Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
По избијању у рејон Скадра, Зетском одреду су се нудила два правца за напад на град. Први, Врака – Штој – Скадар, био је много краћи и водио је равним земљиштем, без озбиљнијих природних препрека, док је други, Дришти – Нерфуши – Бардањолт – Скадар, био много дужи и заобилазнији. Други је, сем тога, водио преко теже проходног, јако испресецаног и делом пошумљеног земљишта. Нападач је тим правцем морао двапут да прелази р. Кири: у рејону с. Дришти и по овлађивању М. Бардањолтом.
На први поглед, правац Врака – Штој – Скадар изгледао је погоднији. Међутим, с обзиром на то да је на овом правцу одбрана била солидно организована, као и с обзиром на чињеницу да црногорска војска није имала искуства за борбу у равници, нити се у равници радо борила, напад тим правцем био је врло рискантан и није много обећавао.
Тежак терен на правцу преко Бардањолта, међутим, није за Црногорце претстављао велику сметњу. Он им је чак ишао у прилог, утолико пре што овај правац није био довољно утврђен. Даље, на р. Кири су постојали мостови за које је постојала вероватноћа да их Турци неће порушити, односно да се у томе могу спречити. Све је то чинило привлачнијим правац преко Бардањолта, јер је он нудио боље изгледе на успех.
Врховни командант и командант Зетског одреда, међутим, као што смо видели, нису поклањали готово никакву пажњу извиђању и обавештајној служби, те нису ни имали тачне податке о стању непријатељске одбране ни на једном од ових праваца. Они су, наиме, имали податке да се у Штоју налазе 3 – 4 турска батаљона са шест топова. Стога им је правац Врака – Штој – Скадар изгледао погоднији, па су одлучили да 24 октобра Зетски одред изврши напад на Штој и одбаци турске снаге, како би обезбедио услове за напад на сам Скадар. У том циљу су Зетска, Бјелопавлићка и Мјешовита бригада добиле задатак да се пребаце ка р. Враки и изврше напад на централни део штојских положаја. Никшићка и Вучедолска бригада добиле су задатак да очисте од турских снага десну обалу р. Кири, у рејону Бокши – с. Домни. Приморском одреду је такође наређено да организује напад на Тарабош.
После ликвидације тушке посаде, командант Скадарског корпуса није имао јачих снага нити припремљених положаја да би се могао супротставити Зетском одреду на већем удаљењу од Скадра. Због тога је одлучио да отсудни отпор пружи на положајима за непосредну одбрану града, а да мањим снагама, истуреним ка с. Ворфи и ка Бокшима, бар донекле успори покрет црногорских јединица и њихово избијање пред турске положаје у Штоју и на р. Кири. У том циљу је формираи један комбиновани батаљон, састављен од делова редифских јединица из Скадра и добровољаца из рејона с. Пуке и из с. Борфа и Бокши, укупне јачине око 630 војника, који је 23 октобра пружао јак отпор деловима Никшићке и Вучедолске бригаде северно од Ворфа и Бокши. Никшићка и Вучедолска бригада су тога дана ипак успеле да очисте сва села јужно од Маранаја, изузев јужни део рејона Бокши и с. Домни. Стога је командант Скадарског корпуса наредио да се, ради ојачања комбинованог батаљона, 24 октобра упуте из рејона с. Големи 2 батаљон 70 низамског пука и Деволски редифски батаљон, са два брдска брзометна топа, ка Бокшима, а једна чета, с једним пољским топом, ка Хану Враки (Хани Вракс).
Изјутра 24 октобра је Вучедолска бригада извршила покрет ка с. Дришти, у циљу обухвата десног крила непријатељских снага, које су се у том рејону наслањале на р. Кири. У току тог покрета Бригада је тучена јаком артиљериском ватром из Штоја, од које је нарочито имала губитака бригадна комора. После краће борбе Бригада је успела да савлада непријатељски отпор и очисти рејон с. Дришти. Никшићка бригада је истовремено потисла турске снаге из Бокши. Само је једна непријатељска чета успела да се задржи на Хуму, на десној обали р. Кири. Остале турске јединице повукле су се ка с. Големи.
