Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
За време задржавања Зетског одреда у рејону Тузи, Мјешовита бригада је била истурена у правцу Хотског Хана као претстража.
За покрет према Скадру Одред је имао само правац Тузи – с. Подхум – Хотски Хан – с. Иванај – с. Коплик – с. Груда – Врака. Дужина маршруте је износила око 50 км. Тим правцем је водио сеоски пут који је од Тузи до Подхума био довољно широк, док је од Подхума до Хотског Хана, водећи каменитом обалом залива Лићени Хотит, био врло узан. Од Хотског Хана па даље до Скадра, пут је поново водио равницом, која се у уском појасу протеже дуж источне обале Скадарског Језера.
Озбиљније сметње за покрет трупа, нарочито артиљерије, у равници је претстављало блато због учесталих киша, док је између Подхума и Хотског Хана сличне тешкоће причињавао узани пут, услед чега се пољска артиљерија морала чамцима пребацивати од Подхума до Кастратских Вирова. Тешка артиљерија је међутим превезена преко језера, од Плавнице ка Груди, лађама.
Насељеност маршевске зоне била је релативно добра. То је пружало повољне услове за смештај и исхрану трупа. Усто су, с обзиром на дужину маршруте, били повољни услови за снабдевање и дотур из позадине.
Источно од пута Хотски Хан – Врака пружа се каменити гребен западних огранака Проклетија. Такав положај гребена, који је усто местимично испресецан речним токовима, пружао је непријатељу могућност да на том делу маршруте успорава и отежава покрет црногорских снага. Сем тога су могућа била мања запречавања, углавном рушење мостова на речицама Прони Сат, Бенуши, Риоли и Врака, што би, иако ове речице нису претстављале веће препреке, ипак успоравало покрет црногорских снага. Међутим, с обзиром на пораз турских снага у рејону Тузи и на општу ситуацију у којој се првих дана рата налазила одбрана Скадра, ове могућности нису биле искоришћене.
Покрет Одреда ка Скадру отпочео је 18 октобра. Мјешовита бригада је тога дана била у претходници. Иза ње, у једној колони, кретале су се: Бјелопавлићка, Никшићка, Вучедолска и Зетска бригада.
Првога дана марша Мјешовита и Бјелопавлићка бригада су стигле до Кастратских Вирова, а Никшићка и Вучедолска до Хотског Хана. Сутрадан су Никшићка и Вучедолска бригада продужиле покрет до с. Иванаја. Двадесетог октобра је Никшићка бригада избила у рејон с. Линаја, док је Вучедолска била упућена у рејон Маранаја (триг. 1574), са задатком да осигура леви бок Одреда. Мјешовита и Зетска бригада стигле су тога дана у рејон Коплик, а Бјелопавлићка у рејон с. Подгоре. Двадесет првог октобра Зетска бригада је продужила покрет до у долину р. Риоли а Мјешовита до с. Груде. Остале бригаде тога дана нису вршиле никакав покрет.
Двадесет првог октобра извршен је распоред бригада на достигнутој линији, отприлике у висини: ушће р. Риоли – с. Груда – с. Линај и јужне падине Маранаја. На десном крилу, до обале Скадарског Језера, распоређена је Зетска бригада, лево од ње Мјешовита, затим Бјелопавлићка, Никшићка и, на крајњем левом крилу, на јужним падинама Маранаја, Вучедолска бригада. У оваквом распореду на овој линији Одред је остао све до 24 октобра.
Тешка артиљерија, пошто је од Плавнице била превезена преко језера, 23 октобра се прикупила у рејону с. Груде.
Командант одреда је тек 21 октобра стигао у свој штаб, јер у току покрета није био с јединицама, нити је био упознат са ситуацијом. Изјутра 21 октобра, пре доласка у штаб, он је с Вирпазара телеграмом известио краља Николу да ће артиљерија Зетског одреда тек кроз пет дана пристићи “спрема Скадра и то у томе случају, кад не би било икаквог отпора у Штој”. Он је том приликом изнео своје мишљење да не треба радити “на хитњу, но полако и смишљено и сигурно” и да би било “прелијепо и три недјеље да прођу за капитулацију Скадра и Тарабоша”. Такође је предложио да командант Приморског одреда отпочне бомбардовање Тарабоша што пре буде могао.
Пошто је обишао јединице, командант одреда се истога дана вратио на Ријеку Црнојевића да краљу лично поднесе извештај о ситуацији. С Ријеке Црнојевића он је упутио депешу команданту Приморског одреда бригадиру Мартиновићу, којом га је обавестио о обиласку свог одреда, нагласивши да ће Зетски одред бити спреман да 23 октобра изврши напад на Штој, а за Приморски одред је предложио да отпочне артиљериску ватру на Тарабош 22 октобра. Из поменуте депеше види се још и то да је командант Зетског одреда био веома задовољан радом свога одреда „Увјери се – каже он команданту Приморског одреда – да смо напредовали и радили да се боље није могло”.
