Извор: Први балкански рат 1912-1913, књига трећа, Историјски институт Југословенске народне армије, више аутора
По извлачењу делова Приморског кора, на положајима јужно од Брдице остала су само четири црногорска батаљона. Пошто су то биле слабе снаге, које нису могле задржати непријатеља у случају његовог евентуалног покушаја продора ка Медови и Љешу, црногорска Врховна команда је одлучила да на тај правац пребаци Дурмиторску и Колашинску бригаду из Зетског одреда.
Петнаестог априла, на захтев генерала Бојовића, црногорска Врховна команда издала је наредбу којом су Зетски и Приморски одред изузети испод команде команданта Приморског кора. Пошто је извлачење српских снага ка Медови и Љешу било у току, требало је пожурити с пребацивањем Дурмиторске и Колашинске бригаде. Због високог водостаја њехово пребацивање није могло да се изврши сплавовима преко Дрима. Стога је одлучено да се то изврши заобилазним али сигурнијим путем: бродовима преко Скадарског Језера. Деветнаестог априла су обе бригаде прикупљене у с. Добри, на источној обали Скадарског Језера, и одатле превезене до с. Цкла. Превожење је извршено до јутра, али покрет ка Бојани и, даље, ка с. Бушати није могао да се изврши док се не пребаци муниција и остала опрема, за што је био потребан најмање још један дан. Док су Колашинска и Дурмиторска бригада превожене преко Скадарског Језера, једна батерија из Зетског одреда пребачена је сплавовима преко Дрима и упућена на Мелгушки Вис. Артиљерија Приморског одреда је тих дана успела да сруши мост у с. Бачалику, који је био једина веза Брдице са Скадром. Међутим, пре него што су Дурмиторска и Колашинска бригада успеле да поседну положаје јужно од Брдице, склопљен је споразум о предаји Скадра.
Потписивање споразума о предаји града и повлачење турских трупа
Мада је развој догађаја средином априла погодовао турским снагама у Скадру, ипак је управо тих дана дошло до нереда у неким редифским јединицама, нарочито на Тарабошу. Храна је, сем тога, била на измаку, иако је већ дуго била заведена врло строга штедња. Све је то натерало Есад-пашу да 19 априла сазове конференцију, којој су поред чланова његовог штаба присуствовали и команданти свих отсека скадарске одбране. На тој конференцији проучена су званична правила која су третирала услове предаје опкољене тврђаве и на основу одредаба тих правила утврђено је да је одбрана Скадра доведена у ситуацију у којој је предаја неминовна. После конференције сачињен је детаљан извештај турској Врховној команди у коме је констатовано да су у Скадру већ исцрпене све могућности за отпор, а побуне албанских добровољаца и редифа не дају никакве гаранције да би успео покушај пробоја из окружења; сем тога, и када би такав покушај успео, није било изгледа да се посада по извршеном пробоју повеже с неком јачом турском снагом. Овај извештај су потписали Есад-паша и сви команданти отсека.
Есад-паша је затим написао писмо црногорском престолонаследнику кнезу Данилу, са захтевом да овај одреди преговараче који би утврдили услове предаје Скадра, пошто је стање операција такво да чини узалудним даље обострано пролевање крви. Есад-паша је наредио Кираметин-беју и Нафиз-беју да ово писмо однесу у црногорску Врховну команду. Нафиз-беј се спочетка опирао, али је на Есад-пашино инсистирање пристао да иде, с тим што је, на његов захтев, из писма избачена реч “предаја”.
Турски парламентари су се код скадарске царинарнице укрцали у брод, који је с белом заставом допловио до Зогаја. У Зогају их је примио бригадир Вукотић, који је тамо био стигао с Дурмиторском и Колашинском бригадом, а нешто касније и кнез Данило. Прочитавши Есад-пашино писмо, престолонаследник Данило је изјавио турским парламентарима да понуду за преговоре једино схвата као понуду за преговоре о предаји града. Кираметин и Нафиз су, међутим, одговорили да нису овлашћени да у том смислу преговарају, нити да интерпретирају и тумаче писмо свога команданта. Увече они су се вратили у Скадар. Сутрадан изјутра у Скадар су стигли и црногорски преговарачи Јанко Вукотић, Петар Пламенац и Блажо Врбица. Они су одмах поставили захтев да се турска војска преда. Међутим, још док су турски преговарачи били у Зогају, Есад-паша је обавештен да су српске трупе дигле блокаду и да се повлаче испод Скадра, што га је донекле охрабрило. Стога је он одбио да преговара на основу захтева о предаји војске. Бригадир Вукотић је потврдио да се српске трупе повлаче, али је истовремено Есад-паши ставио до знања да ће црногорска војска продужити блокаду и нападе све док не заузме Скадар. Видећи непопустљивост црногорских претставника, Есад-паша је изјавио да још једанпут мора консултовати свој штаб и потчињене команданте, али да ће настојати да их приволи на предају. Бригадир Вукотић се тада с Пламенцем и Врбицом вратио у Зогај и одмах наредио да сва артиљерија продужи бомбардовање Скадра.
Двадесет другог априла турски парламентари су поново стигли у Зогај, с писмом Есад-паше којим су били предложени услови предаје. Есад-паша је уствари страховао да му се предаја Скадра не оквалификује као издајство, па је свим силама настојао да изнуди што повољније и часније услове. 3бог тога је захтевао да се његовој војсци омогући да град напусти са свим пешадиским наоружањем и брзометном артиљеријом. Кнез Данило није био вољан да тај предлог прихвати, али је бригадир Вукотић сматрао да би у ситуацији када се на Црну Гору врши тако снажан притисак за скидање блокаде било неумесно одуговлачити преговоре и цењкати се с Есад-пашом око неколико топова. Он је инсистирао да се понуђени услови прихвате. На крају, кнез Данило је понустио, и Јанко Вукотић, Петар Пламенац и Блажо Врбица су поново пошли у Скадар, с овлашћењем за преговоре.