Истовремено су Зетска, Бјелопавлићка и Мјешовита бригада одбациле турске делове из рејона Хан Врака. Непријатељске снаге су гоњене само ватром.
Ноћу 24/25 октобра Луковски батаљон Никшићке бригаде извршио је напад на Хум и после краће борбе овладао њиме. Тиме су била ликвидирана сва непријатељска упоришта на десној обали р. Кири узводно од с. Меси.
У току 25 октобра Зетски одред се задржао на положајима од претходног дана, 2 дивизија на линији Врака – с. Борит – с. Драгоч, а 3 дивизија на линији Бокши – Дришти. Тога дана је настављена обострана артиљериска ватра.
У току ових борби установљено је да је Штој јако утврђен и да би даљи напад тим правцем био нецелисходан. Стога су врховни командант и Штаб Зетског одреда одлучили да напад главнином снага на Скадар продуже преко В. Бардањолта.
Тако је уствари због недостатка података о непријатељу Зетски одред изгубио још три драгоцена дана у борбама с мањим непријатељским снагама, и то без нарочитих резултата.
Међутим, иако је најзад дошао до правилног закључка да је целисходније продужити напад преко Бардањолта, командант одреда при груписању снага није томе остао доследан.
Он је, наиме, одлучио да напад изведе дејством на оба правца, али је притом за напад левим правцем, тј. преко Бардањолта, одредио 3 дивизију, јачине две бригаде, док је за дејство правцем преко Штоја била одређена 2 дивизија, јачине три бригаде.
Левокрилна 3 дивизија, ојачана са две брдске батерије, имала је, према заповести команданта одреда, задатак да пређе р. Кири у рејону с. Дришти, а затим да наступа правцем Нефруши – Дрим и са источне стране нападне В. Бардањолт (к. 274). По овлађивању В. Бардањолтом требало је да се на њему утврди и чека даљу заповест. Деснокрилна дивизија имала је задатак да врши демонстративни напад на отсеку Штоју и на тај начин садејствује левој колони. На Штојском правцу је задржана и остала одредска артиљерија. Оваквим распоредом јединица, јаче снаге су задржане на помоћном правцу, с помоћном улогом да везују непријатељске снаге, док су слабије снаге биле упућене правцем за који је оцењено да нуди више изгледа на успех. Тиме се већ унапред ризиковало да се компромитује напад преко Бардањолта, утолико пре што командант одреда није имао своју резерву.
У духу задатка, лева колона је у току 26 и 27 октобра вршила припреме за прелаз преко р. Кири и напад на В. Бардањолт. У рејону с. Дришти био је подигнут понтонски мост за прелаз јединица.
Да би спречио прелаз црногорских снага преко р. Кири, командант турског Скадарског корпуса упутио је још 25 октобра једно инжињериско одељење да поруши мост Мес. То је био узани камени мост с неколико распона, и његовим рушењем би прелаз јединица Зетског одреда био заиста отежан. Међутим турски инжињерци нису мосту направили скоро никаквог квара.
Двадесет шестог октобра је наређено 2 батаљону 70 низамског пука из корпусне резерве да се са две своје чете и једним брзометним топом пребаци у рејон североисточно од с. Муселима и да ватром узнемирава и изнурава црногорске јединице. У духу тога, овај батаљон је читавог дана, 27 октобра, са одређених положаја дејствовао ватром на црногорске снаге у рејону с. Драгоч – Бокши. Предвече су се ове турске јединице повукле у састав резерве.
