Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
У току надирања Колашинске групе Источног одреда у правцу Бијелог Поља и његовог задржавања у рејону ове вароши, турска посада у Беранама, која је с пристиглим ојачањима бројала око 6.000 низама и башибозука, држала се углавном пасивно. Никакве активности није испољавала ка боковима и позадини Колашинеке групе и Васојевићке бригаде. По свему судећи, Турци су прецењивали јачину црногорских снага које су Беране држале у блокади. Та пасивност Турака омогућила је команданту Источног одреда да свој оперативни план до краја изврши.
После извршених припрема јединица у рејону Бијелог Поља, командант одреда је одлучио, у духу раније предвиђеног плана, да главнином снага Колашинске групе изврши покрет уз десну обалу р. Лима и да нападом из позадине на турске снате у рејону Берана, уз садејство васојевићких добровољачких батаљона, ослободи ово место, а Пољски батаљон Колашинске бригаде и око 400 добровољаца (устаника) остави као посаду у Бијелом Пољу.
Од објаве рата па до доласка Колашинске групе у рејон Берана, васојевићки добровољачки батаљони су ово место држали у опсади. У том циљу они су били распоређени по три с десне и леве стране Лима. Од с. Полице до с. Ржанице на десној обали Лима батаљони су били постављени овим редом: Полички, Будимски и Ржанички. На левој обали Лима, од рејона Д. Ржанице, преко Пакљене до с. Заостра, били су распоређени: Бучичко-винички, Лужички и Горњоселски батаљон. Артиљерија је била постављена на Каленици и на Буковцу (триг. 972).
Иако до 12 октобра Турци нису учинили никакав озбиљнији испад из града, ипак је скоро свакога дана долазило до мањих сукоба. Артиљерија, како турска тако и црногорска, била је врло активна.
Примећујући да Турци ојачавају своје снаге у рејону Тивран (триг. 1161) – Јејевица (к. 946) ради спречавања продора Колашинске групе ка Беранама, командант добровољачких батаљона је наредио Авру Цемовићу да с Поличким и Будимским батаљоном изврши напад на ове турске снаге, заузме Тивран и Јејевицу и тако олакша рад Колашинске групе. Ржаничком батаљону је истовремено наредио да делом својих снага поседне дотадашње положаје Будимског батаљона.
Дванаестог октобра, када је овај напад требало да се изведе, Турци су извршили испад ка Буковцу (триг. 972), с намером да и на том правцу прошире одбрану града. Ржанички батаљон је успео да осујети ову турску намеру.
У одбијању овог напада учествовали су, изгледа, и делови Будимског батаљона; због тога у нападу на Тивран и Јејевицу нису учествовале све предвиђене снаге, али је напад ипак изведен. Јединице које су предузеле напад у почетку су имале успеха и заузеле неке турске ровове на Тиврану, али, изложене јакој артиљериској ватри, морале су се повући.
Тринаестог октобра је око 3.000 Шиптара из рејона Ругова и Истока извршило напад на Полички и Будимски батаљон правцем Рожај – Беране. После краће али жестоке борбе, ове непријатељске снаге успеле су да се пробију до Берана. Пре уласка у град Шиптари су спалили с. Дапсиће.
То је уствари оно ојачање чије је упућивање два дана раније најавио командант Васојевићке бригаде. Пошто је сада беранска посада била осетно ојачана, повећана је опасност од покушаја одлучнијих непријатељских мера у циљу деблокаде града. Због тога је командант добровољачких васојевићких батаљона 14 октобра замолио команданта одреда да убрза покрет Колашинске групе.
Иако васојевићки добровољачки батаљони нису успели да спрече придолазак ојачања беранске посаде, они су ипак с успехом извршили свој задатак. Читаво време од почетка рата они су, везујући беранску посаду за себе, онемотућили евентуалну турску интервенцију у правцу Андријевице и Колашина, и тиме омогућили успешан рад снага Источног одреда.
