Према идеји ратног плана, задатак је Источног одреда био да штити границу на фронту од Плава и Гусиња до Челебића, у циљу обезбеђења дејстава главних снага на зетско-скадарском правцу, и да у погодном моменту, према оцени команданта одреда, предузме и офанзивна дејства у Васојевићима, Санџаку и Метохији.
Мојковац је био најистуреније турско упориште на овом правцу. Штаб одреда је имао податке да се у Мојковцу налази око три батаљона низама и башибозука. Главни део тих снага био је груписан око касарне у Мојковцу и на косама северно од насеља.
Командант одреда је ипак био обазрив и није поверовао да ће се Бијело Поље предати без борбе. На овакву обазривост био је упућен још и тиме што су већ у неколико махова турске јединице истицале беле заставице у знак предаје а затим изненадно отварале ватру.
У току надирања Колашинске групе Источног одреда у правцу Бијелог Поља и његовог задржавања у рејону ове вароши, турска посада у Беранама, која је с пристиглим ојачањима бројала око 6.000 низама и башибозука, држала се углавном пасивно.
Осмог октобра је Васојевићка бригада извршила покрет из Андријевице ка граници, посела одређене граничне положаје и тако затворила правце који воде ка Андријевици.
Марш преко тешко проходних падина Штита био је врло напоран. Нарочито тешкоће је чинило пребацивање артиљерије, која се, у недостатку запрега и због тешког пута, местимично морала преносити.
Командант одреда, међутим, познајући општу ситуацију код непријатеља, знао је да пред собом има слабе турске снаге усто развучене на широком простору. С тим у вези он је закључио да би брзом и одлучном офанзивом свога одреда могао искористити ситуацију код непријатеља и релативно лако ослободити Васојевиће и део Санџака а затим продрети и у Метохију.
Ослобођењем Берана, Плава и Гусиња завршена је прва фаза операција Источног одреда у којој је требало подељеним снагама разбити непријатељске снаге у долини Таре и Лима, скратити фронт и створити услове да се прикупљеним снагама продуже дејства према Метохији.
Турске снаге у Метохији такође су се крајем октобра ужурбано повлачиле преко Призрена и Дебра ка Охриду и Битољу. У Ђаковици се 30 октобра налазио само један батаљон регуларних трупа од око 500 војника с једном брдском батеријом.
На дан објаве рата Прекотарски одред су сачињавали Језеро-шарански батаљон Дурмиторске бригаде, један батаљон добровољаца и два спорометна брдска топа.
Почетком новембра Турска се налазила у веома тешком положају. После тешких пораза код Куманова, Киркилиса и Лиле Бургаса, турска војска је била у повлачењу, док су Скадар, Јањина, Солун и Једрене били угрожени притиском савезничких трупа. Све је то указивало да се турска војска налази пред коначним поразом.
