Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
Док су се догађаји у Скадру и око њега овако развијали, пребацивање српских трупа које треба да уђу у састав Приморског кора ишло је спорије него што се предвиђало.
Неочекиване тешкоће у том правцу чинила је грчка влада. Поред тога, Аустрија је и даље вршила притисак на црногорску владу да одустане од опсаде Скадра. На конференцији амбасадора у Лондону ствари се такође нису развијале повољно, јер се Аустро-Угарска и тамо трудила да убрза решење о границама аутономне Албаније, а с тим у вези и питање Скадра.
У тим условима, изјава Есад-паше да ће предати Скадар уколико падне још нека тачка у одбрани града потстакла је црногорску Врховну команду да предузме још један напад на Скадар пре пристизања српских трупа. Питање је било само на коме отсеку организовати напад. Према утиску Петра Пламенца, Есад-паша је сматрао да је за предају Скадра довољно ако падне Тарабош или Брдица. Стога је краљ Никола прво предложио команданту српских Приморских трупа пуковнику Д. Поповићу, на састанку у с. Грујемиру, да организује напад на Брдицу. Поповић је, међутим, то одбио, јер му је српска Врховна команда забранила да без њеног наређења предузима било какве офанзивне кораке. Тада је црногорска Врховна команда одлучила да се напад изведе на Тарабош.
Отпочеле су припреме за напад Приморског одреда. Пошто је половином марта приспела из Србије тражена артиљериска муниција, Приморски одред је ојачан с два Крупова пољска топа из Зетског одреда, две опсадне хаубице и два опсадна мерзера 150 мм с Ловћена, а 30 марта, на предлог команданта српских Приморских трупа у састав овога одреда ушла су и три црногорска батаљона којима су у претходном нападу на Брдицу биле ојачане српске трупе.
Краљ Никола је, изгледа, био уверен да ће ове снаге моћи да заузму Тарабош. Поред тога, он се 24 марта обратио краљу Петру следећом депешом:
“Пошто је долазак очекиваног транспорта (мисли се на Приморски кор – пр. М. Ђ.) одложен на неизвјесно вријеме, то ми је једина нада за добити Скадар учинити посљедњи покушај заузети га са снагом, којом сада располажем. Према добивеним вијестима из Скадра има изгледа, да ће се Скадар предати, ако падну двије позиције, које смо према мишљењу ратног савјета у стању узети. Обзиром на ово молим В. Величанство, да овласти команданта својих чета, које су под Скадром, да активно учествује у овом посљедњем покушају”.
Српска Врховна команда је, међутим, на захтев краља Петра који је уследио у вези са овом молбом краља Николе, одговорила да би било боље не изводити напад пре доласка Приморског кора. Али пошто је 30 марта командант Приморских трупа известио Врховну команду и команданта 3 армије да ће сутрадан Црногорци напасти Тарабош и да ће за њега бити незгодно да их “ма и демонстрацијом” не потпомогне, и пошто је командант 3 армије одобрио да се овај напад потпомогне “разложном демонстрацијом”, и српска Врховна команда је наредила да се овај напад потпомогне “једино јаком артиљериском ватром.”
Иако је до самог дана напада изгледало да српске Приморске трупе неће моћи да садејствују црногорским снагама у претстојећем нападу, ипак краљ Никола није одустао од своје намере, чак ни пошто га је аустро-угарски посланик 25 марта усмено обавестио (а три дана касније писмено га обавестили посланици свих великих сила) да је донесена коначна одлука о северној граници Албаније, која обухвата Скадар, поготову пошто га је, – наравно, нетачно, – 30 марта Ј. Поповић известио из Лондона да су велике силе постигле у начелу споразум о албанским границама, али да писмено није ништа утврђено, “јер све зависи, да ли ће Скадар пасти прије него што примирје или мир буде углављен”.
Напад је био предвиђен за 31 март. План напада команданта одреда није се битно разликовао од ранијег. Главни удар и овога пута требало је да изведе средња колона, док су крилне колоне имале задатак да јој демонстративним нападима садејствују. Сва одредска артиљерија добила је задатак да подржава напад средње колоне.
Средњу колону су образовале следеће јединице: један батаљон добровољаца из свих јединица Одреда (чак и из артиљерије), међу којима је било 150 стараца, који је имао задатак да бомбама отвори пролазе у жичаним препрекама, затим Љуботињски, Његушки и Пјешивачки батаљон, тј. укупно четири батаљона. Резерву команданта одреда образовала су три батаљона под командом командира Луке Гојнића.
Зетски одред је имао задатак да врши демонстративан напад артиљериском ватром на М. Бардањолт. Сличан задатак, у односу на Брдицу, добиле су српске Приморске трупе.