Иако је мост Мес за црногорске снаге био од тако великог значаја, оне ипак ништа нису предузеле да га обезбеде и сачувају од рушења, све до 26 октобра. Тек тада је упућена једна чета Луковског батаљона Никшићке бригаде да заузме мост и обезбеди прелаз јединица 3 дивизије. Та чета је посела мост без борбе. У току ноћи 27/28 октобра преко њега и новоподигнутог понтонског моста читава Дивизија се несметано пребацила на леву обалу р. Кири.
Пошто су се прикупиле на левој обали реке, Вучедолска и Никшићка бригада су 28 октобра у једној колони наставиле покрет ка В. Бардањолту и на читавом путу до Бардањолта нису наишле ни на какав отпор. Тек на самом врху, у рејону к. 274, два редифска батаљона, који су поседали овај положај, отворили су ватру на јединице Вучедолске бригаде. Ова бригада је, после краће борбе и с минималним губицима, успела да потисне непријатеља и овлада Великим Бардањолтом.
Међутим по овлађивању овим положајем командант 3 дивизије није поступио по наређењу команданта одреда: да се на њему утврди и сачека даља наређења. Он у том смислу није ништа предузео. Штавише, ноћу 28/29 октобра на Бардањолту је задржан само Рудинско-трепачки батаљон Вучедолске бригаде, као претстража, а остали делови ове бригаде прикупљени су на преноћиште источно од гребена Бардањолта. Иза Вучедолске, у изворном делу Муселимског потока (Црногорци су га звали „Цигански поток”) убиваковала се Никшићка бригада.
Док је 3 дивизија Зетског одреда наступала ка В. Бардањолту и заузимала овај вис, 2 дивизија и Приморски одред су повремено дејствовали артиљериском ватром. Међутим врховни командант није издао наређење Приморском одреду да изврши припремљени напад, који је обустављен, како је то формулисао краљ Никола, док Зетски одред “опсједне град скадарски”, односно док Зетски одред буде у стању да изврши напад са севера и североистока.
Турски противнапад и борбе око В. Бардањолта 29 и 30 октобра
Заузимањем В. Бардањолта, снаге Зетског одреда су оствариле један од битних предуслова за успешно настављање напада на сам град. Велики Бардањолт је потпуно доминирао турском одбраном на Малом Бардањолту. То је Зетском одреду давало знатна преимућства у односу на непријатеља и увелико олакшавало продужавање напада, нарочито с обзиром на слабу утврђеност Малог Бардањолта. Међутим, судећи по мерама које су предузели да обезбеде постигнути успех, командант 3 дивизије и командант Вучедолске бригаде нису били свесни тога. Насупрот њима, Турци су, знајући да по паду М. Вардањолта не би имали никаквих услова за даљу одбрану града, одмах схватили сву озбиљност смтуације која је настала избијањем црногорских снага на В. Бардањолт. Због тога, су још 28 октобра предузели мере како би већ сутрадан извршили противнапад у циљу одбацивања снага Зетског одреда на десну обалу р. Кири. У ту сврху, у Скадру је формиран специјални одред од снага предвиђених за одбрану отсека Кири, корпусне резерве и делова снага с насипа, са Штоја и с Тарабоша. Одредом је командовао командант отсека Кири пуковник Џемал-беј. Начелник његовог штаба био је бивши турски војни аташе у Цетињу капетан Асим-беј.
