Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Командант Приморског одреда бригадир Митар Мартиновић није се придржавао наређења краља Николе по коме је требало само да демонстрира у правцу Тарабоша, већ је предузео отсудан напад, у намери да овлада Тарабошем. Напад је изведен према плану предвиђеном за напад у октобру 1912 (који није био извршен):
– главни удар требало је да изведе средња колона (Катунска бригада), правцем Широчки Вис – к. 592, са задатком да изврши пробој непријатељских утврђења на Великом Тарабошу;
– десна колона (Црмничко-приморска бригада, без Бјелогорског батаљона) требало је да садејствује средњој колони вршећи демонстративан напад правцем с. Облика – Мали Тарабош;
– лева колона (Ријечко-љешанска бригада, без Цеклинског и Цеклинско-добрског батаљона, који су с Бјелогорским сачињавали “одред сердара Кусовца”) такође је имала задатак да садејствује главним снагама Одреда, нападајући правцем с. Широка – северозападне падине Великог Тарабоша.
Одредска артиљерија подељена је у три групе и постављена на Широчком Вису (где су још раније били уређени ватрени положаји), у рејону с. Мурићана (к. 184 – к. 200) и на висовима северно од с. Гарућа (ове висове Турци су звали: Семер Тепелер). Све три групе имале су задатак да подржавају средњу колону.
Немамо тачних података о бројном стању снага Приморског одреда. Али ако се узме да су три батаљона који гу били стављени под команду команданта српских Приморских трупа бројали око 1.800 бораца, а да је број добровољаца којима су попуњене јединице, био нешто већи од губитака Одреда у дотадашњим борбама, онда је Приморски одред могао имати око 6.500 људи и око 34 артиљериска оруђа.
У саставу одбране Тарабоша биле су следеће јединице: 3 батаљон 71 пешадиског низамског пука, 1 чета 2 батаљона 71 пука, 3 чета 24 батаљона стрелаца, митраљеска чета 71 пука, митраљеска чета 2 пука стрелаца, редифски батаљони: Либрашт, Грамош и Драч, тврђавска инжењериска чета, скадарска гранична чета и 1.000 добровољаца. Укупно бројно стање ових снага износило је 3.800 људи и 21 топ, под командом потпуковника Махмут Ћамил-беја.
Према томе, Приморски одред је имао извесну бројну надмоћност, али му то није претстављало неку гаранцију за успех, с обзиром на недостатак артиљериске муниције и на недовољну бројност артиљерије, од чије улоге је умногоме зависио исход напада, како због карактера утврђења и препрека, тако и због конфигурације земљишта, које није омогућавало развијање јачих пешадиских снага.
Ток напада
Ноћу 6/7 фебруара, пешадиски делови Приморског одреда отпочели су привлачење непријатељским одбранбеним положајима. Артиљериска припрема отпочела је око 10 часова 7 фебруара. Највећи део црногорске артиљерије сасредио је ватру на Велики Тарабош. Турци су убрзо отворили јаку артиљериску ватру најпре по пешадији средње колоне Приморског одреда, а затим и по рејонима ватрених положаја одредске артиљерије. Артиљерија с монитора на језеру и са изворног дела Бојане дејствовала је против леве колоне Одреда. Иако је била надмоћнија, ватра црногорске артиљерије само је порушила неке ватрене положаје турских брдских топова иа Великом Тарабошу и део пешадиских ровова и принудила неколико митраљеза да у више махова мењају ватрене положаје, чиме је ефикасност њихове ватре била знатно ослабљена. Сем тога, црногорска артиљерија са Широчког Виса потопила је један турски монитор, док се други, такође оштећен, морао повући низ Бојану. Од тога дана монитори се више нису појављивали на језеру.
Међутим су турски положаји били тако утврђени да их ватра црногорске артиљерије, иако релативно јака, није могла озбиљније оштетити, нарочито што се тиче жичаних препрека, које су уствари и претстављале најозбиљнију сметњу за удар црногорске пешадије. Када су се предњи делови средње колоне приближили непријатељском борбеном осигурању на вису западно од к. 592, били су подвргнути снажној пешадиској ватри. Узани гребен Тарабоша на овом делу није дозвољавао да се напада јачим снагама, те, и поред свих напора, средња колона током дана није постигла никакав успех. Предвече је чак била принуђена да се повуче нешто уназад и да заноћи на удаљењу око 300 метара од непријатељских ровова.