Кључ турских положаја на Тарабошу претстављала је отпорна тачка у рејону к. 592 (Фесат Тепе). Она се састојала из девет ровова, од којих су по четири сачињавали прву и другу а један, изграђен непосредно на западним падинама к. 592, трећу одбранбену линију.
Прва линија је подешена за одбрану северозападних (ров бр. 1), западних (ров бр. 2) и југозападних (ровови бр. 3 и 4) падина В. Тарабоша. Сем четири основна, она је имала и два допунска, нешто касније изграђена, рова, којима су затварани међупростори северно и јужно од рова број 2. Испред ове линије постављена је жичана препрека од четири реда коља, која се, источно од ровова број 1 и 4, наслањала на још јачу кружну жичану препреку, постављену испред друге одбранбене линије. У другој линији су и ровови били кружно постављени: ров бр. 5 према југозападу, бр. 6 према југоистоку, бр. 7 према истоку и – највећи и најјачи – бр. 8 према западу. Између друге и треће линије није било жичаних препрека. Сви ровови су повезани саобраћајницама, од којих је била најјача и најдужа она која је повезивала ровове бр. 1 и 3 прве линије.
Ноћу 30/31 марта извиђачки делови Приморског одреда избили су до турских жичаних препрека у близини рова бр. 2. Они су покушали да направе пролазе у препрекама, али им је непријатељ то онемогућио јаком пешадиском ватром. Извиђачи су тада приступили изради приближница и заклона у непосредној близини непријатељских положаја. Рано изјутра, 31 марта, на овај правац је привучен добровољачки батаљон, а позади њега привучена су остала три батаљона средње колоне.
Око 9,30 часова отпочела је јака артиљериска припрема која је, с мањим прекидима, трајала до 15 часова. Нарочито жестоком дејству артиљерије биле су подвргнуте прве две линије турске одбране. Када се уверио да то није обично бомбардовање, већ припрема за нови напад, непријатељ је одговорио такође јаком артиљериском ватром.
Нешто касније отпочело је дејство артиљерије Зетског одреда и српских Приморских трупа.
Бомбашка одељења добровољачког батаљона, користећи израђене приближнице, привукла су се жичаним препрекама и ручним бомбама направила у њима пролазе. Иако штићена јаком артиљериском ватром, као и стрељачком ватром осталих батаљона, ова одељења су већ на самој жици имала велике губитке, те је читав добровољачки батаљон “одмах послије акције стављен у неред и готово се просуо”. Ту је погинуо и командант добровољачког батаљона Павле Пламенац. Око 14,50 часова нарочито је појачано дејство црногорске артиљерије. Убрзо затим делови средње колоне су извршили продор кроз направљене пролазе и, после краће али жестоке борбе прса у прса, заузели турски ров бр. 2. Нешто касније заузет је и допунски ров северно од овога. Турци су се повукли у саобраћајницу која је везивала ровове бр. 1 и 3. Резервним џаковима са земљом и песком, који су још раније били припремљени, они су поправили порушене делове ове саобраћајнице, решени да у њој дају отсудан отпор. Ове снаге су убрзо биле ојачане 1 четом 3 батаљона 71 низамског пука, из резерве.
Средња колона је наставила напад: мањим делом снага ка рову бр. 3 а главнином ка саобраћајници и рову бр. 1. Међутим је турска ватра из ових ровова и саобраћајница, као и с друге одбранбене линије, била тако јака да су се Црногорци морали повући у ров бр. 2. Они су до ноћи још трипут јуришали, али су успели само да заузму допунски ров између рова број 2 и број 3. Пошто се ноћ приближавала, Црногорци су, да би очували заузете положаје, подигли зид метар ширине и висине између рова број 2 и саобраћајнице у којој се налазио непријатељ, и тако заноћили у непосредној близини непријатељских положаја. Артиљерија је наставила дејство смањеном густином све до ноћи, а онда је и она престала.
У току ноћи уочи 1 априла непријатељ је у два маха покушао да организује противнапад, али, због изнурености и недисциплине неких јединица, није успео.
Око 22 часа 31 марта на заузете положаје упућен је 5 командант одредске резерве командир Лука Гојнић са 200 добровољаца из његова три батаљона. Он је имао задатак да на лицу места проучи ситуацију и припреми јединице да сутрадан наставе напад. По изласку на Тарабош, командир Гојнић је известио команданта одреда да је друга жичана препрека широка 12 метара и да је није могуће пробити расположивим средствима. Па ипак, он је команданту одреда предложио: да се сутрадан појача притисак десном и левом колоном, које овога дана, изгледа, нису уопште нападале, а артиљериском ватром да се спречава привлачење непријатељских снага из позадине, док би он са својим снагама, упадом у непријатељску саобраћајницу, покушао да на леђима турских снага продре у другу одбранбену линију. Командант одреда је упочетку прихватио овај предлог, али до продужења напада није дошло, јер се ипак установило да су изгледи на успех врло слаби и да би снаге биле изложене великим губицима. Тако је неуспешно завршен и овај напад од кога се много очекивало. Црногорци и Турци, све до предаје Скадра, остали су на положајима местимично удаљеним свега осам до десет метара.