У припреми противнапада непосредно је учествовао командант Скадарског корпуса, који је током 28 октобра вршио извиђање бардањолтских положаја. Том приликом он је одлучио да главним снагама изврши противнапад на В. Бардањолт, а помоћним снагама правцем Муселимова Главица – мост Мес, с циљем да, по могућности, спречи извлачење црногорских снага. У том смислу издао је задатке јединицама одреда:
– десној колони, под командом потпуковника Омер Лифти-беја, састава: 3 батаљон 70 низамског пука, 2 батаљон 71 низамског пука, 1 и 3 чета Пеклинског редифског батаљона, добровољци Шејака и два брдска топа, да изврши напад на Барјак Тепе и Сунгу Тепе (положаји јужно и југозападно од к. 274);
– средњој колони, под командом поручника Абдурахман Нафиз-беја, састава: 2 батаљон 70 низамског пука, 1 батаљон 71 низамског пука, 24 батаљон стрелаца и два топа, да напада Сиври Тепе (к. 274) и Нишанџи Тепе (безимени ћувик северозападно од к. 274 (Црногорци су га звали Доњи Вис);
– левој колони, под командом пуковника Садик-беја, састава: Деволски редифски батаљон, 1 чета 3 батаљона 53 низамског пука, 1 чета 3 батаљона 54 низамског пука и једна чета 3 батаљона 71 низамског пука, две чете Ерзенског редифског батаљона и добровољци из Пострипе и Скадра, да напада правцем Муселимова Главица – мост Мес, штитећи лево крило средње колоне, и да, по могућности, спречи повлачење црногорских снага преко моста Мес.
За подршку одреда била је ангажована сва турска артиљерија с Малог Бардањолта и из рејона с. Големи.
Укупно бројно стање ових снага према ауторима одбране Скадра, износило је 4.330 војника.
Турски противнапад је отпочео рано изјутра (још по мраку) 29 октобра.
Осетивши наступање турских снага, командант Рудинско-трепачког батаљона, командир Илија Рогановић, известио је о томе команданта Вучедолске бригаде и затражио помоћ. Командант бригаде није на овај извештај обратио пажњу, нити је предузео било какве мере да расветли ситуацију и да припреми дочек овако јаких турских снага, иако је опасност, не само за претстражу већ и за читаву Бригаду, па и за читаву 3 дивизију, била очигледна.
Тако су турске јединице несметано подишле положајима црногорске претстраже, а затим извршиле врло јак и енергичан јуриш. Борба је била врло жестока. Непријатељ је био неупоредиво надмоћнији; сем тога, на познатом земљишту, он се у мраку боље сналазио од црногорских делова. Пошто је савладан отпор Рудинско-трепачког батаљона, комантант Вучедолеке бригаде увео је у борбу остале своје батаљоне. Иако су ови батаљони морали да ступе у борбу неприпремљени, ипак су се храбро и жилаво борили. Али је њихова снага била недовољна да одбије турски напад. Бригада је претрпела тешке губитке и била принуђена да се повуче источно од гребена В. Бардањолта.
Тек што је Вучедолска бригада ступила у борбу, у логору Никшићке бригаде настала је узбуна. Још у логору је ова бригада добила прве рањенике. Без икаквог наређења, њени борци су се брзо припремили за борбу. Команданти батаљона су своје јединице самоиницијативно повели ка висовима В. Бардањолта.
Нешто касније, командант дивизије наредио је команданту Никшићке бригаде да ступи у борбу. На основу тог наређења, командант Никшићке бригаде је одлучио да напад изврши с Никпшћким, Луковским и Жупским батаљоном у првом борбеном реду, а Требјешки и Голиски батаљон да задржи у резерви. Међутим сви ти батаљони већ су били ступили у борбу. Требјешки је био на крајњем десном крилу Бригаде, у правцу с. Муселим, а Голиски на левом крилу, у правцу Гајтанских Коса.
Покрег никшићких батаљона био је врло тежак, јер је вршен под јаком пушчаном, митраљеском, па и артиљериском ватром с В. Бардашолта, где су турске снаге већ биле успеле да се среде за одбрану. Па ипак, осећање части и поноса, осећање дуга да се помогне Вучедолској бригади, надвладало је све те тешкоће. Батаљони Никшићке бригаде водили су пуна четири часа тешке борбе с турским снагама. Око 13 чаеова непријатељ је био принуђен да се повуче за око 200 метара западно од гребена В. Бардањолта. Никшићка бригада је овладала тим гребеном. Али баш у том моменту, када су црногорске снаге биле у положају и могућности да непријатељу задају најтеже ударце, када су турске јединице биле у повлачењу, удаљене свега пар стотина. метара од батаљона Никшићке бригаде, Турци су прибегли једној успешној обмани: на читавом фронту прекинули су паљбу и подигли беле заетаве у знак предаје.