Десна колона је овладала с. Зуосом у подножју Малог Тарабоша, а лева с. Широком на јужној обали Скадарског Језера. То су, међутим, били незнатни успеси, јер на главном правцу ни положаји борбеног осигурања нису били заузети.
Средња колона је током ноћи 7/8 фебруара изградила ров дужине око 70 метара, у циљу спречавања евентуалних турских испада с Пусу Тепе. Тај ров је требало да послужи и за ватрену припрему јуриша, који је припреман за 8 фебруар.
Осмог фебруара напад је продужен. Претежан део артиљерије и митраљеза тукао је положаје турског борбеног осигурања на Пусу Тепе. Та ватра, потпомогнута блиском стрељачком ватром средње колоне, трајала је до 15,30 часова, када је ова колона пошла на јуриш. Непријатељске снаге са Пусу Тепе спочетка су се жилаво браниле. Али јака блиска стрељачка ватра и ручне бомбе приморале су редифске и нешто касније, низамске делове да се повуку на главну отпорну тачку (Фесат Тепе) на к. 592. Повлачење је подржано с главног положаја тако јаком ватром да средња колона Приморског одреда не само што није могла да продужи напад ка к. 592. већ није била у стању ни да се задржи на Пусу Тепе, те се морала повући западно од поменутог виса и, тако заклоњена од турске ватре, сачекати ноћ. Десна и лева колона тог дана нису имале никаквог успеха.
Због упорности црногорских снага, њиховог настојања да, и поред озбиљних жртава, наставе напад, непријатељ је био принуђен да предузме противмере како би осујетио пад Великог Тарабоша. Премда је у позадини овог узвишења имао јаке утврђене положаје, он је био уверен да би пад Великог Тарабоша условио и пад Скадра. Видећи да су се црногорске јединице повукле на западне падине виса Пусу Тепе, непријатељ је већ око 20 часова 8 фебруара покушао, слабијим снагама, да тај вис поново поседне, али је, после краће борбе, био одбачен. Сутрадан, око 4 часа изјутра, Турци су учинили још један такав покушај, знатно јачим снагама, али ни тада нису имали успеха.
Деветог фебруара настављен је напад Приморског одреда, али само осетно слабијом артиљериском ватром. По подне је ватра била још ређа, док предвече није сасвим престала. Напад пешадије тога дана није вршен.
Тако је, без значајнијег успеха, завршен тродневни напад на Тарабош, у коме је Приморски одред, а нарочито његова средња колона, претрпео веома велике губитке. Даљи напади су обустављени на изричито наређење краља Николе.
Нису сачувани никакви документи о томе како је одлучено да се Приморски одред већ од почетка отсудно ангажује и поред изричног наређења краља Николе да врши демонстративан напад, и то углавном артиљеријом. Али изгледа да се бригадир Мартиновић на то одлучио јер је био уверен да ће успех Зетског одреда бити доведен у питање ако се не предузме одлучан напад и на осталим правцима. Међутим ток напада је показао да је, с обзиром на карактер земљишта и систем утврђења, напад на Тарабош узалудан без учешћа бројне артиљерије већег калибра. А Приморски одред не само што није располагао таквом артиљеријом него је оскудевао у муницији и за расположива оруђа. Сем тога, он је оскудевао и у средствима за прављење пролаза у жичаним препрекама. Топографски склоп Тарабоша онемогућавао је Одреду да развије јаче снаге, те је тежиште борбе пало само на мање снаге средње колоне, претежно на Чевско-бјелички батаљон, док је непријатељу омогућавао, нарочито на правцу напада средње колоне, да постигне такву густину стрељачке ватре коју није било могуће савладати оскудним црногорским средствима. Отуда је средња колона у току напорних тродневних борби, уз бројне жртве, услела да поседне само положаје турских борбених осигурања. Десна и лева колона, иако су спочетка имале извесног успеха, нису у потребној мери ангажоване, нити су довољно потпомогле рад средње колоне, нарочито другог дана напада.