Уочи поласка из Бијелог Поља, командант одреда је наредио команданту добровољачких батаљона: они батаљони који су припремали напад на Тивран и Јејевицу треба да олакшају наступање Колашинске групе, а да у Бихор пошаљу 50 – 60 људи, добрих познавалаца терена, који би Дурмиторској и Колашинској бригади послужили као водичи. Сем тога, наредио је да добровољачки батаљони, чим отпочне дејство Колашинске групе са севера, свим својим снагама нападну Беране. Међутим, због неуспеха приликом напада на Тивран и Јејевицу 12 октобра, до ове координације није дошло.
Тринаестог октобра је командант одреда издао заповест за покрет оперативне групе ка Беранама. Покрет је отпочео сутрадан. Група се кретала у једној колони правцем Бијело Поље – с. Лозна – с. Биоча, у следећем поретку: Колапшнски и Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде, пионирска чета, митраљеско одељење и вод брдских брзометних топова образовали су претходницу; Дурмиторска бригада, преостали делови Колашинске бригаде (изузев Ровачки батаљон) и одредска артиљерија чинили су главнину; четири чете Ровачког батаљона обезбеђивале су комору, која се кретала иза главнине, док је једна његова чета образовала заштитницу колоне.
Мештани су излазили пред црногорску војску с белим заставама и предавали оружје. У рејону с. Лозне претходиница је наишла на слабији отпор башибозука, који је после краће борбе био савладан, без ангажовања главнине. Покрет је затим настављен ка с. Биочи, где је колона заноћила, пошто су два батаљона Дурмиторске бригаде, као претстража, посели леву обалу р. Лешнице јужно од села.
Петнаестог октобра је марш настављен. Горњоморачки и Ровачки батаљон Колашинске бригаде, с четом извиђача и једним водом брдских топова, под командом командира Милоша Меденице, добили су задатак да изврше покрет уз р. Лешницу до с. Адровићи и да ликвидацијом непријатељских сната на том правцу обезбеде леви бок главнине. Три чете Жупопивског батаљона, под командом капетана Милоша Бајагића, упућене су ка Полици да спрече повлачење непријатељских делова испред батаљона који треба да наступају уз р. Лешницу.
Главнина треба да се креће иза претходнице, правцем с. Биоча – Градина (к. 1057) – с. Бабино, са задатком да ликвидира непријатељске снаге на Тиврану и Јејевици. Претходницу су образовали Доњоморачки и Колашински батаљон Колашинске бригаде с пионирском четом, једним водом брзометних брдских топова и митраљеским одељењем, под командом командира Мила Матановића.
Пред почетак покрета, командант одреда је одржао јединицама у с. Биочи пригодан говор о значају и важности претстојећег задатка. Он их је том приликом обавестио да је српска војска мобилисана и да су неки њени делови већ прешли границу код Мердара, а затим је прочитао телеграм црногорске Врховне команде о успеху Зетског одреда при ликвидацији турских снага у рејону Тузи. Вест о тако значајном успеху Зетског одреда и о претстојећем ступању Србије у рат још више је подигла борбени морал ових јединица.
Од извиђачких органа и мештана добијени су извештаји да се на Тиврану и Јејевици налази пет батаљона низама и башибозука; два батаљона башибозука на Тиврану а три батаљона низама, с четири топа, на Јејевици. Остапе турске снаге, према тим извештајима, налазиле су се на положајима јужно и југозападно од Берана, према васојевићким добровољачким батаљонима, изузев 12 топова на утврђењу Јасиковцу (трит. 736), непосредно северно од града, одакле су били у могућности да подржавају одбрану на свим правцима. Немамо детаљиих података о распореду непријатељских снага у рејону Берана. Командант Источног одреда је 16 октобра известио врховног команданта да је у Беранама, према изјавама заробљених официра, било “6 табора сваки од 5 до 6 стотина људи и 3.000 Арнаута”.
Тивран и Јејевица затварају правац Бијело Поље – Беране. То су два топографски јака и међусобно добро повезана објекта. Тивран је уствари гребен који се пружа уз саму обалу Лима до Јеринина Града, одакле се, скоро под правим углом, према истоку протеже Јејевица. Прегледност у правцу Полице добра је и с једног и с другог објекта.
Западне падине Тиврана чине стене које се стрмо спуштају у р. Лим. Стога је обухват овог објекта са запада био веома отежан. Напад на Тивран могао је с успехом бити извршен једино са северне или источне стране.