То је за турске снаге стварно био најтежи тренутак. Црногорци су већ угледали Скадар, и природно је било очекивати да ће се незадрживо сручити на растројене турске снаге које су се у нереду повлачиле низ камените падине Бардањолта. Резерва која се кретала од Малог Бардањолта била је још далеко да би пружила довољно ефикасну помоћ. Стога им је ова обмана добро дошла, у најгорем случају – бар као покушај да се нешто спасе.
Команданти батаљона, најпре Требјешког и Луковског а затим и осталих батаљона Никшићке бригаде, наредили су да се обустави ватра и упутили се ка Турцима – ради преговора о предаји, не известивши о томе ни команданта бригаде ни команданта дивизије, па, разуме се, не добивши потребну сагласност. Они нису обратили пажњу на то да турска резерва прилази развијена у стрељачки строј. А када су уочили да су обманути и да су Турци овај предах искористили да би средили своје снаге, већ је било много изгубљено. Онако како су самоиницијативно ступали у борбу, црногорски војници су се тако и сада на своју руку понашали. Пошли су ка Турцима, и на многим местима су се нашли у групама заједно црногорски и турски војници. И док су се турске снаге сређивале за поновни напад, Црногорци су морали мислити како те издвојене групице да врате у састав својих јединица. Неки турски официри су се чак до те мере дрско понашали да су од црногорских официра који су лакомислено пошли на преговоре тражили да се предају.
Црногорци нису имали довољно времена ни да схвате каквој су превари насели – а непријатељ је већ отворио јаку стрељачку, митраљеску и артиљериску ватру. Поново се развила жестока борба, у којој су, већ од самог почетка, Турци имали више успеха. Придолазак нових снага и свест о успешној обмани за њих су претстављали озбиљно освежење. Док је с турске стране у дејство ступило око 40 топова и неколико митраљеза, Црногорци су се борили искључиво пушкама. Њихове батерије нису биле у стању да пруже макар и најмању помоћ својој пешадији. До ноћи је трајала ова неједнака борба, у којој је Никшићка бригада, пошто је претрпела тешке губитке, била поколебана и потиснута с гребена. В. Бардањолта. Голо јунаштво није било довољно да обезбеди успех.
Још у таку дана, 29 октобра, командант одреда је наредио команданту 2 дивизије да пошаље три батаљона Мјешовите бригаде, под командом бригадира Милутина Вучинића, и два батаљона Бјелопавлићке бригаде, под командом командира Агице Лакића, у помоћ 3 дивизији. Ови батаљони су одмах упућени преко р. Кири. По њиховом пристизању у рејон источно од В. Бардањолта, батаљони Мјешовите бригаде су добили задатак да изврше напад на северне падине В. Бардањолта, док су батаљони Бјелопавлићке бригаде задржани као резерва команданта 3 дивизије.
Три батаљона Мјешовите бригаде су истог дана извршила веома жесток напад. Они су убрзо успели да овладају свим падинама између к. 274 и р. Кири. Пиперски батаљон је на свом правцу извршио дубок продор ка Скадру, али услед слабе подршке осталих снага морао се повући. Рад овог батаљона, као и остала два батаљона Мјешовите бригаде, у целини није био усклађен с радом осталих снага 3 дивизије. Стога је бригадир Вучинић, када је непријатељ повратио к. 274 а Никшићку бригаду принудио да се повуче ка истоку, и сам повукао своје батаљоне на висове дуж леве обале р. Кири. Тако тренутно поправљање ситуације на десном крилу није искоришћено и најважнији положаји у рејону к. 274 били су препуштени непријатељу.
