Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Још пре поласка за Вирпазар, 31 јануара, командант Приморских трупа тражио је од команданта Дринске дивизије II да прикупи податке о ситуацији код непријатеља, нарочито о снагама на Брдици и у рејону с. Бушати. У вези с тим, командант дивизије пуковник Павле Пауновић га је известио: да је командант Скадарског корпуса убијен и да је због тога настала забуна и пометња код трупа у Скадру, а да посада не броји више од десет до петнаест хиљада људи, већином башибозука. Поред тога, командант дивизије је нагласио да у граду влада велика оскудица у храни, огреву и осталим животним потребама, услед чега се посада често буни и, по његовом мишљењу, врло је вероватно да би се одмах предала чим би се српска војска појавила пред Скадром. Што се тиче посаде у рејону с. Бушати, командант дивизије је имао податке да она није јача од једне до две чете, са два топа.
Командант дивизије је сматрао да је за напад на рејон с. Бушати најповољнији правац с. Дајчи – с. Пистули, пошто рејон с. Пистули обезбеђује најбоље полазне положаје. Правац с. Кукли – с. Барбалуша – с. Бушати, иако је имао бољи пут, по његовом мишљењу није био погодан, јер је био исувише отворен и изложен ватреном дејству са Бушатског Виса.
Да би још једанпут проверио све ове податке, командант Приморских трупа је наредио команданту дивизије да поново изврши извиђање читавог рејона Бушати – Барбалуша, и да настоји да прикупи што тачније податке о јачини непријатељских снага и њиховом стању, као и да изврши оправку пута на релацији с. Дајчи – с. Пистули.
По завршеном састанку код краља Николе у Вирпазару, командант Приморских трупа вратио се у Љеш, у свој штаб. У извештајима које су доставили 1 и 2 фебруара, као и усменом реферату у Штабу Приморских трупа 4 фебруара, командант и начелник штаба Дринске дивизије II углавном су потврдили раније податке о непријатељу, допуњавајући их једино тиме да је посада у рејону с. Бушати ојачана са око 1.000 војника, “од којих само две чете редовне војске, а остали башибозук са 2 топа старог типа”.
Командант Приморских трупа је и у току боравка у црногорској Врховној команди добио сличне податке у погледу јачине, наоружања и морала непријатељских снага, али је обавештен и о томе да су непријатељски положаји утврђени у типу пољске фортификације, с јаким жичаним препрекама.
Пошто је задатак српских Приморских трупа у претстојећем нападу био да врше демонстративан напад “у правцу Бушата и Брдице”, по повратку команданта ових трупа у Љеш отпочеле су припреме за напад на бушатске положаје.
Бушатске положаје чине два виса, који се пружају дуж десне обале р. Дрима, на месту где Дрим прави испупчење ка западу, у рејону с. Бушати – с. Барбалуша. Ова два каменита и углавном гола виса, раздвојена дубоком преседлином западно од с. Бушати, доминирају левом обалом р. Дрима и заједно с овом реком, која је, иако на више места газна, с обзиром на годишње доба претстављала извесну препреку, чине солидне положаје. Ширина њиховог фронта дуж обале Дрима износила је око 4 км. Идући даље ка југоистоку, тај положај се продужује узаном Барблушком Косом до с. Барбалуше.
Најистакнутија северозападна тачка северног (Мелгушког) виса удаљена је од Брдице нешто више од 3 км. Стога су снаге на бушатском положају могле бити подржаване само артиљериском ватром с главног турског положаја на Брдици, па ни њоме не сасвим ефикасно, с обзиром на удаљеност, нарочито јужног виса (Бушатског, триг. 251). Сем тога, будући да су ова два виса била одвојена и тако удаљена од главног положаја на Брдици, постојала је могућност да се, обухватом са североистока и југозапада, посада ових положаја изманеврише и отсече. Ову опасност је донекле умањивало подводно и мочварно околно земљшпте. Недостатак је ових положаја још и у томе што нису имали потребну тактичку дубину, али су зато били утврђени у типу пољске фортификације, са стрељачким заклонима местимично зиданим у камену, но без жичаних препрека.