Општа политичка ситуација у фебруару и марту 1913 била је “јако мутна”. Наде у могућност да се европске силе одупру бескомпромисном захтеву Аустрије у погледу припајања Скадра Албанији изгледале су веома слабе. Падом Скадра у руке Црногораца, међутим, ипак је до 22 марта могло да се послужи као јаким аргументом против аустро-угарског става. Јер, колико год су Русија, Енглеска и Француска имале мало шанси да Аустро-Угарску принуде да промени став, толико би – пре него падне коначно решење “за зеленим столом” – и Аустро-Угарска имала озбиљних тешкоћа да ове силе увери у неопходност да се Црногорцима силом одузме већ заузети град. Стога је Аустро-Угарска журила да се ово питање што пре реши, а онда – с правом је веровала – велике силе неће одустати од своје одлуке, макар црногорска војска и успела да уђе у Скадар.
Такво решење, како ће се касније видети, постигнуто је 22 марта, а црногорској влади је званично саопштено шест дана касније, преко посланика великих сила у Цетињу. Међутим, упркос категоричном захтеву сила да повуку своје снаге из Албаније, краљ Никола и његови сарадници нису били вољни да овај диктат прихвате. С обзиром на Есад-пашину изјаву да би Скадар предао уколико би пала још нека важна тачка у систему одбране града, они су, изгледа, с падом Скадра рачунали као с готовом чињеницом, а такође су, додуше сасвим нереално. рачунали да им једном заузети град силе неће одузети. Отуда, пошто су питање Скадра од почетка рата третирали као животно питање Црне Горе, није нимало чудно што су они одлучили да још једанпут покушају да заузму Скадар. Чудно је било једино што су одлучили да тај покушај учине преко Тарабоша.
Врло је вероватно да је на доношење такве одлуке утицало то што је Зетски одред у борбама 7 – 9 фебруара имао сразмерно веће губитке од Приморског. Међутим, иако је то могао бити важан разлог, ипак се тиме војнички не може објаснити оваква одлука црногорске Врховне команде. Пре свега, у претходном нападу се показало да се расположивим снагама и средствима на правцу Тарабоша не могу постићи никакви резултати. То је онемогућавао како фортификациски систем одбране тако и карактер земљишта.
Насупрот томе, Зетски одред је заузимањем В. Бардањолта посео положаје који су потпуно доминирали непријатељским главним положајима на М. Бардањолту. Артиљерија овог одреда сада је била у неупоредиво бољем положају за ефикасну подршку пешадије. Сем тога, на правцу М. Бардањолта, што је нарочито важно, могле су да се ангажују знатно јаче пешадиске снаге но што је био случај с Тарабошем, а постојала је и могућност да се трупе Приморског одреда, које су биле мање исцрпене у дотадашњим борбама, пребаце на Бардањолт.
Према томе, постојали су повољнији услови да се овај последњи напад изведе на М. Бардањолт него на Тарабош. Значај и једног и другог објекта за одбрану Скадра био је приближно исти, јер би пад било којег од њих вероватно довео до пада Скадра. А у овој фази рата изгледа да је М. Бардањолт у том погледу за Турке био ипак осетљивији.
Најзад, као и раније, и овог пута је било нереално решење Врховне команде да се одлучно ангажује само један одред, тј. Приморски, уз недовољно, пре свега артиљериско, ојачање. Кад је већ ситуација налагала да се учини још један одлучан покушај., било је нормално напрегнути све снаге и извршити истовремено напад с оба одреда. Дакле, од три могућа, изабрано је најнеповољније решење.
И у овом нападу је за црногорску војску нарочиту тешкоћу претстављало отварање пролаза у жичаним препрекама. Али упутити на тако деликатан и тежак задатак, поред осталих, 150 стараца, који за то нису имали ни потребне окретљивости ни брзине, било је сасвим неумесно, макар што су се ти старци не само добровољно јавили него и упорно захтевали да им се повери тај задатак, како би млађи војници касније могли у јуришу да реше исход боја. Ови ветерани су часно извршили задатак на првом појасу жичаних препрека, али су већ ту и сами дали толико жртава, да је њихов батаљон стварно престао да постоји.
Сви ови пропусти у организацији напада, поред несумњивих објективних тешкоћа, условили су да се и овај покушај, иако уз велике жртве, заврши с неуспехом, те је и судбина Скадра из дана у дан бивала све неизвеснија.