац, а притом није дошла у контакт с непријатељем, нити је објективно могла допринети сламању противничког отпора пред Приштином. Истина, Врховна команда је у својој директиви од 13 октобра нагласила да се и читава Медвећка група упути ка Приштини, али је и поред тога оставила слободу команданту армије да поступа у складу са ситуацијом на бојишту. Међутим, не познајући стварну ситуацију код непријатеља, командант армије није уочио потребу да Моравску бригаду I упути на Гњилане. Напротив, он је тежио да прикупљеним снагама избије испред Приштине, где је очекивао отпор непријатеља.
Због свега тога, организација наступања 3 армије није била у складу са оперативном ситуацијом на фронту. Усто, још у самом покрету је затајила организација командовања. Током 21 и 22 октобра Штаб армије није имао везу са снагама Медвећке групе, нити је постојала веза између оперативних група. Зато и није био у стању да прати ток догађаја, нити да обједини тактичка дејства наступних колона, како је то била замислила Врховна команда. Услед свега тога, разуме се, наступање 3 армије било је споро и неефикасно. Армија је изгубила драгоцено време и дозволила да се непријатељске снаге организовано извуку, уместо да буду до краја разбијене и уништене.
Све је ово било последица слабе организације извођења и слабе обавештајне службе уопште, као и недовољног праћења развоја догађаја у току граничних борби, па и касније када је покрет отпочео. Због тога, команда армије није раслолагала подацима на основу којих би могла да дође до реалнијих закључака о својим и непријатељским могућностима, да би у складу с тим одлучније и ефикасније деловала. Мада су за то, с обзиром на српски живаљ у унутрашњости турске територије, постојали повољни услови уз бољу организацију агентурне – обавештајне службе.
Ни Врховна команда није испољила утицај на рад 3 армије до овлађивања Приштином. Она то није ни могла, јер јој је, изгледа, ситуација пред фронтом била непозната, исто онако као и команданту армије. С друге стране, изгледа да је била нереална замисао Врховне команде да 3 армија овлада Приштином истога дана по преласку границе, јер је тешко претпоставити да је ова армија, чак и уз енергично дејство могла, – под борбом и по овако тешком земљишту, – у једном дану савладати простор који ју је делио од Приштине. Сем тога, ни њена идеја о концентричном наступању ка Приштини није дала очекиване резултате, пошто у току операција није саображена ситуацији која је настала завршетком граничних борби. Према томе, ни Врховна команда није ништа урадила да би рад 3 армије био ефикаснији.
Међутим, иако је 3 армија са закашњењем овладала рејоном Приштине, ипак је својим избијањем на Косово Поље постигла значајан оперативни успех, јер је тиме створила услове за довршење маневра ка Скопљу и Куманову, односно ка Овчем Пољу. Поред тога, ослобођење Приштине значило је врло много у моралном погледу, како за српску војску тако и за српско становништво на подручју Косовског вилајета. Јединице 3 армије биле су поносне на своју улогу ослободиоца Косова.
Пад Приштине поразно је деловао па Шиптаре, али још више на турско командовање. Због тога је командант турске Западне војске Али Риза-паша, после пада Приштине, 24 октобра, депеширао Иси Бољетинцу:
“Ви сте досада узели из војних магацина 63.000 пушака, а нисте ништа урадили. Приштина је заузета и тај је пораз срам за државу и за народ, он је увреда за славно османлијско оружје. Где су сада ваша обећања? Сада бар похитајте да организујете чете и да збуњујете непријатеља, кад већ нисте способни за рат.”