Имајући у виду такав карактер непријатељских положаја и малобројност снага које су их поседале, с једне стране, и, с друге стране, околност да тек по овлађивању Мелгушким и Бушатским Висом може остварити услове за демонстративна дејства ка Брдици, какав је задатак имао, командант Приморских трупа је одлучио да прво ликвидира непријатељске снаге у том рејону. За извршење добијеног задатка он је ангажовао Дринску дивизију II (изузев 2 батаљон 6 пука, који је био остављен као посада Љеша), 4 батаљон 10 пука, 1 и 4 батаљон 11 пука, 3 батаљон 12 пука и једну брдску батерију Шумадиске дивизије I, као и три црногорска батаљона и четири топа, које је добио као ојачање.
Према прикупљеним подацима о земљишту и организацији непријатељеке одбране, правац с. Дајчи – с. Пистули – с. Бушати, изгледао је погоднији за напад главних снага. Међутим командант Приморских трупа није био сасвим одлучан у том погледу: иако је заповешћу од 4 фебруара прецизирао да се главни удар изведе тим правцем, ипак је предвиђао, “ако се покаже погодније”, да се у току дејстава тежиште напада пренесе на десну обалу Дрима, на правац Барбалуша – Бушати. Стога је команданту Дринске дивизије II наређено да у рејону Барбалуше подигне четири мостића на р. Дриму.
Према заповести команданта Приморских труна, десна, главна, колона, састава: Дринска дивизија II (без 2-ог батаљона 6 пука), два батаљона 11 пука Шумадиске дивизије I и вод црногорских пољских топова, са укупно девет батаљона, дванаест топова и десет митраљеза, под командом команданта Дринске дивизије II пуковника Пауновића, имала је задатак да с линије с. Пистули – с. Баба нападне бушатске положаје и да одржава везу с црногорским Зетским одредом на десној обали Дрињаче; лева, помоћна, колона, састава: 4 батаљон 10 пука и 3 батаљон 12 пука Шумадиске дивизије I, три црногорска батаљона (Цеклински, Цеклинско-добрски и Бјелогорски), једна брдска брзометна батерија и један вод црногорских брдских топова, под командом потпуковника Милана Павловића, имала је задатак да с линије Барбалуша – Јуш напада бушатске положаје, обухватајући, по могућности, непријатељско десно крило. Ова колона требало је да успостави везу с црногорским Приморским одредом на десној обали Бојане. Све снаге су имале да поседну полазне положаје 5 фебруара до мрака.
Напад је требало да отпочне 6 фебруара у 10 часова артиљериском припремом. Артиљериску ватру је требало продужити и ноћу 6/7 фебруара, а 7 фебруара у 6 часова изјутра отпочео би општи напад. По овлађивању Бушатским и Мелгушким Висом, колоне су имале задатак да се утврђују на достигнутој линији и чекају даља наређења.
Непријатељеку одбрану на бушатским положајима организовали су 2 батаљон 54 низамског пука, две чете Елбасанског и једна чета Деволског редифског батаљона, једна брдска батерија (четири топа) и 200 мештана, добровољаца. Укупно: 1.100 војника и четири топа. Те снаге су биле овако распоређене: на југоисточном подножју Бушатског Виса била је 3 чета Елбасанског редифског батаљона, а идући даље ка северозападу, на југоисточним и источним падинама истог виса, налазила се 4 чета Деволског редифског батаљона, 2 чета 2 батаљона 54 пука и два брдска топа; на северозападним падинама овога виса била је 3 чета 2 батаљона 54 пука, као резерва, а на источним падинама Мелгушког Виса, североисточно од с. Бушати, налазила се 1 чета 2 батаљона 54 низамеког пука; у непосредној близини врха овог виса, с југозападне стране, постављена су два брдска топа, на ћувику североисточно од с. Мелгуши, била је 2 чета Елбасанског редифског батаљона.