Јејевица је чинила десно крило турске одбране на овом правцу. Својим левим крилом она се наслања на Тивран, али је обухват њеног десног крила био могућ. Отуда је Јејевица у том погледу била знатно осетљивија од. Тиврана. Турци су то, свакако, имали у виду када су највећи део радова на фортификациском уређењу ових положаја извели баш на Јејевици. Она је била утврђена у типу пољске фортификације, али без жичаних или других препрека.
Северне и североисточне падине Јејевице обрасле су већом шумом чија се задња ивица протеже испод топотрафске ивице гребена. Управо том задњом ивицом шуме Турци су и организова.ли своју одбрану, док су у шуми имали само мање обезбеђујуће делове.
Падине Тиврана су откривене, а при самом врху било је мало шуме. У погледу фортификације на Тиврану је било много мање урађено него на Јејевици: било је само нешто стрељачких заклона.
Ни Тивран ни Јејевица нису имали потребне тактичке дубине. Ако би они пали, посада Берана не би имала никаквог солиднијег ослонца, па ни услова да град брани с тог правца. То је био најозбиљнији недостатак ових положаја.
Због густе магле, покрет је 15 октобра отпочео око 10 часова, а главнина је кренула два сата касније. Када је чело претходнице избило југоисточно од с. Подграђа, Турци су отворили јаку пешадиску и артиљериску ватру из рејона Тиврана и Јејевице. Предње непријатељске делове потисли су делови Жупопивског батаљона, под командом капетана Бајагића.
Чим је борба отпочела, до претходнице су стигли командант одреда и командант Дурмиторске бригаде. Иако је већ било 16 часова, командант одреда је одлучио да одмах изврши напад на главне непријатељске положаје. У том циљу он је наредио команданту Дурмиторске бригаде да с Ускочким и пола Жупопивског батаљона изврши напад на Јејевицу, док су Доњоморачки и Липовски батаљон и делови Жупопивског батаљона добили задатак да нападну Тивран. Колашински батаљон је имао задатак да се креће на десном крилу овог борбеног поретка, како би, по потреби, могао да садејствује било снагама које нападају Јејевицу, било онима које нападају Тивран. Остали батаљони Дурмиторске бригаде задржани су у резерви. Артиљерија је прикупљена у рејон Ланишта (к. 1026) одакле је с успехом подржавала напад.
Све јединице су биле под снажним утиском који је на њих оставио говор команданта одреда. Стога су у овај напад пошле с великим одушевљењем.
Наступање црногорских снага вршено је под јаком турском артиљериском и стрељачком ватром. Једино су делови Дурмиторске бригаде, по уласку у шуму на падинама Јејевице, донекле били заштићени. И поред тога, њихов напад је био веома снажан. Око 45 минута је трајала жестока борба. Најпре су почеле да се повлаче јединице башибозука с Тиврана, а ускоро и низамске снаге с Јејевице. Оне су се у нереду повлачиле ка Јасиковцу и Беранама. На Јејевици су заплењена два топа. Послута ових оруђа последња је напустила положаје. Иако усамљена, она се храбро борила до крајњих могућности. Тек када је велики њен део изгинуо, остатак се, пред непосредним јуришима делова Дурмиторске бригаде на ватрене положаје, повукао оставивши исправна оруђа. Овладавши Тивраном и Јејевицом, снаге ударне групе Источног одреда су заноћиле на заузетим положајима, не одржавајући контакт с непријатељем.
Левокрилна група је тога дана наступала уз долину Лешнице. У току покрета је наишла само на слабије турске делове, а на нешто јачи отпор тек код с. Адровића. Предвече је, после краће борбе, заузела и ово село, где се и задржала.
Турци су знали да су падом Тиврана и Јејевице изгубљене све њихове шансе за одбрану Берана. То је изазвало велику пометњу и код грађанства и код војске.
Грађани Берана су исте ноћи упутли писма команданту одреда и команданту васојевићких добровољачких батаљона с понудама за предају града. Истовремено су упутили своје претставнике турском команданту гарнизона са захтевом да се преда, јер ће, у противном, “окренути пушке против низама”.