Ово је, уствари, био одговор команданту Приморског одреда, који је тога дана тражио од кнеза Данила да повуче раније наређење да Приморски одред не отвара ватру док Зетски одред не стигне до Скадра и, сем тога, захтевао да се не губи време “како би што прије и акција Приморског одреда дошла у непосредну помоћ Зетског одреда”.
Командант Приморског одреда је, дакле, уочавао спорост у раду Зетског одреда и покушавао да потстакне кнеза Данила да убрза дејства својих трупа, док је кнез Данило, међутим, био задовољан својим дотадашњим радом.
Читав рад Зетског одреда од поласка из рејона Тузи до избијања на линију Риоли – Маранај, како се види из тока марша и из намера команданта одреда, показује да Штаб одреда није имао разрађен план марша који би се заснивао на колико-толико реалној процени ситуације код непријатеља, нити иоле јасну замисао о дејствима својих јединица по избијању у рејон Скадра. Стога се марш и није одвијао организовано и по утврђеном маршевском плану са одређеним дневним маршрутама. Мјешовита бригада је била у претходници само првога дана. Већ сутрадан су је мимоишле Никшићка и Вучедолска, од којих, опет, ниједна није била у претходници Одреда. Тако су у колони вршене непотребне измене и прегруписавања која су још више погоршавала ионако лоше услове покрета. Узаним и блатњавим путем кретао се како је ко могао, те су јединице увелико биле измешане и растројене, што је, поред осталог, доводило у питање и сигурност Одреда, јер се марш одвијао без потребног маршевског обезбеђења а старешине нису увек имале јединице у рукама.
Разуме се, услед овакве организације марша у коме се заправо и није знало шта се хоће, бригаде су дневно прелазиле свега по неколико километара, и Одред се тек четвртог дана марша развио на поменутој линији на коју је, с обзиром на дужину маршруте, требало да избије најкасније другог дана, утолико пре што у току марша није наилазио на непријатељски отпор. Све је то резултирало, пре свега, из концепције команданта одреда да не треба журити, али и из тога што се уопште није познавала ситуација код непријатеља, јер су јединице Одреда по завршетку борби на граници изгубиле сваки контакт с непријатељем. Сем тога, ни за време одмора у рејону Тузи ни касније, у току марша, нису биле предузете никакве мере у циљу извиђања, иако су за то постојали веома повољни услови, јер је у Одреду било довољно људи који су знали албански језик и у Скадру и околини имали пријатеља уз чију су се помоћ могла прибавити сва потребна обавештења. Штавише, Штаб одреда у току наступања према Скадру није испољио никакав утицај на ток марша. Командант одреда се уствари и није налазио с трупама, нити је уочавао да време ради за непријатеља. Зато је, и поред упозорења команданта Приморског одреда, био сасвим задовољан дотадашњим темпом рада свог одреда. Сам Штаб одреда, међутим, није имао потребног ауторитета и енергије да би јединице држао у рукама и интензивиије пратио развој ситуације на фронту.
Исто тако ни врховни командант са своје стране није испољио потребан утицај на рад и поступке трупа на маршу. Штавише, он није осигурао ни координацију оба одреда. Зато је Приморски одред 22 октобра отпочео артиљериску припрему напада на Тарабош, док Зетски одред није имао додир ни са предњим деловима одбране Скадра.
Како је спор рад Зетског одреда имао лоше последице на читав каснији ток догађаја у рејону Скадра најбоље сведочи чињеница да је од 17 до 22 октобра стигло у Скадар око 8.000 турских војника (закаснелих с мобилизацијом), те је турска посада, бројећи сада 18.000 војника, имала услова да се на дуже време одупре црногорској војсци. Према томе, ако се има у виду време изгубљено у току борби у рејону Тузи и, затим, због неоправдано дугог одмора и спорог наступања ка Скадру, потпуно је јасно да је Зетски одред могао стићи да организује напад на Скадар пре него је у град стигао и један од ових 8.000 војника. У таквој ситуацији, док су малобројне турске снаге још биле под свежим утиском пораза у рејону Тузи и с. Зогаја, њихове могућности за отпор су биле минималне, и врло је вероватно да би заузимање Скадра било обезбеђено једним добро координираним нападом Зетског и Приморског одреда. Спорим радом Зетског одреда, међутим, та шанса је неповратно изгубљена.
Турци су, напротив, веома успешно искористили спор и неефикасан рад на црногорској страни, и то како у погледу привлачења нових снага и јачања морала трупа, тако и у погледу доградње и развијања система своје одбране. То им је управо и омогућило да организовано и спремно дочекају каснији напад црногорских снага.