Брдицу, одакле је непријатељ могао ојачати одбрану бушатских положаја, поседале су следеће јединице: 3 батаљон 50 низамског пука, Дебреизирски резервни батаљон, преостали делови Деволског и Елбасанског редифског батаљона, једна чета из опште тврђавске резерве, две чете 6 фортификациског батаљона, 100 жандарма и добровољаца с 11 топова; укупно: 1.700 војника и 11 топова.
У погледу снага и борбених средстава, узимајући у обзир само непријатељске делове на бушатским положајима, Приморске трупе су биле у великом преимућству, те нису постојали никакви изгледп да се непријатељ одржи на тим положајима, упркос могућности да привуче ојачања с Брдице.
Овде треба напоменути да ни стање Приморских трупа, особито Дринске дивизије II, није било нарочито добро. Као ни остале јединице II позива, људство ове дивизије није имало шињеле ни шаторска крила, те је у току покрета преко албанских планина, због зиме и глади, било веома исцрпено. Поред тога, по избијању на море, због исирпености, слабе исхране и непогодне климе, највећи део тог људства прележао је разне заразне болести.
Код делова Шумадиске дивизије I стање је било знатно боље, јер су имали млађе, отпорније и боље снабдевено људство.
Када је добијен задатак за учешће у нападу на Скадар, Приморске трупе су биле овако размештене: главнина Дринске дивизије II налазила се у Љешу, док су се мањи делови налазили у с. Мјет, с. Шити Хејмелит, с. Трошани, с. Мерчиње, на Какарику, Куклију, у Медови, Гурси, Плани и Жеји, као посаде ових места; Шумадиско-албански одред размештен је у Драчу, Тирани, Кроји, Каваји, Љушни, Шијаку и Прези. Зато је командант Приморских трупа, у циљу извршења добијеног задатка, 3 фебруара наредио команданту Дринске дивизије II да делом снага, с бродском и Дебанжовом батеријом, одмах поседне положаје на линији Пистули – Дајчи, а да се остале јединице прикупе и припреме за покрет, који је требало извршити следећег дана. Истовремено је наредио команданту Шумадиско-албанског одреда да један батаљон и вод брдских топова из Драча укрца на грчки брод који му је у ту сврху упућен из Бара и да их пребаци у Медову. Тај батаљон (4 батаљон 10 пука) стигао је у Медову 4 фебруара.
У вези с тим наређењем, командант Дринске дивизије II наредио је 4 фебруара деловима 5, 6 и 11 пука, који су били у Мјету и Шити Хејмелиту, да се пребаце на линију с. Пистули – с. Паћрам и ту сачекају главнину Дивизије. Деловима 1 батаљона 6 пука и 4 батаљона 11 пука, који су били у с. Мерчињи, наредио је да се прикупе у рејону Ура Шкине и буду спремни да продуже покрет ка с. Дајчи као претходница главнине. Командантима 5 и 6 пука наређено је такође да се припреме за покрет, који треба да отпочне 5 фебруара, с тим што ће 2 батаљон 6 пука остати у Љешу као посада, док је пионирски батаљон добио задатак да подигне четири мостића на Дриму у рејону с. Барбалуше.
Покрет снага Дринске дивизије II отпочео је 5 фебруара изјутра. Јединице из Мјета и Шити Хејмелита, после краћих борби е мештанима, око 16 часова су овладале рејоном с. Пистули – с. Паћрам.