Имајући лоше искуство с парламентарима из Бијелог Поља, командант одреда није поклонио нарочиту пажњу овој понуди нити је журио с покретом. Штавише, он је ноћу 15/16 и изјутра 16 октобра у два маха наредио команданту добровољачких батаљона да чврсто држи опсаду града., али да ниједан војник не уђе у град док он не пристигне. Међутим је командант добровољачких батаљона вратио у град делегацију грађана, да наговори турског команданта на предају. Уколико овај не би хтео да се преда, он је препоручио да грађанство изиђе из Берана, како не би страдало у току борбе. Он је о томе послао извештај команданту одреда, али је курир у путу био рањен, те извештај није стигао у Штаб одреда.
Због недостатка докумената не шоже се утврдити какав је то вече био распоред васојевићких добровољачких батаљона, али је извесно да њихов распоред није обезбеђивао потпуну блокаду Берана, у духу наређења команданта одреда.
Командант турске посаде није хтео да се преда, али није био у стању ни да прикупи своје снаге у циљу даљег отпора. Његова војска се расула. Ноћу 15/16 октобра, око 22 часа, она је, у групама, почела да се извлачи из града и бежи у правцу Рожаја.
Тек што је отпочело повлачење турских снага, ступила су у дејство четири васојевићка добровољачка батаљона с десне стране Лима. Они су заробили неколико стотина непријатељских војника и запленили један топ, митраљеско одељење и већи део турске коморе, али је главнина непријатељских снага ипак успела да се извуче. При повлачењу, Турци су на Јасиковцу оставили 12 топова.
Шеснаестог октобра у Беране је ушао Бучичко-винички добровољачки батаљон, а затим и јединице Колашинске групе. Све ове јединице задржале су се у рејону Берана до 19 октобра.
Осамнаестог октобра је командант одреда предложио краљу Николи да се од васојевићких добровољачких батаона формира бригада, за чијег је команданта предложио Авра Цемовића. У том предлоту каже се да је од људства прикупљеног за формирање ове бригаде 2.100 људи наоружано “московкама”, 400 – 500 људи “маузеркама” и око 600 људи Вендерловим пушкама, што значи да је у бригади било 3.100 до 3.200 војника. Краљ је овај предлог усвојио. Новоформирана бригада добила је назив: Беранска бригада.
Као што смо видели, пред полазак из Бијелог Поља командант Источног одреда био је обавештен о пристизању непријатељских ојачања у Беране, па је, вероватно у вези с тим, претпоставио да непријатељске снаге из правца Рожаја могу угрозити бок и позадину његових снага у моменту напада на спољну одбрану Берана и на сам град. Стога је уз р. Лешницу упутио онако јако бочно осигурање, услед чега су снаге ка главном правцу, пред којима су се налазиле и главне противничке снаге, биле знатно ослабљене. Међутим се таква бојазан показала претераном, јер је уз долину Лешнице било довољно упутити један батаљон.
Напад на турске положаје Тивран и Јејевицу изведен је врло енергично и смело. Отпор турских снага на овим положајима био је јачи од онога у рејону Мојковца и Бијелог Поља. Па ипак, и поред такве упорности, турске снаге нису биле у стању да се одрже пред снажним налетом батаљона Дурмиторске и Колашинске бригаде. Док су ове јединице водиле борбу на главној линији непријатељске одбране, батаљони Колашинске бригаде у долини Лешнице остали су неискоришћени.
Заузимањем Тиврана и Јејевице био је несумњиво постигнут одлучујући успех у борби за ослобођење Берана, али тај успех није искоришћен према стварним могућностима. После сламања отпора на овим положајима ништа није предузето да се бар одржи контакт с непријатељем, већ му је дозвољено да, и поред све пометње и нереда, прикупи главнину снага и повуче се према Рожају. То је, без обзира на околности, био пропуст који се касније није могао исправити. Ово је дошло као последица недовољне координације и сарадње главних снага с васојевићким добровољачким батаљонима, који су иначе опседали град.