Како се током 29 октобра ситуација на В. Бардањолту у неколико махова из основа мењала, Штаб 3 дивизије је слао противречне и нереалне извештаје Штабу одреда. Отуда у овом штабу нису имали јасну претставу о ономе што се на Бардањолту збива, иако су, ради тачнијег извештавања, слали и неке своје официре ка 3 дивизији. Предвече је већ било јасно да је непријатељ успео да потисие црногорске снаге. Стога је Штаб одреда наредио команданту дивизије да прикупи своје бригаде, да их у току ноћи 29/30 октобра изведе на Гајтанске Косе и да ноћним ударом у турски десни бок поново овлада В. Бардањолтом.
Међутим су и Никшићка и Вучедолска бригада већ биле толико исцрпене и растројене да их није било могуће ангажовати у новој, нарочито тако напорној ноћној борби. Зато командант дивизије није извршио ово наређење Штаба одреда. Једине је као помоћ деловима Голиског и Луковског батаљона, који су још били на јужном делу гребена В. Бардањолта и који су ту помоћ тражили, могао да упути два батаљона Бјелопавлићке бригаде (Петрушински и Вражегрмски) из резерве, иако није било никаквог изгледа да та два батаљона могу било што поправити у овој, за 3 дивизију, тако неповољној ситуацији.
Па ипак, ови батаљони су дисциплиновано пошли на извршење задатка. Међутим њих су ноћу напустили водичи те нису успели да избију на положаје које су држали Голиски и Луковски батаљон, већ су потпуно усамљени, без било чије помоћи и без икакве подршке, извршили напад на к. 274. Тај напад је био тако снажак да су неки турски делови били потиснути до саме топографске ивице гребена. Пуна три сата ови батаљони су водили неједнаку борбу с далеко јачим непријатељем. Али бројна и техничка надмоћност непријатеља ипак је била пресудна. Пошто није било притиска осталих црногорских снага, Турци су били у стању да на ова два батаљона сасреде ватру целокупне своје артиљерије и митраљеза с Кирског отсека. Због великих губитака, као и због помањкања муниције, ови батаљони су били принуђени да се повуку. Иако је већ свитало, остале снаге 3 дивизије нису ништа предузеле да би овим батаљонима олакшале повлачење.
Делови Голиског и Луковског батаљона, иако су од, команданта бригаде добили наређење да се повлаче и бесциљно не гину, ипак су читаву ноћ провели на положају. Сутрадан су Турци и њих принудили на повлачење. Већ 30 октобра изјутра црногорских снага није било на В. Бардањолту. Тиме су пропали и последњи изгледи да се 3 дивизија задржи на левој обали р. Кири. У таквој ситуацији командант Зетског одреда је наредио да се једанице ове дивизије пребаце на десну обалу р. Кири, како би се одмориле и реорганизовале за поновни напад на В. Бардањолт.
Повлачење је отпочело око 16 часова 30 октобра, а вршено је под заштитом делова Мјешовите бригаде. Иако турске снаге тога дана нису предузеле гоњење покретом, ипак је ово повлачење извршено у великом нереду. У току ноћи 30/31 октобра пребачени су преко реке задњи делови дивизије.
Тридесет првог октобра изјутра на В. Бардањолт је стигао командант Скадарског корпуса и наредио да се предузме гоњење црногорских снага. У том циљу је дотадашња средња колона добила задатак да наступа правцем В. Бардањолт – к. 249 – с. Дришти, десвокрилна колона правцем Доњи Вис – с. Муселим – мост Мес, а левокрилна правцем Муселимова Главица – с. Муселим – мост Мес. Како при покрету овим правцима турске јединице нису наишле ни на какав отпор, јер су црногорске снаге већ биле на десној обали р. Кири, командант корпуса је издао наређење за повлачење. Од даљег гоњења је одустао због тога што је мост Мес био под јаком црногорском ватром, а реку је сматрао препреком за чије савлађивање није имао потребиих снага ни средстава. Турски делови су повучеии на В. Бардањолт, где су одмах подузели радове на утврђивању положаја.