Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Тек су крајем јануара 1913 увидели краљ Никола и црногорска влада колико су нереална била њихова очекивања да путем преговора о миру добију Скадар. Али, иако је ток конференције амбасадора у Лондону пружио више изгледа да ће коначно решење задовољити аустро-угарске а не црногорске тежње, ипак су краљ Никола и црногорска влада гајили извесне наде да би заузимањем Скадра Црна Гора могла пресудно утицати на дефинитивну одлуку о овом питању. Стога је одмах по прекиду преговора о миру одлучено да се операције наставе, с циљем да се Скадар заузме.
Знајући да црногорска војска сада има пред собом бројнијег и јаче утврђеног непријатеља него пре три месеца, тј. када је отпочео рат, краљ Никола је одлучио да од краља Петра и српске Врховне команде тражи помоћ у артиљерији, и садејство српских Приморских трупа које су по избијању на море и поседању албанског приморја стајале неангажоване. Српска Врховна команда, одазивајући се овим захтевима, упутила је Црној Гори као помоћ 12 пољских Крупових брзометних топова, а команданту Приморских трупа пуковнику Дамјану Поповићу наредила, преко команде 3 армије, да садејствује црногорским снагама у нападу.
Пошто је добио тражено артиљериско ојачање, као и сагласност српске Врховне команде да Приморске трупе суделују у предвиђеном нападу на Скадар, краљ Никола је 3 фебруара у Вирпазару одржао састанак у вези са планом напада. Састанку су присуствовали начелник штаба црногорске Врховне команде бригадир Јанко Вукотић, командант црногорског Приморског одреда бригадир Митар Мартиновић, командант српских Приморских трупа пуковник Дамјан Поповић, маршал двора Душан Греговић и српски претставник при црногорској Врховној команди генерал Атанацковић. Краљ Никола је изнео своју замисао претстојећег напада: Зетски одред треба да буде носилац напада, док би Приморски одред и српске Приморске трупе имали задатак да само “демонстрирају према Тарабошу и Брдици”, и то углавном артиљериском ватром, у циљу олакшања рада Зетског одреда, али да не прелазе у напад.
Бригадири Вукотић и Мартиновић и пуковник Поповић били су против таквог плана, јер су сматрали да су демонстрације Приморског одреда и српских Приморских трупа, како је краљ предвиђао, исувише незнатне да би олакшале рад Зетског одреда. Они су предлагали да се све снаге на својим правцима јаче ангажују, јер би само то могло да обезбеди коначан успех. Али су сва њихова настојања у том смислу остала без резултата. Краљ је, упорно остајући при свом захтеву, донео коначну одлуку:
– да главни напад изведе Зетски одред под командом престолонаследника Данила;
– да црногорски Приморски одред и српске Приморске трупе демонстрирају према Тарабошу, односно Брдици, а да не прелазе у напад.
Он је притом нагласио, како се каже у поменутом извештају команданта српских Приморских трупа, да “ниједна трупа несме ући у Скадар, већ то има да учини Зетски одред, коме је и намењен главни напад”.
У духу ове одлуке, краљ Никола је 3 фебруара 1913 издао следећу заповест за напад:
“Диспозицијд за напад на Скадар.
Ријешен сам, да општим нападом једном ријешим питање о заузећу Скадра. У том циљу наређујем:
1. У нападу учествоваће све црногорске и српске Приморске трупе, које се око Љеша налазе и то:
а) Зетски одред под командом Њ. Кр. Вис. Књаза Престолонасљедника Данила управиће напад на Бардањолт. Њему спада у дужност да са својим одредом изведе главни напад.
б) Приморски црногорски одред под командом бригадира Мартиновића демонстрираће у правцу Тарабоша и Скадра.
в) Приморске српске трупе под командом пуковника Дамјана Поповића демонстрираће у правцу Бушата и Брдице. Под командом команданта овог одреда ставља се и одред сердара Кусовца (три батаљона из састава црногорског Приморског одреда који су раније остављани као посада Медове – пр. М. Ђ.).
2-го. Напад ће отпочети 24-ог овог мјесеца (с. к.- пр. М. Ђ.) у десет часова пред подне општим бомбардовањем из свију артиљериских оруђа. Бомбардовање преко дана вршити снажно, управљајући ватру из далекобојних оруђа на варош, а из осталих на опкопе, утврђења и препречна средства.
Командант Зетског одреда концентрисаће што јачу ватру на Бардањолт.
Преко ноћи 24-25 т. мј. продужити бомбардовање успоравајући ватру.
3-ће. 25 изјутра око 6 часова предузети општи напад на цијелом фронту, но тако да главни напад изврши Зетски одред, а остала два да га у томе помогну.
4-то. По заузећу непријатељских положаја или при евентуалној предаји противника све трупе без разлике зауставиће се на заузетим положајима који Скадром владају.
5-то. Команданти одреда снабдјеће трупе довољном количином муниције и храном најмање за три дана
6-то. За вријеме борбе ја ћу се налазити у Дриваст, куда треба и извештаје слати”.
Како се види, краљ Никола, као врховни командант, одлучио је да отсудан напад изведе само Зетски одред под командом престолонаследника Данила, уз ограничено ангажовање осталих црногорских и српских трупа.
Из заповести се не види како се замишљао сам ток напада Зетског одреда. Али у писму које је 6 фебруара упутио краљици, краљ Никола наговештава поступност у извођењу напада. Наиме, он истиче да ће сутрадан у 10 часова отпочети напад бомбардовањем “онога већега виса на Бардањолту, за тим уру доцније покушаће се један јуриш на исти, узме ли се овај биће застој, док би се видјело како непријатељ стоји у Штој и Мали Бардањолт, па ће се према томе видјети шта се има чинити”. Краљ Никола и њему потчињени команданти одлучили су се за поступност у нападу, вероватно, стога што су, знајући да су турски положаји на В. Бардањолту добро утврђени и поседнути јаким снагама, предвиђали да ће се за овај положај водити веома тешка борба и да ће за настављање напада, по овладавању овим положајем, бити потребан известан предах.