Главнина Дивизије прикупила се тога дана, до 7 часова, северно од Љеша, где су пристигла и два црногорска пољска топа с Ренцита. Она је одмах предузела покрет ка Ура Шкинсу, одакле је требало да настави правцем с. Корели – с. Дајчи – с. Баба. Међутим, услед великих киша, читав крај између Ура Шкинса и с. Корели био је под водом, те је претходница продужила покрет правцем с. Трошани – Дајчи, док је главнина скренула ка западу и долином Дрима наставила покрет ка с. Ћадри и с. Грамши. Покрет је и на једном и на другом правцу био веома тежак због подводности и блатњавости путева. Нарочито се тешко кретао вод црногорских пољских топова, који је имао веома слабу запрегу. Пошто овај вод није могао да пристиже пешадију, остављена му је као заштита једна чета са зачеља главнине, а главнина је наставила покрет. И поред тих тешкоћа, све јединице су успеле да се до ноћи 5 фебруара прикупе у рејону с. Пистули – с. Паћрам – с. Баба, како је било и предвиђено. По пристизању на одређену линију, Дивизија је заузела следећи распоред: два батаљона 5 пука, с три митраљеза и водом пољских топова, била су западно од с. Пистули, с једном четом као бочним осигурањем у с. Стајка и једном на претстражи у с. Кулси (Kullesh); 6 пук, с 1 батаљоном 11 пука и брдском Дебанжовом батеријом, посео је положаје на линији Паћрам – Шкејзи, док су преостали делови 5 пука, с 4 батаљоном 11 пука и 6 брзометном батеријом, посели положаје на линији Шкејзи – Баба.
Делови Шумадиско-албанског одреда и три црногорска батаљона с Ренцита прикупили су се у Љешу 5 фебруара изјутра. У 10,30 часова тога дана ове трупе су као лева колона Приморских трупа отпочеле покрет ка Куклију и Барбалуши. По избијању у рејон Куклија, Цеклински батаљон, 4 батаљон 10 пука и 3 батаљон 12 пука, под командом мајора Василија Маџаревића, упућени су у правцу Барбалуше, док су Цеклинско-добрски, и Бјелогорски батаљон, с водом брдских топова и митраљеским одељењем, под командом командира Луке Гојнића, продужили покрет ка превоју Јуши. Претходница прве групе батаљона савладала је око 19,30 чаеова отпор мештана у с. Барбалуши, и лева колона је заноћила на линији с. Барбалуша – Мали Барбалуша. Шестог фебруара јединице су поселе положаје на линији северна ивица е. Барбалуше – Мали Барбалуша (северозападно од триг. 383), у следећем распореду: на десном крилу, до р. Дрима, 3 батаљон 12 пука; лево од њега Цеклински батаљон; на платоу у средини с. Барбалуше 4 батаљон 10 пука; позади 3 батаљона 12 пука брзометна брдска батерија; Цеклинско-добрски и Бјелогорски батаљон на североисточним и северним падинама Мали Барбалуше. Пошто је 5 фебруара командант Приморских трупа обавештен од црногорске Врховне команде да је напад одложен за 7 фебруар у 10 часова, то су обе колоне 6 фебруар искористиле за утврђивање полазних положаја. Лева колона је тога дана заузела Барбалушку Косу, коју је непријатељ без борбе напустио, и посела полазни положај на овој коси и у рејону с. Шакуј, у висини поменуте косе.
Рано изјутра, 7 фебруара, отпочело је препуцавање предњих делова Дринске дивизије II и слабијих делова башибозука из с. Бушати, који су уствари бежали ка Скадру и ватром штитили повлачење. У томе их је подржавала и артиљерија с бушатских положаја. Нешто после 8 часова отпочела је слабија ватра и с Бушатског Виса ка левој колони Приморских трупа. Иако су, нарочито на Мелгушком Вису, примећени покрети непријатељских снага и скидање шатора, што је било сигуран знак да непријатељ намерава да се повуче, српске јединице нису журиле с покретима, па ни с дејетвом артиљерије. Батерије леве колоне отвориле су ватру тек у 9,40 часова, док су покрети предњих делова ове колоне ка падинама Бушатског Виса отпочели у 10 часова, када је отпочело и дејство артиљерије десне колоне.
У 10,20 часова командант Приморских трупа, који се са својим штабом налазио у Барбалуши, наредио је командантима колона да отпочну “пешадиски напад потпомогнут снажном артиљериском ватром”.
Према заповести команданта леве колоне, 3 батаљон 12 пука и Цеклински батаљон, под командом мајора Маџаревића, нападали су дуж десне обале Дрима, ка југоисточним падинама Бушатског Виса, док су Цеклинско-добрски и Бјелогорски батаљон, под командом командира Гојнића, наступали ка југозападним падинама овога виса. Обе групе су имале задатак да координираним дејствима заузму Бушатски Вис. Позади левокрилних батаљона наступао је 4 батаљон 10 пука, као резерва команданта колоне.