Есад-паша и његови сарадници сачекали су црногорске преговараче у царинарници, на обали Скадарског Језера, где су одмах отпочели преговоре. Јанко Вукотић је предложио да турска војска напусти Скадар с опремом коју војска носи на маршу; сав остали материјал који је припадао турској војсци предати црногорским властима, а појединости око предаје утврдити писменим споразумом. Преговори су вођени на основу овог Вукотићевог предлога, и око 1 час 23 априла коначно је постигнут следећи споразум:
„1) Сваки турски војник, који припада актавној војсци, редифу или територијалним трупама (Мустафиз) напустиће Скадар слободно са својим оружјем, пртљагом, опремом и муницијом, које ће понети на себи;
2) Становници вароши Скадра, који желе напустити варош са војском, такође су слободни да ово учине и да понесу собом своју опрему;
3) Право својине, лична права, слободно исповедање религије зајемчена су свима становницима вароши Скадра, који не желе да напусте своја огњишта, а под условима прописаним законима, који важе за Краљевину Црну Гору. Они који су се латили оружја против Црне Горе неће се узимати на одговор за ово;
4) Отоманске трупе понеће собом потребна средства за исхрану, снабдевање и кантоновање;
5) Војни и цивилни (грађански) чиновници, жандарми и полиција биће слободни, да такође напусте варош с војском. Они од ових, који желе остати у Скадру слободни су да ово учине;
6) У времену поласка скадарске отоманске војске ђенералисим Црногорске војске имаће доброту, да овој да за пратњу до Љеша једног ђенерала и неколико официра;
7) Ратни заробљеници српске војске биће прикупљени и стављени на расположење црногорском ђенералисиму. Црногорска Влада постараће се о рањеним и болесним, које ће Отоманска војска оставити по војним и грађанским болницама. Отоманска војска оставиће извесан број лекара и санитетских чиновника упомоћ црногорском санитетском персоналу, у циљу лечења рањених и болесних. Отомански санитетски персонал и рањени и болесни после њиховога оздрављења вратиће се отоманским трупама по исплати трошкова, које је Краљевска Влада учинила за њих;
8) Службена војна документа понеће собом Отоманска војска. Службена грађанска документа, која имају политички карактер могу се такође понети са собом;
9) Митраљезе и брзометне брдске и пољске топове са њиховом муницијом отоманска војска повешће собом;
10) Отоманске трупе понеће собом саобраћајна средства (телефоне, оптичке телеграфе, хелиографе);
11) Лица која су вршила војничке дужности обавештавања на штету црногорске војске неће се казнити;
12) Лица која су дошла у Скадар (странци), да се боре противу црногорске војске, неће се казнити;
13) Црногорска Влада, ако је могућно, даће отоманској војсци нешто хране;
14) Војни командант Скадра обавезује се, да преда црногорском ђенералисиму Скадарску тврђаву без рушења средстава, која су служила за њену одбрану;
15) Евакуација тврђаве извршиће се 10 априла (с. к.) 1913 год. у 8 ч. јутра, почевши са утврђењима на Тарабошу, па на М. Бардаљолту и у равници Штој. Црногорске трупе заузеће ове у 11 ч. пре подне, односно од 1- 3 часа по подне истога дана.
Рађено у дупликату у Скадру 9 априла 1913 год.
Главни Командант Командант Скадарског
Црногорске војске армиског корпуса
Данило, с. р. Есад Топтани, с. р.
Наследник престола
Црне Горе
Есад-паша је потписао споразум у 1 час 23 априла, а два сата касније потписао га је и кнез Данило, на броду “Нептун”, код с. Зогаја.
Двадесет четвртог и двадесет петог априла, на захтев Есад-паше, Јанко Вукотић и Петар Пламенац су се задржали у скадарској тврђави, као гости команданта турске посаде.
Пошто је мост у Бачалику био срушен, Турци су већ 21 априла предузели мере да подигну понтонски мост, преко кога би могле да пређу њихове трупе. У недостатку жице и понтона скидали су телефонске и телеграфске линије и прикупљали чамце приватних власника. Све је то ишло врло споро, тако да 23 априла, када је према споразуму требало да турске снаге напусте град, мост још није био довршен. Стоге су турске јединице, пошто су напустиле све положаје у граду, ноћ 23/24 априла провеле на висовима у рејону с. Тепе, а тек сутрадан ујутру отпочело је њихово пребацивање преко моста на Дрињачи. Предвече 24 априла црногорске трупе су ушле у Скадар, где су их многобројни грађани свечано дочекали.
Двадесет петог априла у Скадар је стигао престолонаследник Данило. На капији тврђаве њега је сачекао Есад-паша и предао му кључеве тврђаве. После краћег разговора с кнезом Данилом, Есад-паша је напустио тврђаву поздрављен почасним батаљоном и са 11 артиљериских плотуна. До подножја тврђаве турске официре је испратио начелник црногорске Врховне команде бригадир Јанко Вукотић.
По одласку Есад-паше, кнез Данило је, уз звуке војне музике и 21 артиљериски плотун, поставио црногорску заставу на скадарску тврђаву и том приликом одржао пригодан говор.
Пошто је преузета цивилна власт, за гувернера Скадра постављен је Петар Пламенац а за команданта места (војног гувернера) бригадир Јово Бећир. На сам дан предаје града, црногорска влада је послала у Скадар три брода животиих намирница и санитетског материјала, као прву помоћ становништву, које је било у крајњој оскудици. Касније су слате нове пошиљке, и живот у граду је убрзо почео да се нормализује.