Опсада Скадра

Први задатак Зетског одреда, и услов за његово даље наступање ка Скадру, био је ликвидација граничног утврђеног рејона.

Црногорска војска је у борбама око Тузи испољила све своје врлине и мане. Јуриши на Дечић и Ђелевик су заиста обиловали примерима изванредног прегалаштва и пожртвовања. С војском таквог борбеног морала било је могуће савладати и теже препреке ако би и командовање било на висини свог задатка.

Покрет Одреда ка Скадру отпочео је 18 октобра. Мјешовита бригада је тога дана била у претходници. Иза ње, у једној колони, кретале су се: Бјелопавлићка, Никшићка, Вучедолска и Зетска бригада.

Приморски одред је имао задатак да ликвидира непријатељске снаге на црногорско-турској граници између Јадранског Мора и Скадарског Језера и да дејством преко Тарабоша садејствује Зетском одреду у нападу на Скадар.

На приближавање црногорских снага Тарабошу, који је сматран за једну од најосетљивијих тачака скадарске одбране, командант Скадарског корпуса је у основи правилно реаговао.

Још по завршетку рата 1878 године, начелник штаба Скадарске дивизије израдио је план за утврђивање града, али тај план није никада остварен.

По избијању у рејон Скадра, Зетском одреду су се нудила два правца за напад на град. Први, Врака - Штој - Скадар, био је много краћи и водио је равним земљиштем, без озбиљнијих природних препрека, док је други, Дришти - Нерфуши - Бардањолт - Скадар, био много дужи и заобилазнији.

Уочивши да је Штојски отсек утврђен и поседнут јаким снагама, црногорска Врховна команда и команда Зетског одреда су одлучили да тежиште напада овога одреда пренесу на отсек Кири, тј. правцем преко Бардањолта, свакако с тежњом да с мање жртава пробију непријатељску спољну одбрану и створе повољније услове за напад на сам град.

По прикупљању јединица 3 дивизије у рејону Врака - Груда, приступило се реорганизацији Зетског одреда у циљу припреме новог напада на В. Бардањолт.

По обустављању напада на Тарабош, командант одреда је одлучио да сам организује и изврши блокирање Скадра с југа. У том циљу формирао је посебну групу, састава: Бјелогорски, Цеклински, Цеклинско-добрски, Љешански и Љуботињски батаљон, извиђачка чета Одреда и један вод брдских топова, под командом бригадира Ива Ђуровића.

Тако, стицајем прилика, делови Источног одреда који су у рејон Скадра стигли 20 новембра нису упућени јужно од града, а улога делова Приморског одреда сведена је на оквире првобитне замисли команданта одреда.

Почетне операције у рејону Скадра потстакле су Турке да још интензивније раде на утврђивању својих одбранбених положаја.

Тек су крајем јануара 1913 увидели краљ Никола и црногорска влада колико су нереална била њихова очекивања да путем преговора о миру добију Скадар.

Пошто је било одлучено да се напад изводи и преко Штоја и преко Бардањолта, заповешћу је Одред био подељен на две оперативне групе: "трупе између Дрињаче и Кира", под командом бригадира Јанка Вукотића, и "трупе између Кира и Скадарског Блата" (језера), под командом бригадира Јова Бећира.

Командант Приморског одреда бригадир Митар Мартиновић није се придржавао наређења краља Николе по коме је требало само да демонстрира у правцу Тарабоша, већ је предузео отсудан напад, у намери да овлада Тарабошем.

Још пре поласка за Вирпазар, 31 јануара, командант Приморских трупа тражио је од команданта Дринске дивизије II да прикупи податке о ситуацији код непријатеља, нарочито о снагама на Брдици и у рејону с. Бушати.

Пошто је требало да Зетски одред 8 фебруара продужи напад у духу ранијег задатка, црногорека Врховна команда је ноћу 7/8 фебруара у два маха захтевала од команданта Приморских група да делом снага помогне Зетски одред или, уколико му то није могуће, да "због диверзије" нападне на Брдицу.

Пошто је знала да су Турци време трајања примирја искористили за довршење и изградњу фортификациског система и за организацију одбране, црногорска Врховна команда је сматрала да сопственим снагама неће моћи сломити отпор противника и заузети град.

"Из недостатка артиљерије Скадар нам се још држи. Дубоко бих био захвалан Вашем Величанству кад бисте ми још четири-пет брзометних батерија с нужном муницијом одвојили од оне огромне артиљерије, коју је Ваша славо добитна војска Турцима отела".

У тим условима, изјава Есад-паше да ће предати Скадар уколико падне још нека тачка у одбрани града потстакла је црногорску Врховну команду да предузме још један напад на Скадар пре пристизања српских трупа.

Дан раније него што је краљ Петар издао указ о формирању Приморског кора, 20 фебруара, грчка влада је прихватила захтев српске владе да обезбеди превожење Приморског кора од Солуна до Медове и тражила обавештење о бројном стању јединица, како би обезбедила одговарајући бродски простор.

Управо када су припреме за поновни напад на Скадар биле завршене, западне силе су објавиле блокаду јадранске обале.

Есад-паша је затим написао писмо црногорском престолонаследнику кнезу Данилу, са захтевом да овај одреди преговараче који би утврдили услове предаје Скадра, пошто је стање операција такво да чини узалудним даље обострано пролевање крви.