Покрети ових батаљона ка подножју Бушатског Виса вршени су веома споро, иако је непријатељска артиљериска ватра, због подводности земљишта, имала врло слаб ефекат. Пребацивање је вршено по деловима и под заштитом сопствене артиљериске ватре. Око 11,15 часова 3 батаљон 12 пука био је задржан јаком непријатељском ватром на подножју виса. Међутим, пошто су Цеклинско-добрски и Бјелогорски батаљон већ избили пред југозападне падине Бушатског Виса и отворили јаку ватру на положаје у његовом подножју, 3 чета Елбасанског редифског батаљона отпочела је да се повлачи већ око 11,30 часова. Због повлачења ове чете паника је захватила и делове Деволског редифског батаљона. Командант турских снага мајор Рифат-беј, који се с резервом налазио на северозападним падинама Бушатског Виса, није успео да задржи ове редифске делове. Штавише, заједно с редифима, повукла се и резерва, као и 2 чета 2 батаљона 54 низамског пука, ка Мелгушима и, даље, ка Брдици. Тек када су непријатељски делови предузели повлачење (око 12 часова), командир Гојнић је извршио јуриш. Пошто нису наишли на јачи отпор, Цеклинско-добрски и Бјелогорски батаљон избили су око 12,30 часова на јужне огранке Бушатског Виса. Тада су предузели наступање и остали делови леве колоне. Око 13 часова лева колона је посела све турске положаје на овом вису и притом заробила 20 непријатељских војника. По овлађивању непријатељским положајима, лева колона је посела вис у следећем распореду: једна чета је истурена у правцу с. Мелгуши, 4 батаљон 10 пука је посео рејон триг. 251 а 3 батаљон 12 пука централни део виса, док су три црногорска батаљона посела косу која се од триг. 251 спушта ка југу.
Око 10,30 часова командант Дринске дивизије II приметио је да се непријатељске снаге повлаче с Мелгушког Виса. Пошто се он у том тренутку налазио на крајњем десном крилу Дивизије, у рејону с. Пистули, где су се налазили вод пољских топова и два ојачана батаљона 5 пука под командом мајора Митровића, наредио је командиру овог вода да туче отступаће непријатељске делове, а мајору Митровићу и команданту 6 пука – да њихови батаљони, који су непосредно уз Дрим, крену у правцу Мелгушког Виса. Остали батаљони 6 пука требало је да се крећу позади деснокрилног батаљона мајора Митровића, а делови 5 пука да се с линије Шкејзи – Баба пребаце у рејон источно од с. Паћрам, позади левог крила 1 батаљона 11 пука. Командиру 6 брзометне брдске батерије наређено је да помери батерију унапред до леве обале Дрима, а 3 брдској батерији – да пренесе ватру на турску пешадију у с. Бушати. Овим наређењем уствари ишло се за тим да се снаге колоне прегрупишу у циљу јачања десног крила, на чијем правцу је требало извести главни удар.
Покрети јединица у духу овог наређења отпочели су тек у 12,10 часова, када је командант колоне добио од команданта Приморских трупа наређење за напад. Па и тада, иако је наређење било издато у 10,20 часова, покрег је извођен веома споро, и јединице су избиле на Мелгушки Вис тек око 14 часова, када га је непријатељ био сасвим напустио. Сат касније је чета која се као бочно обезбеђење налазила у рејону с. Стајка успела, уз подршку артиљерије, да протера непријатељске делове из рејона с. Космачи.
По овлађивању мелгушким положајима, десна колона се задржала у следећем раепореду: једна чета из 5 пука као бочно осигурање у с. Космачи, два батаљона 5 пука на северним и северозападним падинама Мелгушког Виса, од пута Бушати – Скадар до с. Мелгуши. Остале снаге задржале су се у биваку позади Мелгушког Виса а Штаб дивизије у с. Бушати.