Тринаестог октобра командант одреда је наредио команданту васојевићких добровољачких батаљона да свим својим снагама нападне Беране чим јединице Колашинске групе почну да дејствују “снажно одозгор”. Међутим су добровољачки батаљони остали неактивни када је 15 октобра отпочео напад снага од правца Бијелог Поља. Вероватно је до овог дошло због неуспеха добровољачких батаљона у нападу изведеном два дана раније на Тивран и Јејевицу, као и неуспеха ових батаљона да спрече продор непријатељских снага од Рожаја. Изгледа да је продор јачих снага у Беране импресионирао и пасивизирао команданта добровољачких јединица пре напада главних снага. А напад ових снага је трајао исувише кратко да би и добровољачки батаљони у њему суделовали. Касније, пошто је непријатељ био одбачен са главних положаја, наређено је команданту добровољачких снага да блокира град, али да ниједан добровољачки војник не уђе у Беране. Попгто је ова наређења добијао у току преговарања с делегацијом грађана која је нудила предају града, командант добровољачких батаљона није предузео никакве мере да спречи повлачење непријатељских снага.
Заузевши Тивран и Јејевицу, црногорске снаге су држале све доминантне положаје у непосредној околини града. Требало је још само затворити правац Беране – Рожај и турску посаду лишити сваког изгледа да се извуче. То је било могуће учинити са четири добровољачка батаљона, распоређена ка линији с. Д. Ржаница – Буковац (триг. 972) – с. Дапсићи и са једним-два батаљона из Колашинеке групе, које је требало поставити на линији Градац – Просјане. Турци су то, вероватно, и очекивали. А пошто није било ниједног положаја погодног за одбрану града, изузев утврђења Јасиковац, војска није била вољна да брани град, док је грађанство вршило притисак на команданта да се преда.
Командант Источног одреда је, додуше, с правом био резервисан према исказима грађана о предаји, али је пропустио да провери да ли су васојевићки добровољачки батаљони обезбедили сигурну блокаду града и затворили правац Беране – Рожај. Због тога није уочио у каквој се ситуацији налазе непријатељске снате, нити њихову намеру да се извуку, па, разуме се, није ни могао предузети мере да се то спречи.
Изгледа да је командант одреда сматрао сигурном опсаду васојевићких батаљона, а командант ових батаљона није у духу наређења команданта одреда блокирао град, јер је, вероватно под утиском изјаве грађана да ће непријатељ да се преда, изгубио из вида могућност да се турске снаге извуку. Бесумње, требало је очекивати више иницијативе од команданта добровољачких батаљона, као и од његових команданата батаљона, нарочито оних на десној обали Лима.
Непријатељска посада у Беранама била је у повољном положају за организовање испада у циљу угрожавања позадине главних снага Источног одреда. Већ од почетка она је била бројнија од васојевићких добровољачких батаљона који су држали град у опсади, од тринаестог октобра њена бројност је скоро два и по пута превазилазила бројност ових батаљона. Па ипак, непријатељ није ништа учинио да ову своју предност искористи. То је био резултат с једне стране, неповезаности и уопште слабо организованог садејства турских снага на овом правцу, а с друге стране, прецењивање снага васојевићких добровољачких батаљона. Стога активност турских снага није излазила из оквира пасивног ишчекивања и отпора на положајима за непосредну одбрану града, слично снагама у рејону Мојковца и Бијелог Поља. Турци су, истина, пружили јак отпор на Тиврану и Јејевици али после губитака тих положаја њихов отпор је био безизгледан и узалудан. Командант посаде је ипак успео да искористи недостатак везе и садејства црногорских јединица и да главнину својих снага извуче у правцу Рожаја, и тако избегне опасност да ове снаге буду разбијене и уништене.
Колашинска група се задржала у Беранама до 19 октобра. Тих дана је Васојевићка бригада водила жестоке борбе на широком фронту од Гусиња до Мокре Планине. Сем тога, командант одреда је имао податке да се из Метохије привлаче јаче турске снаге ради ојачања јединица пред фронтом ове бригаде. Па ипак, он је сматрао да је војсци потребан одмор, иако је, по његовим речима, “била вољна одмах напријед да иде”.
Зато је задржао главнину својих снага у рејону Берана, а два добровољачка батаљона и по један батаљон Колашинске и Дурмиторске бригаде упутио је Васојевићкој бригади као ојачање.