У току прикупљања Приморских трупа јужно и југоисточно од с. Бушати, непријатељ је, очекујући напад на Брдицу правцем Стајка – Космачи – Ашта, ноћу 5/6 фебруара привукао 2 и 3 батаљон 70 низамског пука, један редифеки батаљон и два топа у с. Ашта. Међутим, пошто су се Приморске трупе по избијању на линију Космачи – Мелгушки Вис – Бушатски Вис задржале, ове турске снаге су пребачене на Бардањолт. Тако се напад Приморских трупа овога дана завршио без значајнијих резултата. Истина, избијањем ових снага на поменуту линију ликвидирано је и последње истурено непријатељско упориште и створени су повољни услови за напад на Брдицу, као главну отпорну тачку непријатељске одбране на овом правцу. Али је овога дана пропуштена прилика да се разбију непријатељски делови који су поседали бушатске положаје и, што је најважније, да се енергичним притиском са ових положаја привуку и вежу што јаче непријатељске резерве и на тај начин олакша напад Зетског одреда на Бардањолт, где је црногорска Врховна команда очекивала решење битке. Међутим, захваљујући опрезном и спором наступању Приморских трупа и коначном задржавању на поменутој линији, Турци су могли и она три батаљона који су упочетку били ангажовани као ојачање на овом правцу – употребити за одбрану Бардањолта, тј. за ојачање одбране на тежишту напада Зетског одреда.
Штаб Приморских трупа и штабови колона располагали су приближно тачним подацима о јачини непријатељских снага на бушатским положајима: било је јасно да ови непријатељски делови неће моћи да пруже јачи отпор. Међутим није се довољно познавало земљиште и организација непријатељске одбране, па се није на време уочило да земљиште нуди услове да се обухватом крила брзо разбију непријатељски делови на овим положајима и да се продужи енергичан притисак у правцу Брдице. Зато ни командант Приморских трупа није био категоричан, нити сасвим сигуран у своју одлуку и план напада. Наиме, иако је одлучио да главни удар нанесе десном колоном, он је предвиђао и могућност да се, прегрупацијом снага у току напада, главни удар пренесе на леву колону. Као последица ове неодлучности дошло је такво груписање снага према коме је десна колона била више него двапут јача, али је командант са својим штабом и поред тога остао на правцу леве колоне. Посебно треба истаћи да командант Приморских трупа, због тога што није била осигурана веза с командантима колона, није могао ни да координира рад својих јединица, нити да убрзава њихова дејства.
С друге стране, пошто није била уочена могућност да се маневром преко с. Космачи обухвате и отсеку непријатељске снаге на бушатским положајима, дошло је до фронталног напада десне колоне на Мелгушки Вис. Штавише, ни за то нису биле благовремено извршене потребне припреме, већ се непосредно пред почетак напада приступило прегруписавању снага, при чему су скоро две трећине снага остављене у другом борбеном реду. Све је то довело до закашњења и, уствари, до пасивизирања десне колоне, која, уместо да изврши главни удар, како је било предвиђено, практично није ни учествовала у нападу, а то је, разуме се, олакшало повлачење непријатељских снага.
Напад леве колоне је у основи био правилно организован, али су и на овом правцу покрети јединица били сувише спори и опрезни. Мада су већ у првом налету били разбијени непријатељски делови у подножју Бушатског Виса, командант колоне није уочио да је тиме био решен исход борбе за овај положај и није искористио слабљење непријатељског отпора да убрза наступање својих снага, што је непријатељ искористио да се, сем мањих делова, благовремено повуче. У целини узев, командовање српских снага било је инертно и неиницијативно.
Задатак је турских снага на бушатским положајима био да спрече непосредни напад на Брдицу и обезбеде прикупљање хране у Задрими, а уколико буду изложене нападу јачих снага, да се повуку на Брдицу. Оне су тај задатак извршиле. Иако је њихово повлачење отпочело у нереду, оно је ипак, захваљујући спором наступању Приморских трупа, завршено с успехом.